КУЛТУРА И ВЛАСТ

Лоша драмска секција

Новој Србији су довољни Гуча и вашари, ДСС види само традиционалну српску културу, ДС и СПС желе своје људе на свим положајима, ЛДП глуми да не учествује у томе, СПО види само четнике и епику, Г17 би да све приватизује и тиме културу скину са буџета, ПУПС, ЈП, радикали и напредњаци не одржавају са културом ни дипломатске односе

Љубиша Рајић, професор на групи за скандинавистику и њен оснивач на Филолошком факултету у Београду, објавио је током последњих неколико месеци три књиге „Текст у времену” (Геопоетика), „Скандинавска књига у преводу на српскохрватски језик” (Народна библиотека Србије, Службени гласник) и „Умеће читања” (Геопоетика), књигу о различитом доживљају истог текста у различитом времену и културама.


[size=8pt]Љубиша Рајић (Фото Дарко Ћирков) [/size]

У разговору за наш лист Љубиша Рајић говори о проблемима културне политике у Србији, перспективи будућих елита и суноврату високошколског образовања....

Како коментаришете нова руководства београдских културних институција?

Све странке хоће своје људе у њима, али пошто то нису финансијски лукративна места, често се рециклирају истрошени кадрови, именују људи који се не баве културом, разни трећеразредни уметници, људи који не умеју да руководе културним институцијама или неће да решавају проблеме да се не би замерили. Истина, ДС има и неколико стручних људи. Конкурси су фарса, сви су унапред имали своје људе, и све је то била лоша драмска секција.

Многе институције културе лоше функционишу и имају лоше програме или програме који би били добри, али пре једног века као, на пример, у Етнографском музеју у Београду. Или је нешто популарно, па добија паре као, на пример, прилично безначајан Фестивал подводног филма.

На који начин култура у Србији трпи због честих промена политичких партија на власти?

Различите странке које учествују у републичкој, покрајинској и локалној власти или се уопште не занимају за културу или имају сасвим опречна поимања шта хоће са њом. Новој Србији су довољни Гуча и вашари, ДСС види само традиционалну српску културу (ако такво нешто уопште постоји), ДС и СПС желе своје људе на свим положајима, ЛДП глуми да не учествује у томе, СПО види само четнике и епику, Г17 би да све приватизује и тиме културу скину са буџета, ПУПС, ЈП, радикали и напредњаци не одржавају са културом ни дипломатске односе (мада радикали праве штету кад год могу), мањинске странке виде само своју националну културу, сви се улизују цркви… Зато немамо никакву културну политику већ хаос.

Каква је будућност наше интелектуалне елите?

Не видим велику перспективу. Ми имамо нерационалан систем: седам државних, седам приватних универзитета и 50–60 виших школа, а немамо кадар за више од два, два и по универзитета. Када би се забранило тезгарење по другим универзитетима, толики систем би се урушио. Имамо и гомиле људи који годинама нису објавили ниједан научни рад. Цитираћу једног бившег декана Медицинског факултета у Београду који је рекао „Овде су сви за реформу под условом да се том реформом ништа не промени.”

Ми смо из старог система пренели најгоре елементе, огромну самосталност факултета и лошу кадровску политику, и узели најлошијe из Болоње, атомизацију и исцепканост наставе на кратке курсеве. Зато не смемо гледати само оних неколико институција које добро раде већ систем као целину.

Да ли је у нашој земљи могућ тржишни начин функционисања институција културе, како предвиђа нови закон о култури?

Потпуно је немогуће. На пример Народни музеј у Београду, и археолошки музеји везани за налазишта, историјски архиви морају у целини или већим делом увек бити на буџету; њихови су трошкови већи него што им сопствени приходи икада могу бити. Да би институције културе могле да опстану на тржишту, потребно је да постоји уређено тржиште, привредна елита која је вољна да спонзорише део културе (али не искључиво из финансијских разлога), закони који подстичу такво спонзорисање, довољну куповну моћ људи да могу да плате културне услуге по тржишној цени, довољно образовано становништво да жели културну понуду, руководство које уме да понуди нешто више од пуког разгледања или слушања и медије који то могу да прате.

Ми немамо ништа од тога, а где га има, није део система већ резултат појединачног прегнућа. Ако неко баци историјске архиве на тржиште, онда мора да обезбеди начин финансирања научних пројеката који зависе од архивског рада, а тада је одмах реч о политици развоја науке и просвете. Не видим да ико покушава да води рачуна о целини система, овде се од појединачног дрвета не виде ни друга дрвета, а камоли шума.

Шта би биле реалне последице приватизације у култури?

Бацање културе на тржиште значи њено укидање. Остаће естрада, Гуча, Егзит, наћи ће се још понешто, али ће остатак нестати или бити у дубокој кризи. Добар пример су џез клубови у Београду из деведесетих који су нестали чим више нису омогућавали власницима зараду. Закон иза кога не стоји никаква анализа стања, а још мање анализа последица, води увек у катастрофу шта год регулисао.

Како коментаришете чињеницу да је Народни музеј затворен и да је предлогом Министарства културе обустављен замашан пројекат реконструкције?

Није ми баш сасвим јасно, али ми је јасно да је реч о политичким, финансијским и личним интересима који су се преплели и о којима нико не жели јавно да говори. А затварање музеја јесте државна срамота. Али шта очекивати у држави у којој политичари годинама дају десетине милиона из буџета за мегаломански Храм Светог Саве, који као реплика нема никакву уметничку вредност, а пуштају да Народни музеј пропада, да је Народна библиотека практично затворена… Примера има на сваком другом ћошку.

То је та трагедија српске културне политике.

Да ли је у овдашњој култури присутна аутоцензура?

Да. Руководиоци не желе да се замере политичарима на власти (јер су их они и поставили на те положаје), запослени неће да се замере руководиоцима, јер од њих зависе, способни се не усуђују да се замере неспособнима, јер је тих других много више. Зато имамо много лоших културних програма и мање-више лошу критику културних збивања. Али није аутоцензура само ако не прикажеш тзв. контроверзне представе или изложбе или не објавиш нешто слично, већ и ако се унутар институције не усуђујеш да изнесеш своје мишљење о представи, изложби или књизи, а још више ако и не покушаваш да урадиш оно за шта унапред знаш да неће бити добро прихваћено. Озбиљан документаран филм о ратним злочинима или играни филм о корупцији неће лако добити државну подршку, а још мање новац од приватног спонзора, и онда се и не покушава снимање. Но, ваља имати у виду да ми имамо неколико сфера културне јавности које живе свака за себе, ретко се преклапају, па чак немају ни исти однос према институцијама културе и властима. У њима владају другачији односи аутоцензуре, па је пожељно у једној, непожељно у другој средини.

Која су позитивна искуства културне политике скандинавских земаља?

Закони су им релативно слични, али праксе донекле различите: од јаког усмерења ка тржишту у Шведској, до ипак још увек јасног ослањања на државу у Норвешкој. Али то су земље са уређеним и функционалним државним апаратом, углавном јасном културном политиком, истина, са многим сукобима и пропустима, јаким и утицајним стручним удружењима и веома јаким сектором културолошких наука, дакле, свиме оним што ми немамо. Скандинавске земље имају мала министарстава, а јаке самосталне дирекције које се баве одређеним питањима културе. Када је, на пример, реч о проблему откупа књига, тиме би требало да се бави неко посебно тело, а не министарство. Само захваљујући државном откупу у Скандинавији опстају и они издавачи који издају нискотиражне књиге, па тако и преводе наше књижевности.

Марија Ђорђевић
[објављено: 04/07/2009]

www.politika.rs