KS Miroslav Antić

Mica · Pridružio: 16 Jan 2008 Poruke: 368

Десанка Максимовић је рођена 16. маја 1898. године у селу Рабровици код Ваљева, а умрла 11. фебруара 1993. год. у Београду. Сахрањена је у Бранковини.Српска песникиња, професор књижевности и члан Српске академије наука и уметности. Недостајало је само пет година, па да својим животом испуни цело једно столеће.Ако њен живот није успео да намири цео један век, њено песничко дело ће, сигурно, испунити многе векове.

Mica · Pridružio: 16 Jan 2008 Poruke: 368

ОПРОШТАЈНЕ РЕЧИ ПРЕД ОДРОМ ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ У ЊЕНОЈ БРАНКОВИНИ
(Добрица Ћосић)

Сахрањујемо великог песника, родољуба без условности, узорног просветитеља, племениту и поноситу Десанку Максимовић.
У двадесет векова од Христовог рођења, Десанки Максимовић припада један цео век. Родила се у деветнаестом да часно одживи и лирски одслужи двадесети, - свој, човечији, српски век. У светској култури не знам већег песника са дужим и плоднијим животом у овом веку. А то је "век-звер". Век у коме су људи "на жртву ко јагње, принели теме живота и света", век у коме је, заиста, најопасније било бити човек. У том веку, Десанка из Бранковине, од свих српских песника изродила је највише песама, својим именом и чином поистоветила се са лирском поезијом, али и са судбином свог народа. На српској земљи, Десанка је име - песништва, родољубља, народне просвете, чаролије и уметности нашег језика, духовног здравља, животности, моралности и душевности српске лирике; Десанка је име женске доброте и грађанске обичности. Са душом матере, сестре, заљубљенице, са срцем јунака и хајдука, са умом народних мудраца, маштом чаробњака, вредноћом ратара и кућанице, свесношћу учитеља и посвећеношћу монахиње - живела је за поезију, а поезијом је службовала људима и роду.
Та најзначајнија жена свог доба и српске културе, имала је и ону најређу срећу песника: на љубав узвраћено јој је љубављу; била је наш најомиљенији песник и писац. Заслужила је то својим стваралаштвом, али и својим грађанским животом. Та снажна човечица и као старица, по својој брдовитој земљи стизала је свуда где су учитељи и учитељице стигли, да деци и народу чита песме и беседе о врлинама. Била је професор прве женске гимназије до пензије, а учитељ свој српској деци до гроба. Али и учитељ - учитељима и песницима, свима савременицима који брину или треба да брину о народној судбини, свима замишљеним над човековим распећем и распућем на овој несрећној земљи, у овом опаком и расколном времену.
Над Десанкином раком, која јесте и на земљи и на небесима, из библиотеке коју је написала и оставила нама и потоњим поколењима, опраштајући се од њене људске пролазности у дану нашег настављеног гињења за опстанак, у ноћи националне и духовне расколности и злочињења себи и другима, подсећам сву њену браћу и сестре по језику на духовни завет који нам је оставила у поеми "Тражим помиловање"; поеми која је мудрошћу и моралношћу, својом савременошћу и свељудскошћу у самом врху српске и европске поезије двадесетог столећа; поеми коју је могао да створи једино добри створитељ света. У Европи, у којој се деветнаесто столеће окончавало гневом и очајничким криком - "Бог је мртав!", а после Првог и Другог светског рата над разбојиштима и рушевинама, међу логорима и крематоријумима, малодушно и помирено, шапутало да је "и човек мртав", једна жена из Бранковине, из "земље буне и устанка" где се "по цену свега" хоће слобода и брани понос из српске крваве бајке, над свескама стрељаних ђака, међу људима који су животима изгубили себе и из живота прогањају друге, та жена из Бранковине одважила се на чин духовног подвига: видела је спасење у благоразумевању другог, у праштању свима. Десанка Максимовић затражила је помиловање: "за себра, за свргнуте, за онога чија се зла једино памте, за земљу коју војска прође, за војничка гробља, за јерес, за људе кратковиде и ускогруде, за младога који мисли да човечанство тек с њим поста, за последњи час несрећних владалаца и јунака кад буду сами, за важне, за људе које на свакој води чекају броди, за несхваћене, за оне који вичу кад им се плаче и уходе себе као туђина за невине, за оне којима се чини да су једнаки сиромах и богат, слаб и јак, за оне који се спотичу преко прага, за безазлене и људе вечито малолетне, за преко воде преведене жедне и преко блага преведене чисте, за оне што увек у прикрајку стану, за недоследне, за вероломне, за скромне, тихе, сетне, за оне који иду замишљени, за сужње помиловане с којима нико неће да стане, за пијанце и емигранте, за жене каменоване и оне које нису занихале у колевци дете, за људе који не умеју да иду брже, за исмеваче, за онога коме је жао човека истином унесрећити, за оне који не пале и на жаре, за оне који за собом остављају једино куле од карата, за оне који царске друмове ору, за звери оклеветане и свако гоњено звере, за храброст усамљену и излишну, за оне који не умиру на време, за песникињу, земљу старинску... за сваког човека тражим помиловање" - завапила је Десанка Максимовић у шестој деценији двадесетог столећа, у Титовој деспотији.
Тражимо помиловање и за тебе, грешна безгрешнице, што ти стихови нису наливени као зрна пшенице и кукуруза у родној години, што ти сви стихови нису лепи као шљиве пожегаче и јабуке колачаре; трашимо праштање за тебе - човечице, што си кидала цветове, ломила гранчице, газила траву и понеког мрава.
А ти са својих небеса, опрости нама који те добро не разумемо и онима који те још не прочиташе, не чуше, не видеше. Не стигоше то од људског посла и људског несмисла.
Лака ти земља твоје Бранковине!
Лака ти ноћ, Десанка!