Genije postaje nacionalista

„Neću umreti dok na Lovćenu ponovo ne zablista krst“.Mitropolit Amfilohije tako vidi svoju misiju na zemlji, podsećajući na činjenicu da „na Lovćenu Njegoš spava“ u mauzoleju Ivana Meštrovića, nad kojim nema krsta. Upravo ranih sedamdesetih, rušenjem crkvice u kojoj je Njegoš po sopstvenom amanetu prvobitno sahranjen, počelo je „prekomponovanje“ i „novo tumačenje“ dela velikog pesnika. Tada je iz pravoslavne večne kuće preseljen u mermerni socrealistički mauzolej...
Od tada, priča o vraćanju na Jezerski vrh male kapele traje. Baš kao što nije, izgleda, završeno ni čitanje Njegoševog velikog dela, o kojem su se kontroverzna mišljenja naročito pojavila u poslednje vreme, u doba „evropeizacije“ i „demilitarizacije“ Crne Gore.
O „novom čitanju“ Njegoša bilo je reči pre desetak dana, na međunarodnom skupu „Njegoševi dani“ na Cetinju, gde su se neki „njegošolozi“ založili za drugačije tumačenje i „prekodiranje“ njegovog stvaralaštva, kako bi se, navodno, eliminisale zloupotrebe njegovog dela.
- Oprati Njegoša od nacionalističke prljavštine i pretvoriti ga u simbol interkulturnog dijaloga i tolerancije - to je svrha „Njegoševih dana“, koji su osmišljeni prvenstveno kao susret i dijalog kultura - kazala je na otvaranju skupa profesor Tatjana Bečanović, predsednica organizacionog odbora te manifestacije.
Ocenjujući da je Njegoš „kanonska vrednost, osnovna merna jedinica crnogorske književnosti i kulture“, Bečanovićeva precizira:
- Međutim, Njegoševo stvaralaštvo bilo je predmet najpodlijeg ideološkog prekodiranja i zloupotreba, pa je postao osnovna merna jedinica nacionalističkih koncepcija praćenih klerikalnim povikom: „Bog je ipak na našoj strani, a tu je negde i Njegoš!“
Možda zbog ovakvih stavova Njegoša ima sve manje u „javnoj upotrebi“. Odavno neko njegovo delo, za razliku od decenija unazad, nije postavljeno na scenu nekog od „državnih“ pozorišta. I u školama se izučava daleko manje nego ranije. Ima mišljenja da je takav stav „zvanične“ Crne Gore proizašao iz nedavne borbe za samostalnost, jer nije bilo politički isplativo pozivati se na vladiku koji je veličao srpstvo, a i sam pisao i zborio srpski. Nesumnjiv je uticaj i „globalizacije“, jer na zapadu ne kriju da nije „podoban“ Njegošev „antiislamski“ „naboj“, iako je on, u stvari, usmeren protiv osvajača - „Osmanlija“. Negira se i da je uopšte bilo istrage poturica, lajtmotiva najvećeg Njegoševog dela, „Gorskog vijenca“.
- Njima Njegoš treba da ga sakriju - i obriju! Da ga prisvoje, kako bi ga zaključali u fioku i prestali da ga objavljuju - kazao nam je na ovu temu pesnik Matija Bećković. - Moraju da ga zaključaju, jer je svaka reč koju je izgovorio napisana protiv njih. I sam Njegoš je znao kako će proći ako im padne šaka...
Drugačije misli, pak, dr Novak Kilibarda, koji iz vizure nekada velikog Srbina a danas „osvešćenog“ Crnogorca, kaže da „u svetskoj književnosti nema dela koje se količinom antiislamizma približava „Gorskom vijencu“.
- Pesnik Njegoš je svojom genijalnom snagom uselio u pravoslavni duh Crnogoraca i Srba jednako istorijske istine i mitske zablude - komentariše za „Novosti“ dr Kilibarda. - U svom književnom stvaranju stalno je polazio od ideološko-političkog stanovišta gospodara Crne Gore, kojoj predstoje oslobodilački ratovi protiv Turaka. Tako usmeren, Njegoš poverava svome idejno-folozofskom alter egu, Igumanu Stefanu, izjave koje jednako slave srpskog cara Dušana, albanskog velikaša Đerđa Kastriota i hrvatskog bojovnika Nikolu Zrinjskog. Rečju, dostojan je slave svak ako se borio protiv osvajačke Osmanske imperije. Njegošu je dobrodošla legenda o Milošu Obiliću i kosovskom martirstvu, pa se od Obilića u „Gorskom vijencu“ češće pominje samo Bog! A poznata je činjenica da Zećani, alijas Crnogorci, nisu učestvovali u Kosovskom boju.
Koliko je autentični Njegoš danas za Crnogorce ono što je bio prethodnih 150 godina: poeta i mudri vladar, pesnik čije se poruke znaju naizust i u kojima stoje temelji vertikale crnogorske države uopšte?

PRETEŠKO IM DELO
Brano Đurđevac, nastavnik „maternjeg jezika“ u nikšićkoj Osnovnoj školi „Luka Simonović“, primećuje da Njegoša i njegovog dela danas ima mnogo manje u osnovnom obrazovanju.
- Obrazloženje onih koji donose odluke šta deca treba da uče je da je Njegoš „pretežak“ za osnovce, pa se njegovo delo uči nešto malo u osmom i devetom razredu, svega po dva časa. Naša deca više ne uče napamet ni „Gorski vijenac“, što smatram hendikepom. A Njegoševu sudbinu doživeli su i drugi velikani, poput Mažuranića, Kovačića - kaže Đurđevac.

Menjaju pesnikov nacionalni kod

U jednom svom referatu dr Savo Laušević se svojevremeno zapitao da li su “savremeni Crnogorci sposobni da čuju, razumeju i odazovu se kosovsko-nebesko-zavetnom karakteru njegoševske tradicije”.
I zaista, na delu je sukob novog crnogorskog državnog i kulturnog projekta sa tradicionalnim mišljenjem da je veliki pesnik postavio čvrste temelje nacionalnog i svakog drugog identiteta Crnogoraca - Srba.
Da li je novo tumačenje Njegoša uopšte potrebno? Ko je kompetentan da se time bavi?
- Valja se zapitati: čemu govor i razgovor o Njegošu? Radi njegove instrumentalizacije i površnog opravdavanja ove ili one političke odluke? Ili radi dubljeg preispitivanja i provere duhovnog identiteta i temeljnosti mogućih odluka - pita dr Savo Laušević.
Na “novo čitanje Njegoša” neki krugovi upućivali su još ranih devedesetih prošlog veka, u vreme previranja na južnoslovenskim prostorima. Tako je sarajevska pesnikinja Mubera Mujagić tražila da se Njegoševo delo drugačije tumači jer, tvrdila je, istraga poturica i njegovo hrišćanstvo navode na mržnju prema islamu.
Desetak godina kasnije sa tim se složio i dr Novak Klibarda, ocenom da je “u rukama neuka čovjeka Gorski vijenac isto što i žilet”.
- Mora se priznati, u svim genocidima koji su vršeni nad narodom muslimana i Bošnjaka, bilo u Šahovićima 1924. godine, oko Foče u Drugom svetskom ratu, bilo to u najnovijem ratu, Njegoš je bio na usnama tih koji vrše genocid - govorio je Kilibarda dok je službovao u BiH.
Danas dr Kilibarda, nešto umerenije, kaže da Njegošu treba pristupati “kritički, onako kako narodi s demokratskom svešću pristupaju svojim velikanima”.
- Treba mu pristupati bez nacionalističke i klerikalne pristrasnosti - kaže Kilibarda za “Novosti”. - U Francuskoj su napisane knjige o Napoleonu kao romanskoj inkarnaciji božanstva, ali i knjige u kojima se dokazuje da je kompleks minornog falusa gurao kaplara s Korzike do carskoga trona! Racionalni pristup Njegoševom životu i delu neće umanjiti prvenstvo “Gorskog vijenca” u književnosti južnoslovenskih naroda, nego će pomoći Crnoj Gori da harmonizuje svoju multietničku i viševersku društvenu složenost.
Uz “prekodiranje” Njegoša, prećutkivanje njegovog srpstva i izbegavanje “epizoda” o istrazi poturica i kosovskom stradanju, na delu su i “pragmatični” interesi, smatra književnik Miro Vuksanović.
- Mali kritičarski duhovi bivaju još manji dok misle da će se uzdići ako nasrću na velike pisce. Zato se u ovim rastresitim godinama umnožavaju grdnje i podmetanja Njegošu i Andriću, naročito onamo odakle su u književnost došli - kaže Vuksanović. - Navodno, a zlonamerno, Njegoš je genocidan, a Andrić izazivač mržnje i rata! Malo ko u civilizovanim narodima tako neodmereno i uz zvaničnu podršku ruži svoje vodeće kljiževnike i intelektualce.
Takvim prekrajanjima, kaže Vuksanović, bave se oni “koji nisu sigurni na čemu su, pa kidišu kao pijavice na visoko”.
- Ne da dodaju no da oduzmu, ne da nauče - no da poruše - objašnjava naš sagovornik. - Jučerašnjim Crnogorcima Njegoš je redovna meta: juče su se u njega kleli i dokazivali njegov marksistički pogled na Lovćen, sada govore da ga treba “osvestiti”, “oprati”, “umiriti”. Pri tom, zavatreni zarad stranačke pokunjenosti, previđaju da je Njegoš bio vladika Srpske pravoslavne crkve, da je kao vladar snevao slobodu celokupnog srpstva. Upravo je Njegoš Crnogorcima digao ovako visoku cenu!
Nazivajući Njegoševe današnje tumače “podukljanisanima, sklonim osluškivanju i navođenju”, Vuksanović kaže:
- Hoće bukvalno da premeste 19. na početak 21. veka, da prepariraju Njegoševu poeziju kao da je njihova darovna košulja. Da dokažu, valjda, kako su Njegoševi Turci i današnji Turci jedno te isto. Tako čuknuti Njegoševi tumači, okrenuti čelom vođi a potiljkom nauci, ne razumeju da su Njegoševi Turci preverenici opšte metafore, poetske slike, istorijske neprilike i da su Njegoševi Crnogorci, onda i sad, jedini prirodni Crnogorci. Zato je svako glodanje i prepravljanje Njegoša kažnjivo! Ruka koja to radi miluje preveliki rizik.

KOSOVSKI MIT
Kosovski mit i istraga poturica su teme kojima se Njegoš strasno bavio. Ali, o tome se sve manje uči u školama, valjda i zbog preporuka EU da se iz udžbenika izbaci deo istorije o “međunacionalnim netrpeljivostima”.
- Nesporno je da je Njegoš u svojim delima nastojao da izgrađuje i afirmiše antiosmanlijsku politiku i da njome podstiče oslobodilačke pokrete, s osloncem na hrišćanstvo i hrišćansku ideologiju - kazao je istoričar Zvezdan Folić na “Njegoševim danima” na Cetinju. - Rasplamsavanje kosovskog mita u Crnoj Gori u 20. veku je izrazit primer privlačnosti i opasnosti mitskog razmišljanja, uzdizanja do nivoa objektivne istine ideja koje nemaju veze sa realnom situacijom. Iskustvo 20. veka pokazuje da je raspirivanje kosovskog mita antipodno njenim fundamentalnim interesima.

Sad i jezik preti “Gorskom vijencu“

Da li je Njegoš, kao što smatra književnik Milutin Mićović, „nepodnošljiv gost koga savremena Crna Gora ne može da primi, jer ih hvata u nedelu, u izmišljanju nepostojećeg jezika, nepostojeće Crne Gore“?
- Njegoševo delo je utkano u istorijsku vertikalu naroda koji ovde živi - komentariše iz političkog ugla Andrija Mandić, predsednik Nove srpske demokratije. - Kako je ta vertikala nesumnjivo srpska, u Crnoj Gori postoji veliki broj ljudi sa potrebom da Njegoša čita drugačije nego kako je pisao. Žele da prevrednuju ono što je napisao vladika Rade - zbog dnevne politike.
Uzalud danas klikću režimski papagaji: „Gusle o klin, ne možemo s guslama u Evropu“, komentariše na istu temu pesnik Momir Vojvodić, uz zaključak „Crnogorci bez gusala nemaju rašta u Evropu“.
- Neće, valjda, crnogorske klavirdžije da objašnjavaju u Beču šta je klavir, ko su Štraus i Mocart? - kaže Vojvodić. - Mada, čini mi se, današnji izgon Njegoša iz Crne Gore jeste programiran u Evropi. Ništa novo: još pre 30 godina u crnogorskom socijalističkom „procvatu slobode“ Branko Banjević je priređivao Njegoševe pesme za štampu menjajući „srpsko“ u „naše“. Po novom čitanju i gledanju umesto: „Srpskoj kapi svud ime pogibe“, ispalo je: „Našoj kapi...“
I Todor Živaljević, profesor književnosti, smatra da iza „prepariranja“ Njegoša stoje politički interesi.
- Oni koji su Njegošu dali minorno mesto u školskim planovima misle da će naša mladost zaboraviti vladiku Rada i da će tako biti stvoren novi Crnogorac - kaže Živaljević. - Ali, Crne Gore i Crnogoraca ne može biti bez Njegoša.
U svetlu novih zbivanja, nameće se i pitanje: kojim je jezikom Njegoš pisao? Hoće li sada kada postoji i „crnogorski“ biti „preveden“ i iznova objavljen, uz oba ona novokomponovana slova, za koja vladika Rade, pišući srpskim „da ga ceo svijet razumije“, nije ni znao?
- Na delu je programsko razaranje Crne Gore - kaže književnik Milutin Mićović. - Neki, uzavreli u senci vlasti, kreću da izderu temelj, uruše krov, razore pamćenje, preimenuju jezik i stvore novog čoveka pod zaštitom države. Takav novi čovek, ako Crna Gora uspe da ga izrodi, dobiće ovlašćenja da prevod „Gorskog vijenca“ na ukrajinski ili hrvatski proglasi tek nađenim originalom i zvanično saopšti da smo ga dosad imali na tuđem jeziku!
Kada će izučavanje, a eto i bacanje „evropskog svetla“ na Njegoševo delo, biti konačno završeno, ne zna se.
Izvesno je da je reč o procesu koji je počeo još ranih sedamdesetih, a jedan događaj - rušenje Njegoševe zavetne kapele na Jezerskom vrhu na Lovćenu i postavljanje grandioznog mauzoleja - svakako je bio znak da tadašnji komunisti i njihovi današnji sledbenici žele drugačiju sliku o njemu.

SUDBINA KAPELE
Kada je Njegoš umro (1851) padala je strahovita kiša, pa je privremeno sahranjen u cetinjskom manastiru, a 1955. je prenesen na Lovćen. Pod pritiskom bečke vlade, Njegoševi ostaci su u avgustu 1916. opet preneseni na Cetinje, a austrougarska vojska je kapelu granatirala.
Kralj Aleksandar je posle Prvog svetskog rata obnovio crkvicu, ali je ona 1972. porušena, radi izgradnje mauzoleja po idejama Ivana Meštrovića...

AMANET
Na samrtničkoj postelji, u jesen 1851. godine, Njegoš je okupljenim glavarima kazao:
- Ja hoću da me sa’ranite u onu crkvu na Lovćenu. To je moja potonja želja koju u vas ištem, da je ispunite. I ako mi ne zadate Božju vjeru da ćete tako učinit kako ja hoću, onda ću ve ostavit pod prokletstvom, a moj poslednji čas biće mi najžalostiviji i tu moju žalost stavljam vam na dušu.