To su dečije predstave... Mogu se proćitati, ali nešto ne volim da ih objavljujem ovde po internetu, nemojte me shvatiti pogrešno... A, smem li da pitam, gde se vi tačno nalazite?

Dečje predstave radi Maja Radonjić, a možeš nas naći skoro svako veče u klubu, Poštanska 4., u dvorištu.

A kada otvoriš tu veliku bezobličnu kapiju u Poštanskoj ulici broj 4 (u Senti, naravno), pred tobom se pojavljuje jedan još bezobličniji suvi ulaz... Usudiš li se da nastaviš dalje, ulaziš u jedno malo (ali mnogo zeleno) dvorište. Tu je mnogo nekog žbunja i raznih čudesa. Kada napišem čudesa ne mislim na našu komšinicu iz dvorišta (mada je i ona tu) nego na biljnu kulturu.... I taman kada pomisliš da ćeš odustati i pobeći iz tog malog dvorišta, u donjem (ili gornjem, zavisi kako gledaš) levom uglu istog ugledaš svetlo, čuješ buku (smeh, galamu....) i znaš da si na pravom mestu. Dovoljno je da uđeš na bela vrata i čarolija može da počne!

... a onda naletiš na Frajlicu i čarolije više nema.

Dragi moj (naš, vaš...) U(s)pravniče, nisam ja kriva ... Trudim se, al' mi nije lako... Mučna je to borba...

Uvek, jedino, odano, samo VAŠ!

Зато што је свет позоришта тако неодољив и магичан за свакога ко је из било ког разлога стао на даске које живот значе. Зато што је магија, чаролија и алхемија.

"Знате ли ви, госпођо, шта је позориште? Седите у Ужицу, а на десет метара од вас почиње Енглеска! На само десет секунди хода од вас - почиње девети век!"

Овако Василије Шопаловић, СИмовићев лик из представе "Путујуће позориште Шопаловић", покушава да жени, која не зна шта је позориште, укаже на смисао постојања те уметности.
И још да додам, зато што могу јавно да се играм и да будем дете, а да при том не кажу да сам поблесавила и да за то још добијем и аплауз.[b[/b]

Ма, ништа... то нам управник доказује колико је матор и сенилан Да, драги, Љубомир Симовић. Шта ти није јасно?

Ааааа, сад ми је јасно... Их, шта си се, бре, ухватио тог једног слова?

Bravo Mico! Iz drugog si pogodila grešku. Sjajno!

Боље икад, него никад.

Volim pozorište zato što vraća osmeh na lice....zato što pored glume i velikog rada učiš i mnoge druge stvari. Da ceniš ljude sa kojima radiš...da budeš ponosan na ono što radiš, da se osećaš dobro jer znaš da si u nečije odrastanje ugradio i deo sebe, da i ti daš doprinos vajanju jedne ličnosti, da naučiš da gluma nije samo animiranje publike, da vrištiš od bola dok izgovaraš reči koje si samo naučio sa papira.....da se od srca smeješ nečemu što te nikada ne bi nasmejalo.... i jedino je mesto gde kritiku ti tražiš od drugih.....,

Pozorište i ljude iz pozorišta volim na poseban način....jer kada se osvrnem iza sebe....U većini "scena" iz mog života, uvek se našao i neko od njih.....

Iskreno i iz srca rečeno.
Još samo da dodam da pozorište moraš da voliš i zbog onoga što se desilo 12.12.2008. godine između 19:00 i 20:20 u Domu kulture u Čoki.

Šta ti tapšeš...nisam rekla da volim i upravnike.......ti si se to svrstao međ obične ljude???? woooow, biće neka elementarna nepogoda...