Tu najstrašniju sektu svih vremena beše osnovao 1090. jedan čovek široke kulture, istančanog osećaja za poeziju i radoznaloga duha, posebno prijemčivog za najnovija naučna dostignuća. Hasan as Sabah rodio se oko 1048. u gradu Reju, nedaleko od mesta na kojem će biti utemeljena, nekoliko desetina godina kasnije, pijačna varoš Teheran. Je li doista bio, kako legenda kaže, nerazdvojan drug iz mladosti pesnika Omara Hajama, i delio s njim strast prema matematici i astronomiji? U to ne možemo biti sasvim sigurni. Ali zato tačno znamo okolnosti koje su tog sjajnog čoveka navele da posveti život organizovanju svoje sekte.
Po Hasanovom rođenju, u muslimanskoj Aziji je prevladavala šiitska doktrina, kojoj se i on priklonio. Sirija je pripadala egipatskim Fatimidima, a Persijom je upravljala jedna druga šiitska dinastija, Buvejhidi, koja je nametala svoj zakon abasidskom halifl u samome srcu Bagdada. Ali u Hasanovoj mladosti, prilike su se potpuno preokrenule. Čitava ta oblast pala je u ruke Seldžukidima, braniocima ortodoksnog sunitizma. Šiitizam, nekada pobedonosan, tada postaje doktrina čije sledbenike vlastodršci jedva trpe, a često ih i progone.
Hasan, koji se razvija u sredini persijskih vernika, ogorčen je tom situacijom. Oko 1071. odluči da se nastani u Egiptu, poslednjem uporištu šiitizma. Ali ono što otkriva u zemlji na Nilu nije mnogo ohrabrujuće. Stari fatimidski halifa Al Mustansir još je veća marioneta od svog abasidskog suparnika. Više se ne usuduje ni da izade iz palate bez dozvole svog jermenskog vezira Badra el Džamalija, Al Afdalovog oca i prethodnika. Hasan u Kairu susreće mnogo verskih integrista koji dele njegove strahove i žele, poput njega, da reformišu šiitski halifat i da se osvete Seldžukidima.
Oko njih se uskoro oblikuje istinski pokret, a vodi ga Nizar, halifin stariji sin. Pobožan koliko i hrabar, taj fatimidski prestolonaslednik nema nikakve želje da se odaje dvorskim užicima niti da bude puka igračka u rukama nekog vezira. Nakon smrti svoga oca, na koju se neće dugo čekati, trebalo bi da preuzme vlast i da uz pomoć Hasana i njegovih prijatelja obezbedi šiitima novo zlatno doba. Skovan je podroban plan, a glavni mu je tvorac Hasan. Persijski će se borac nastaniti u srcu seldžukidskog carstva i pripremati teren za ponovno osvajanje, koje valja zasigurno preduzeti čim Nizar bude ustoličen.
Hasan postiže uspeh iznad svakog očekivanja, ali koristeći metode sasvim različite od onih što ih je zamislio čestiti Nizar. Godine 1090. na prepad osvaja tvrđavu Alamut, to „orlovsko gnezdo" na planinskom lancu Elbrusa, blizu Kaspijskog mora, u gotovo nedostupnoj oblasti. Pošto je tako stekao neosvojivo svetilište, Hasan počinje da stvara jednu političkoversku organizaciju kojoj po efikasnosti i strogoj disciplini neće biti ravne u celoj istoriji.
Njeni su sledbenici razvrstani prema stepenu obrazovanja, pouzdanosti i hrabrosti, od iskušenika do velikog učitelja. Oni prolaze tečajeve snažne indoktrinacije kao i telesnu obuku. Hasan u zastrašivanju svojih neprijatelja najradije koristi ubistvo. Šalje članove sekte, pojedinačno ili, ređe, po dvojicutrojicu, da ubiju neku odabranu važnu ličnost. Ovi se uglavnom preruše u trgovce ili u isposnike, kruže gradom u kojem treba da bude izvršen zločin, dobro upoznaju mesta i navike svoje žrtve, a zatim, kad utvrde plan, udare. Međutim, ako se pripreme i odvijaju u najvećoj tajnosti, izvršenje se obavezno mora obaviti javno, i to pred što brojnijom gomilom. Stoga im je omiljeno mesto džamija, a omiljeni dan petak, mahom u podne. Za Hasana ubistvo nije samo način da se otarasi protivnika, već je pre svega dvostruka pouka koju treba dati javnosti: prva o kazni koja je stigla ubijenog, a druga o junačkoj žrtvi sledbenika izvršitelja, zvanog „fedaj", što znači „komandos-samoubica", jer ovaj uvek biva dokrajčen na licu mesta.
Zbog smirenosti s kojom bi članovi sekte prihvatali da budu posečeni, savremenici su verovali da su drogirani hašišom, te su im dali nadimak „hašišijuni" ili „hašašini"; ta reč će potom dobiti oblik „asasini" i ubrzo će ući u mnoge jezike. Ova hipoteza je prihvatljiva, premda je teško razlikovati stvarnost od legende u svemu što se odnosi na tu sektu. Je li Hasan navodio svoje sledbenike da se drogiraju kako bi im načas pružio osećaj da se nalaze u raju, i tako ih ohrabrivao na mučeništvo? Je li ih možda, što je prozaičnije, navikavao na neki narkotik da bi ih neprestano držao u svojoj milosti i nemilosti? Nije li im jednostavno davao kakav euforik da ne posustanu u trenutku ubistva? Ili je pak više računao na njihovu slepu veru? Ma koji bio odgovor, i samo postojanje tolikih pretpostavki odaje počast izuzetnom organizatoru kakav je bio Hasan.
Njegov uspeh je istinski munjevit. Već prvo ubistvo, izvršeno 1092, dve godine nakon osnivanja sekte, svojevrsna je epopeja. Seldžukidi su tada na vrhuncu moći. A stub njihovog carstva, čovek koji je za trideset godina uredio istinsku državu od zemalja koje behu osvojili turski ratnici, neimar preporoda sunitske vlasti i borbe protiv šiitizma, jeste stari vezir čije samo ime govori o njegovom delu: Nizam el Mulk, „Poredak Kraljevstva". Njega 14. oktobra 1092. Hasanov sledbenik probada nožem. Kad Nizam al Mulk bi ubijen, kazaće Ibn al Atir, država se raspade. I zaista, seldžukidsko carstvo više nikada neće povratiti svoje jedinstvo. Njegova povest više neće biti obeležena osvajanjima, nego beskonačnim ratovima za naslede.