Slavomir Mrožek

Grbavac

Preveo: Petar Vujičić

LICA:
ONEK, čovek koji je prevalio tridesetu
ONKA, žena, još nema trideset godina
BARON, čovek, četrdesetogodišnjak
BARONICA, žena koja je prevalila tridesetu
STUDENT, devetnaestogodišnji mladić
GRBAVAC, čovek od trideset i pet godina
NEPOZNATI, čovek, blizu pedesete

Napomene
Iako »cvrkut ptica« i ostali »glasovi prirode« provociraju kič, celina - znači dekor, kostimi, rekviziti i igra glumaca - treba da bude što dalje od traženja i naglašavanja pastiša, parodije i groteske. Ako se ti elementi nalaze u književnoj materiji, oni će se tokom interpretacije doslovne i lišene težnje za parodiranjem pokazati sami, sasvim prirodno i u pravoj meri. Ova napomena je ključ za predstavljanje u pravom tonalitetu. Ako se ona omalovaži, biće to uzrok lažnog tona. Nedopustivo je traženje homoseksuainih akcenata u paru Baronica - Onka. U paru: Nepoznati - Student dopustiva je nijansa afekta, s najvećom diskrecijom, i to isključivo od strane Nepoznatog. To je više dvosmislenost nego akcent.

ČIN I
Ukoso, na desnoj strani (»desno« - »levo« - uvek s tačke gledanja publike) pročelje kuće. Trem otvoren, na dva stuba. Ulazna vrata. Vrata su dvostruka. Spoljašnji deo, samo od drveta, odškrinut. Unutrašnji deo je delimično zastakljen i zaključan. Na tremu - s desne strane, stolica za ljuljanje. Levo - obična stolica. Zvono sa šnurom obešeno pored vrata. Dva prozora, jedan na levom delu fasade, drugi na desnom. Oba imaju drvene špaletne, sad zatvorene. Fasada kuće je pastelnoružičaste boje, špaletne bledoplave. Nekoliko stepenica vodi s trema na travnjak ispred kuće. Trava je potkresana. Na levoj strani scene, na proscenijumu, ovalni sto prekriven seoskim stolnjakom, sa beloplavim kockama. Oko stola četiri baštenske stolice (iste kao i one na tremu). Na desnoj strani, takođe na proscenijumu, kamena klupa bez naslona, postavljena paralelno s rampom. Na desnoj strani, u dubini, venjak, odnasno klupica u obliku potkovice, pod krovom koji se drži na tankim stubićima. Kuća je okružena drvećem. Drveće i žbunje u pozadini, oko venjaka. Vreme: početak jula, pre podne. Dan sunčan i vedar. Sunce i zelenilo, blesak i senke. Desna strana scene osvetljena, leva u senci. Što ukazuje na to da na levoj strani imamo istok, a zapad na desnoj. Cvrkut ptica.

Scena 1.
Sa desne strane ulaze Onek i Onka. Onka - žena koja još nije napunila tridesetu, Onek - čovek koji još nije napunio četrdesetu. Onek je nizak, okrugao, pun, rumen i pokretljiv. Bez brkova i brade. U sportskom, kariranom odelu, na glavi ima kačket, takođe sportski. Pantalone - takozvane pumperice. Nosi putnu torbu. Onka je lepa, oniža plavuša, nosi veliki šešir i dugu haljinu svetle boje. Nosi lak, otvoren suncobran.
ONKA: Kakva divna plava kućica!
ONEK (Spušta torbu na zemlju. Prilazi bliže kući. Vadi iz džepa cviker, stavlja ga na nos. Neko vreme posmatra kuću.) Ružičasta.
ONKA: Zelene špaletne...
ONEK: Plave.
ONKA:...i drveće, drveće, drveće...
ONEK: Zeleno.
Skida cvikere. Onka mu okreće leđa. Vadi iz torbice maramicu, stavlja je na oči.
ONEK: Zeleno... Je li? Tako mi se učinilo. Na prvi pogled... Ali ja ne insistiram.
Onka ne odgovara.
ONEK: Baš sam divljak. Vidi se da je zeleno, a ja navalio: zeleno! Kao krajnji prostak. Šta ne bih dao, kad bih mogao da svet gledam tvojim očima.
ONKA: Ne moraš.
ONEK: Vidim bilo kako i bilo šta. Ne razmišljam. Ali vi, umetnici... O, vi imate drugačiju osetljivost. Mi obični smrtnici treba da učimo od umetnika.
Prilazi joj i staje iza njenih leda.
ONEK: Oprosti, molim te.
Onka se okreće prema njemu i pruža ruku. Onek joj ljubi ruku.
ONKA: Opraštam. Drveće je zeleno.
ONEK: Nipošto.
ONKA: Drveće je zeleno.
ONEK: O, ne. Govoriš tako samo zato što hoćeš da se spustiš na moj nivo.
ONKA: Ali zaista!
ONEK: Cenim tvoju žrtvu, ali je ne zaslužujem. Ostani tamo gde si: uzdiži i mene. To je jedino za šta te molim.
ONKA (lupi nogom): Drveće je zeleno, zeleno, zeleno.
ONEK: Neka bude.
ONKA: Ne govori mi takvim tonom.
ONEK: Pa slažem se s tobom.
ONKA: Ne.
ONEK: Nije zeleno?
ONKA: Ne, ne i ne.
ONEK: Šteta. Mislio sam da je zeleno. Hej, ima li tamo koga?
Stupi na trem. Pritiskuje kvaku, vrata su zaključana. Kuca u okno, pritisne čelo uz okno zavirujući unutra. Zatim nekoliko puta povuče gajtan zvonca. Zvonce se oštro njiše i glasno zvoni. Onek prestaje da zvoni i očekuje. Niko se ne pojavljuje.
ONEK: Ovo je nečuveno. Pa javio sam da dolazimo.
Silazi s trema.
ONEK: Da pogledamo s dvorišne strane.
Ide levo.
ONEK: Telegramom sam javio da dolazimo.
Izlazi na levu stranu. Onka za njim. Putna torba ostaje na sceni.

Scena 2
Sa desne strane ulazi Baron. Visok, smed, četrdesetih godina, ima bujne odnegovane brkove, obučen u letnje odelo »slonove kosti«. Na glavi borsalino iste boje. Bela mašna- plastron. Bele rukavice i bele lake cipele. U ruci štap sa okruglom drškom. Puši cigaru. Ulazi polako, pažljivo gleda oko sebe, pušta gust dim iz usta. Prelazi na levu stranu. Vrškom štapa pridiže rub stolnjaka kojim je prekriven sto. Pokreti sigurni, usredsređenost i budnost pored prividne nemarnosti. Vraća se na desnu stranu. Sa desne strane dolazi Baronica. Visoka i mršava crnka, preko trideset godina. Elegantan kostim (suknja duga do zglavaka) i na glavi mali šešir. Za njom lice koje se jedva vidi od prtljaga, toliko je njime pretovareno. Student u studentskoj uniformi, devetnaestogodišnjak. Neprivlačan, mršav i bled. Crne rukavice (koje neće skinuti tokom cele predstave, izuzev u jednoj sceni). Nosi kofere i kutije za šešire. Jedan kofer sirotinjski i iznošen. Ostali vrlo otmeni.
BARONICA: Spustite tu.
Student slaže kofere i kutije na desnoj strani scene. Pravo je čudo kako je mogao i da nosi toliki prtljag.
BARONICA: Vidite li onu individuu?
Pokazuje na Barona. Student ne može da dođe do daha. Skida kapu i rukavom briše čelo.
BARONICA: Molim vas, išamarajte ga.
STUDENT: Vi se šalite, gospođo.
BARONICA: Ni slučajno. To je moj muž.
Baron ih posmatra pušeći cigaru. Student se klanja Baronu. Baron uzvraća naklon lakim povijanjem glave.
BARONICA: Čuli ste šta sam vas molila?
Student vrti kapu u rukama.
BARONICA (suho): Onda... zbogom.
Pruža Studentu ruku, ali ovaj se samo klanja, i Baronica povlači ruku. Student sa gomile prtljaga uzima svoj iznošeni kofer. Ide u pravcu kuće.
BARONICA: Trenutak.
Student zastaje, ne znajući šta se sad traži od njega. Baronica mu prilazi, zabaci mu ruke oko vrata i strasno ga poljubi u usta. Student je pasivan. Baronica ga povije unatrag, kapa mu pada s glave. Baron posmatra scenu i stresa pepeo sa cigare. Baronica oslobađa Studenta od zagrljaja, i ne obraćajući na njega pažnju, gleda Barona. Student diže kapu, stresa je o koleno, klanja se Baronici i žurno ide prema kući. Ali na putu mu stoji Baron. Student zastaje i u širokom luku obilazi Barona. Baron se zagleda u njega, praveći poluobrt, ali ne pomerajući se s mesta. Student ubrzava korake i utrčava na trem. Pritiskuje kvaku, vrata ne popuštaju. Student strči sa trema i istrči na levu stranu. Kad se on izgubio, Baron ponovo čini poluobrt. Opet je okrenut prema Baronici.
BARONICA: Zašto si me ostavio samu?
Baron se okreće od nje, prelazi na levu stranu, seda na stolicu. Baronica seda na klupu na levoj strani scene. Baron ustaje i izlazi ulevo. Baronica skoči na noge i izlazi za njim. Prtljag koji je Student doneo ostaje na sceni.

Scena 3
Otvaraju se ulazna vrata. Na trem izlazi Grbavac. Kratak, snažan, ošišan kratko, tako da mu kosa stoji uspravno, na leđima mu se ističe grba. U platnenoj košulji, u tamnozelenim suknenim čakširama zakopčanim ispod koiena, u debelim čarapama od sive vune, domaće izrade; čarape mu sežu do ispod kolena. Ima na nogama grube cipele. Sem što je grbav, deluje čvrsto i zdravo. U rukama drži platnenu kecelju. Protegli se, protrlja oči, zevne. Opaše kecelju, silazi s trema, uzima nekoliko kofera i unosi ih u kuću.

Scena 4
S leve strane ulaze Onek i Baron. Baron je već bez cigare. Onek govori, živo gestikulirajući.
ONEK: To je skandal, da niko ne iziđe da nas dočeka. Poslao sam telegram da dolazimo.
BARON: Moguće.
ONEK: Moja žena je umetnik. Slikarka.
BARON: Nije isključeno.
ONEK: Primetili ste valjda da je veoma osetljiva.
BARON: Tja...
ONEK: Sjajno se slažemo. Ona je duša, a ja telo. Ona meni daje nebo, ja njoj zemlju. Iako nije da nema nesporazuma.
BARON: Naravno.
ONEK: Po mome mišljenju Bog je stvorio čoveka i ženu da bi se uzajamno dopunjavali. Žena poseduje intuiciju, osetljivost, umetnički dar. A ja, šta ima: nešto znanja i malčice zdravog razuma.
BARON: Ta šta kažete!
ONEK: To je prirodno za muškarce. Ali bez nje bih bio prizeman, plitak i brutalan. Ona me oplemenjuje. Moja snaga i moj razum služe njoj, što znači da služim dobru, lepome i umetnosti. Stitim je od životne proze.
BARON: pravilno.
Prešavši preko scene od leve strane do desne, izlaze desno, šetnim korakom, u ritmu konverzacije.

Scena 5
S leve strane ulaze Onka i Baronica.
ONKA: On previše radi. Toliko se radujem što će najzad moći da se odmori.
BARONICA: Ovde su idealni uslovi.
ONKA: Vi ćete dugo ostati?
BARONICA: Zavisi od mušica moga muža. Na žalost, moj muž je veoma mušičav.
ONKA: O, moj muž je sasvim drugačiji. Mogu u njega da se pouzdam. To je čovek odgovoran, solidan... Ja se pored njega osećam tako detinjastom... Mada se ponekad i on ponaša kao dete.
BARONICA: U krevetu?
ONKA: Molim?
BARONICA: Passons.
ONKA: Da, ponekad plače u snu.
BARONICA: Ali spava.
ONKA: Premoren. Moj muž je ugledan pravnik. Čak pomišljamo da se preselimo u prestonicu. A vi?
BARONICA: Ja sam finansijski nezavisna.
ONKA: Htedoh upitati: vaš muž...
BARONICA: Igra karte.
ONKA: O...
BARONICA:... I uvek gubi.
ONKA: Vi ste originalna žena.

BARONICA: Ni najmanje.
ONKA: U takvom slučaju... Nisam ja valjda originalna žena?
BARONICA: Ne mislim.
Pauza.
ONKA (uvređeno): A ipak ima u vama nečeg originalnog.
Prelaze preko scene i izlaze desno. lz kuće izlazi Grbavac. Uzima sledeći deo prtljaga i unosi ga u kuću.

Scena 6
S desne strane ulaze Onek i Baronica, za njima Baron i Onka.
ONEK: Veoma nam je drago što ćemo biti u vašem društvu. Odgovarajuće društvo znači - dobar odmor.
ONKA: Čula sam da proučavate život.
BARONICA: Vi imate tako pozitivan odnos prema svetu...
BARON: Previše jako rečeno. Ja sam diletant. A vi? Kažu da slikate?
ONEK: Ja se razumem u ljude. Ne zaboravite da ja radim u sudstvu.
ONKA: Ah, samo amaterski.
BARONICA: Stvarno. I ni traga od skepticizma. To je divno.
BARON: Prava umetnost ne trpi profesionalizam.
ONEK: Ja verujem u čoveka. Ne krijem da potičem iz skromne porodice i da sam sve postigao svojim radom.
ONKA: A pravi život?
BARON: To ne postoji.
Baronica se okreće prema Baronu.
BARONICA: Čuo si?
BARON (Baronici, učtivo izražavajući da nije): Na žalost...
BARONICA: Gospodin je rođeni optimist. Baš je prijatno naći se u društvu zdrave, bogate prirode...
BARON (uz lak naklon): Čestitam.
S leve strane ulazi Student s koferom.
BARONICA: A, najzad. Gde ste se bili izgubili?
Student se nezgrapno klanja.
BARONICA: To je naš novi prijatelj. Ostaje s nama.
ONKA: Stvarno? Vi takođe na letovanju?
ONEK: Izvolite, izvolite.
ONKA: Baš nam je drago.
Onka pruža prema njemu ruku, ali Student se samo klanja. Onka povlači ruku.
BARONICA: Gospodin je Student.
ONEK: Bravo. Potrebna nam je obrazovana mladež. Lekari, inženjeri. Železnice imaju kolosalnu budućnost.
STUDENT: Ja sam student filozofije.
ONEK: I to je potrebno. Ono što nam nedostaje upravo je savremeni Platon.
STUDENT: Ja sam protiv idealističke tradicije.
ONEK: Ali imate neke ideale?
ONKA: Ne muči gospodina.
Na tremu se pojavljuje Grbavac.
ONEK: Je li moguće...
ONKA (opominjući): Onkiću...
GRBAVAC: Moje poštovanje, gospodo.
Silazi sa trema po kofere.
ONEK: Vi ste ovdašnji, čoveče?
GRBAVAC: Da, gospodine.
ONEK: Onda pozovite vlasnika. Recite mu da su gosti doputovali. Čekaju već ceo sat. Iako sam telegrafski javio kad stižemo.
GRBAVAC: Ne mogu, gospodine.
ONEK: Zašto?
GRBAVAC: Jer sam ja vlasnik.
ONEK: To je nemoguće..
ONKA (opominjući): Onkiću.
ONEK (ispravlja se): Naravno, to je sasvim moguće.
GRBAVAC: Gospodo, izvolite u kuću. Najlepše molim, izvolite za mnom.
Ulazi u kuću sa ostatkom prtljaga.
ONEK: Videli ste?
BARONICA: Na žalost. Teško je ne primetiti.
ONEK: I šta ti veliš?
ONKA: Jadan čovek.
ONEK: Jadan? To je prevara. U oglasu nije stajalo da je vlasnik nenormalan.
BARON: Grbav.
ONEK: Grbav ili nenormalan. To je stvar za tužioca. Dao normalan oglas, a sam je nenormalan. Prevarant.
ONKA: Onek, nemoj tako.
ONEK: Mi, društvo, moramo da se branimo od zloupotrebe poverenja. Ili ćemo se toga držati, ili ćemo se vratiti u pećine.
BARON: Imao je pravo da ne stavlja u oglas kako je grbav. Naravno, između grbavca i negrbavca postoji razlika. Ipak, vlasnik pansiona može da bude grbav čovek ili ne, a grbavac može slobodno da bude vlasnik pansiona.
ONEK: Letovanje sa bogaljem?
BARON: Ukoliko se dobro sećam, nije tvrdio takođe ni da nije bogalj. Jednostavno se uzdržao od svakog izjašnjavanja o tom pitanju.
ONEK: Ali ovoga još nije bilo. To mi se dešava prvi put.
BARON: Priznajem da se češće dešava da vlasnik pansiona bude negrbav, nego grbav. Ali šta s tim?
ONEK: Kako šta?
BARON: Zašto?
ONEK: Vi to tolerišete?
BARON: Ponavljam pitanje: zašto bi to bilo nedopustivo?
ONEK: Predlažem da mu se postavi ultimatum: ili ćemo svi odavde otputovati, ili... ili...
BARON: Ili šta? Neka odmah splasne? Sami znate da je to nerealno.
ONEK: Onda odlazimo.
Ostavivši kofere na sceni, Student se krišom povlači iz grupe i prelazi na levu stranu.
BARON (klanjajući se Onki): Gospođo...
Stupa na trem, nestaje u kući. Student umakne levo.
ONEK (Baronici): Molim vas da utičete na muža.
BARONICA: Neizmerno žalim.
Ulazi u kuću za mužem.
ONKA: Ali zašto, zaboga, hoćeš da odemo?
ONEK: Šta? Zar da dozvolim da taj Kvazimodo nametne svoju volju?
ONKA: Ovde je tako lepo... O ovakvom sam kutku sanjala.
ONEK: Dabogme. Taj monstrum je u disharmoniji s prirodom. Priroda - u redu, ali ne i degeneracija.
ONKA: No jesi li pomislio na moralnu stranu pitanja?
ONEK: Naravno. Moja je moralna obaveza da tebe štitim od njegova izgleda. Previše si osećajna, previše delikatna za tako nešto.
ONKA: Ne budimo egoisti. Nije on kriv što je bogalj. Sigurno pati zbog toga. Ne uvećavajmo njegovu patnju dajući mu na znanje da ga se gadimo. Već si uplatio predujam.
ONEK: Anđeo, pravi anđeo.
ONKA: Zar bismo sad mogli da uhvatimo neki voz?
ONEK: Etika i estetika. To je dilema.
ONKA: I kuda bismo pošli? U sezoni nije lako naći pristojan pansion.
ONEK: Ostajemo.
ONKA: Divim ti se.
ONEK: Neka skokne do stanice po naše kofere.
Onka ga ljubi u čelo. Zamračenje.

Scena 7
Rano sunčano popodne. Znači, leva strana pod suncem, desna u hladu. Žaluzije otvorene. Za stolom sedi Baron. Bele pantalone brižljivo ispeglane. Tamnoplavi žaket. lz kuće izlazi Onek. U košulji i prsluku. Raskopčan. Na nogama patike. Silazi niz stepenice i prilazi Baronu. Seda za sto, razbaškari se.
ONEK: Je li slobodno?
BARON (velikodušnim gestom ukazuje na stolicu, na koju je Onek već seo): Neverovatno... Ove pastrmke sa bademima... Da, pokazalo se da je kuhinja neočekivano dobra.
ONEK: Dobra? Gospodine, ja u životu nešto slično nisam jeo. Onaj omlet... kako se zvaše... Finski?
BARON: Norveški.
ONEK: Izvrsno nešto! Ko bi pomislio da on ume tako da kuva.
Baron vadi kutiju s cigarama.
BARON: Cigaru?
ONEK: Hvala, ne pušim.
Baron pripaljuje cigaru.
ONEK: A znate li zašto?
BARON: Ne dopada vam se.
ONEK: Ne, u pitanju je princip. Svako mora imati svoj princip koji ga vodi kroz život. Moj je princip - da ne pušim. To je deviza koja me još nikad nije obmanula. Pod uslovom da ne upotrebljavam duvan.
BARON: Razumem. Vi ste čovek s principima.
ONEK: Pušenje nepovoljno deluje na psihu i snižava životni tonus. Ja hoću da sačuvam sve svoje umne i fizičke sposobnosti. Da upijam život svim porama. Prirodno, stihijski... Kao što čini cvet, ili biljka.
BARON: Kao cvet ili kao biljka.
ONEK: Na primer, sada. Izišao sam na vazduh jer smatram da je zločin boraviti u zatvorenom prostoru kad je napolju tako lepo. Žena mi je takođe savetovala da prošetam. Treba koristiti svaki trenutak.
BARON: Kako je vaša supruga?
ONEK: Ima migrenu.
BARON: To je divna žena.
ONEK: Daltonistkinja.
Na trem izlazi Grbavac, noseći na poslužavniku bocu likera, do polovine napunjenu, i dve čašice. Prilazi stolu i služi goste likerom. Onek odbija pokretom ruke.
BARON: Ne pijete?
ONEK: Nikad.
Baron diže čašicu, ispija gutljaj, klima glavom Grbavcu, sa izrazom priznanja. Ovaj se klanja i odlazi.
ONEK: A znate li zašto?
BARON: Zbog principa.
ONEK: Otkud znate?...
Grbavac ulazi u kuću. Onek se osvrće za njim.
ONEK: Nemam u njega poverenja.
BARON: Kao kuvar, lakej i maitre d'hotel je bez prigovora.
ONEK: Svakako. Samo, ko zna šta se iza toga krije...
BARON: Nije valjda...
ONEK: Ne znate vi grbavce.
BARON: Ne verujem da nešto krije. Grba je javna stvar par excellence. Ne da se sakriti. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog svoje izbočenosti... Zanimljivo je, uostalom, što je grba uvek izbočena, a nikad ulegnuta. Prema spolja, a nikad prema iznutra. Ekstrovertna, nikad introvertna. Ali čak i ulegnuta grba, odnosno negativna, ne bi se dala sakriti.
Student diže glavu sa knjige i počinje da osluškuje razgovor.
ONEK: Vi od grbe ne vidite čoveka. Važan je čovek i ono što sedi u njemu. Duša, znači, psiha.
BARON: Pa onda?
ONEK: On je grbav, a mi pravi. Mi smo zdravi, jaki, lepi, puni životne radosti, a on - bogalj. On mora zbog toga da nas ne voli.
BARON: Nisam zapazio.
ONEK: Pa naravno! On to ne pokazuje po sebi, ali nam ne prašta. Grbavci su podmukli, zlobni, lukavi... To svako dete zna.
BARON: Recimo da ste u pravu. Ali šta iz tog proizilazi u datoj situaciji? Hrani nas i gosti, a mi mu za to plaćamo. Korist je obostrana.
Onek vrti glavom.
ONEK: Naivni ste. Grbavci su osvetoljubivi.
BARON: Hoćete time da kažete kako on može da deluje na našu štetu?
ONEK: Bez sumnje. Ja savetujem oprez.
BARON: Razumem. Nagoveštavate da on nesto sprema protiv nas?
ONEK: Ne smemo mu verovati. Paziti se. Bdeti.
BARON: Hvala vam što ste mi otvorili oči. Ali to bi značilo da je već prekasno.
ONEK: Nikad nije prekasno.
BARON: Ipak jeste.
ONEK: Kako, prekasno...
BARON: Naprosto, doslovno prekasno. Čujte. Najprostiji način da nam se osveti jeste - da nas otruje. Da nam ubaci u jelo nekakav prašak. A kad se uzme u obzir da smo već ručali...
ONEK: Vi to dzbiljno govorite?
BARON: Razvijam logički vašu misao. Ne osećate li kakvu smetnju?
ONEK: Ne... A vi?
BARON: Ne osećam ni ja, ali to ništa ne znači. Ako primenjuje otrov, onda sigurno ne primenjuje takav koji ubija odmah. Naša nagla smrt izazvala bi sumnju, uostalom, u njegovom interesu nije da se lišava gostiju. Ako truje, on to čini postepeno, u manjim dozama, i služeći se sredstvima koja nas uništavaju polako. Najpre neznatni, gotovo neprimetni simptomi. Neka glavobolja, neka indispozicija želuca, s vremena na vreme... Krajnji efekat sračunat je na zakašnjenje. Smrt će nastupiti onda kad već napustimo pansion. Ko zna, možda tek posle nekoliko godina... Šta je vama?
ONEK: Zlo mi je.
Onek ustaje.
BARON: Odlazite već?
ONEK: Moram da legnem.
BARON: Šteta. Tako smo lepo razgovarali... Srešćemo se na večeri.
Onek ulazi u kuću. Student ustaje s klupe i prelazi na levu stranu. Prolazeći pored Barona, zalupi knjigu, jače nego što je inače potrebno. Ulazi u kuću. Baron pije liker.

Scena 8
Iz kuće izlazi Baronica. Zastaje iza Baronovih leđa. Zatim prelazi desno. Osvrće se prema Baronu, praveći se da ga je tek sada primetila.
BARONICA: A, to si ti... Nisam te primetila.
Baronica stoji na mestu očekujući bilo kakvu reakciju s Baronove strane, što bi za nju bilo podstrek kako da postupi.
BARONICA: Odmaraš se?
Smatrajući njegovo ćutanje potvrdnim odgovorom, prilazi i seda za sto.
BARONICA: Poslednji dani bili su tako zamorni... Oboje smo bili nervozni.
Baron učini nestrpljiv pokret.
BARONICA: Priznajem da ponekad ne vladam sobom.
Pauza.
BARONICA: Valjda imam razloga.
Baron se diže sa stolice kao da hoće da ode.
BARONICA: Ali možda su to samo moji živci. Čovek traži opravdanje i optužuje druge.
Baron ponovo seda.
BARONICA: Srećna sam što smo se našli ovde. Nova sredina, novi način života... Ovoga puta zaista smo na selu.
Pauza.
BARONICA: Sami. Jer nećemo valjda računati na ove smešne ljude. Taj advokat je tako smešan... Sta o njoj misliš?
Baron ne odgovara.
BARONICA: Malo egzaltirana, inače poštena. Znaš li šta mi je rekla kad smo bile same? »Vaš muž upadljivo liči na prestolonaslednika. Samo je nešto niži«. Nešto niži... Šta ona zamišlja...
Pauza.
BARONICA: Bila je veoma radoznala kakav je naš bračni život. Ona je i histerična.
Pauza.
BARONICA: Jesi li zapazio da se s našeg prozora vide ruševine? Moramo jednom poći tamo. Možemo poći i na jezero.
Pauza.
BARONICA: Prvi dan na selu. Vreme sjajno. Sve je sveže, radosno, kao na prvi dan stvaranja sveta. Zar ti se ne čini da ovde sve može da se pokrene od početka? Još jednom, nanovo?
Baron ćuti. Baronica ustaje.
BARONICA: Odoh da prošetam.
Odlazi stazom u dubinu scene, iza venjaka. Baron pije liker. Iz kuće izlazi Onka.

Scena 9
ONKA: A, to ste vi... Nisam vas primetila. Neću vam smetati?
Baron ustaje i klanja se.
BARON: Vaše društvo biće mi odista prijatno.
Onka seda. Malo je u neprilici.
BARON: Putujete svake godine na odmor?
ONKA: Da...
BARON: Mi takođe. Pretežno u inostranstvo.
ONKA: U Italiju?
BARON: Odlazimo i u Italiju.
ONKA: Uvek mi je bila želja da vidim Italiju. Muž mi je obećao da ćemo već iduće godine... Kad dobije nameštenje u prestonici.
BARON: Kako se oseća vaš muž?
ONKA: Ne baš najbolje.
BARON: Da li mu nešto treba? Mogu li nešto da pomognem?
ONKA: Ne, hvala. Legao je...
Paaza.
ONKA: Htela sam da ostanem pored njega, ali me je preklinjao da se ne lišavam svežeg vazduha. On misli samo na mene.
BARON: Nadam se da nije ništa ozbiljno?
ONKA: Loše varenje, najverovatnije.
BARON: Na žalost, ta žalosna navika razara zdravlje.
ONKA: Navika?
BARON: Sklonost ka piću.
ONKA: O čemu vi to?
BARON: Vi najbolje znate.
ONKA: Moj muž nikad ne pije.
BARON: Ah, tako? Onda ne govorimo o tome.
ONKA: Hoćete da kažete...
BARON: Nemojmo o tome. Bio sam uveren da ste vi upoznati. Ali pošto ništa ne znate...
ONKA: Moj muž se... odaje alkoholu...
BARON: Odaje... previše blago rečeno. Trudio sam se da ga zadržim, ali...
Pokazuje na flašu.
ONKA: Pio je?
BARON: Sam. Ja pijem umereno.
ONKA: Sad razumem zašto nije hteo da ostanem pored njega.
BARON: Radije je hteo da prikrije od vas u kakvom je stanju.
ONKA: Pije krišom?
BARON: Očigledno.
ONKA: Mislite da odavno to čini?
BARON: Sudeći po lakoći opijanja, godinama. Organizam je iscrpljen. Tim pre što puši.
ONKA: Puši?
BARON: I to preterano. Pokupio mi je sve cigare.
ONKA: Je li moguće da me je toliko godina lagao?
BARON: Nije hteo da vas žalosti. To čak govori u njegovu korist.
ONKA: Teško mi je da poverujem.
BARON: Onda ne mislite više o tome.
ONKA: Ali ako je istina...
BARON: Razgovarajmo o nečem drugom.
ONKA: Šta da radim?
BARON: Pre svega, ne dajte mu da primeti da znate za njegovu tajnu. Saznanje da ste upoznati s njegovom strašću mogla bi ga baciti u depresiju, od koje je samo korak do samoubistva.
ONKA: Ne, ne...
BARON: Najbolje je da se držite tako kao da ništa ne znate. Ponašajte se prema njemu kao nekada. Kad bi uvideo da ste izgubili poverenje u njega, ne bi to preživeo.
ONKA: Vi me plašite.
BARON: Budite hrabri. To je bolest koja unakažava, ali ne ubija. Bar ne odmah.
ONKA: Unakažava?
BARON: Snižava životni tonus.
ONKA: Tonuš? Šta to znači?
BARON: Ne bih želeo da budem doslovan.
Pauza.
ONKA: Moj muž uživa najbolji ugled... Nešto bih vas zamolila.
BARON: Ispuniću sve što zatražite od mene.
ONKA: Naravno, neću mu odati da sam o svemu obaveštena. Čim bi to moglo da ga ubije...
BARON: To bi ga zaista ubilo.
ONKA: Ali imam utisak da on svoju strast krije ne samo preda mnom, nego i pred celim svetom.
BARON: Nije čudo, nalazi se na odgovornoj dužnosti.
ONKA: Ja - manje više. Mogu ga razumeti i oprostiti mu. Ali ljudi... Javno mnenje... I to sada, kad treba da se preselimo u prestonicu...
BARON: Zaista, teška situacija.
ONKA: Zato vas preklinjem, ne govorite nikome.
BARON: Možete računati na moju diskreciju.
ONKA: Kako da vam zahvalim?
BARON: Vaše poverenje je najveća nagrada za mene.
ONKA: Oh...
Pauza.
ONKA: Idem da vidim kako mu je.
Ustaje. Baron takođe ustaje. Onka stupa na trem. Okreće se i stavlja prst na usta. Baron joj odgovara istim znakom. Zamračenje.

Scena 10
Letnji sumrak. Kreket žaba i zrikanje zrikavaca. Još je vidno. Vreme - posle večere. U blizini stola, na proscenijumu, na levoj strani, rasporedene su četiri stolice. Na njima sede: Onka, Baronica i Baron. Četvrta stolica je prazna. Na klupi na desnoj strani sedi Onek, okrenut licem prema gledalištu. Utonuo u sumorne misli. Na tremu, u stolici za Ijuljanje, sedi Student i ljulja se. Na stolu samovar i porculanski servis. Grbavac priprema i služi čaj. Onka se smeje glasno i usiljeno. Baron je maločas ispričao anegdotu.
ONKA: Onek, čuješ li?
Onek ne reaguje.
BARON (Baronici): Zabavno, zar ne?
BARONICA: Nije. Ali drago mi je što si tako raspoložen.
ONKA: Vama nije smešno?
BARONICA: I te kako! Ali samo zato što sam to već čula. Mnogo puta.
Grbavac prilazi Baronu. Baron uzima s poslužavnika šolju, i stavlja šećer u čaj. Obe žene već drže šolje na kolenima.
ONKA: Vi pijete bez šećera?
BARONICA: Bez.
Grbavac prilazi Oneku i nudi mu čaj. Onek gestom odbija.
ONKA: Dragi, čaj možeš da popiješ.
Grbavac prilazi Studentu. Daje mu čaj. (Student takode pije bez šećera) Grbavac odlazi u kuću. Baron vadi iz džepa omanju knjižicu u kožnom, starinskom povezu.
BARON: Našao sam nešto zanimljivo o ovom kraju. To je vodič, ali pisan u stihovima. Autor je bio ovdašnji sveštenik, tako mi se čini. Objavljeno je pre pola veka.
BARONICA: Treba da znate da je moj muž takođe pesnik.
ONKA: Stvarno? Nije mi o tome govorio.
BARONICA: Zašto nisi rekao gospođi da si pesnik?
Baron prelistava knjigu.
BARON: Opisi lokalnih atrakcija. Parni mlin - parne mašine su tada bile novost. Ostrvo na jezeru... Ali najzanimljiviji je opis planine na kojoj su veštice održavale svoja veselja.
ONKA: Da li se vidi odavde?
BARON: Mogli bismo upitati našeg domaćina. Ali bojim se da bi to bilo netaktično prema njemu. Planina se zove Grbavčeva staza.
ONKA: Čudan naziv.
BARON: Okolno stanovništvo tako je zove od pamtiveka, te je tako naziva i autor ove knjižice. Naravno, on osuđuje i izruguje se veri u sujeverje. Zanimljivo je, uostalom, kako je Crkva promenila mišljenje o tom pitanju. Jer inkvizicija je proizilazila iz vere u realnost veštica i magije. Naš dobričina tvrdi, dakle, da su ti obredi samo paganske besmislice, dostojne osude. A ipak ne bih se zakleo u spas njegove duše. Opisi tih đavolskih skupova, iako ih daje pod navodnicima, previše su jarkim bojama opisani, previše uverljivi.
ONKA: A na čemu su se zasnivali?
BARON: Na višekratnim i raznolikim seksualnim snošajima. Molim vas, dodajte mi šećer.
ONKA: O...
Dodaje Baronu šećer.
BARON: Hvala. Uz učešće mnogih veštica i đavola.
BARONICA: Vrlo zanimljiva knjižica.
STUDENT: Glupost!
BARON (okrećući se prema Studentu): Znači, vi ne verujete u magiju?
STUDENT: Još jedna glupost.
BARON: Razumem. Izgleda vam nemoguće da bi jedan partner mogao to da obavi. Naravno, ako isključimo natprirodnu moć. Kakvo je vaše mišljenje o tom pitanju?
ONKA: Ja... ovaj... ne razumem o čemu govorite.
BARONICA: Koliko ga poznajem, moj muž će vam to sigurno objasniti.
BARON: Drugim rečima...
Student ustaje iz stolice za ljuljanje i stiskajući pesnice ide prema Baronu. Baron prekida započetu rečenicu i gleda Studenta.
BARON: Hteli ste nešto da kažete?
Student stoji pored Barona oborene glave, stisnutih pesnica. Odmah zatim se okreće i istrčava u dubinu scene, iza venjaka.
BARON: Vraćajući se na našu temu...
Baronica ustaje. Onka takode ustaje. Baronica odlazi u kuću. Onka se obraća mužu.
ONKA: Isprati me.
Onek ne obraćajući pažnju na nju, udara se po obrazu, ubijajući komarca. Gleda ubijenog komarca i rastrlja ga među prstima. Ne dočekavši njegovo reagovanje, Onka se okreće i odlazi sama u kuću. Baron pije čaj. Onek ustaje i prilazi Baronu.
ONEK: Pozajmite mi tu knjigu.
Zamračenje

ČIN II

Scena 1
Pre podne, kao na početku prvog čina. Isto sunčano vreme. Cvrkut ptica. Pred kućom Baron i Onek igraju kroket. Obojica u košuljama. Baron u batistanoj košulji, sa širokim rukavima i žaboom. Onek u ne baš sveže opranoj košulji, razdrljenih grudi. Za vreme dijaloga idu po sceni za kuglama za kroket, koje pomoću štapova ubacuju u minijaturna vrata.
ONEK: Ne, ne možemo biti pasivni. Treba delovati, treba zauzeti nekakav stav.
BARON: Ne vidim mogućnosti za delovanje. Što se stava tiče, možemo da ga zauzmemo.
ONEK: Slažete se da je grba neprirodni fenomen.
BARON: Statistički - da. Ali statistika nije prirodna, nego aritmetika. Grbavac je živi organizam, delo prirode. Prema tome i on je prirodna pojava.
ONEK: I vi ćete se s tim složiti?
BARON: Nemoguće je ne slagati se s prirodom. Vi ste na redu.
ONEK: Dobro. Znači, jeste prirodna pojava. Po vama. Pa ipak mi, kao društvo, tim pre ne treba da ostanemo ravnodušni. Društvo se formiralo u borbi sa prirodom.
BARON: Hteli biste fizički da ga eliminišete?
ONEK: Ja?
BARON: Samo tako se može razumeti vaša poslednja rečenica. Eksterminacija kljastih, defektnih individua, biološki nižih slabijih. Uzdržavam se od moralnog suda. Ali čak i ako prihvatimo vašu tačku gledišta, ne čini mi se da bi naš grbavac bio fizički slaba, bespomoćna jedinka. Baš naprotiv. Što se tiče njegovog duhovnog nivoa, ne odudara od norme.
ONEK: Loše ste me shvatili. Nisam ja varvarin. Ne tražim povratak na divlje, okrutne običaje. Ja sam čovek progresa. Ako tražim rešenje, onda želim da bude u kategorijama naše civilizacije, i to upravo u ime naše civilizacije. Svako ima pravo na život.
BARON: Onda nećete naći izlaz. Uklanjanje grbe operacionim putem ne dolazi u obzir. Medicina je tu bespomoćna.
ONEK: Nisam to imao na umu. Iako bi to bilo najbolje rešenje. Stalo mi je jedino da taj neprirodni fenomen...
BARON: Nenormalni.
ONEK: Kako?
BARON: Složili smo se s tim da je to prirodni fenomen. Zato ga nazovimo nenormalnim. Prirodnim, ali koji odudara od norme. Statističke.
ONEK: Svejedno. Radi se o tome da se ta degeneracija...
BARON: Anormalnost.
ONEK: Da se ta nenormalnost, da tako kažem, civilizuje, pošto već ne može da se ukloni. Civilizacija je delo ljudi normalno normalizovanih, što znači da je Grbavac izvan civilizacije. A ipak egzistira u njenom krilu. Kao trn, shvatate, kao trn. Na tome se zasniva suprotnost, koja može postati bremenita tragičnim posledicama.
BARON: Na primer?
ONEK: Vi još pitate? (osvrće se, utišava glas) A trovanje?
BARON: Trovanje...
ONEK: Pa sami ste mi rekli da nas on truje.
BARON: To je bio samo zaključak koji sam izveo iz vaše pretpostavke. Logička konstrukcija. Uostalom, video sam da ste jutros doručkovali.
ONEK: Doručkovao sam jer jesti treba. U grlu mi je zastajao taj otrov.
BARON: Nemamo dokaza.
ONEK: Čak i ako ne truje, može da truje. Ili će učiniti drugo nešto. Podmetnuti vatru, ubiti na spavanju... Šta ga znam, uostalom, šta će mu pasti na pamet... Bili ste u pravu, od njega se sve može očekivati,
BARON: I šta predlažete?
Onek odlaže štap i uzima Barona ispod ruke, kao da fizička nasrtljivost treba da pojača njegove dokaze. Šeta sa Baronom preko scene, gestikulirajući slobodnom rukom.
ONEK: Moramo ga pripitomiti. Učiniti da zaboravi na svoju nakaznost, vratiti ga u društvo. Tada neće imati kompleksa u odnosu prema nama. Ovako kako sad stvari stoje, rizikujemo da se okrene protiv nas, ako ne danas, a ono sutra. To je opasan elemenat, gospodine moj, to je destruktivna snaga koja može da se isprazni u svakom trenutku. I šta tada? Uništenje, razaranje, raspojasavanje negativnih emocija. Naravno, ako to ne sprečimo.
BARON: Ali na koji način?
ONEK: Moramo postupati tako da se oseti jednak s nama. Uvek sam bio demokrata, i u tom pogledu se moja ubeđenja slažu sa društvenom profilaktikom, ideologija s pragmatikom. Dati mu na znanje da ga smatramo ravnim s nama, da između njega i nas nema nikakve razlike...
BARON: A grba?
ONEK: Kakva grba?
BARON: Pa on je grbav, zar ste zaboravili na grbu?
ONEK: Grba nema nikakvog značaja. Nema nikakve grbe.
Baron se oslobađa od Onekove ruke.
BARON: To je vaše mišljenje, potpuno novo i čak veoma diskutabilno. No da li će i on tako misliti?
ONEK: Ako mu se da primer odozgo...
BARON: Sumnjam da će čak i tada odustati od sopstvenog mišljenja o samome sebi. Imati sopstveno mišljenje, i to naročito o sebi, jeste demokratska privilegija.
ONEK: Mislite da će uporno ostajati pri svome? Da je grbav? Čak i kad mu kažemo da nije?
BARON: Najjamačnije. Kao grbav i neprav ima veće izglede nego prav, a ipak grbav.
ONEK: Veće izglede za šta?
BARON: Da bude sam svoj.
ONEK: Nezahvalnik.
BARON: Ja vidim samo jedan izlaz.
ONEK: Nema nikakvog izlaza.
BARON: Da se ne pravi da nije grbav. Baš naprotiv, da tu činjenicu podvlači na svakom koraku. Da to preraste u vrlinu, u razlog oholosti. Treba ga ubediti da je grba remekdelo prirode, a da su grbavci najlepši ljudi na svetu. Da smo u odnosu prema njemu baš mi inferiorni, nedovoljno razvijeni, ružni... U svakom pogledu gori od njega, zato što smo lišeni grbe. Anormalni...
ONEK: Kako? Pa ON je grbav!
BARON: Ali ja vam objašnjavam da je to jedini način da se spreči njegovo neprijateljstvo koga se toliko plašite. Doduše, tretiraće nas s visine, ali zato bez mržnje. Omalovažavaće nas, ali nam neće naškoditi.
ONEK: Nikad se neću složiti s tim. Da Grbavac bude bolji od mene?
BARON: Molim lepo. Ako više volite da budete otrovani, da izgorite u požaru, da budete ubijeni na spavanju... Ja vam samo iznosim alternative.
Na tremu se pojavljuje Grbavac. Nosi pismo i novine.
GRBAVAC: Pošta za gospodina advokata.
Onek prima pismo. Cepa koverat. Grbavac stavlja novine na sto, i vraća se u kuću. Pregledavši letimice pismo, Onek polazi prema kući.
BARON: A naša partija?
ONEK: Predajem se.
Ulazi u kuću. Baron uzima novine sa stola, popne se na trem, seda u stolicu za ljuljanje, čita novine. Iz dubine, iza venjaka, dolaze Baronica i Onka.

Scena 2
Onka nosi suncobran i buket poljskog cveća, sveže nabranog.
ONKA: Lep je, ali mi se ne dopada. Nekako je čudan.
BARONICA: A ipak se poneo kao pravi muškarac, kao džentlmen...
ONKA: Stvarno?
BARONICA: Dobro, možda ne previše okretno. Ali je imao dobre namere. Što se o mome mužu ne može reći.
ONKA: Izgleda da se oni ne vole.
BARONICA: Nemoguće je voleti moga muža.
ONKA: A vi... A ti?
BARONICA: Ni ja ga ne volim.
ONKA: Kako možeš tako da govoriš?
BARONICA: Ja ga ljubim, obožavam.
Dame zastaju pored venjaka. Pauza.
ONKA: Tako nešto...
BARONICA: Sedimo.
Dame sedaju u venjak. Skidaju šešire. Onka sklapa suncobran i buket stavlja pored sebe na klupu.
BARONICA: Ne domišljaš se? Ništa nisi primetila?
ONKA: Šta?
BARONICA: Po tome kako se ja ponašam, kako se on ponaša...
ONKA: Kako ti, kako on?
BARONICA: Mislila sam da je sve jasno, da svi to vide.
ONKA: Ne znam o čemu govoriš?
BARONICA: Ne laži. Ne podnosim to.
Pauza.
BARONICA: Ja s tobom govorim iskreno, te nemaš prava da se preda mnom praviš kako ništa ne znaš. Odvratna je ta tvoja hipokrizija...
Pauza.
BARONICA: Ne ljuti se. Reci... Zar zaista?... Zaista to nije očigledno?
ONKA: Dobro, možda malo.
BARONICA: U redu. I zato više volim da s tobom govorim otvoreno, nego da pravim prijatno lice u lošoj igri. Ako sam smešna, bar neka svi znaju da ja prva za to znam.
ONKA: Tako mi je žao... Ja doduše nisam u toj situaciji, ali mislim da to mora biti užasno.
BARONICA: Ne sažaljevaj me. Ne želim tvoje saosećanje.
ONKA (uvređeno): Kako hoćeš.
Pauza.
ONKA: Ja se ne namećem.
Pauza.
ONKA: Ne moram.
Pauza.
BARONICA: Uostalom, nemam nikakvih iluzija o njemu.
ONKA: Sad shvatam zašto o njemu tako loše govoriš.
BARONICA: Varaš se. Ja ga znam bolje nego iko i uveravam te da to nije osveta. Mogu da budem smešna, ali nisam glupa, hvala Bogu. O, ja ga dobro znam. Možda se baš zato on prema meni tako ponaša... Zna da sam ja jedina osoba koja ga je prozrela.
ONKA: U takvom slučaju, zašto...
BARONICA: Zaista, zašto? Otkud znam? Šta ne bih dala kad bih mogla da saznam otkud to. Kad bih znala, možda bih umela od tog da se oslobodim. Ali ja pojma nemam, iako sem toga sve znam. Znam da je zao i da me ne voli. Da sam mu dosadna. Ali ne mogu da se uzdržim da, uprkos svemu, bar ne pokušam. I pored toliko neuspeha... Opet, i opet. Sve znam, što god se može znati, ali ne znam samo jedno, ne znam zašto ga volim.
ONKA: Možda nećeš da ga shvatiš. Možda on oseća potrebu za većom nežnošću...
BARONICA: Šta, šta?
ONKA: Za nekoristoljubivim prijateljstvom...
BARONICA: On?
ONKA: Za drugačijim pristupom...
BARONICA: Da se on tebi slučajno ne dopada?
ONKA: Kako možeš... Pa ja sam udata.
BARONICA: Za onog "krompirčinu?
ONKA: Na šta ciljaš?...
BARONICA: Tvog muža, naravno.
ONKA: E, izvini!
Ustane, natuče šešir na glavu.
BARONICA: Sedi!
Hvata je za ruku i silom je vrati da sedne.
ONKA (samo što ne zaplače): Ti to ne možeš da shvatiš... Ne razumeš da postoje brakovi uspeli, takvi kao... takvi što... takvi u kojima...
Ne može više da se uzdrži i grune u plač. Baronica joj skida šešir, gladi je po kosi, daje joj maramicu.
BARONICA: Nisam htela da te uvredim. Svako ima svojih briga, to je sasvim prirodno. Ali ti za moje znaš, i zašto onda kriješ svoje. Zašto nećeš da priznaš?
ONKA: Šta?
BARONICA: Dete, čemu ta komedija? Obe smo nesrećne.
ONKA: Ja sam srećna... (Plače)
BARONICA: Aha, a krompir?
ONKA: Prestani!
BARONICA: Mislila si da ćeš uspeti? Da ćeš mene saslušati, i ništa: poći lepo, sa osećanjem preimućstva? Molim, to može s nekim drugim ženama... Ali ja sam bolja, ja sam na bezbednoj strani. Sa mnom ne može tako, draga moja, ne može...
ONKA: Nije istina.
BARONICA: A šta? Braniš se? Pazi, jer ću kazati još nešto...
ONKA: Hoćeš da me pogodiš zbog toga što, zato što...
BARONICA: Ti mi zavidiš.
Onka se naglo okrene od nje.
ONKA: Ja? Tebi? Ne, to je zaista previše.
BARONICA: Da, da, zavidiš mi. Dala bi svu tu svoju krompirsku sreću odjednom samo kad bi mogla da osećaš isto što i ja. Da osećaš bilo šta.
ONKA: To prevazilazi sve.
BARONICA: Ja sam nesrećna, ali živa. Ti si nesrećna, ali mrtva. Šta je bolje?
Onka skoči s klupe, natuče šešir na glavu i istrči iz venjaka.
BARONICA: Cveće!
Onka se vraća. Baronica joj pruža buket i suncobran. Onka joj otme buket i potrči prema tremu. Zastaje pred Baronom koji diže glavu iznad novina. Baca buket ispred Barona na sto i utrčava u kuću. Baron je gleda začuđeno. Baronica stiže do trema. Otvara suncobran i vrti ga u rukama. Suncobran se u njenim rukama okreće kao vrteška.
BARON: Šta joj je?
BARONICA: Ništa naročito. Zaljubljena je u tebe.
Zamračenje.

Scena 3
Popodne. Leva strana na suncu, desna u hladu. Na levoj strani, u stolici za ljuljanje, sedi Baronica i čita knjigu. Desno, u dubini, iza venjaka, pojavljuje se Student. Kao obično, ima rukavice na rukama. Baronica ga posmatra. Student prilazi tremu, ne gleda je.
BARONICA: Dobar dan.
STUDENT (zastane): Dobar dan.
BARONICA: Zašto niste bili na ručku?
Student načini neodređen gest.
BARONICA: Niste gladni?
STUDENT: Nisam.
BARONICA: Zapazila sam da gotovo ništa ne jedete. Sedite, molim vas.
Student seda na slobodnu stolicu. Spliće i raspliće prste.
BARONICA: Zašto? Imate nekih briga?
STUDENT: Ne.
BARONICA: Pa zašto onda? U vašim godinama?...
STUDENT: Gadim se.
BARONICA: Jela?
STUDENT: Jela, i uopšte.
BARONICA: Čega uopšte?
STUDENT: Sebe.
BARONICA: Svašta govorite. Mladi ste, zdravi, jaki... Shvatila bih još da ste kojim slučajem bogalj. Da imate grbu ili nešto slično. A ovako...
STUDENT: To je svejedno.
BARONICA: No, priznaćete valjda da postoji neka razlika.
STUDENT: Spolja. Ali ovde... (Pokazuje na trbuh.)
BARONICA: Gde, ne vidim.
STUDENT: Unutra.
BARONICA: Izvinite, ali još uvek ne vidim. Potpuno ste zakopčani.
STUDENT: To se i onako ne vidi.
BARONICA: Čak i kad biste se svukli?
STUDENT: Ni tada.
BARONICA: Zanimljivo. Pa gde se to onda može videti?
STUDENT: U prosekturi.
BARONICA: Čudne stvari pričate. Hladno vam je?
STUDENT: Ne. Zašto?
BARONICA: Stalno ste u rukavicama.
Student sakriva ruke iza sebe.
BARONICA: Imate ekcem?
STUDENT: Nemam, ali to je svejedno.
BARONICA: Ni slučajno. Ekcem je bolest, a vi ste zdravi. Kao što tvrdite.
STUDENT: To zavisi samo od tačke gledanja.
BARONICA: Šta? Znači, ipak imate ekcem?
STUDENT: Ne, ali to ništa ne znači.
BARONICA: Ekcem nije bolest?
STUDENT: S više tačke gledišta nije. Ćelije tumora takođe su ćelije. Isto što i takozvane zdrave ćelije. To je svejedno.
BARONICA: Prema tome, zasto nikad ne skinete rukavice? Čak i ako imate ekcem.
STUDENT: Već sam rekao.
BARONICA: Ne sećam se.
STUDENT: Gadim se.
BARONICA: Svojih sopstvenih ruku?
STUDENT: Pre svega svojih sopstvenih.
BARONICA: Zašto pre svega?
STUDENT: Jer su moje. Ne mogu od njih da se oslobodim. (Naginje se nad stolom, poverljivo.) Svuda idu sa mnom...
BARONICA: Pokažite.
STUDENT (tajanstveno): Ne znam da li bi pristale.
BARONICA: Ne umete da pružite ruke?
STUDENT: Ponekad ne umem.
BARONICA: Sve me više iznenađujete. Da niste slučajno paralizovani?
STUDENT: Nisam, ali moje ruke su ponekad samostalne. (Pruža ruke i stavlja ih na sto.) Igraju se kao dva zeca u polju... Ili, šta ja znam... Kao neka stvorenja. Posmatram ih... Evo, vidite li? Već počinju.
Ruke mu se pokreću na stolu.
BARONICA: Skinite rukavicu.
STUDENT: Zašto?
BARONICA: Hoću svojim očima da se uverim da ne lažete. Možda ipak imate ekcem?
Student svlači rukavicu sa desne ruke. Pruža ruku prema Baronici, okrećući istovremeno glavu. Baronica uzima njegovu ruku u svoju.
BARONICA: Stvarno.
STUDENT: Šta vidite?
BARONICA: Ništa. Koža sasvim čista. Nokti ne baš sasvim...
STUDENT: Koža. Ali pod kožom...
BARONICA: Šta pod kožom...
STUDENT: Prljavština. Tetive, meso, limfa, krv... Sve isto.
BARONICA: Isto, šta... Govorite jasnije.
STUDENT: Isto što i na tanjiru.
BARONICA: Imate na umu jelo?
STUDENT: Creva, crevca, mozak, pohovan mozak, pluća, bela džigerica... jetra, džigerica. U meni i preda mnom... Sve sluzavo...
Baronica mu pomiluje površinu ruke.
BARONICA: Imate lepe ruke...
Student joj istrgne ruku, navlači rukavicu.
STUDENT: Lažemo se. Mislimo da smo čisti, geometrijski, savršeni kao ideja. Ne, gospođo. Mi smo masa i plazma, smrdljiva, pulsirajuća... Eventualno trunemo, ali sve na isto izlazi. Nema nikakve razlike između truljenja i života. Ovako ili onako - bakterije. Razmnožavati se i umirati jeste isto. Bakterije, mikrobi, materija, prljavština...
BARONICA: Mi, to znači - ko?
STUDENT: Svi mi.
BARONICA: Ja takođe?
Student ćuti.
BARONICA: Pa šta je onda, po vama, čisto?
Iz kuće dopire muzika. Klavir. Klasično delo (ne romantično).
STUDENT: Muzika.
BARONICA: Svirate li neki instrument?
STUDENT: Na žalost, ne. Iako bih veoma želeo. Nemam sluha.
Pauza. Oboje slušaju muziku.
STUDENT: Ko svira?
BARONICA: Moj muž.
Student ustaje.
BARONICA: Nećete da slušate?
Student izlazi na desnu stranu. Zamračenje. Muzika i dalje svira

Scena 4
Svetlost. Isto popodne, samo nešto kasnije. Zaluzija na levoj strani zatvorena. Iz kuće dopire klavirska muzika (drugo delo, ne isto kao u prethodnoj sceni). Na scenu, sa desne strane, stižu Onek i Onka na biciklu za dve osobe, takozvanom tandemu. Onek upravlja. Na upravljaču mrtav petao sa nakostrešenim perjem. Načine krug preko scene i zaustave se pred tremom. Silaze sa bicikla. Onek naslanja bicikl na stub trema. Nosi mrtvog petla, držeći ga za krilo. Vuče za gajtan zvona. Klavir se utiša. U vratima se pojavljuje Baron.
BARON: Čime mogu da poslužim?
ONEK: A, to ste vi...
BARON: Vi ste zvonili?
ONEK: Da, ali ne vama.
BARON: Gospođi takođe nisam potreban?
ONKA: Mislili smo da... da... Onek, izvini se.
ONEK: Pa kažem da sam zvonio posluzi.
BARON: Šta vidim, bili ste u lovu?
ONEK: U kakvom lovu? Bili smo na izletu, zar ne?
ONKA: Da, obišli smo ruševine, bili smo i na jezeru...
BARON (pokazuje na petla): A ovo?
ONEK: Slučaj.
ONKA: Prošli smo kroz selo i...
BARON: Aha... pregazili ste petla.
ONEK: Ja pregazio? Zajedno smo ga pregazili.
BARON: Šta, gospođa takođe? Ne mogu da poverujem. To je previše okrutno.
ONKA: Ja... nisam uopšte htela. (Oneku) Ti si upravljao.
ONEK: Ja, ja, ja. Sad sve na mene. Uostalom, niko ga nije pregazio. Sam je upao pod točak.
BARON (klanjajući se Onki): Ledi Magbet...
Onek snažno vuče za šnur zvona. Zaluzija na levoj strani se otvara, na prozoru se pojavljuje Baronica.
BARONICA: Šta se desilo?
BARON: Gospođa Magbet vratila se iz šetnje.
BARONICA: Gde si bila?
ONKA: Na jezeru, i obišli smo ruševine starog mlina, a ovaj petao...
BARONICA: Odmah dolazim.
Baronica nestaje iz prozora. Baron silazi s trema i prilazi Oneku.
BARON: Sigurno mrtav?
ONEK: Proverite.
Baron pruža ruku i dodiruje lako nakostrešena pera. Na tremu se pojavljuje Baronica.
BARON: Jadni Don Žuane. A bio si takav dasa. To ti je zaslužena kazna: smrt pod točkovima supružanskog bicikla.
ONKA: Ja nisam htela, zaista nisam htela.
BARONICA: Umiri se. (Oneku.) A vi nosite odavde tu gadost. Zašto ste ga dovukli?
ONEK: Kako zašto? Za supu.
BARONICA: Gladni ste?
ONEK: Ne, ali šteta je da propadne...
BARONICA: I zašto dižete galamu?
ONEK: Zvonim da dođe posluga, hoću da ga dam u kuhinju.
BARONICA: Odmah to nosite odavde i bacite negde u žbunje. Što dalje.
ONEK: Ali...
BARONICA: Bez diskusije. (Onki.) A ti hajde u kuću.
Onka poslušno stupa na trem. Baronica je pušta napred, obe ulaze u kuću. Baron pred Onekom širi ruke kao da hoće reći: »Vidite, ništa se ne može učiniti«.
ONEK: Gde je taj grbavi?
BARON: Nema ga. Pošao na poštu.
ONEK: I tek sada to govorite?
BARON: Mislio sam da volite da zvonite.
Onek se okreće i izlazi desno, noseći petla. Baron gleda za njim, dok ne nestane. Potom seda u stolicu za ljuljanje i ljulja se. Zamračenje.

Scena 5
Sumrak kao na kraju prvog čina. Kreket žaba i zrikanje zrikavaca. Bicikl uklonjen. Na četiri stolice razmeštene oko stola na levoj strani scene sede Baronica, Onka, Baron i Onek. Na klupi, na desnoj strani scene, sedi Student licem prema publici. Na stolu samovar. Grbavac posluje kao obično, pripremajući čaj. Posluje oko samovara, razmešta šolje na poslužavniku, itd. Svi ćute. Odjednom Onek, glasno, sa izveštačenom veselošću.
ONEK: Znate li kako se zove ona planina?
Niko ne odgovara. Društvo te večeri nije razgovorljivo.
ONEK: Grbavčeva staza.
Opšte ćutanje. Onka mu, koristeći momente kad Grbavac ne vidi, daje znakove da ćuti.
ONEK: A znate li od čega dolazi taj naziv? Od grbe.
BARON: Zaista?
ONEK: Baš od toga. Šta velite na to?
Ćutanje. Grbavac počinje da služi čaj. Najpre damama.
ONKA: Imamo izuzetno lepo vreme.
BARON: Kakvu vezu vidite između tog naziva... Kako ono rekoste?
ONEK: Grbavca?
BARON: Da, da. Možda biste nam mogli pobliže to objasniti?
BARONICA: Počinje.
ONKA (tiho, Baronu): Preklinjem vas, prestanite.
ONEK: Šta, kakvu? Grbavčeva staza, odnosno Staza grbavca. A ko je grbavac? Onaj ko ima grbu. Jasno ko dan.
Grbavac kao da ništa ne čuje. Stavlja šolju s čajem ispred Barona.
BARON: Nisam o tome pomislio. Ali možda ste u pravu.
ONKA: A da li bismo mogli razgovarati o nečem drugom?
ONEK: Zašto? Možda se nekome to ne dopada, ali ja tako ne mislim. Ja čak smatram da je grba bolja nego obična leđa.
BARON: Interesantna teorija. No da li i opravdana?
Onka meša čaj, glasno zvoneći kašičicom o šolju.
ONEK: Naravno. Uzmimo, na primer, planine i ravnicu. Šta je zanimljivo u ravnici? Ništa? Ravna i ravna. A planine? O, to je nešto drugo. Ovde viŠe, tamo niže... Raznolikost. Oko ima na čemu da se zaustavi. Kao pejzaž grbavac je znatno bolji od nas. To će vam svaki slikar kazati. Zar ne, Onečko?
ONKA: Molim te, mene ostavi na miru.
BARON: To je iz oblasti pejzaža. Pa ipak, u drugim domenima poređenja ne moraju po svaku cenu ići u korist... kako ono rekoste?
ONEK: Grbavoga?
BARON: Dabogme. Na primer, proporcije ljudskog tela. Kanoni lepog ustaljeni su još kod Grka. Statua Apolona Belvederskog...
ONEK: A znate li zasto Grci nisu vajali grbavce?
BARON: Iznenađujuće pitanje.
ONEK: Jer su sami bili prosti, pravi. Želeli su da budu grbavi, ali nisu bili.
BARON: Šta kažete? Grci su želeli da budu grbavi?
ONEK: Dabogme, čega tu ima čudnog? Svako bi voleo da je grbav.
ONKA: Ako odmah ne prestaneš...
BARONICA: Ćuti!
BARON: Pa ipak, i dalje je nejasno u čemu je ta prednost o kojoj govorite.
ONEK: Vama se grbavi ne dopadaju?
BARON: Vi menjate temu.
ONEK: Šta imate protiv grbavih?
BARON: Ništa, ali hteo bih znati šta vi imate za.
ONEK: Nije vas stid?
BARON: Vi nikako ne odgovarate na moje pitanje.
ONEK: A ja ih volim. Moji najbolji prijatelji su bili grbavi. I mogu to da vam kažem pravo u oči.
BARON: Ali...
ONEK: Krajnje je vreme da se stvar postavi jasno: grba je lepa stvar. Svako bi trebalo da bude grbav.
ONKA: On je potpuno pijan.
Student ustaje s klupe i prelazi ulevo, zastajući bliže Oneka i slušajući šta govori.
BARON: Vi biste hteli da budete grbavi?
ONEK: Ja?
BARON: Ako kažete svako...
ONEK: Na žalost, priroda se pokazala škrtom. To je dar božji, gospodine, izuzetak, retkost... S tim se treba roditi. To je, kažem vam, kao...
STUDENT: Pssst!
Onek zaćuti na polovini reči. Svi se okreću prema Studentu. Student stavlja prst na usta, naređujući da ućute, osluškuje. Svi i nehotice osluškuju. Student se naginje iznad Oneka, zaklanjajući uho šakom.
STUDENT: Krči vam u stomaku.
Uspravlja se kao lekar koji je postavio dijagnozu. Baronica prsne u smeh. Student se vraća na klupu i seda kao pre. Onek skoči sa stolice.
ONEK: Balavac!
BARON: Molim vas, šećer.
Grbavac mu dodaje šećernicu. Onek ponovo seda. Baronica uspeva da savlada smeh. Svi ćute, prave se da ne gledaju Grbavca, koji ipak u tom ćutanju postaje centralna ličnost. Grbavac odlazi u kuću.
ONKA: Kako si mogao?
ONEK: Pa nisam govorio ništa loše.
ONKA: Zar si zaista tako glup?
ONEK (Baronu): Vi ste sve pokvarili. Šta su vam trebali ti Grci?
ONKA: Meni je toga dosta. (Ustaje.)
ONEK: Ja sam hteo dobro.
Onka se okreće od njega, ide u dubinu scene. Onek ustaje, ide za njom.
ONEK: Pričekaj, pričekaj...
Baron pretražuje džepove.
BARON (Baronici): Ne znaš gde su moje cigare?
BARONICA: Ne.
Baronica ustaje i ide u dubinu scene za Onkom i Onekom. Baron ustaje i ide prema kući. Onka zastaje u dubini scene.
ONKA: Ko je tu?
Hvata za ruku muža koji ju je u međuvremenu stigao, tražeći od njega zaštitu.
ONKA: Tu ima nekog.
Baron zastaje i gleda prema Onki i Oneku.
ONEK (nesigurno): Čini ti se.
Glas iz dubine scene, bas, s podvučenom učtivošću.
GLAS: Dobro veče.
Onek i Onka se trgnu. Mrak se u međuvremenu pojačao. Iz žbunja i mraka, iza venjaka, pojavljuje se Nepoznati. To je naočit muškarac sa brkovima potkresanim u špic, na glavi ima polucilindar, obučen u crno odelo. Zlatan lanac od časovnika preko prsluka. Ugledavši ga, Student ustaje s klupe. Nepoznati podiže polucilindar i ponavlja dubokim, moduliranim glasom: Dobro veče. Pauza.
ONEK (nesigurno): Dobro veče.
NEPOZNATI: Vidim da su gospoda već večerala. Baš dobro, jer ne bih želeo da smetam.
Okupljeni ga ćutke gledaju.
NEPOZNATI: Gospodo, molim vas, sedite. Molim da se ne ustručavate zbog mene. Ja ću sesti.
Gleda oko sebe.
NEPOZNATI: Evo ovde...
Stupi na trem, uzima s trema petu stolicu, stavlja je na sredinu scene, naslonom uz desnu kulisu, otkuda može da vidi sve ostale stolice istovremeno. Već hoće da sedne, ali videći da niko ne seda, uspravlja se i damama daje znak rukom da sednu, i dame sedaju kao pod hipnozom. Tek tada seda Nepoznati (leđima prema desnoj kulisi). Onek takođe seda. Baron i Student i dalje stoje.
BARON: S kim imamo čast?
Nepoznati vadi iz džepa malu flašicu, odvrće zatvarač i prinosi je nosu. Nekoliko puta duboko udahne. Zavrće zatvarač i vraća flašicu u džep.
NEPOZNATI: Izvinjavam se. Alergičan sam na miris sena.
ONEK: Za to je najbolji kamfor.
NEPOZNATI: Tako mislite? Moraću da probam. Ali jedino radikalno sredstvo jeste - promeniti sredinu.
BARON: Ne vidim prepreku za to.
Student se okreće i kreće prema desnom izlazu.
NEPOZNATI: Selo nije za mene. Sve to zelenilo, trave, cveće... Za vas, gospodo, molim lepo. To je sama radost i zdravlje. Ali meni...
Okreće se sa stolice.
NEPOZNATI: Vi nas napuštate?
Student zastaje. Jedno vreme stoji u mestu, leđima prema okupljenima. Pauza. Nepoznati ne skida oči s njega. Student se vraća i seda na klupu.
NEPOZNATI (ponovo se obraća okupljenima):... meni smeta. I kako prolazi odmor?
ONEK: Hvala, nije loše.
NEPOZNATI (obraćajući se Oneku): Lepo je ovde, zar ne? Tišina, mir... Odmaramo se.
ONEK: Svakako.
NEPOZNATI: Odlazimo u šetnju, na izlete...
ONEK: Ponekad.
NEPOZNATI: Na biciklu...
ONEK: Na biciklu?
NEPOZNATI: Da, na biciklu.
ONEK: Zašto na biciklu?...
NEPOZNATI: To je lep sport. Iako se dešavaju nesrećni slučajevi. Tako je upravo danas neki biciklist pregazio u selu petla. Ništa o tome gospoda nisu čula?
ONEK: Ja ne, ali možda moja žena...
NEPOZNATI: Štaviše, umesto da vlasniku plati odštetu, poneo je sa sobom žrtvu slučaja i pobegao.
BARON: A otkud vi za to znate?
NEPOZNATI: Vlasnik je podneo žalbu.
BARON (već bez ironije, učtivo, ako ne i ponizno): Dozvolite da se predstavim.
NEPOZNATI: Ne treba, ne treba.
Baron seda.
NEPOZNATI: Uostalom, to su sitnice. Seljaci sami ne znaju šta hoće. U celini je taj lokalni incident zaista nevažan. Spomenuo sam ga samo uzgred, čim smo govorili o biciklizmu...
ONEK: Pa ipak bi trebalo...
NEPOZNATI (prekida ga, naglašavajući): Ponavljam: nevažan.
Onek ućuti.
NEPOZNATI: Ima daleko ozbiljnijih pitanja. Jesu li gospoda već čitala današnje novine?
BARON: Dabogme.
NEPOZNATI: I šta velite na to?
BARON: Na šta mislite?
NEPOZNATI: Kako, pa to je valjda jasno...
BARON: Priznajem da ne uviđam baš sasvim. Iako sam novine detaljno pročitao. No možda nisam primetio...
ONEK (skoči sa stolice): Odmah ću ih doneti.
NEPOZNATI: Ne treba, ne treba. Gospoda bi sigurno primetila. Ali nije isključeno da zbog izvesnih obzira stvar nije data javnosti na znanje. To bi moglo izazvati porazan uticaj na duhove, dati loš primer...
ONEK (sedajući ponovo): Pravilno.
NEPOZNATI: Pa ipak, činjenice ostaju činjenice, i na njih treba računati. Ovde je, doduše, duboka provincija, ali baš zato treba biti budan. Ne verovati prividima. I uopšte ničemu ne treba verovati. Imaju li gospoda poverenja u mene?
ONEK: Kao lojalni građani...
NEPOZNATI: Naravno, naravno. Ali otkuda gospoda znaju ko sam ja?
ONEK: Je li po volji čaj? Da zazvonim... (Skače sa stolice.)
NEPOZNATI (vrlo odlučnim pokretom, čak donekle ljutito): Ne, hvala.
Onek seda.
BARON: Dozvolićete da podsetim kako sam baš ja prvi zapitao za vaš identitet.
NEPOZNATI:...I niste dobili odgovor. A znate li zašto? Jer to ne bi imalo nikakvog značaja. Čak i kad bih se pojavio u uniformi - šta znači, svako se može prerušiti. Čak i kad bih podneo punomoćja, a moram napomenuti da bi potpis na tim dokumentima učinio na vas veći utisak no što možete pretpostaviti - moji bi dokumenti mogli biti lažni. A čak i kad bi bili pravi, otkud ipak sigurnost da nisam vuk u ovčijoj koži? Na žalost, slučajevi infiltracije dešavaju se sve češće i na svim nivoima. No to još nije ništa. Pretpostavimo da je sve autentično. Zauzimam izvestan položaj, a dajem vam reč, gospodo, da on nije nizak, mada u ovom trenutku ništa više ne mogu da izjavim. Zahvaljujući svojim zaslugama uživam apsolutno poverenje čak i lica najviših po rangu.
ONEK (skoči): Ekselencijo!
NEPOZNATI: Sedite!
Onek seda.
NEPOZNATI: Ali čak i tada, izvolite primetiti, gospodo, čak i tada otkud se može znati da li me slučajno, posle višegodišnje i sjajne karijere, posle niza godina vere i slepe poslušnosti, nije počela gristi sumnja. Nagrizati crv skepticizma. Ili da me - kratko rečeno - ne proždire hijena izdaje?
ONEK: O, ne, ekselencijo, sigurno ne.
NEPOZNATI (s ljutnjom): Očevidno da ne. (Savlada se.) Samo sam želeo, gospodo, da dam primer. U vremenu koje nailazi, identitet postaje sve problematičniji.
Nepoznati se obraća Studentu.
NEPOZNATI: Ali zašto vi tako po strani? Izvolite u društvo, izvolite...
Student ustaje s klupe i oklevajući prelazi preko scene - praćen pogledom Nepoznatog. Stupa na trem i seda u stolicu za ljuljanje.
ONKA: Zaista, nismo se nadali... Takva čast.
BARONICA: Dugo ćete ovde boraviti?
ONKA: Ostaćete s nama, zar ne? Ima slobodna soba.
NEPOZNATI: Gospođa je veoma ljubazna, ali, na žalost, ne. Ne mogu. Iako bih hteo. Uprkos alergičnoj kijavici... Ali biću izvesno vreme u blizini. Imam ovde da obavim izvesnu misiju.
BARON: Ukoliko sam dobro shvatio, prolazimo kroz krizu poverenja. Prema institucijama i prema samima sebi. Kakav vidite izlaz iz toga?
NEPOZNATI: Još više nemati poverenja.
BARON: Nemati poverenja da bi se imalo poverenja? To je kontradikcija sama po sebi.
NEPOZNATI: Nipošto. Ako se do kraja i konsekventno nema poverenja, obezbedićemo se od zloupotrebe našeg poverenja, odnosno ponovo ćemo steći poverenje.
ONKA: Ali ja moram u nekog da imam poverenja.
NEPOZNATI: Vi ste žena i supruga. Brak spada u iste kategorije kao što su Crkva, Presto, Monarhija... U svet reda. Institucije su ono što jesu. Počivaju baš na tome što deklarišu svoj identitet. Ali protiv nas se diže drugi svet, svet dvostrukog identiteta. Naši neprijatelji su previše slabi da bi nas otvoreno napali. Prema tome, prave se da su oni koji nisu. Prave se da su što i mi, odnosno iskorišćavaju naše poverenje. Bili bismo bespomoćni kad prema njima ne bismo primenjivali isto oružje kojim oni nas napadaju: dvostruki identitet.
BARON: To znači da sami treba da izigravamo svoje neprijatelje.
NEPOZNATI: Da. Pred nama samima moramo izigravati naše neprijatelje za slučaj da naiđemo na naše neprijatelje koji se prave da su isto što i mi. Samo na taj način možemo steći njihovo poverenje, i razobličiti ih.
BARON: Znači, ipak poverenje?
NEPOZNATI: Da, ali ne naše. U pitanju je ko će koga prevazići nedostatkom poverenja. Na žalost, izbor oružja ne zavisi od nas, ali imajući jednom to oružje u rukama, moramo se pokazati jačima od protivnika.
BARON: Ali u takvom slučaju ne zna se ko je ko?
NEPOZNATI: Na prvi pogled - ne zna se.
ONKA: To je strašno.
NEPOZNATI: Razumem vaša osećanja, gospođo. Ali možda niste ni svesni u kakvoj smo situaciji. Šta nas čeka, ako ne preduzmemo odgovarajuće korake. I to s najvećom energijom. Možda ne bi trebalo to da govorim, ali živimo na vulkanu.
ONKA: Stvarno, a mi ovde ništa ne znamo. Živimo tako mirno...
NEPOZNATI:...A vulkan za to vreme pod našim nogama ključa. Prožeti smo konspiracijom, tajnim udruženjima, zaverama...
ONEK: Da, grbavci kuju zaveru.
NEPOZNATI: Kakvi grbavci?
ONKA: Moj muž se izvesno vreme ne oseća dobro. Molim vas, ne obraćajte pažnju.
NEPOZNATI: Teroristi istupaju protiv nas. To su pretežno mladi ljudi kojima se čini da se realni svet može zameniti svetom ideja. Ne poričem, njihove pobude su plemenite. Ali u ime čistih ideja spremni su da se bace u vir prljavih i krvavih postupaka. U ime istih stavljaju na lice maske. U ime slobode lica i stvari pripremaju ropstvo duha.
ONKA: Po mome mišljenju za sve to su krivi roditelji.
STUDENT: Vi nas sumnjičite?
Svi se okreću prema Studentu.
NEPOZNATI: Vi nešto kažete?
Student ustaje.
STUDENT: Gospodine advokate, pozivam vas da istupite u ime zakona. Da li po vama zakon dozvoljava insinuacije? Ili se već nalazimo pod optužbom, što znači da nam tada pripada odbrana. U tom slučaju bićete moj advokat. Ili smo pak slobodni od sumnji.
ONEK: Moja specijalnost su problemi nasleđa...
STUDENT: Prema tome, ne smatram prigodnim da se dalje izlažem nejasnoj pravnoj situaciji. Pozdravljam vas.
Klanja se i odlazi stazom u dubinu, iza venjaka.
ONEK: Po mome mišljenju to je podozriv tip.
NEPOZNATI: Ta nemojte, ne treba preterivati. Mladost, mladost... Gospoda ga poznaju?
BARONICA: Svakako.
NEPOZNATI: No i...
ONKA: Malo je čudan.
BARONICA: Nema u njemu ničega čudnog i ne smatram da treba da vodimo razgovore te vrste.
NEPOZNATI: No, prema tome, neću više zloupotrebljavati vaše vreme.
Ustaje.
NEPOZNATI: Glavu gore. Molim vas da se odmarate, da uživate u odmoru. Preporučujem vam izlete.
Baron i Onek ustaju. Nepoznati se klanja pred damama, gospodi uputi samo lak naklon. Baron uzvraća lako i pravilno, dok se Onek previja do pojasa.
NEPOZNATI: Pešice i na biciklu.
Onek pruža ruku, koju Nepoznati ne primećuje. Nepoznati stavlja na glavu šešir i upućuje se u onom pravcu kojim je došao.
NEPOZNATI: Do skorašnjeg viđenja, bojim se.
Odlazi u dubinu, stazom. Onek potrčkuje za njim. Nepoznati nestaje iza venjaka, u mraku, koji je u međuvremenu sasvim pao. Onek se vraća na sredinu scene.
ONEK: Šta je on hteo?
Zamračenje

ČIN III

Pre podne. Vreme se nešto promenilo. Nije to više onaj isti sunčani blesak, igra svetlosti i senki kao u I i II činu. Svetlost je ravnomerno raspršena, bela, zagasita. Ne daje ni senke ni blesak. Za stolom, na levoj strani scene, sede Baron i Onek. Baron na levoj strani stola, leđima okrenut prema levoj kulisi, Onek naspram njega. Igraju šah. Baron pomera figuru na ploči.
BARON: Šah.
Pauza. Onek razmišlja nad figurama.
BARON: Danas ste očito rasejani.
ONEK: Nisam spavao.
BARON: Čuo sam kako ste noću išli niz stepenice.
ONEK: To nisam bio ja.
BARON: Niste bili vi?
ONEK: Ne. Ali ko je onda bio?
BARON: Ja takođe nisam.
Onek pomera figuru.
BARON: Pažnja, napadam lovcem.
Onek vraća figuru. Razmišlja.
BARON: Zatvarate li vrata zasunom?
ONEK: A vi?
BARON: Od juče. Uostalom, imam revolver.
ONEK: Lepa parada.
BARON: Dosad sam omalovažavao opasnost. Ali posle vašeg jučerašnjeg istupa...
ONEK: Ideja je bila vaša.
BARON: Ali izvršenje grozno. Sve ste zapetljali.
ONEK: A zašto onda niste vi preuzeli? Lako je savetovati.
BARON: Bojim se da ni ja ne bih mnogo učinio. On je previše inteligentan.
ONEK: A ko vam je od samog početka govorio da su grbavci prepredeni? I molio sam, opominjao... Sve u vetar. A sad imamo jarca.
BARON: Ima nade za uspeh, ali time se mora pozabaviti neko drugi.
ONEK: Ko?
BARON: Žena?
ONEK: Da se oseti boljim od žene?
BARON: Da se oseti jednakim s nama.
ONEK: Nemoguće.
BARON: Kompleks je u krajnosti uvek kompleks prema ženama. Ako se uveri da naspram žene nije defektan, prestaće da se oseća nejednakim i u odnosu prema nama.
ONEK: Kako to zamišljate?
BARON: Jednostavno. Ako vi ili ja kažemo grbavcu da je lep, ne mora nam poverovati. No ako to čuje od žene... Još i više, ako mu ona to dokaže...
Pauza.
ONEK: Žene ne vole grbavce.
BARON: Ne?
ONEK: Pa on je patuljak. Grbavi pa...
Zatvara usta šakom i gleda na trem. Na tremu se pojavljuje Grbavac u kožnoj kecelji. Nosi veliki, okrvavljen povrtarski nož. Približava se i zastaje pored stola. Pauza. Onek polako ustaje sa stolice.
GRBAVAC: Ja k vama, gospodine advokate.
ONEK: K meni?
Grbavac prebacuje nož u levu ruku i iz nedara vadi pismo. Daje ga Oneku i odlazi u desno. Onek stoji, držeći pismo u ruci.
BARON: A novine?
GRBAVAC: Nema ih.
BARON: Kako nema?
GRBAVAC: Nisu stigle. (Izlazi desno. Onek pada na stolicu.)
ONEK (šapatom): Čuo je?
BARON: A šta?
ONEK (osvrćući se): Ono o patuljku...
BARON: Nije baš sigurno.
ONEK: Možda nije čuo?
BARON: Ali nije mi se dopao njegov ton.
ONEK: Uvređen, a?
BARON: Gore.
ONEK: Izazovan?
BARON: Svakako. Ali i nešto više.
ONEK: Ta govorite, zaboga!
BARON: Nešto je bilo u njegovom glasu. Nešto takvo, takvo...
Pauza. Onek vadi maramicu i briše znoj s čela.
ONEK: Mislite da bi to delovalo?
BARON: Na šta mislite?
ONEK: To sa ženama...
BARON: Naravno. To je krajnji i jedini način.
ONEK: Ja nisam žena.
BARON: Prema tome, ne vredi ni pričati.
ONEK: Ne dolazim u obzir.
BARON: Onda ne govorimo o tome. Vi ste na potezu.
Zamračenje.

Scena 2
Na proscenijumu Onka i Baronica. Čekaju da Grbavac veže ljuljašku (dasku na konopcima) za granu, pored venjaka.
BARONICA: Zašto ga ne napustiš?
ONKA: Potrebna sam mu.
BARONICA: Za šta?
ONKA: Ti sve to gledaš previše prosto, jednoznačno. Ne ljuti se, ali ne znaš šta znači biti nekom potrebna.
BARONICA: Na žalost, ne znam.
ONKA: Pored njega sam i na taj način mu pomažem da živi. Slažem se, on nije neki jak muškarac, ali baš zato sam mu ja potrebna. Naročito sada.
BARONICA: Naročito sada?
ONKA: Sada, kad sam saznala da pije.
BARONICA: Nisi to znala?
ONKA: Ne, krio je to od mene, jadnik. A meni je to najbolji dokaz da me voli.
GRBAVAC: Gotovo!
Dame idu u dubinu i sedaju na Ijuljašku (licem prema gledalištu). Grbavac potiskuje ljuljašku, stavljajući je u pokret.
ONKA: A ti, jesi li pokušala?
BARONICA: Šta?
ONKA: Da odeš.
BARONICA: Ni o čem drugom ne sanjam kao o tome. Ali ti dobro znaš zašto je to nemoguće za mene!
ONKA: Ne u tom smislu.
BARONICA: Misliš na ljubavnika?
ONKA: Ti moraš odmah tako...
BARONICA: Nego šta bi htela da čuješ?
ONKA: Pa znaš...
BARONICA: Po svaku cenu?
ONKA: Ako ne želiš, nemoj.
BARONICA: Ne.
ONKA: Ne?
BARONICA: Neću.
ONKA: Kaži.
BARONICA: Neću da kažem.
ONKA: Ali kaži...
Baronica se naginje i šapće nešto Onki na uho. Ljuljaška dobija razmah.
ONKA: Nemoguće!
BARONICA: Jeste.
ONKA: Zaista?
Baronica opet šapće.
ONKA: I?... I?
BARONICA: I gotovo.
ONKA: Ne verujem ti.
BARONICA: Na žalost. Tebi se nikad nije dogodilo?
ONKA: Meni? Kako da ne!
BARONICA: Sada ti lažeš!
ONKA: Časna reč.
BARONICA: Hej, hej!
ONKA: Dobro, možda ne sasvim.
BARONICA: To znači?
Onka se naginje i nešto šapće Baronici. Baronica prsne u smeh.
ONKA: Ne smej se.
BARONICA: Kad je to tako smešno.
ONKA: Ništa ti više neću reći.
BARONICA: Čekaj. Pa to onda...
Šapće.
ONKA: Pa da!
BARONICA: Ali...
Šapće. Onka prsne u smeh. Sada se obe žene zajedno smeju. Baronica opet nešto šapće Onki na uho.
ONKA (smeje se): Jojoj, prestani!
BARONICA: Kaži, zar nije?
ONKA: Ili...
Zagrli Baronicu i šapće. Nova eksplozija smeha. Ljuljaška ih sada diže visoko. Dame se smeju do suza. Grle se, nabijaju šešire da im ne slete. Njihove haljine lepršaju na vetru. Naglo prestaju da se smeju. Na hodniku se pojavljuje Student. Silazi sa trema i prelazi preko scene, pored ljuljaške, ne obraćajući pažnju na Grbavca i žene koje ga ćutke prate pogledom. Strog i zamišljen izlazi udesno. Onka se naginje za njim i naduvši obraze načini vulgaran i omalovažavajući zvuk. Obe se opet glasno i bezbrižno nasmeju. Zamračenje.

Scena 3
Pred kućom stoji Nepoznati. Gleda na kuću. Kroz otvoreni prozor u prizemlju, na levoj strani, izleće buket poljskog cveća, isti onaj koji je Onka nosila iz šetnje sa Baronicom i poklonila Baronu. Buket pada pred noge Nepoznatog. Nepoznati ga diže začuđen. Na prozoru se pojavljuje Baron, u kućnoj haljini. Ugledavši Nepoznatog sa buketom u ruci, hoće da se povuče, ali već je prekasno.
NEPOZNATI (pridižući polucilindar): Hvala, sto puta hvala.
BARON: A?
NEPOZNATI: Ganut sam, ali zaista nisam zaslužio.
BARON: Bojim se da se desila greška.
NEPOZNATI: U takvom slučaju...
Prilazi prozoru i daje buket Baronu. U trenutku kad Baron mahinalno pruži ruku da primi buket, sa desne strane se pojavljuje Onek sa udicom o ramenu, noseći kotaricu od pruća. Kotarica je zatvorena pletenim poklopcem. Onek staje u mestu kao ukopan.
BARON (primi buket): Hvala.
ONEK: Ha, ha... (Nakašlje se, dajući znak da je prisutan. Nepoznati se okrene.)Je li slobodno?
NEPOZNATI: Šta vi tu radite?
ONEK: Vraćam se s pecanja.
NEPOZNATI: Ah, da, da, očigledno. I ja. Kako danas grizu?
ONEK: Naravno.
NEPOZNATI: Da, da, vreme je danas dobro za pecanje.
ONEK: Malo je zapara.
NEPOZNATI: Kao obično, pred oluju.
ONEK (približavajući se): Kakav lep buket...
NEPOZNATI: Bojim se da je posredi greška.
ONEK: Vi ste sami nabrali?
BARON: Moja žena pravi red i...
NEPOZNATI: Sticaj okolnosti.
BARON: Gospodin je bio ljubazan i dodao mi ga...
ONEK: Vidim, vidim, cveće govori više nego reči.
NEPOZNATI (oštro): Nadam se da imate dozvolu za pecanje?
ONEK: Ja?
NEPOZNATI: Moram vam skrenuti pažnju da je pecanje bez dozvole strogo zabranjeno.
ONEK: Ali ništa nisam upecao. Pravo da kažem, slučajno sam se našao pored jezera. Po ovako lepom vremenu…
NEPOZNATI: Upozoravam vas. Vaš dosije nije bez presedana.
ONEK: Najlepše hvala. Mnogo ste me obavezali... Evo, idem, idem...
Povlači se prema tremu.
NEPOZNATI: Trenutak samo.
ONEK: Ne smetam, ne smetam...
NEPOZNATI: Recite onome mladom čoveku da želim s njim da se vidim.
ONEK: Rado, to je veoma simpatičan mladić.
NEPOZNATI: Zbog jedne hitne stvari.
ONEK: Razumem, razumem. Ali on nije kod kuće.
NEPOZNATI: Otkud možete znati?
ONEK: Video sam ga na jezeru.
NEPOZNATI: Želim vam lepo popodne, gospodo.
Pridiže šešir i izlazi desno.
ONEK: Nisam znao da se tako dobro poznajete.
Baron sleže ramenima i povlači se iza prozora zajedno sa buketom. Onek vadi ribu iz kotarice i ulazi u kuću. Pauza. Kroz prozor se čuje zvuk razbijenog stakla. Buket ponovo izleće i pada na scenu.

Scena 4
Dubok sumrak, gotovo noć. Znači, mnogo tamnije nego pri kraju I i II čina. Kreket žaba i zrikanje zrikavaca. Prozor na levoj strani otvoren i osvetljen. Pramen svetlosti pada iz prozora na travnjak. Nekoliko lampiona razvešanih iznad stola (šarene, papirne kugle, u kojima gore sveće, vise na žici zategnutoj iznad scene). Iz unutrašnjosti kuće razleže se vals izvođen na klaviru. Na stolu prekrivenom belim stolnjakom srebrna posuda i u njoj otvorena flaša šampanjca. Čaše, tanjirići i zdele sa zakuskama i kolačima, već dobro načetim. Pet stolica razbacanih po sceni. Na stolicama pobacani ubrusi, Onkin šal na naslonu stolice, Onekov sako. Vidi se da društvo jede i pije već duže vreme. Ženski glas pevuši melodiju valsa, ne sasvim pravilno. Povremeno ga prati muški glas. Na tremu, na stolici za Ijuljanje, sedi Student sa flašom šampanjca u ruci i ljulja se. Iz kuće dopire Onkin smeh i zvuci valsa. Iz otvorenih vrata na trem istrčava Onka sa čašom šampanjca u ruci. Za njom Onek, u košulji.
ONEK: Dosta je bilo!
Smejući se, Onka seda na rub stolice za ljuljanje.
ONKA: Branite me.
ONEK: Ja te molim, dosta si već popila.
ONKA: Ja sam začarana princeza, a ovo je moj zmaj. Dobićete nagradu.
Prinosi Studentu čašu do usta i poji ga šampanjcem.
ONEK: Poslednji put ti skrećem pažnju...
Student pruža prema Oneku flašu, nudeći mu gestom da pije
ONEK: Mislio sam da ste vi ozbiljan mlad čovek koji misli. Vidim međutim da ste se i vi uključili u ovu neukusnu orgiju.
STUDENT: Izazivam vas na dvoboj. Pif-paf.
Pravi se da puca u Oneka iz prsta, kao iz pištolja.
ONEK: Glupe šale.
STUDENT: Ne razgovaram s vama. Vi ste već mrtvi.
Onka prsne u smeh.
ONEK: Šta se smeješ?
ONKA: Pssst, nisi više živ. Zar nisi primetio?
ONEK: Nisam.
ONKA: Nije ni čudo. Pijan si.
Student naglo ustaje, gotovo zbacujući Onku s priručja stolice.
ONKA: Kakvi maniri...
Student odlazi u dubinu scene i staje, leđima prema tremu. Vadi časovnik i gleda koliko je časova.
ONKA: Hajde da igramo.
Hvata Oneka za ruku i dovlači ga do trema. Prisiljava ga da načini nekoliko koraka u valsu. Vals na klaviru prestaje. Onek i Onka padaju na stolice, zadihani. U vratima se pojavljuje. Baron s čašom u ruci.
ONEK: Aaa, čestitam, Čestitam. Vi ste odgovorni za ovo što se događa. Opili ste moju ženu.
BARON (Onki): Je li to istina?
ONKA: Ne obraćajte pažnju na tog hipokrita. Hoće sebe da opravda.
ONEK: Da opravdam? Zar sam ja narucio šampanjac za sve?
ONKA: Ti? Šampanjac? Za sve? Isključeno.
ONEK: Pa onda?
ONKA: Nezamislivo!
Baron silazi s trema. Skida šal s naslona stolice, i galantno ga prebacuje preko Onkinih ramena. Vadi flašu sa šampanjcem. Onka dodaje čašu.
ONKA: Još.
BARON: S najvećim zadovoljstvom.
Sipa njoj i sebi. Seda i diže čašu.
BARON: Za guske.
ONEK: Za kakve guske?...
BARON: Divlje. Znate li da ove godine divlje guske odleću neobično rano? Tako sam danas po podne video jato divljih gusaka kako odleću na jug, iako je tek jul.
ONEK: Pa šta s tim? Nek lete.
BARON: Izuzetan fenomen.
STUDENT (prilazeći stolu): Videli ste?
BARON: Lično ja nisam, ali rekao mi je naš domaćin.
STUDENT: Moguće.
BARON: Razumete se u ornitologiju?
STUDENT: Ne, ali to je veoma moguće.
BARON (sleže ramenima): To su činjenice.
STUDENT: Činjenice su takođe moguće.
BARON: Ne razumem vas.
STUDENT: Nije važno.
BARON: Niste baš preterano učtivi.
STUDENT: Naročito kad pijem na vaš račun, zar ne?
BARON: To je za mene čast.
STUDENT: U pravu ste.
ONKA: Kraljević je loše volje.
Na tremu se pojavljuje Baronica mašući listom papira ispisanog rukom.
BARONICA: Našla sam.
ONKA: Hodi k nama, hodi, gde si toliko dugo?
BARONICA (približavajući se društvu): Znate li gde sam našla? U cipeli. Odlično skrovište, a?
ONKA: Ljubavno pismo?
BARONICA: Još bolje. Poezija.
ONKA: Eee...
BARONICA: Pesničko delo. Pesma. Da vam pročitam?
BARON: Ne.
ONEK: Ko krije pesme u cipele?
BARONICA: Moj muž. Zar vam nisam rekla da je moj muž pesnik?
ONKA: Bravo.
ONEK: Ali zašto sakriva?
BARONICA: Jer se stidi.
ONEK: Nema čega da se stidi.
BARONICA: Kao poeta moj muž je veoma stidljiv. Svoje stihove krije čak i od mene. Zar ne, mili?
Baron ćuti.
STUDENT: Glete, glete, ko bi se tome nadao?
ONEK: Nooo, ne treba biti previše skroman...
STUDENT: Jesu li to lirske pesme?
ONKA: Čitajte, čitajte.
ONEK: Rado bismo čuli.
Student dovlači stolicu za sebe i seda pored Onke.
STUDENT: Čitajte, čitajte...
ONKA: Čitajte, čitajte!
BARON (tiho): A ja ne bih savetovao.
BARONICA: Dakle, na opštu želju publike...
Staje ispod lampiona u pozi parodističko-deklamatorskoj. U jednoj ruci drži pred očima list papira, drugu stavlja na srce.
BARONICA: Najpre naslov.
Baron ustaje.
BARONICA: »Na svoj četrdeseti rođendan...«
Baron joj prilazi nekoliko koraka i pruža ruku prema rukopisu. Baronica se povlači korak unatrag, i dalje se zadržavajući na pasusu i gledajući na list. Onka prestaje da se prenemaže.
BARONICA: »Na svoj četrdeseti rođendan...«
ONEK: To je već bilo.
STUDENT: Molim dalje.
Onka hvata Studenta za ruku, zaustavljajući ga. Baron ponovo stupa nekoliko koraka sa ispruženom rukom. Baronica se povlači, ali već ne pozira. Opušta ruku koju je komedijantski držala na srcu. Ponavlja, ali već tiše. Baron puca prstima ispružene ruke. Baronica ućuti i diže pogled prema njemu. Opušta ruku u kojoj drži rukopis. Baron i Baronica gledaju jedno drugome u oči. Onka nervozno čupka svoj šal. Pauza se produžava. Onka uzima sa stola čašicu i bacaje na zemlju. Čašica se razbija uz zveket koji prekida pauzu. Svi, uključujući takođe Barona i Baronicu, obraćaju pogled na Onku.
ONKA: Izvinjavam se, nisam htela...
Onek se saginje da digne ostatke razbijene čaše, spotakne se o Studentovu nogu, na šta se Student pomera unatrag zajedno sa stolicom, stvarajući malu pometnju. Baronica stavlja rukopis u nedra i prilazi ostalim okupljenima. Baron se okreće i vraća se k stolu. Seda.
ONEK (dižući razbijenu čašu): A govorio sam, molio...
BARONICA: Previše je mračno. Ne mogu da pročitam.
STUDENT: Šteta. Volim poeziju. Ah! (Onka ga udari u cevanicu.)
ONKA: Izvinite, slučajno.
ONEK: Šta se s tobom dešava?
Baronica staje iza Onke. Naginje se iznad nje i lako je ljubi u glavu, stavljajući joj ruke na ramena. Potom je grli i stavlja svoj obraz uz njen. Onek ustaje i oblači sako.
ONEK: Na spavanje.
BARON: Sada? Veče je tek počelo.
Student gleda na časovnik. Iz kuče izlazi Grbavac noseći posudu s ledom i u njoj nove flaše. Ugledavši ga, Onka aplaudira.
ONEK: Molim vas, odmah to nosite natrag!
Ignorišući Oneka, Grbavac stavlja posudu na sto i sprema se da otvara flaše.
BARON (Oneku, poluglasom): To je bilo previše oštro.
ONEK: Pa ništa nisam rekao...
Baron ustaje.
BARON: Dame i gospodo, predlažem da nazdravimo našem domaćinu.
ONKA: Nazdravimo, nazdravimo!
Baron uzima flašu iz Grbavčeve ruke.
BARON: Budite naš gost.
ONKA: Živeo!
STUDENT: Meni je svejedno.
Baron otvara flašu. Čep puca, šampanjac se peni, Baron pruža Grbavcu čašu. Onka, Baronica i Student ustaju i prilaze Baronu držeći čaše u rukama. Baron sipa najpre Grbavcu, zatim ostalima.
BARON (Oneku, koji i dalje sedi po strani): A vi?
ONEK: Vi znate moje principe.
BARON: Kako, zar da ne nazdravite našem domaćinu?
STUDENT: Pun pogodak.
ONKA: Kažem vam da je hipokrit.
STUDENT (praveći se da u Oneka puca iz dvocevke): Pif-paf!
ONKA: Bar da ima hrabrosti!...
BARON: Nije lepo od vas. Naš domaćin ima pravo da se na vas ljuti.
ONEK (ustaje): Dobro. Ali ovo je izuzetno.
STUDENT: Leži.
Onek uzima čašu i prilazi grupi. Čini prema Grbavcu grimasu, koja bi po njegovoj intenciji trebalo da označava osmeh. Baron puni čaše. Student oponaša zvuk lovačkog objavljivanja trofeja. Svija šaku i viče pored Onekova uha, nametljivo.
STUDENT: Halaliii...
BARON (diže svoju čašu): Dakle...
STUDENT: Halaliii...
ONEK (otresajući se od Studenta): Skinite se!
BARON: U vaše zdravlje!
Svi nazdravljaju Grbavcu i piju u njegovo zdravlje, on se nalazi u centru pažnje i sam takođe pije.
BARON: Do dna, do dna!
Ispijaju do dna, svi osim Oneka koji vraća na sto čašu ispražnjenu samo do polovine.
BARON: A sad - iznenađenje.
STUDENT: Iluminacija i vatrometi.
Scena se za trenutak nađe pod bleskom, kao daje do nje doprla svetlost nekog dalekog požara. Okupljeni se za trenutak utišaju, uznemireni.
ONKA: Šta je to?
ONEK: Grmi.
STUDENT: Ne.
ONEK: Razumete se u meteorologiju?
STUDENT: Ne, ali to nije bila munja.
ONEK: Nego šta?
STUDENT: Vatromet.
Izuzev Grbavca, svi se okupljeni smeju ovoj sali. Šampanjac čini svoje.
BARON: A sad iznenađenje. Predlažem da pođemo na piknik!
ONEK: Jeste li vi poludeli?
ONKA (tapše): Piknik, piknik!
BARON: Piknik i izlet radi upoznavanja predela. Poseta najvećoj atrakciji ovoga kraja. Nezaboravni izgledi, metafizički trans. Idemo svi na đavolsko brdo.
ONEK: Sada, usred noći?
BARON: Vi uopšte ne shvatate. Veštice se mogu videti samo noću.
ONKA: Videćemo vestice?
BARON: Uz malo sreće...
ONKA: Ja se bojim.
BARON: Damama ne preti nikakva opasnost. A što se gospode tiče... Zavisi od tačke gledišta...
ONEK: Po mraku? Po onim bespućima?
ONKA: Zaista, da li ćemo uspeti da stignemo?
BARON: Imamo odličnog vodiča. Naš domaćin ići će s nama. A on odlično poznaje ovaj kraj. Je li tako?
Grbavac se klanja.
ONKA (Baronici): Ti bi pošla?
BARONICA: Da.
ONKA: Idemo, idemo!
ONEK: Ludost. Ja na to ne stavljam svoju ruku.
STUDENT: Nogu.
ONEK: Zašto nogu?
STUDENT: Pa nećete ići četvoronoške.
ONEK: Ha, ha. Duhovito. Uopšte nikud ne mislim da pođem. To je neka ludačka ideja.
ONKA: Zar baš uvek moraš da kvariš zabavu?
BARON: Nemate mašte.
ONEK: Nemam, i izjavljujem: nikud ne idem!
BARONICA: Pa niko vas i ne tera.
ONEK: Niko?
BARONICA: Naravno. Možete ostati kod kuće.
STUDENT: Da pajkite.
BARON: Biće nam žao, ali ako nemate volje...
ONEK: Onda, laku noć.
ONKA: Laku noć.
ONEK: Kome govoriš?
ONKA: Tebi.
ONEK: Pa mi ostajemo.
ONKA: Ti ostaješ, ja idem.
ONEK: Sama?
BARON: Gospođa ide s nama.
ONEK: Zabranjujem ti.
Onka prilazi Baronu i uhvati ga ispod ruke. Baronica uhvati ispod ruke Studenta.
BARON: Na put!
Grbavac izlazi iz kuće. Oba para - Baron i Onka napred - kreću ka izlazu desno. Baron pevuši melodiju valsa koju je prethodno svirao na klaviru. Onka ga prati. Pevuše oboje, padajući u onakvo raspoloženje kakvo je vladalo u početku ove scene.
BARONICA: Vi verujete u veštice?
STUDENT: Svejedno mi je.
BARONICA: Niste previše učtivi.
STUDENT: Vaš muž je bio ljubazan da mi kaže to isto.
BARONICA: Ne volite ga?
STUDENT: Ja ga mrzim.
BARONICA: Odlično vas razumem.
Oba para izlaze desno. Onek stoji zapanjen. Iz kuće izlazi Grbavac u dugoj (do zemlje) pelerini. Nosi kotaricu i upaljen fenjer. Ne obraćajući pažnju na Oneka, uzima flaše sa stola i stavlja ih u kotaricu. Izlazi desno. Onek polako polazi desno, zastajući svaki čas. Naglo se okreće, pritrčava stolu, nadušak ispija ono što je ostalo u njegovoj čaši, i istrčava desno, za ostalim članovima društva. Zamračenje.

Scena 5
Osvit - mračan, iako je već prošla kiša. Na tremu, na stolici za ljuljanje, sedi Onek, umotan u ćebe. Drema otvorenih usta, oslonivši glavu na ruku, dok mu druga ruka visi opušteno. U položaju dramatičnom i nervoznom, u ukočenom grču, poput putnika koji zaspi u osvit, savladan mučninom neprospavane noći u vozu. Povremeno hrče. Malo dalje - ostaci jučerašnje gozbe. Onako kako su ostavljeni u prethodnoj sceni. Lampioni ugašeni. Na trem izlazi Baron u kućnom haljetku, sa šoljom vrelog čaja, bez tanjirića. Prebacujući šolju iz jedne ruke u drugu, jer mu prlji prste. Staje pored Onekove stolice i mešajući kašičicom čaj, gleda pred sebe.
BARON: Još ih nema?
Onek se budi, glasno hrknuvši.
BARON: Još ih nema?
ONEK: Šta?
BARON: Lep ste mi vi stražar. Zaspao na straži.
ONEK: Koliko je časova?
BARON: Četiri.
ONEK: Još ih nema?
BARON: Ja baš pitam.
Onek zbacuje sa sebe ćebe.
ONEK: Otkuda vam čaj?
BARON: Iz kuhinje.
Onek polazi prema vratima, ali menja nameru i silazi s trema. Gleda oko sebe.
ONEK: Više ne pada.
Vraća se na trem.
ONEK: Da im se nije šta dogodilo?
BARON: Ne verujem. Pod dobrom su zaštitom.
ONEK: Sigurno su zalutali.
BARON: Ne bih rekao. On je odavde.
ONEK: Pa zašto ih još nema?
Baron seda na naslon ograde trema i sa uživanjem ispija gutljaj čaja. Onek kihne.
BARON: Prehladili ste se?
ONEK: Izgleda. Pokisao sam do kože.
BARON: Ne samo vi.
ONEK: A govorio sam vam...
BARON: Opet počinjete?
ONEK: I kako je došlo do toga da se međusobno izgubimo?
BARON: Što se čudite? Oluja, provala oblaka...
ONEK: Vi ste krivi. Ja sam hteo da pođemo levo.
BARON:... A ja desno. No otkud znate da su pošli baš levo?
ONEK: Jer ih nije bilo desno.
BARON: Mogli su poći pravo.
ONEK: Paklena noć.
BARON: Romantična.
ONEK: Da, romantična. Mene probada.
BARON: Jeste, šuma je bila malo vlažna.
ONEK: Neka sve ide k vragu.
BARON: Vaša žena je bila čini se dobro raspoložena.
Onek seda opet u stolicu za ljuljanje.
ONEK: Ne razumem šta rade toliko dugo?
BARON: Šetaju, skupljaju gljive, uživaju u prirodi...
ONEK: Gluposti pričate.
BARON: Imate li drugo objašnjenje?
Pauza.
ONEK: Možda da pođemo pred njih?
BARON: Džentlmen to nikad ne radi.
ONEK: Ali ona je moja žena.
BARON: Upravo zato.
ONEK: Na šta mišlite?
BARON: Ja? Ni na šta. Pre će biti da vi mislite...
Pauza.
ONEK: Grbonja.
BARON: Grbonja nego šta!
ONEK: Sitan i grbav. Gadost. Ogavni košmar. Ne mislite?
BARON: Slažem se. Nakaza.
ONEK (s olakšanjem): Zaista. Nema šta da se priča.
BARON: Znate li baladu o Lepotici i Zveri?
ONEK: Šta mu je to?
BARON: Stvar se događa u romantičnom ambijentu. Lepa žena nailazi na Zver. I znate li šta?
ONEK: Beži?...
BARON: Ne. Smrtno se zaljubi.
ONEK: Besmislica.
BARON: Privlačenje suprotnosti.
ONEK: A ja vam kažem da je to besmislica.
BARON: Dobro, kad tako mislite.
Pauza.
ONEK: Koliko je?
BARON: Prošlo četiri.
STUDENT (stupajući iz kuće na trem): Četiri i deset.
Student je potpuno obučen. Seda na svoj izlizani kofer. Izlazeći upravo stavlja časovnik u džep.
BARON: Mislio sam da spavate.
STUDENT: Ne. Odlazim.
BARON: Tako naglo?
STUDENT: Ne dopada vam se to?
BARON: Ah, gnjavite.
STUDENT (Oneku): Kako vaša divljač? Omekšava?
ONEK: Idite k vragu!
STUDENT: Do viđenja. Bilo mi je veoma prijatno.
Silazi s trema i upućuje se desno. S desne strane ulaze Onka i Baronica, držeći se ispod ruku, obe ogrnute Grbavčevom pelerinom. Za njima ide Grbavac, noseći praznu kotaricu i upaljen fenjer. Onek ustaje, Baron se ne pomera s mesta.
ONEK: Aaaa, najzad...
BARONICA (Studentu, koji zastaje na sredini scene kad ih ugleda): Napuštate nas?
STUDENT: Da, ali to je nevažno. Eno, ono je odbor za doček. Izvinjavam se što neću biti prisutan na svečanosti.
Grbavac zaobilazi obe žene i Studenta. Stupa na trem, klanja se muškarcima u prolazu pored njih i ulazi u kuću. Onek se osvrće za njim i stoji zagledan u vrata u kojima se izgubio Grbavac, stoji leđima okrenut prema ženama i Studentu. Baron pije čaj.
BARONICA: Mislim da ćete se i pored svega vratiti.
STUDENT: Veoma žalim, ali neću. Pozivaju me hitniji poslovi.
BARONICA: Veoma žalim, ali ćete ostati. Policija ne pušta nikoga na stanicu.
STUDENT: Otkud znate?
BARONICA: Sreli smo uz put seljake koji su se vraćali i opominjali ostale. Izgleda da se celo selo nekuda sprema. Sa decom i imovinom.
Dame polaze prema kući. Student ide za njima. Dame stupaju na trem. Onek se okreće. Dame zastaju pred njim, pošto im Onek stoji na putu.
ONEK: A sad, porazgovarajmo.
BARONICA: Vi nam smetate.
Onek se odmiče. Dame ulaze u kuću.
STUDENT: Gospoda će posvedočiti da sam noćas bio u vašem društvu?
Baron i Onek ne reaguju. Ne dočekavši odgovor, Student ulazi u kuću. Baron i Onek se gledaju. Onek jurne prema vratima, utrči u kuću. Baron pije čaj. Zamračenje.

ČIN IV

Scena 1
Prepodne. Opet sunčano vreme, kao u I i II činu. Nestali su lampioni, uklonjeni tragovi gozbe. Na sceni stoje Baron i Onek.
ONEK: Pozovite ga na dvoboj i ubijte kao psa.
BARON: Ne mogu. Kodeks časti zabranjuje mi da izazivam na dvoboj bogalja.
Pauza.
BARON: Ali vi možete.
ONEK: Ja?
BARON: Pozajmiću vam oružje.
ONEK: Ne... Ako vi ne možete, ne mogu ni ja. Kodeks časti.
BARON: Izvinjavam se. Nisam hteo da vas uvredim.
ONEK: A bez dvoboja... Ne biste ga ubili?
BARON: Nemam običaj da pucam u poslugu.
ONEK: Mogli biste načiniti izuzetak.
BARON: Uostalom, nisam ljubomoran.
ONEK: Niste?
BARON: Nisam. Smatram da muž mora imati poverenja u svoju ženu. Zar se nismo zakleli na uzajamnu vernost?
ONEK: Tja...
BARON: Sem toga, kao hrisćanin, praštam neprijateljima svojim.
ONEK: Nisam znao da ste pobožni.
BARON: Nisam bio, postao sam to pod uticajem poslednjih događaja. Postojanje Grbavca je dokaz da postoji Bog.
ONEK: Kako ste to iskombinovali?
BARON: Samo više biće može stvoriti niže biće.
ONEK: A mi?
BARON: Što se mene tiče, ne smatram se bićem dovoljno niskim da bi moje postojanje moglo da me uveri u postojanje višeg bića.
ONEK: Znači da ne mogu da računam na vas?
BARON: Mogu da vam udelim samo dobar savet.
ONEK: Ali da takav grbonja, takav... takav...
BARON: Treći stepen. Doživljavate muke trećeg stepena. Saosećam s vama.
ONEK: A kakav je prvi?
BARON: Zavist prema rivalu koji je po lepoti jednak s nama. Drugi stepen je zavist prema rivalu koji je od nas lepši. Ali u tom slučaju možemo bar da sanjamo da postanemo lepi kao on. Međutim treći stepen muke jeste kad zavidimo ružnom rivalu. Tada ne možemo čak ni hteti da budemo kao on, jer ko želi da bude ružan? Nemoguća je čak ni želja nemogućeg. Da, da. Zavist prema lepoti je teška, ali zavist prema ružnoći je nepodnošljiva.
ONEK: Lakej.
BARON: Znači, ipak niste demokrat?
ONEK: Grbavi lakej.
BARON: Bez razloga se ljutite. Jedini način da se zavede opšta jednakost jeste mazalijans. Mešane veze u biološkom i društvenom pogledu. Kad sva deca budu delimično grbava, sve će se izjednačiti.
ONEK: Ja ću ga uništiti.
BARON: Nije lepo, nije lepo... Iako... ko zna da li niste u pravu, baš kao demokrat i liberal... Da razmislimo. Ideal demokratije jeste sveopšta jednakost. To je ideal toliko lep da za njega vredi mnogo šta žrtvovati. Pošto je jednakost između većine i manjine nemoguća, Što proizilazi iz same definicije, treba ukloniti manjinu ili većinu. Uklanjanje većine ne dolazi u obzir, pošto smo demokrati. Prema tome treba ukloniti manjinu. A uzevši u obzir da su grbavci manjina... Jeste, u pravu ste.
ONEK: Ta šta pričate! Ja samo onako, znate... Kad je čovek nervozan, sam ne zna šta govori.
BARON: Da, da, utopija...
Pauza.
BARON: Hoćete li taj pištolj?
ONEK: Šta će mi?
BARON: Radi sigurnosti. Bolje ćete se osećati.
ONEK: Pa on više ne može biti ljut na mene. Sada, kad... Shvatate, valjda...
Spliće i raspliće prste u krajnjoj muci.
BARON: Hoćete reći: sada kada se već osetio jednakim? Kad se oslobodio kompleksa?
ONEK: Pa naravno.
Briše čelo, kida okovratnik košulje, itd.
BARON: Oprostite, ali nema nikakvih dokaza da se to desilo.
ONEK: Kako? Mislite, dakle, da ničeg između njih nije bilo?
BARON: To takođe ne bih mogao sasvim pouzdano da tvrdim.
Onek pritrčava Baronu i hvata ga za ramena.
ONEK: Pa kako onda? Šta? Šta je, u stvari? Kako je? Govorite, zaboga.
BARON: Ništa se ne može sa sigurnošću tvrditi.
ONEK (pušta ga): Ja ću izludeti.
BARON: Možda se čak osetio boljim?
Iz kuće izlazi na trem Grbavac.
GRBAVAC: Pismo za...
Pre no što Grbavac stiže da završi rečenicu, Onek se okreće od njega i istrčava udesno.
GRBAVAC: Gospodinu advokatu nije dobro?
BARON: Izgleda.
GRBAVAC: Pismo za gospodina Barona.
Pruža Baronu ceduljicu. Pismo je očevidno veoma kratko, jer ga Baron pročita za dve-tri sekunde.
GRBAVAC: Gospođa je molila odgovor.
BARON: Neće ga biti.
Pauza. Grbavac se okreće da pođe.
BARON (oštro, grubo): Pričekaj.
Grbavac se vraća.
BARON (savlada se, opet učtivo): Molim vas recite joj da odmah dođe k meni.
GRBAVAC: Dobro, gospodine.
BARON: Čekam je ovde.
Grbavac ulazi u kuću. Baron seda na stolicu, licem prema tremu, i pripaljuje cigaru.

Scena 2
Na trem dolazi Onka, u penjoaru. Baron ustaje. Onka silazi s trema i seda na stolicu, prebacujući nogu preko noge. Baron i dalje stoji.
BARON: Radujem se što ste već došli k sebi.
Pauza. Onka posmatra Barona pažljivim pogledom, kao da ga gleda prvi put.
BARON: Ona noćna eskapada bila je malo zamorna, priznajem.
Baron čeka na odgovor, po pravilima konverzacije. Tek malo kasnije...
ONKA: Dakle?
BARON: Nadam se da mi to ne uzimate za zlo.
ONKA: Slušam vas.
BARON: Ne bih hteo da...
ONKA: Hteli ste da porazgovaramo.
BARON (malo ljutito): Izvinjavam se, ne razumem.
ONKA: Ja čekam.
BARON: Dozvolite, ali ja u stvari čekam. Svoju ženu.
ONKA: Ona neće doći.
Pauza. Baron polako seda naspram Onke. Onka posmatra svoje nokte.
BARON: Neće doći?
ONKA: Ne. Molila me je da dođem umesto nje. Ako želim.
BARON: Vi znate... za ovo? (Pokazuje cedulju.)
ONKA: Naravno. Preda mnom je pisala.
Pauza.
ONKA:...1 molila da saslušam ako imate šta da kažete.
BARON: To znači da nju to ne interesuje?
ONKA: Ni najmanje.
BARON: Molim, molim!
ONKA: Imate li šta da kažete?
BARON: Vama?
ONKA: Ja ću joj preneti.
BARON: Pošto je ne interesuje...
ONKA:...Ali uopšte ne moram da joj prenosim. Možete reći samo meni.
BARON: A vas to interesuje?
Onka posmatra svoje nokte.
ONKA: Malo.
BARON: Vrlo ste ljubazni.
ONKA: Možete da govorite i o nečem drugom.
BARON: A vas bi to takođe zanimalo?
ONKA: Čak i više.
Onka ritmički maše nogom prebačenom preko druge noge.
BARON: Cenim to, cenim.
ONKA: Zašto ste toliko uobraženi?
BARON: Ja? Uobražen? Ja samo izražavam zahvalnost.
ONKA: Jeste uobraženi. Ali sad više nemate razloga.
BARON: Mislite.
ONKA: Sasvim pouzdano znam. Sad vredite samo onoliko koliko zaista vredite.
BARON: To znači - po vama - koliko?
Onka ćuti.
BARON: Hvala. Prema tome, biću i dalje uobražen.
Ustaje.
ONKA: Ne odlazite.
BARON: Ja ne odlazim, udaljujem se.
Onka ustaje, prilazi Baronu. Staje pred njim znatno bliže no što razgovor zahteva.
ONKA: Kuda?
Baron ne odgovara. Onka mu priđe još bliže i podiže glavu. Baron stoji ukrućeno, opustivši ruke niz telo. Pauza. Svi nepomični. Onka diže ruku i popravlja na njegovom vratu jularsku plastronkravatu. Baron se okreće od nje i ulazi u kuću. Onka ga prati pogledom sve dok se on ne izgubi u vratima, zatim polako prelazi preko scene i seda u venjak, leđima prema publici. Iza drveta proviruje Student. Osvrće se i na prstima prelazi udesno.

Scena 3.
Kada je Student već gotovo kraj izlaza, s desne strane ulazi Nepoznati. Susreću se licem u lice.
STUDENT: Unapred da znate: neću odgovarati na pitanja.
NEPOZNATI: Nemam ni nameru da vas ispitujem.
STUDENT: Prema tome, nemamo jedan drugome šta da kažemo.
NEPOZNATI: Onda ću govoriti ja.
STUDENT: Ne tražim to.
NEPOZNATI: Ali ja vas molim.
Student se okreće i ide prema tremu. Nepoznati mu prepreči put.
NEPOZNATI: Lepo vas molim.
Student seda na stolicu. Nepoznati skida šešir, te štap i šešir stavlja na sto. Seda naspram Studenta, s druge strane stola.
NEPOZNATI: Loše izgledate. Niste dobro noćas spavali?
STUDENT: Bili smo na izletu.
NEPOZNATI: Mi?
STUDENT: Imam svedoka.
NEPOZNATI: Prema tome, morali ste čuti eksploziju.
STUDENT: Eksploziju?
NEPOZNATI: Noćas su dignute u vazduh ruševine starog mlina.
STUDENT: Nešto smo čuli, ali smo mislili da grmi.
NEPOZNATI: Šta mislite, ko je to mogao učiniti?
STUDENT: Ne znam.
NEPOZNATI: Da razmislimo zajedno. Sabotaža je isključena. Ruševine su odavno bile napuštene.
Student ne reaguje.
NEPOZNATI (oštro): Da ili ne?
STUDENT (bezvoljno): Bile su.
NEPOZNATI: Prema tome, postoji hipoteza da je eksplozija bila simbol. U vazduh su dignute ruševine. Znači, nešto što još postoji, ali više nije za upotrebu. Kako to shvatate?
STUDENT: Uopšte ne shvatam.
NEPOZNATI: A ipak, kao mlad čovek vi prvi treba da shvatite. Eksplozija je simbol revolucije.
STUDENT: Šta je revolucija?
Nepoznati ustaje, obilazi oko stola, uzima stolicu i stavlja je pored Studenta, seda.
NEPOZNATI: Razumem, nemate u mene poverenja. Daću vam dokaz da niste u pravu. Znate li šta me je ovamo dovelo? S razlogom pretpostavljamo da se od izvesnog vremena u ovom kraju skriva neko koga već odavno želimo da upoznamo. Ja lično sam odlučio da se pozabavim identifikacijom te ličnosti.
STUDENT: I kakav je rezultat?
NEPOZNATI: Sjajan. Ta ličnost je još na slobodi.
STUDENT: A šta vas sprečava?
NEPOZNATI: Dao sam dokaz da mi se može poverovati. Kakav mogu imati dokaz da ja mogu verovati vama?
STUDENT: Već ste mi poverovali. Ovo što ste mi maločas rekli jeste veleizdaja. Da sam neko drugi, a ne običan student...
NEPOZNATI: Radi se o stepenu poverenja. Moram imati dokaz da vam mogu verovati još više.
STUDENT: Zašto?
NEPOZNATI: Niste radoznali?
STUDENT: Nisam.
NEPOZNATI: Šta mogu, rizikovaću. Eto, neću tu ličnost uhapsiti iz čiste simpatije.
STUDENT: Vi? Na vašem položaju?
NEPOZNATI: Slabost. I ja sam samo čovek. Imao sam razumevanja za njegovu mladost. Najzad, nisam bez srca.
STUDENT: I zbog obične simpatije izdajete Boga, Čast i Otadžbinu?
Nepoznati stavlja ruku na njegove ruke.
NEPOZNATI: To je više no simpatija.
Student povlači ruku.
STUDENT: Ništa vas ne opravdava.
Nepoznati ustaje.
NEPOZNATI: Vidim da ništa ne može da vas ubedi.
STUDENT: Ne.
NEPOZNATI: Daću vam razlog koji će ubediti vaš razum čim nemate osećanja.
Osvrće se i pomera stolicu na taj način da sad može sesti naspram Studenta, gledajući mu lice. Seda.
NEPOZNATI: Hoću da mu ponudim sporazum. Ja ću njega ostaviti na slobodi, a da on meni spase život.
STUDENT: Tražite više no što dajete.
NEPOZNATI: Ne. Sporazum je pravedan. Za njega hapšenje označava daleko gore no što je smrt. Možete mi verovati.
STUDENT: Verujem vam. Ali vi? Kakva opasnost vama preti?
NEPOZNATI: Zasad nikakva. Ali sutra će mi pretiti isto ono što danas preti njemu, ako bih ga uhapsio.
STUDENT: Ali to je bespomoćan, gonjen čovek. Ništa za vas ne može da učini.
NEPOZNATI: Danas. Ali sutra može za mene učiniti isto što ja danas mogu da učinim za njega.
STUDENT: Kakvim čudom?
NEPOZNATI: Sutra će on biti ono što sam ja danas, a ja...
STUDENT:...A vi ono što je on danas. Razumem.
NEPOZNATI: Sve je jasno, zar ne?
STUDENT: Ne, pošto ne shvatam zašto sve to govorite baš meni. Trebalo bi da se obratite njemu.
Nepoznati ustaje.
NEPOZNATI: Odbijate?
STUDENT: Rado bih vam pomogao, ali ja sam samo običan, siromašan...
Nepoznati vadi iz džepa časovnik, proverava vreme.
NEPOZNATI: Dajem vam vremena da razmislite. Doći ću tačno u pet i trideset. Ako vas ne zateknem, značiće da odbacujete moj predlog. A onda je - kraj.
Uzima sa stola šešir i štap.
STUDENT: Bilo bi mi prijatno da se ponovo vidimo. Tako se lepo s vama razgovara... Ali zaista...
NEPOZNATI: Čuj, mladi čoveče. Možeš da postupiš kako nađeš za shodno. Možeš da učiniš šta ti drago. Sve možeš. Jedino ti samo ne savetujem. Ne savetujem ti da mi se podsmevaš.
STUDENT: A ako se ne podsmevam?
Nepoznati stavlja na glavu šešir i ide udesno.
NEPOZNATI: Sutra će biti tek sutra. Upamti to.
Nepoznati izlazi desno. Student ustaje i ide takode desno. Zastaje. Posle izvesnog kolebanja, izlazi levo.

Scena 4
Iz kuće izlazi Baronica. Za njom Baron.
BARON: Kad putuješ?
BARONICA: Danas.
BARON: Stanica je pod stražom.
BARONICA: Njegova ekselencija daće mi propusnicu. On je čovek iz naše sfere.
BARON: Kako hoćeš.
Pauza.
BARON: Ne shvatam samo kako se to desilo.
BARONICA: Ni ja takođe. Ali se i ne pitam.
BARON: Tako odjednom?
BARONICA: Tim bolje.
BARON: Oprosti što se namećem, ali zanima me to sa psihološke tačke gledišta.
BARONICA: Rado bih ti izišla u susret, ali ne znam.
BARON: Gadiš me se?
BARONICA: Zašto?
BARON: Što sam organizovao onaj... izlet?
BARONICA: Šališ se. No, možda juče... Ne sećam se.
BARON: Priseti se.
BARONICA: Nemam volje.
BARON: Ne zanimaju te tvoji sopstveni doživljaji?
BARONICA: Ne svi.
BARON: Mrziš me?
BARONICA: Sada? Ni najmanje.
BARON: Razumem. Praviš se ravnodušna. Smatraš da će to biti najbolja osveta.
BARONICA: Tako misliš?
BARON: Uveren sam u to.
BARONICA: Molim lepo.
BARON: Ali se varaš.
BARONICA (rasejano): Šta?
BARON: Varaš se ako smatraš da ćeš me na taj način pogoditi.
BARONICA: Izvini, mislila sam o nečem drugom.
BARON: Nećeš o tome da razgovaraš
BARONICA: Veoma rado, ali zaista nema o čemu da se razgovara. A sad, uz to, imam toliko drugih problema na glavi... Moram da se spakujem, da razmotrim red vožnje...
BARON: Uzimaš sve stvari?
BARONICA: Naravno. Zašto... Reci mi iskreno, da li bi hteo da ostanem?
BARON: Pošto već odlaziš...
BARONICA: No, hvala bogu. Ne podnosim scene...
BARON: Ja takođe.
BARONICA: Zanimljivo...
BARON: Šta?
BARONICA: Uopšte me ne boli to što tebe ne boli.
BARON: Je li? I šta onda?
BARONICA (pruža mu ruku): Hvala ti.
BARON: Na čemu?
BARONICA: Baš na tome. To znači da te zaista više ne volim.
BARON: Nema na čemu.
Rukuju se.
BARONICA: A sad izvini, ali zaista nemam više vremena.
BARON: Naravno.
Baronica prilazi venjaku. Onka ustaje. Obe dame odlaze u dubinu scene. Baron gleda za njima. Zamračenje.

Scena 5
Vreme: pet i trideset po podne. Na klupi sedi Nepoznati. Ukrućen i uspravan. Malo zatim, vadi časovnik. Gleda. Vraća ga u džep. Ustaje, izlazi udesno. Iz kuće izlazi Baron. Uzima stolicu za ljuljanje i prenosi je sa trema na travu, nešto u dubinu, podalje od trema, na mestu otkuda može da posmatra celu scenu. Seda i pripaljuje cigaru. Iz kuće izlazi Grbavac. Oberučke nosi saksiju s cvećem. Ne primetivši Barona, silazi s trema i prelazi udesno. Kad se nade na sredini scene - odjeknu dva hica, jedan za drugim. Grbavac zastaje i osvrće se iza sebe, odnosno ka levoj kulisi. I još jednom iza sebe. Zatim izlazi desno. S leve strane ulazi Onek. Ima cvikere na nosu. Ne primetivši Barona, prelazi na sredinu scene.
BARON: Promašili ste.
Onek se okreće, iznenađen što ga vidi.
ONEK: Neko je pucao?
Baron ustaje i prilazi Oneku.
BARON: Promašili ste.
ONEK: Čuo sam neku pucnjavu, i dođoh da pogledam... Ništa niste videli, zar ne?
BARON: Nisam video, ali znam. Promašili ste, i to dvaput.
ONEK: Dvaput?
BARON: Loše gađate.
ONEK: Ne znam o čemu govorite...
BARON: Da ne pogodite iz takve daljine... I to dvaput.
ONEK: Ali ja zaista ništa ne shvatam.
S desne strane ulazi Grbavac, bez saksije. Prilazi Baronu i nešto mu šapće na uho. Baron i Grbavac brzo izlaze desno. Onek seda na stolicu. Skida cviker. Iscrpljen je, i nekako ošamućen. Sa desne strane ulazi Baron, za njim Grbavac.
BARON (Grbavcu): Brzo!
Grbavac ulazi u kuću. Baron prilazi Oneku.
BARON: Nisam bio u pravu. Pogodili ste.
Onek ga gleda zapanjeno.
ONEK: A?..
BARON: Ali nekoga drugog.
ONEK: Šta se desilo?
BARON: Pođite za mnom.
Onek ustaje i za Baronom izlazi desno. Iz kuće izlazi Grbavac s lopatom. Izlazi desno. Sa desne strane vraća se Onek, za njim Baron. Onek zaklanja lice rukama.
ONEK: Bože, Bože...
BARON: Znate li šta iz tog može da ispadne?
ONEK: Ali to je nehotice.
BARON: Kako ćete to dokazati?
ONEK (skidajući ruke s lica): Nisam ja, kunem vam se.
BARON: Nego ko?
ONEK: Ja sam samo jednom.
BARON: Ali zato uspešno. U samu slepoočnicu.
ONEK: To je neko drugi. Ja sam bio ovde... (pokazuje na levo) A onaj drugi... (pokazuje desno).
BARON: Dobro, pucali ste samo jednom. Recimo da vam ja poverujem. Recimo da vam poveruje i policija. Može se, naravno, proveriti koji je hitac bio smrtan. Ali otkud znate da nije upravo vaš? Da li biste rizikovali da dođe do istrage, a da ne budete sigurni šta će istraga utvrditi? I kako ćete objasniti zašto ste uopšte pucali?
ONEK: Šta da radim, šta da radim?...
BARON: Ne znam. Sami treba da znate.
ONEK: Spasite me.
BARON: Razmislimo. Vlada vanredno stanje. Nestanak ekselencije ne može ostati neprimećen. Svaki čas mogu da počnu traženja. Kad ga ne nađu, shvatiće da je pao kao žrtva atentata. Počeće hajka i represalije u velikim razmerama. Saslušavanja... Naći ćete se pred izborom: ili da priznate, ili da dokažete kako ništa ne znate. Ako priznate, preti vam istraga, čiji rezultat može za vas da ispadne poguban. Pretpostavimo da ne priznate. O ovome što se desilo znamo samo nas trojica: Grbavac, vi i ja. Vi ništa ne priznajete, ja takođe jemčim za sebe, ali Grbavac...
ONEK: Reći će.
BARON: Morate se odlučiti. Hoćete li mu poveriti svoj život?
ONEK: Moj život?
BARON: Govorili smo o istrazi. To je u normalnom vremenu. Ali kad vlada vanredno stanje, preki sud i pogubljenje bez suda mnogo su verovatniji. Čak i ako se Grbavac ograniči samo na prijavu i ne podnese dokaze koji vas dopunski terete.
ONEK: Znači, propao sam.
BARON: Morate smesta pobeći.
ONEK: Kuda?
BARON: U inostranstvo. Ali pre svega morate nestati iz ove kuće. I to smesta, odmah. Ne smete ni trenutak da izgubite.
Onek izbezumljeno trči prema tremu. Zastaje.
ONEK: A žena?... Šta da kažem ženi?...
BARON: Najbolje je da ništa ne zna.
ONEK: Da otputujem bez oproštaja?
BARON: To je bolno, ali neophodno.
ONEK: Recite joj...
BARON: Što god želite.
ONEK: Recite joj da sam dobio hitnu vest. Iznenadan poziv. Telegram.
BARON: U redu.
ONEK: Da je volim i da ću joj ubrzo napisati.
BARON: Reći ću joj. Budite bez brige.
ONEK: Ili da ću joj poslati telegram.
Onek trči na trem.
BARON: Moment.
Onek zastaje u trku. Baron pruža ruku. Onek se vraća k njemu, uz put vadi iz džepa pištolj i predaje ga Baronu. Zatim definitivno utrčava u kuću. Baron vadi iz pištolja šaržer, stavlja pištolj i metke u desni džep sakoa. Sa desne strane ulazi Student.
STUDENT: Moje poštovanje. Šta ima novo u vašim sferama?
Baron seže rukom i iz unutrašnjeg džepa sakoa vadi pištolj. Isti kao i onaj koji je maločas stavio u desni džep sakoa. Pruža pištolj Studentu.
STUDENT: Šta je to, i zašto mi dajete?
BARON: Vraćam vam. Kao pošten nalazač...
STUDENT: A gde ste to našli?
BARON: U ruci ubijenoga.
STUDENT: To znači?
BARON: U ruci njegove ekselencije.
STUDENT: Mrtav?
BARON: Maločas ubijen.
Pauza.
STUDENT: Otkud znate da je to bilo ubistvo?
Baron sleže ramenima.
STUDENT: Budimo logični. Našli ste ga š oružjem u ruci, zar ne?
BARON: Da.
STUDENT: Znači, sam se ubio.
BARON: Nije baš sigurno.
STUDENT: Zašto?
BARON: Neko ga je mogao ubiti i staviti mu oružje u ruku.
STUDENT: Zbog čega?
BARON: Da bi ličilo na samoubistvo.
Pauza.
STUDENT: I vi sumnjičite mene?
BARON: Da.
STUDENT: Glupost. Kakve bih imao razloge? Isto tako biste mogli sumnjičiti i advokata.
BARON: On je van svake sumnje.
STUDENT: Zašto? Znam da je imao oružje. Od vas.
BARON: Pištolj koji sam mu pozajmio imao je samo ćorke.
STUDENT: Je li on znao?
BARON: Nije.
STUDENT: I pozajmili ste mu pištolj sa ćorcima, ne upozorivši ga na to? Zašto?
BARON: Da ne bi naneo nesreću. Sebi ili nekom drugom... On je nervozan i ne ume da rukuje oružjem.
STUDENT: Što ste mu onda uopšte posuđivali pištolj?
BARON: Iz Ijubaznosti. U poslednje vreme patio je od manije gonjenja i molio me da mu pozajmim pištolj. Radi samoodbrane, kako je tvrdio. I ispunio sam mu molbu. Znao sam da ne preti od toga nikakva opasnost.
STUDENT: Veoma dalekovido.
BARON: Uostalom, mogao sam i da mu dam isključivo ćorke. Nikad u kući ne držim pravu municiju. Moja žena povremeno dobija histerične napade.
Pauza.
STUDENT: Šta će biti s telom?
BARON: Naredio sam da ga zakopaju.
STUDENT: Ne obaveštavajući vlast?
BARON: Mislim da je diskrecija u interesu svih nas.
STUDENT: Ja nemam šta da krijem.
BARON: Hoćete li da obavestim vlast?
STUDENT: Ne.
BARON: Odlično.
Student ide prema tremu. Zastaje, vraća se i prilazi Baronu. Pruža ruku, Baron mu daje pištolj.
STUDENT: A vama ne treba?
Baron vadi pištolj iz desnog džepa sakoa.
STUDENT: Ćorci?
BARON: Sad više ne.
Baron iz unutrašnjeg džepa sakoa vadi šaržer. Drži ga na dlanu. Ubaci šaržer u pištolj.
BARON: Imamo isti kalibar.
Student stavlja svoj pištolj u džep, i bez reči ulazi u kuću. Baron gleda za njim. Tek kad Student ude, Baron vraća pištolj u unutrašnji džep sakoa. Sa desne strane ulazi Grbavac, noseći lopatu.
GRBAVAC: Gotovo, gospodine.
BARON: Treba pokriti busenom.
GRBAVAC: Pokrio sam, gospodine. Nema traga.
BARON: Idemo da proverimo.
Baron i Grbavac izlaze desno. Vrata na tremu polako se otvaraju. Pojavljuje se Onek, noseći putnu torbu. Stavlja cviker na nos i gleda oko sebe, proveravajući je li put slobodan. Strči s trema i izmiče levo. Zamračenje.

Scena 6
Stolica za ljuljanje opet na tremu. Na njoj Baron. Čeka. Stazom iza venjaka, u dubini, dolaze Baronica i Onka. Baron ustaje, silazi s trema i ide im u susret.
BARON (Onki): Želim s vama da porazgovaram. (Baronici) Nadam se da nemaš ništa protiv?
BARONICA: Ali ne. Porazgovarajte.
Baronica ulazi u kuću.
BARON: Putujem u Italiju.
ONKA: Srećan put.
BARON: Venecija, Sijena, Sorento... A i da ne govorimo o Napulju i Kapriju.
ONKA: Veoma lep izlet.
BARON: Pozivam i vas da pođete sa mnom.
ONKA: Da li vas dobro razumem?
BARON: Molim vas da mi pravite društvo.
ONKA: Znači, prevarila sam se.
BARON: Niste. Priznajem da je to neočekivano, ali...
ONKA (naglašavajući: vi i meni): Mislila sam da vi meni želite da pravite društvo.
BARON: Znači, poći ćemo na put zajedno.
ONKA: Ali ja još nisam dala pristanak.
BARON: Ali pristajete.
ONKA: Nipošto.
BARON: Odbijate?
ONKA: Razume se. Šta vi uobražavate?
BARON: Tako bez razmišljanja?
ONKA: Dragi gospodine. Mislim da ne bi trebalo uopšte da se upuštam u diskusiju. Čudim se, zaista, da vi, čovek iz društva, možete da mi predlažete tako nešto. Čudim se što se uopšte čudite mojoj reakciji i priznajem da sam veoma razočarana. Imala sam bolju predstavu o vama. Čudim se što još s vama razgovaram, umesto da odem bez reči. Uopšte se čudim, i sve što mogu za vas da učinim jeste da što pre zaboravim ovaj neukusni incident koji vas kompromituje.
BARON: Čega tu ima kompromitujućeg?
ONKA: Zaboravljate da sam ja udata žena?
BARON: To nećemo ozbiljno računati.
ONKA: Neverovatno. Uzimate sebi pravo da sudite o mome braku?
BARON: A ipak imam razloga da smatram...
ONKA: Dokaze? Vi ne samo što zaboravljate da sam ja udata žena nego zaboravljate i da postoje muškarci od kojih žene ne odlaze. Ali u vašem slučaju to je razumljivo. Mogu samo da saosećam s vama.
BARON: Postoje međutim žene od kojih muževi odlaze.
ONKA: Ali to nisam ja.
BARON: Baš vi.
ONKA: To je vrhunac bezočnosti.
BARON: Vaš muž vas je napustio.
ONKA: Šta to treba da znači...
BARON: Napustio vas je zanavek. Bez oproštaja. Pokupio svoje stvari i otputovao, koristeći vaš izlazak iz kuće.
Onka seda na stolicu.
BARON: Razumem, teško vamie da u to poverujete, ali s činjenicom se treba pomiriti. Čak i ako mi u ovom trenutku ne verujete, činjenice su neumoljive. Vi ste napuštena žena.
ONKA: Zašto je to učinio?...
BARON: Zato što vas nije voleo.
ONKA: Otkud vi to znate?
BARON: Od njega. Sam mi je to rekao. Bio sam njegov poveritelj.
ONKA: I vi ste to znali kad ste mi predlagali...
BARON: Da.
ONKA: Zašto mi odmah niste rekli?
BARON: Bilo bi to... nedelikatno.
Onka ćuti. Pauza.
BARON: U svakom slučaju, ostajem pri svom predlogu.
ONKA: Ne govorimo sada o tome.
BARON: Imamo vremena.
Onka odlazi u kuću. Zamračenje.

Scena 7
Sumrak. Za stolom na levoj strani sedi Baron. Iz kuće izlazi Grbavac noseći kofere, kutije za šešire itd. Reda ih pred tremom. Baron ga posmatra dok to radi. Grbavac odlazi po sledeći deo prtljaga. Potom izlazi levo. Iz kuće izlaze Baronica i Onka. Baron ustaje. Onka se drži po strani, Baronica prilazi Baronu i pruža ruku. Rukuju se. Sada se Baronica povuče u stranu. Onka prilazi Baronu i pruža ruku. Baron ne diže svoju.
ONKA: Do viđenja.
BARON: Ali vi ostajete.
BARONICA: Ne. Putuje sa mnom.
BARON: Kuda?
BARONICA: Venecija, Sijena, Sorento...
BARON (Onki): Je li istina?
Onka potvrdno klima glavom.
BARON: Nemoguće.
BARONICA: Uzimam je sa sobom. U ovom trenutku to je najbolje rešenje.
BARON: Sa sobom?
BARONICA: Potrebna mi je dama za društvo.
BARON: No da li si njoj potrebna ti?
BARONICA: Naravno. Ona hulja ostavio je bez groša. Je li tako, mila?
Onka potvrdno klimne glavom.
BARONICA: Srećom, ja ću se za nju pobrinuti.
BARON (Onki): Ali imate alternativu...
BARONICA: Preda mnom ne moraš da upotrebljavaš aluzije. Mala mi je sve ispričala. Zar ne?
Onka potvrđuje klimanjem glave.
BARON: Ali zašto...
BARONICA: Ponašaš se kao tipična svinja. Izvini što se tako izražavam, ali teško je to drugačije nazvati. Šta treba reći o čoveku koji hoće da obmane napuštenu ženu? Da iskoristi nesreću? Sem jedino ono što sam rekla. Zar ne, draga?
BARON: A, znači tako si joj to predstavila...
BARONICA: Iz ženske solidarnosti dužnost mi je da joj otvorim oči na tvoje postupanje. Ona je moja prijateljica, i neću da dozvolim da takva muška hijena kao ti...
S leve strane ulazi Grbavac vukući kolica. Zaustavlja se pred tremom i tovari prtljag na kolica.
BARON: Govoriš to meni ili njoj?
BARONICA: Tebi, naravno.
BARON (Onki): I vi joj verujete?
BARONICA: Teško je ne verovati u ono što je očito.
BARON: Nisam te ocenio kako treba.
BARONICA: Hvala na komplimentu, ali nije mi više potreban.
Prilazi kolicima i prebrojava kofere. Baron i Onka sede jedno naspram drugog i ćute.
BARONICA: Jedan, dva, tri... Gde su moje cipele?...
ONKA: U velikom koferu.
BARONICA: Sto puta sam ti rekla da ih spakuješ posebno.
ONKA: Zaboravila sam.
BARONICA: Zaboravila, zaboravila, uvek zaboravljaš kad ti se nešto neće.
Grbavac se upregne u kolica. Izlazi, vukući kolica desno.
BARONICA (Onki): Idemo. (Baronu) No, ostaj zdravo.
Baron se uspravi, popravi karavatu, pritegne sako i prilazi Onki. Stane ispred nje.
BARON: Da li biste hteli da budete moja žena?
BARONICA: Šta, šta?
BARON (ne obraćajući pažnju na Baronicu, Onki): Molim vas za vašu ruku.
BARONICA: Ruku... on prosi nečiju ruku...
Baronica počinje da se smeje sve glasnije, Onka i Baron i nehotice prestaju da gledaju jedno drugo i gledaju nju. Njen smeh uništava važnost i napetost trenutka.
BARON: Prestani da se smeješ!
BARONICA: On prosi ruku. Kralj intriganata, car varalica, knez lažova, baron fon Blef prosi ruku... Ne, ne mogu, to je zaista previše.
BARON: Molim vas, ne obraćajte pažnju na nju. Ja govorim ozbiljno.
BARONICA: Ozbiljno. Prestani, to je previše smešno.
Baron odstupi od Onke i prilazi Baronici.
BARONICA (još se histerično smeje) Odličan si. Nešto neverovatno. Ali poštedi nas, poštedi, prevazilaziš samoga sebe.
Baron je hvata za grlo. Baroničin smeh se prekida, izraz lica joj se menja. Onka se okreće i istrčava desno. Baron pušta Baronicu i polazi nekoliko koraka desno, gledajući za Onkom. Baronica dotiče povređeni vrat, i sa smehom kojije teško razlikovati od plača, i uz to kašljući kao u agoniji, izlazi desno. Zamračenje.

Scena 8
Sumrak. Kreket žaba i zrikanje zrikavaca. Oko stola na levoj strani pet stolica. Ali zauzete su samo dve, na njima Baron i Student. Obojica okrenuti prema gledalištu. Na stolu samovar, kutija sa šećerom i zdela s kolačićima. Baron i Student ćutke piju čaj iz šolja.
STUDENT: Možda biste nešto odsvirali? Volim muziku.
Baron ne reaguje. Student uzima sa stola zdelu s kolačima i nudi Baronu. Baron ne reaguje. Student neko vreme drži zdelu pred Baronom. Zatim je vrati natrag na sto.
STUDENT: Ali uvek ste jeli. Piletinu, omlete, volauvent, sos bearnez, champignonsalacreme... Vi se razumete u to. Stvarno nećete? A možda ipak...
BARON: Da li biste mogli da ćutite?
STUDENT: Zašto? Za stolom je svakome slobodno da govori. Vi ste uvek bili duša društva.
BARON (sa izrazom dosade): Začepite!
STUDENT: Šta čujem? I to od čoveka besprekomih manira?...
BARON: Pred kim se to pokazujete?
STUDENT: Ja?
BARON: Da. Nema više nikoga. Znači - pred kim? Sami smo.
STUDENT: Da, zaista. Melanholična primedba. Uzdah glumca u praznom pozorištu. Tragična sudbina umetnika koji živi samo na sceni. Ali u gledalištu nema nikoga, svi su otišli i svetla su pogašena. I onda čemu, za koga? S kim? Ja se ne računam. Mene nikad niste uzimali u obzir.
BARON: Jadno, zaboravljeno momče...
STUDENT: Stari komedijant.
BARON: Nevoljeno i zato pakosno, pakosno...
STUDENT: Svi su dopustili da budu prevareni, samo ja ne. Izvrsna gluma, imali su suze u očima. Naročito dame. Grčevi, ovacije za miljenika... Naša zvezda, naš prvi ljubavnik... Ali predstava je završena.
BARON: A čovek bi tako hteo ljubavi...
STUDENT: Opsenar.
BARON: Osveta device.
STUDENT: Budala.
Baron se polako sa stolice okreće licem prema Studentu. Gledaju se ćutke.
BARON: U pravu ste.
STUDENT: Vi nikog ne volite.
BARON: A vi?
STUDENT: Ja barem mrzim.
BARON: Koga?
STUDENT: Vas.
BARON: I bolje se osećate s tim?
STUDENT: Bar nisam prazan.
BARON: Koliko se dugo može mrzeti?
STUDENT: Do kraja života.
BARON: Vi ste mladi...
Student ustaje.
STUDENT: Ali ću kratko živeti.
Student ulazi u kuću. Zamračenje.

Scena 9
Rano, sunčano jutro. Cvrkut ptica. Baron spava oslonivši na sto glavu zaklonjenu rukama. Pred njim na stolu samovar, dve šolje, zdela s kolačima, prazna flaša i čaša. Pored Barona stoji Grbavac u platnenoj kecelji. U jednoj ruci drži poslužavnik, drugom drmusa Barona za rame.
BARON (još kroza san): Aaa?
Grbavac ga i dalje budi. Baron se uspravi na stolici.
BARON: Kafu. (Trlja oči.)
GRBAVAC: Nema kafe.
BARON: Nema?
GRBAVAC: Potrošena.
BARON: Šta?
GRBAVAC: Više ne prodaju.
Baron ustaje. Izgužvan i neobrijan. Kreće prema tremu.
GRBAVAC: Gospodine...
BARON (zastaje): Da?
GRBAVAC: Zatvaram pansion.
BARON: Kako?
GRBAVAC: Ne isplati mi se više. Svi su otputovali.
BARON: Svi?
GRBAVAC: I mladi gospodin je otputovao. Na biciklu.
BARON: Aha. A ja ne bih mogao ostati?
GRBAVAC: Vreme postaje nesigurno...
BARON: Dobro. U koliko imam voz?
GRBAVAC: Vozovi više ne rade.
BARON: Ne rade?
GRBAVAC: Gospođe su otputovale poslednjim vozom.
BARON: Naruči konje.
GRBAVAC: Nema konja.
BARON: U selu nema konja?
GRBAVAC: Nema.
BARON: Kaži seljacima da ću dobro platiti.
GRBAVAC: Nema seljaka.
BARON: Aha.
Baron ulazi u kuću. Grbavac stavlja na poslužavnik samovar, kutiju za šećer, šolje, zdelu, zatim flašu i čašu. Stavlja poslužavnik na stolicu. Skida sa stola stolnjak, stresa ga i savija. Stavlja složeni stolnjak na sto. Premešta poslužavnik sa stolice na sto, prenosi stolice na trem. gde ih stavlja u ugao, jednu na drugu, kao u piramidu. Kad digne poslednju stolicu, iz kuće na trem izlazi Baron. Ima na sebi dugi kaput i šešir sa širokim obodom. U levoj ruci nosi kofer, u desnoj drži štap. Prolazi sasvim pored Grbavca, ne obraćajući na njega pažnju, ravnodušno kao da ne postoji. Čak ni glavu ne okreće prema njemu, dok Grbavac, prekinuvši svoj posao, gleda za Baronom. Baron silazi s trema. Grbavac gleda za njim, nakon čega se okreće i ude u kuću. Baron ide desno, ne osvrćući se iza sebe. Zastaje na sredini scene, spušta kofer, premešta štap u levu ruku, desnom diže kofer. Iz kuće izlazi Grbavac. U rukama drži par ženskih cipela, sa debelim đonom. Stoji na tremu i viče za Baronom.
GRBAVAC: Gospodine! Gospodine!
Baron se okreće i čeka. Grbavac strči sa trema i prilazi mu. Pruža mu cipele.
GRBAVAC: Gospođa zaboravila cipele.
Baron se okreće i izlazi desno. Grbavac za trenutak stoji držeći cipele u rukama, zatim se okreće i ide do stola. Stavlja cipele na poslužavnik, pored samovara, kutije za sećer, zdele, flaše i čaše. Složeni stolnjak prebacuje preko ramena, uzima poslužavnik i oberučke ga nosi pred sobom, ulazi u kuću.

Kraj