MOJ LIČNI STAV

Znam da je velika jeres ovo što ću sada napisati, i da će Upravniku zasvetleti crvena lampica na stolu, pa će morati ići u "Komiteju" radi dobijanja (svog) mišljenja i daljih instrukcija, ali... jednostavno moram.

Klinac mi nedavno ispričao (a Brankica na forumu potvrdio) da je nedavno, glavni junak ove pričice, u "iskrenom" nastupu oduševljenja, a povodom odgledane predstave "Traktat o sluškinjama" davao čak i izjave, otprilike sledeće sadržine: "Ne traktat o sluškinjama, ovo je traktat o glumi", "Otežali ste mi posao, jer će svi sledeći biti lošiji kad se uporede sa ovim Vašim", "Ostalima će biti mnogo teže, jer je već jedno mesto za prolaz manje", "Davno nisam gledao tako dobro urađenu i sa toliko energije izvedenu predstavu" itd. itd. Znate slučaj, da vas ne opterećujem sada sa, za ovaj lični stav, nepotrebnim detaljima (o tome će Bibli, sa sve linkom i slikom).

Kad je to oduševljenje trebalo staviti na papir i potpisati se iza svog (!?) mišljenja i oduševljenja.... cvrc Milojka. Mišljenje se promenilo, a oduševljenje splasnulo. Pufff. Gotovo. Nema ga više. U zvaničnoj odluci ni traga ni glasa – ni o mišljenju, ni o oduševljenju. A, bogami, ni o toj predstavi. Kako i zašto – ne znam. Zaista ne znam.

Ne znam ni to zašto je glavni junak ove priče, nakon par dana, zvao telefonom dragog nam Upravnika da se izvinjava i opravdava. Zaista ne znam – jer pretpostavljam da za svoju odluku, ispod koje se potpisao, sigurno misli da je objektivna i zasnovana jedino na umetničkim kriterijumima, te da iza nje sigurno stoji svim svim znanjem, umećem i objektivnošću – inače ne verujem da bi svoje časno ime i potpis stavio ispod nje.

Ne znam ni da li ovo naglo splasnuto oduševljenje ima bilo kakve veze sa starom lepom pesmicom (iz još lepšeg filma), a koja počinje stihovima "Money makes a world go around.....". Zaista ne znam, pa ne bih ni o tome.

Konačno, ne znam ni da li ova iznenadna i nagla promena kriterijuma ima veze sa tim da naš dobri Brankica već godinama ne pristaje da bude "oralni higijeničar donjeg dela leđa" raznoraznim "selektorima", "umetničkim direktorima" i ostalim "samoproklamovanim" u pozorišnom miljeu. Zaista ne znam, pa neću čak ni o tome.

Međutim, jedno sigurno znam i to hoću glasno da kažem:

Ovaj i ovakav postupak, svakako ima veze i sa moralom, i sa obrazom i sa čašću.

I tačka. Sapienti sat.




JEDNA MALA NAPOMENA ZA NAŠE KLINCE (ako neko od njih ikada pročita ovo): Kakvi ste zaista bili – čuli ste od publike na svakom od izvođenja predstave. I u ovaj sud nikada nemojte sumnjati, jer publika nema nikakav interes da Vas laže. Sitnih i prodanih duša je uvek bilo i, na žalost, biće. Takvima publika nikada ne aplaudira i zato negde moraju da leče svoje komplekse. Tako shvatite i ovu epizodu u Vašem životu, i učite iz nje. Učite kako ne treba raditi. Jer Vi ste daleko iznad tih i takvih, bez obzira na Vaše godine, i Vaše životno iskustvo. Zato Vas publika, i mi, matorci u Klubu, i volimo.

JOŠ JEDNA NAPOMENA (ZA UPRAVNIKA): Dragi moj Nešo, samo da te podsetim: rođen sam 1962 godine (što znači da sam deeebelo punoletan), uračunljiv sam (veruj mi na reč), nisam pod dejstvom opijata (majke mi) i snosim odgovornost (bilo kakve vrste) i stojim iza svake svoje izgovorene, ili napisane, reči (Zato i, za razliku od nekih, pazim ispod čega stavljam svoj potpis). Drugim rečima, želim ti reći sledeće:

Upravniče, cenzurišeš li mi ovaj post zarad "viših društvenih interesa" i "mira u kući" - zakucaću te načisto!!!

Nema potrebe za cenzurom. To je ono što treba da se čuje i zna. Mislim da je javnost odluka i pozadine tih odluka jedina stvar koja može malo da ukoči ovakva dešavanja. Ili se opet zaluđujem.

Bavim se ovim više od tri decenije i čega sam se nagledao to je stvarno strašno. Pokušaću da se prisetim nekih stvari ne da bi kukumavčio već samo da bi objasnio kako funkcioniše ovo naše društvo, svet, a samim tim i mi pozorišni amateri. 1986. godine imamo Lazinu predstavu "Staklena menažerija". Selektor Bogdan Ruškuc kaže da je predstava loša, scenografija neubedljiva i sl. i to bi bilo sve u redu da Bojan nije gledao posle u SNP-u na maloj sceni preslikanu predstavu (što se tiče scenografije) čiji je potpisnik upravo Ruškuc. Toliko o moralu. Par godina kasnije isti selektor nam je u "Umornima" zamerio što nemamo hiljadu vrata umesto onih jednih. Rekao sam da je to zato što nismo građevniski radnici, već pozorišni amateri. Te noći je plakao u Senti. Toliko o moralu. Kasnije je nam je bio selektor dosta puta i još više puta govorio totalne nonsense tipa zašto u "Izbiračici" glumci nisu u trikoima nego u kostimima u kojim su bili i slično. Stotinu puta smo urgirali da nam Ruškuci, Hajdukovići, Radonjići ne budu više selektori i šta se desi ove godine, 23 godine posle "menažerije", nam je selektor Ruškuc.

Nastaviće se... samo da se deda seti

E sad tebi da čika U(s)pravnik nešto odgovori.
Vrlo sam razočaran činjenicom da me ne poznaješ posle tooooliko godina zajedničkog rada, što u pozorištu, što van njega, jer da je tako, ovu napomenu, meni upućenu, ne bi ni napisao. Upravniku, tj. meni, na pamet ne pada da cenzurišem postove napisane iz dna duše, istinski i otvoreno. Pogotovo ne bih cenzurisao postove sa kojima se 100% slažem.
Ovom pozorištu je mnogo puta naneta nepravda, očigledna nepravda koju su svi videli, a niko nije ni reč po tom pitanju rekao. Da ne budem baš toliko sebičan, reći ći da nismo mi jedino pozorište kome je nanošena nepravda. Stičem utisam da Savez amatera svojim načinom rada destimuliše one koji dobro i kvalitetno rade. Svi smo se nadali da će žabokrečina, godinama taložena, biti sklonjena dolaskom Tibora Vajde na čelo Zavoda za kulturu Vojvodine, ali, kako ti reče: cvrc! Ništa se od toga nije desilo. Očigledno da Savez amatera, kao deo Zavoda za kulturu, nikome nije prioritet. Pedeset godina u tom Savezu sede jedni te isti ljudi i još uvek rade po sistemu šezdesetih godina. Ko zna, možda ni ne znaju da je Broz umro. Ne zovu ih džabe PUPS.
Ovakav rad Saveza, koga se dotakoh samo delimično, iznedrio je ovakav način rada selektora i ''selektora''. S toga ne treba da nas čudi ovakva odluka Steve Bardaka. Ja njemu samo jedno zameram: nije trebao, a niti smeo, da posle predstave, u razgovoru sa klincima, hvali predstavu na sva usta i da govori jasno i glasno kako je ta predstava već u Novom Bečeju. Trebao je reagovati suzdržano, a o predstavi govoriti uopšteno. I još nešto o toj nemiloj epizodi: HOĆU DA VERUJEM, MORAM DA VERUJEM, JER MI JE DUŠI TAKO LAKŠE, DA JE TAKVA ODLUKA SAMO NJEGOVA, DA NIKO NA NJU NIJE UTICAO.
Nadam se da je ovde kraj ovakvim nepravdama. Ali ko zna. Od Saveza se svašta može očekivati.
I na kraju: dobro je da o ovome ovako javno i otvoreno diskutujemo. Baš će nam biti lakše kad ovde izbacimo svoj jed, jer pisati Savezu, žaliti se, obesmišljeno je već odavno. Na nama je da odlučimo da li ćemo se i dalje takmičiti na festivalima koje organizuje Savez. Kako sada stvari stoje, pošto smo već učesnici nekoliko eminentnih i jakih festivala koji nemaju veze sa Savezom (ni Vojvodine, a ni Srbije), pridodavši još dva-tri slična festivala, ja ću biti prvi koji će na Skupštini našeg pozorišta dati predlog da više ne učestvujemo u sistemu takmičenja koje organizuje Savez.
Dobro je da ovako javno raspravljamo o ovoj temi (ovo kažem već po drugi put) jer pouzdano znam da neki akteri ove i sličnih ujdurmi čitaju naš forum, pa neka bar znaju naše mišljenje, mada im je ono već i telefonskim putem rečeno.
Ajd' sad... kraj. Odužih k'o Bibli.

Pa, da nastavim...

Prebirajući po ovo malo preostale pameti. Setih se tamo neke 1982-83 godine kada smo u Kanjiži na zoni dobili za "Decu na sudu" nagrade za glavnu mušku i žensku i režiju, a nismo prošli dalje. Mislim da je slično i "Zunzara" prošla.
Zanimlijiva je prica i sa "Ljubavnim otrovom" kad smo bili u konkurenciji sa velikom Ajovom. Oni su u svom alternativnom stilu razapeli jedan konopac i to tumačili kao smisao, nit života. Selektor (ne znam mu više ni ime) u Novom Bečeju na zoni za male i eksperimentalne scene reče da je taj kanap rezultat divnog pozorišnog promišljanja i da jasno ukazuje na ograničenja koje jedan pojedinac ima u društvu, da se vide preko konopca norme koje jedno društvo nameće individui i slično. Na šta Urban (režiser) kaže: Da, jeste. Posle ga priupitah šta je taj je*eni kanap ili nit života ili simbol ograničenja čoveka u društvu. On mi reče da je stvar lične interpretacije.
Šta pak reći o selektorki (mislim da je neka Dudaš) koja je kad sam je pitao šta misli o predstavi "Ljubavi Džordža Vašingtona" okrenula glavu i otišla. Toliko o moralu.

Nastaviće se... (u sledećem broju nešto o dečjim predstavama)

Ja ću se priključiti onog momenta kada stigneš do godina kada sam ja postao član ''Mike'', pošto nisam toliko mator.

Da je znao Aleksey da je otvorio Pandorinu kutiju...

ja ću biti prvi koji će na Skupštini našeg pozorišta dati predlog da više ne učestvujemo u sistemu takmičenja koje organizuje Savez.

U potpunosti se slažem sa upravnikom, misllim da je potpuno besmisleno takmičiti se u ovakvom sistemu gde smo i pre početka takmičenja eliminisani. Što se nas "matoraca" tiče, mi smo, nažalost, oguglali na nepravede koje nam se godinama unazad nanose, ali deca ne moraju da osete gorak ukus svega ovoga.

Ono što me je uvek najviše bolelo je kad se koplja slome na deci. A tamo je tek bilo kurvarluka. Počevši od "Kraljevskog festivala” 1993. godine kada su nas odveli u Čantavir i stavili u salu sa 300 klinaca koji su isključivo znali mađarski.I normalno nastaje haos u publici. Stavili su nam primedbu selektori Kovač (pokojni) i Preradović da se nisu čuli??? Sledeće godine se desilo da sam pomagao u Radičeviću da naprave predstavu. Išli smo Klara, Gordana i ja. Bukvalno smo im nameštali noge. Hteli su da naprave dečju predstavu i ja sam im dao tekstove, povezao ih sa Preradovićem. Njihova predstava je prošla, a moj “Trapavi zmaj”. Kasnije su mi Čekerijanci objasnili da je kod njih selektor bio na svakoj probi i da su imali čoveka koji je beležio njegove primedbe i kasnije su to uvažavali. Toliko o moralu. Kod predstave ”Armija generala Poluksa” (jedne od boljih) su mi zamerili što je rečeno “Živeo drug Tito”. Rekoh da je to neko iz publike povikao, a ne glumci. Džaba. “Jerini” je zamereno što kostimi nisu od paučine. Na moje pitanje kako da se to sašije, anonimus iz Kneževca nije ništa rekao, ali mi je veoma zamerio. Toliko o moralu. Najzad 1997. godine su odlučili da puste jednu i moju predstavu. Predstava je bila “Balada o najprvom zubaru”. Preradović mi je rekao da svakako pre izvođenja u Inđiji zovem njega da “očisti” predstavu, čitaj da dobije pare za mlaćenje prazne slame. Normalno da nisam to uradio, ali nas je još kod ulaza u pozorište dočekao Preradović koji je bukvalno vikao na mene, u stilu da je znao da ga neću zvati ne bi pustio predsavu. Toliko o moralu. Tamo se desila još jedna stvar, prekipelo mi je pa sam bio malo žučniji na razgovoru, a Preradovića sam posebno potkačio. Nakon rasprave. Pokrajinski selektor, čuveni pisac dečjih tekstova Miroslav Nastasijević (pokojni) je meni i čika Branku ponudio usluge za 5000 maraka. Toliko o moralu. To je bila moja zadnja režija dečjih predstava i učestvovanje na dečjim smotrama.

Sve ove primedbe koje Branko navodi su se dešavale na festivalima koje je organizovao Savez amatera Vojvodine. Festivali su slika stanja Saveza. Učmalost, neinventivnost, zastarelost shvatanja, odlika su i današnjih odnosa u Savezu.
Mogla su naša deca da prođu i do Majskih susreta da smo radili po njihovim receptima koju su ovde navedeni. Nikad nisam, a niti ću pristati na kompromise tipa ''ti meni vojvodo, ja tebi serdare''. Nažalost, kako to obično biva, kola se slome uglavnom na deci. Na deci koja su budućnost vojvođanskog amaterizma. I šta se onda dešava? Dešava se to, da smo sa 21 predstave koju smo imali na našoj Zoni pre nepunih 10 godina spali na to da se Zona u Novom Bečeju nije ni održavala nekoliko sezona jer nije bilo predstava. Ko je tome kriv? Zna se. Gore pomenuti.
Kao što sam već rekao. Jedini lek je ne igrati na festivalima koje organizuje Savez amatera Vojvodine. Pokušali smo da nešto promenimo ali nismo uspeli. Ako tako nije moglo, onda ih ignorišimo. Definitivno sam doneo odluku da na sledećoj Skupštini pozorišta predložim istupanje iz Saveza.
Ne znam samo kako ćemo proći u nastavku takmičenja jer ''špije'' čitaju ove postove, pa mogu da nam se svete.

NAPOMENA: Kada kažem Savez amatera, mislim na onaj njegov deo koji se bavi scenskom delatnošću. Izvinjavam se ostalima. Na njih se ovo ne odnosi.

Kako ne znaš? Prolazimo dalje, bez konkurencije!!

Zanimljiv tematski niz, poštovane dame i gospodo. Uistinu zanimljiv. Dopustite mi stoga da i ja pridodam nešto.



Bravo, g. Upravniče. Koliko se sećam, pre dve godine navedena tema je takođe bila aktuelna (a na predlog štovanog doajena g. Ungureanua, kome stoga pripada prvenstvo), ali je potiho sklonjena u stranu kao usplahirena i hirovita. Sećate se? Bilo je to povodom neprolaska predstave „Međuigre” u režiji g. Majere u viši rang takmičenja. Bilo je tada, ukoliko me sećanje ne vara, sastavljeno i neko pismo adresirano Savezu, koje, međutim, nije poslato usled naknadne mudrosti izvučene iz kalkulacije tipa „cost - benefit” (trošak i dobit). Etičko - moralna konkluzija je tada bila da potencijalna dobit od nedostavljanja pisma Savezu (i inim amatersko-pozorišnim kolegama) prevazilazi trošak od istupanja iz Saveza. Lepo je to kada vreme svojim neumitnim tokom obezbedi validnost svojevremenim moralnim imperativima...

Nadam se da ćete smoći snage da g. Ungiju kažete: „Bio si u pravu.”



Žao mi je, ali moraću da Vam oponiram po ovom pitanju. Festivali su slika pozorišnog amaterizma in genera u datom istorijskom trenutku. Beskrajna povika na zlosrećnog, izgladnelog i olinjalog vuka oličenog u Savezu, kao uzročnika svih jada pozorišnog ametrizma, dok u isto vreme nebrojene lisice meso jedu diljem amaterskog pozorišnog čestara ovdašnjeg, je - blago rečeno - nepravedno. Nije Savez kriv što je pozorišni amterizam, sa svim njemu inherentim scijalnim vrednostima, degradiran na izvorište lukrativne materijalne egzistencije za mnoge koji bi inače morali da potraže svoje uhlebljenje na drugi, mukotrpniji način.

Uostalom, sećate li se poslednje sednice Saveza kojoj smo oboje prisusutvovali? Nakon tri godine od davanja inicijalnog predloga, suštinski fundamentalno pitanje pozorišnog amaterizma, inicirano od g. Tibora Vajde, dospelo je na dnevni red - pitanje faktičke odluke o tome šta je zapravo amaterizam i šta mi od njega hoćemo. Da li želimo da bude to što po definiciji jeste, ili da nastavi da lavira između profesionalizma i amaterizma. I? Šta se desilo? Digla se kuka i motika protivu ideje revitalizacije „čistog” amaterizma, uz izostavljanje ma kakvih oblika platežnosti iz istog, pri čemu su potezani argumenti koji su se kretali od nemogućnosti dostizanja visokog umetničkog nivoa predstava, pa do opasnosti po edukaciju mladih naraštaja. Tri su osobe na navedenom sastanku dale jasnu podršku toj ideji - g. Vajda, g. Bako i moja malenkost. Vi ste bili nekako uzdržano-protiv, vođeni svešću (direktno sugerisanoj sa podsmešljivom intonacijom od Vama sučeličnog gospodina kome zaboravih ime, a koji je takođe sedeo na sastanku) da u ovogodišnjoj predstavi našeg ansambla jeste angažovan i profesionalni glumac.

A sećate li se samo onih istupa na usmeno izrečena negodovanja povodom neprolaska predstave g. Majere? Sigurno se sećate - esencija istih bila je izražena rečima: „ako ste pristali na propozicije, onda je odluka selektora definitivna. Diskreciono pravo odlučivanja o plasmanu predstava, zasnovano na njegovom znanju i iskustvu, jeste NEPRIKOSNOVENO.” Amin. Nismo mogli da uputimo ama baš nikakav logički utemeljeni prosvjed tada - nećemo moći ni sada.

Stoga hrabro - vratimo se pravom amaterizmu. Šta imamo da izgubimo? Plasmane? Nominalno, pozorišni amaterizam trebao bi da postoji zbog radosti pozorišne kreacije, a ne varljivih i vazda revalorizaciji podložnih kategorija kao što su plasmani. Odsustvo nagrada? Pravome glumcu-amateru one nisu potrebne. Aplauz treba da mu je dovoljan. Edukaciju? Ona se može steći i na druge načine. Biblioteka je, npr. jedna od raspoloiživih mogućnosti i - za razliku od profesionalne asistencije u sticanju pozorišnih znanja - potpuno je besplatna.

Stoga batalimo toržestvo naknadne mudrosti (inače neprihvatljivo sa moralnog stanovišta!) i vratimo se konstruktivnosti amaterskog stvaralaštva. Njega, naime, čine posvećenički, na odricanja, odsutvo naknade i rešenost u istrajavanju spram čiste umetnosti spremni stvaraoci, kojih nam nam iz godine u godinu sve više manjka.

Oni, naime, nisu maloumni. U stanju su da vide da idealizam u sadašnjem vremenu nije na ceni.

A da ne pričamo o tome koliko bismo na ovaj način smanjili troškove!

Ono što smo mi imali od festivala jeste da je to mesto gde će nas videti pozorišni pregaoci i gde ćemo mi videti druge. Ako se odlučimo da ne učestvujemo na festivalima saveza, možemo učestvovati na drugim festivalima ili naprosti ići na gostovanja u druge pozorišne sredine, što pak znači veći angažman uprave. Troškove ćemo smanjiti utoliko što nećemo plaćati selektore. Ali moramo igrati, inače džaba radimo predstave, one postoje da bi bile viđene. Pozorište je s te strane čudno i dosta frustrirajuće jer ne ostavlja nikakav trag za sobom kao slikarstvo, književnost, film, muzika i sl. i shodno tome najbitnije da se jedna predstava što više igra i da je što više ljudi vidi.

No, da se ja vratim našim mukama sa selektorima. Ima li nekog da se seća "Ujka Vanje" i "Žorža Dandena". To se neke od naših najboljih prdstava. Prvu je pratilo sve dobro do Kule. Onda se nismo uklopili sa već unapred odlučenim raporedom nagrada. Dočekao nas je voditelj razgovora g. Mišić (kritičar "Borbe" i donedavno umetnički direktor vranjanskog teatra) koji nas je sasekao odmah u startu. U stilu – kako smo se usudili da radimo Čehova. Pominjali hiljadu primedbi i kad je Tibika hteo da odgovori, rekli su da je kraj razgovora, jer moramo da se selimo zbog nameštanja scene za drugu predstavu. Kasnije se ispostavilo da je selektor Glovacki imao ručkove, večere i terevenke mesecima pred smotru sa tadašnjim pobednikom – Velikom Planom. Sa "Dandenom" smo doživeli ovacije u Pazovi, koja je dugo posle predstave govorila francuskim akcentom. I baš oko toga su počele igranke u Gnjilanu. Glovacki nas je dočekao sa "Gde je onaj vaš Mađar?" Rekli smo mu da su mu ukrali točkove sa kola, na šta je ovaj pakosno dodao: "Ako!". Znali smo i kraj. Rešetali su nas sa pitanjima tipa kako nam ne dosadi akcenat, oni ne mogu da slušaju ni "Pepe la tvorrrra" ni 5 minuta. Rekao sam da ja mogu i 120 minuta. Na nerazumljivost se žalio i selektor Tošić (usput se više interesovao za Ljubicu nego za predstavu) kome je Laza odgovorio da je gluvoća prvi znak starosti. U kafani nakon toga su nam rekli da smo još mladi i perspektivni, iako predstava ima taj kvalitet (slično klincima u "Traktatu") za savezno takmičenje u Vranju. Toliko o moralu.

Branko, ja lično posle "Ujka Vanje" definitivno sam prestala da se nerviram oko takmičenja na smotri, ali avaj, posle ovog zadnjeg događaja bi mi jasno da je ne nervirati se nemoguće! Naš "Ujka Vanja" je bio toliko dobar da je gospodinu Mišiću jedino ostalo da nas pokopa što dublje može da bi nas "eliminisao". I tada nam je bilo jasno, kao i danas, da imamo dobru predstavu, što nas je više "pokopavao" to nam je predstava više vredela...to je valjda, ta proporcija...

Mala korekcija koja se odnosi na ovu tvrdnju:



Tibika nije hteo da odgovori. Sedeći neposredno do njega u sali ja sam ga, onako iznerviran glupostima koje sam slušao, upitao direktno „hoćete li Vi da odgovorite na ove gluposti, ili da mu ja kažem šta mislim?” Tibika se nasmešio, potapšao me po ramenu i rekao „Čemu? Sve je jasno. Nema potrebe.”

Tek toliko da ostane za zapisnik.