I ova se skinula sa svilajnačkog foruma...

Banovali je.

Trebinje počinje 24.jula, ako mi je informacija tačna, a s obzirom na izvor, tačna je sasvim sigurno.

REČ NA PRVI POGLED
RUKOPIS - DUŠA NJEGOVANOVIH

Piše: David KECMAN DAKO

Borislav PEKIĆ: „Cincari ili Korešpodencija“; Dramatizacija: Borislav Mihajlović Mihiz; režija: Dragan Ostojić: izvođenje ansambla Kamerne scene“Miroslav Antić“ Senta

Komedija, ili drama sa izvesnim osobenostima satire koja rediteljskim konceptom, kakvom je, inače, privržen Dragan Ostojić, pozorišni poslenik od nerva za scensku avanturu koja računa na sve, pa i na prožimanje žanrova kako bi se sintezom stiglo i do onog što je manje ostvarljivo ukoliko se ide samo jednim pravcem i po zahtevima samo jednog, najčešće tekstom „diktiranog“ žanra, tek postavkom ovog Pekićevog dela na senćansku Kamernu scenu stiglo se do novog iskustva. Najpre u pogledu drukčijeg, do sada i ne oprobanog „iščitavanja“, a potom i onog dubinskog, višeznačnog scenskog „prizemljivanja“. Iako veoma poštovan i kao prozni i dramski pisac, naši reditelji i danas Pekiću prilaze sa zebnjom, a kada se praizvedba dogodi na moćnoj sceni, poput one, u „slučaju“ „Cincara“, početkom poslednje decenije minulog veka ostvarene na sceni beogradskog Ateljea 212. malo se ko i usuđuje da krene ma i već viđenim, a o novom, pristupom delu iz potpuno suprotnog ugla, da se i ne govori. Do sad scenom neviđeno bi razlog većoj znatiželji kako je to urađeno na jednoj amaterskoj pozornici i to sa takvom repotacijom kakvu ima Kamerna scena „Miroslav Antić“ u Senti.
„Cincari ili Korešpodencija“ u režiji Dragana Ostojića scensko je ostvarenje vanredne, antologijske vrednosti. Kako je reč o srodnom rediteljskom konceptu, ovaj i ovakav doživljaj blizak je onom što se zbi pre gotovo dve decenije nakon postavke Sterijinih «Rodoljubaca» u režiji i u scenskoj adaptaciji Ljuboslava Majere, u izvođenju ansambla Pozorišta u Kikindi, u vreme kada je ova kuća nije imala status profesionalnog teatra. Ovo je, u odnosu na delo viđeno svojevremeno na sceni Ateljea 212. poptuno novo dramaturško-rediteljsko iščitavanje, a u skladu s tim i novo scensko „prizemljenje“ bez oslona / ugledanja na ono već viđeno. Beogradska izvedba bi vanredno dobra ostvarena drama sa elementima izrazito jetkog sarkazma koja i glumom ( Bata Stojković, Mira Banjac...), scenografijom i kostimima ukazuje na mentalitet Cincara-trgovaca, veštih Njegovana, mešetara koji manirom „od jednog dinara stvori bar tri“ grade porodični biznis međunarodnih dimenzija i, za svaki slučaj, nastoje da budu u prisnom dosluhu sa moćnijima od sebe, sa onima iz najvišeg vrha vlasti, kako u Beogradu, tako i u Vijeni...
U senćanskoj postavci, ima ponešto od svega toga, a što je Pekićevim tekstom i Mihizovom dramatizacijom zadato, ali nadgradnjom mudrog, veštog i reditelja i glumca Dragana Ostojića, čije zahtevi do krajnosti bivaju ispoštovani od strane složnog, dobro uigranog senćanskog ansambla, znatno je više komičnosti, time i prisnosti, odnosno, mogućnosti za neposredniji prijem od strane publike. Više je lepršavosti, lakoće u igri. Scenografija veoma racionalna i funkcionalna.Veselija i kostimografija koja upućuje i na karakter ličnosti. U pogledu režije, a time i igre, sve se vrti/igra oko onog što je u samom središtu scene, a što je, ustvari, srce ili žila kucavica moćnih Njegovana, svih Simeona: najstarijeg Lupusa-dede (Slavoljub Matić), potom Simeona - sina mu Hadžije (Branislav Ugrinović) i Simeona - mladog gazde ( Dušan Blažić) - velika škrinja – riznica svih iz tri kolena Njegovanovih: blago, dokumenti, relikvije, pa i sam rodonačelnik – Lupus ( u prevodu na srpski Vuk, ali, simbolično, lupus je i naziv neizlećive bolesti krvi), tog Pater familijasa koji sve konce i porodične kompanije i odnosa među svim članovima porodice Njegovan drži i u toj škrinji/sanduku/trezoru, kao što i svojim rukama, praktično, vidnim i nevidnim pokretima, upravljanjem samo sebi znanim nitima čini da svaka marioneta po njegovom nervu/damarima igra, pleše, puzi ili se do nebesa uzdiže.
Sva ograničenja dramskog teksta napisanog, inače, u formi epistolarne komedije, dramatizacijom sazdane od pisama i depeša, ponekad i od samo jedne reči, ali one ključne, reči – rečenice sa uzvičnikom koja govori i ono što se ni bujicom od reči, u besu, najčešće, ne može iskazati, reditelj Ostojić preobražava u ono što bi se moglo shvatiti i kao prednost. Iz prostog razloga što prizorima/slikama često i bez reči, „samo“ dobrom maskom, gestom, slikom bez reči a kojom se predočava eho „kolektivnog osećaja dramatičnog trena“, te upravo bezrečnošću iskazuje mnogo više. Publika to i te kako dobro razume i sa oduševljenjem ( čestim aplauzom na otvorenoj sceni) prihvata i sa oduševljenjem pozdravlja.
Sugestivnost scenskog prikaza takve je snage da se čini da smo ne samo gledaoci, nego i akteri svih zavrzlama koje su prepoznate najpre iščitavanjem, a potom i scenskim prizemljenjem poštanskih korešpodencija. Reditelj Ostojić, uz pomoć glumaca, poput grafologa, iščitavanjem rukopisa otkriva ne samo radnju iz porodične hronike koja se na neki drugi način i ne da «iščitati» ( jer duboko je skrivena i nikakvog drugog, a pouzdanijeg dokaza / traga ili glasa o tome da se to zaista i dogodilo, sem pisama i telegrama, nigde nema), nego iistovremeno razotkriva cincarski mentalitet, veštinu prilagođavanja „zadatom trenu“, veštinu/strategiju isplivavanja iz svake nedaće.
Ovo je ansambl – predstava, a što znači da se reditelj valjano „skrio“ iza onog što otkriva samo dobra glumačka kreacija. Moćan je na sceni Slavoljub Matić ( uloga Simeona Njegovana Lupusa ), koji se ovom prilikom identifikuje kao stameni dramski, a ne samo glumac za komedije, vodvilje i kabarea. Uz njega, kao stožer u ovoj predstavi, Mirjana Savin ( Milica Njegovan ), vanredno talentovana, u sebe tako sigurna, stamena glumica koja ništa, ni u pogledu ma i jednog gesta, a tek kreacije u celini, ne prepušta slučajnosti. Dušan Blažić ( Mladi gazda ) svojim smislom za komični gest, ali i celom pojavom tako dobro «oblači» odoru onog trećeg u kolenu Njegovanovih kome je bliži crkus nego porodična firma, radije bi, kad se zaljubi, da je dobar konj nego poslovni čovek. Branislav Ugrinović ( Hadžija ) i spolja i iznutra ( u pogledu psihološkog portreta) u saglasnosti sa mestom (položajem) koje mu na lestvici porodične hijararhije i pripada. Izvrsno ostvarena uloga Julijane – Juliške Tolnaj u tumačenju Mirele Mačak. Zahvaljući njoj predstava dobija novi ritam,novi sloj, živost, temperament, viši nivo, nadasve punoću potpunijeg scenskog doživljaja u ovoj igri koju diktira senka od gustih naslaga paučine među zidovima memljive porodične trvrđave. Kako nivo predstave ni pri nužnim oscilacijama ni jednog trena ne pada, valja pohvaliti vanredno dobru, po senzibilitetu upečatljivu igru Gordane Nikolić ( Tomanija Sina ). Dobre epizode ostvaruju Božidar Popov ( Baron Sina) Ljubomir Borđoški ( Ilija Garašanin), Nadica Pavlov i Emeše Radovanović ( kćeri Njegovana ), kao i Tamara Vukašinović. Sledom traga / rukopisa znalački obelodanjena duša Njegovanovih. Kreacija za nezaborav.