Tankred Dorst

Fernando Krap mi je napisao ovo pismo

LICA:

FERNANDO KRAP
JULIJA
GROF
OTAC
PSIHIJATRI

1. Julija; Otac

JULIJA: Fernando Krap mi je napisao ovo pismo. (Daje pismo ocu)
OTAC: (Pretvara se daje začuđen) Je li?
JULIJA: Pročitaj!
OTAC: I, šta si mu odgovorila?
JULIJA: (Nestrpljivo) Pročitaj!
OTAC: On je veoma ugledan čovek. Svi o njemu govore, otkada se vratio iz Amerike sa ogromnim bogatstvom. Mnoge mlade devojke bile bi srećne kada bi od njega dobile pismo, - svaka bi bila!
JULIJA: Pročitaj!
OTAC: Ali, pismo je upućeno tebi, biće mi dovoljno ako mi kažeš šta je u njemu napisano. Ti si ga već pročitala.
JULIJA: Kratko je.
OTAC: On ne okoliša, veoma je energičan čovek. To možeš primetiti već po rukopisu.
JULIJA: (Čita) "Draga gospođice..."
OTAC: Napisao je "Draga gospođice"? Bez okolišanja, bez obične govorne fraze?
JULIJA: (Čita) "Rečeno mi je da ste najlepša žena u gradu, u kojem sam ja odskora našao svoj dom. Video sam Vas u parku, u šetnji sa Vašim ocem."
OTAC: Tamo nas je video, jel'?
JULIJA: (Čita) "Tačno. Vi ste najlepši. Uzeću Vas za ženu. Fernando Krap."
OTAC: Pravo u cilj. Čvrst karakter.
JULIJA: Koliko smo vremena zajedno proveli u parku?
OTAC: Pa, ja se ne sećam.
JULIJA: Htela sam kući, ali sam morala još dva puta obići aleju, jer si ti tako hteo!
OTAC: Svež vazduh je zdrav. Ti sve vreme sediš u kući, čitaš i fantaziraš.
JULIJA: Ti si se s njim dogovorio! (Baca mu pismo u lice)
OTAC: Molim te, Julija, dušo, reci mi, šta si mu odgovorila?
JULIJA: Ha!
OTAC: Ne verujem da si mu odgovorila "Ha". Ja znam kako ti lepo pišeš pisma.
JULIJA: Slušaj šta sam napisala Fernandu Krapu: "Gospodine, iz Vašeg pisma sam shvatila da ste me kupili od mog oca. Koliko je predložio za svaku funtu mojeg mesa? Koliko, znači, po kilogramu žive vage? Da li ste odmah prihvatili ponuđenu cenu, ili ste je pokušali sniziti? Vama je dobro poznato da u šaci imate bednog čoveka koji je toliko zadužen da će prodati stvari za bilo šta."
OTAC: (Bolno) Ti se šališ, ti se samo šališ, Julija!
JULIJA: "Ili ste, možda, ulovili neki slučajni osmeh kad ste me sreli, pa ste odlučili dobrovoljno dodati još koju hiljadarku? Uveravam Vas, gospodine, imam pravilne zube i lepe uši, da ne govorim o drugim delovima tela, o kojim pristojnost nalaže da se o njima ne govori. A ako ipak dođete u kuću mog oca, trgovca, mogli bi ste razgledati i druge delove, pre nego ugovorite krajnju cenu."
OTAC: (Zapanjeno) Julija!
JULIJA: Zar to nije napisano u tvom stilu, tata? Ja mislim - jeste!
OTAC: Ti si strašna, ismejavaš moj obraz... A ja samo što ne umrem. Umirem od brige zbog tebe!
JULIJA: Nemoj da kukaš, zaboleće me glava! Pojaviće mi se podočnjaci, a to može sniziti ugovorenu cenu.
OTAC: Jadno moje dete, moraš shavtiti koliko ćeš biti ugrožena ako se ne pobrinem za tvoju budućnost. Istina je, ti si lepa kao misao Božija. Da, toliko si lepa, ali u tvojoj glavi su misli kojih se bojim. Ljudi se plaše tih tvojih bizarnih misli.
JULIJA: Kakvih misli?
OTAC: Koja žena šalje takav bezobrazan odgovor na bračnu ponudu, i to toliko bogatom i uglednom čoveku!? Biće mi potrebno mnogo snage izgladiti stvar.
JULIJA: Neće biti potrebno.
OTAC: Bizarne misli. Od studenta bez imena, siromašnog k'o crkveni miš, bednika kojeg jedva poznaješ, jednostavno si zahtevala: "Otmi me!". Eto, to ja nazivam bizarnim. A on, on se od straha složio: "U redu, uradiću to! Ali, od čega ćemo živeti?" A ti? Šta si na to odgovorila?
JULIJA: Na šta?
OTAC: "Mi ćemo se oboje ubiti" - tako si rekla.
JULIJA: Odakle ti ovo znaš?
OTAC: Znam, svi znaju. On je to svima govorio, jadni zbunjeni mladić. Čitav grad zna. I više se nije vratio! Nije hteo umreti, predomislio se!
JULIJA: Spletkaroš!
OTAC: Slušaj, ko želi umreti, dušice? Niko ne želi umreti, ni ja. Želimo dosegnuti sreću, nadati se nečemu. Pogledaj svog starog oca! Smeje se, nada se, iako je, blago rečeno, trenutno nelikvidan. (Pucketa prstima, zlobno iskrivljava lice)
JULIJA: Prestani s tim pucketanjem!
OTAC: Tačno, pucketam prstima. Glupa navika. A ako Fernando Krap na neki način odustane zbog tvog bezobraznog pisma, obesiću se. (On odlazi)

2. Julija, Fernando Krap

F. KRAP: (Dolazi) Napisali ste mi pismo, sviđa mi se, veoma! Iz njega vidim da ćemo se dobro razumeti.
JULIJA: Ali, meni se Vaše pismo nije svidelo.
F. KRAP: Opšte je poznato da Fernando Krap postiže sve što želi. Vi ste najlepša žena u gradu, a verovatno i u celoj zemlji. Želim Vas oženiti. Zato sam ovde.
JULIJA: (Sedi dugo, ćuteći i bez pokreta)
F. KRAP: (Njeno ćutanje ga uznemirava. Posle izvesnog vremena dolazi pored nje i gleda je ozbiljno) Loše ti je?
JULIJA: Ne, ne. Sve je u redu.
F. KRAP: Ali ti, vidim, sva drhtiš.
JULIJA: Hladno mi je... ovde je prilično hladno.
F. KRAP: Varaš se... ovde je toplo.
JULIJA: Zaista?
F. KRAP: Drhtiš od straha!
JULIJA: Čega bih se plašila?
F. KRAP: Mene.
JULIJA: Zašto bih se Vas plašila? Ne, sigurno ne!
F. KRAP: Da, da, ti se mene plašiš.
JULIJA: (Počinje plakati)
F. KRAP: (Mirno je gleda. Posle izvesnog vremena) Zar sam čudovište? Otkrij lice! Pogledaj me! Mene se plaše samo moji neprijatelji.
JULIJA: Ja sam prodana!
F. KRAP: A, tako znači? A ko to kaže?
JULIJA: Ja! Šta je, uopšte, ostalo mome jadnom ocu - bankrotirao je i mora u zatvor: ali, pre nego što ga policija uhapsi, pre nego prošeta, s lisicama na rukama, kroz špalir radoznalih, pre nego što se to dogodi, on će se obesiti. Ubeđena sam u to.
F. KRAP: Ne mora biti tako.
JULIJA: Vi i Vaša gomila novca, svuda naokolo se samo šepurite tim novcem. Otvorite novčanik, rasipajte novčanice, bacajte ih sa balkona ljudima, neka svi odjednom padnu, neka svi gamižu po prljavštini, neka ih vade iz blata!
F. KRAP: Tvoj otac je bio boljeg raspoloženja. Sve sam sredio, sve platio.
JULIJA: Sve ste platili?
F. KRAP: Jesam! Čekaj, koliko je to bilo? Zaboravio sam iznos.
JULIJA: Tako znači, trgovina je obavljena i sada već živimo od vašeg novca, je l'? (Ona skida šal) Ovaj šal, koji mi je otac juče doneo, znači i on je plaćen vašim novcem? A cipele? I cipele! (Ona izuva cipele i baca ih Fernandu Krapu u glavu)
F. KRAP: Već vidim, Julija, ti imaš veoma lepe noge.
TULIJA: Nikad me nećete imati. Nikad. Samo mrtvu!
F. KRAP: Ali ti me voliš, Julija. Već sada me voliš. Zato ćeš se udati za mene.
JULIJA: Kupio si me! Trgovao si!
F. KRAP: Tn misliš da ako ja imam novac, onda si ti stvar.
JULIJA: (Viče) Da, da!
F. KRAP: Ja nisam postavljao nikakve uslove tvome ocu kad sam mu davao novac. Nikakve zahteve. Zar ti me ne želiš voleti? Ali, to nije moguće! Mene ne voleti - to nije moguće. (Duga tišina. Julija plače. Tišina)
JULIJA: (Tiho) Činite sa mnom što god hoćete.
F. KRAP: Šta hoćeš time reći? Šta to govoriš?
JULIJA: Ne znam... ne znam šta govorim.
F. KRAP: Šta to znači da "mogu činiti s tobom šta hoću"?
JULIJA: Znači... ne znam...
F. KRAP: Ja sebi ne želim kupiti prostitugku - "kupljena" - glupost! Ovo je brak iz ljubavi! Ti me voliš, zato plačeš. Počinješ to da shvataš.
JULIJA: Ona će se udati za njega.

3. Julija, Fernando Krap

DULŠA: Kakav si ti čovek?
F. KRAP: Ovo ti se sviđa!
JULIJA: Da li se uopšte sećaš svog detinjstva?
F. KRAP: Detinjstvo me ne interesuje. (Ćutanje)
JULIJA: (Oprezno) Htela sam nešto da te pitam, Fernando, ali nemam hrabrosti.
F. KRAP: Šta? Neću te pojesti. Još se ni jednom nisam uvredio, bilo šta da si govorila. Dosta s tim. Pitaj!
JULIJA: Bolje je da ne pitam...
F. KRAP: Pitaj! Baš hođu da me pitaš!
JULIJA: U redu. Onda đu pitati: da li je tačno da si već jednom bio oženjen?
F. KRAP: (Naborao je čelo) Da.
JULIJA: A šta se desilo s tvojom prvom ženom?
F. KRAP: Ona je davno umrla. (Sumnjičavo) Da li su ti još nešto govorili?
JULIJA: Ne, ali... pa, ništa.
F. KRAP: Govorili su ti - reci!
JULŠA: Da, ustvari - čula sam nešto konkretno.
F. KRAP: I, poverovala si?
JULŠA: Ne, nisam poverovala. Ne, naravno ne. Ništa nisam verovala.
F. KRAP: Sasvim normalno! Ako me neko toliko voli i kad je sav moj, kao ti, ne treba da veruje u takve laži.
JULIJA: Da, ja te volim! Želim samo jedno.
F. KRAP: "Srce moje, dušice moja, slatka moja mila..." – je l' treba tako nešto da govorim? Takve nepotrebne, glupe reči, kao iz romana. Pa znam ja da ti rado čitaš knjige. Što se ređe govori o tome koliko se voli, tim bolje. (Pauza) Šta su ti govorili? Da sam bio oženjen u Meksiku kad sam bio mlad?
JULŠA: Kako je izgledala?
F. KRAP:... jednom bogatom ženom, koja je bila starija od mene, jednom starom milionerkom, je li? Sigurno su ti govorili da sam je primorao da promeni testament, kako bih ja bio njen univerzalni naslednik, a onda sam je ubio. Jesu ti ovako nešto govorili?
JULIJA: Ugušio si je u krevetu. Tvojim šeširom. Tako su rekli.
F. KRAP: I, ti veruješ u to?
JULIJA: Ne, svakako ne!
F. KRAP: Mojim šeširom. Mojim šeširom. (Maše šeširom)
JULIJA: Ne mogu verovati da bi ti mogao ubiti svoju ženu.
F. KRAP: Zašto bih ja trebao ubiti svoju ženu, stvar koja meni ne pripada? Zašto bih ja to učinio, kada sam već imao njen novac, već sam imao i njene rudnike bakra? Zatto ubiti sopstvenu ženu? To bi bilo sasvim nepotrebno.
JULIJA: No, ipak, muževi ubijaju svoje žene. Zbog ljubomore, naprimer. Ili zbog mržnje, jer žena ima ljubavnika.
F. KRAP: Samo ludaci, ljubomorni, impotentni, uzbuđeni ludaci, koji imaju osnove za to. Ali ja... ja ne znam šta je to ljubomora, jedan osećaj... mora da je to čudan osećaj... ne znam kako se to oseća. Moja žena me nikad nije prevarila, i nikad me neće nikad prevariti!
JULIJA: Teško mi je kad ovako razgovaraš sa mnom. Čini mi se da nemaš poverenja u mene, a to me pritiska.
F. KRAP: To kije moguće, ja to znam. Ti me ne možeš prevariti. Prva žena je, znači, umrla. Nije bilo potrebno ubiti je. Evo, sada znaš sve, Julija.
JULIJA: Ja sam trudna.
F. KRAP: Da - to sam očekivao. Sada imam kaslednika, a od svog sina ću napraviti čoveka kao ja.
JULIJA: Ne znam da li je sin ili ćerka.
F. KRAP: Sin, znam.
JULIJA: A šta ako je ćerka?
F. KRAP: Ne, sin!
JULIJA: Oni su dobili dete. Bio je to sin.
F. KRAP: Prelepo dete si mi podarila.
JULIJA: Zašto ne poljubiš svoje dete? Tolike si mu skupocene poklone podario povodom rođenja, i novac si podelio, i mene si darivao jer sam verovala da se raduješ svome sinu, a sada ga nikad ne uzmeš u krilo i ne želiš ga poljubiti.
F. KRAP: LJubljenje i maženje opterećije decu. Čekaću dok me ne bude razumeo, kada ću moći da razgovaram s njim. Tada ću imati mnogo toga da mu kažem.
JULIJA: Ja s njime stalno razgovaram, mojim rukama, mojim poljupcima.

4. Julija, Fernando Krap

F. KRAP: Je li taj grof opet bio tu?
JULIJA: Taj grof? Na kojeg grofa misliš?
F. KRAP: Na onog koji odnedavno dolazi. Jedan od tih beskorisnih brbljivaca. Brblja okolo, a nije sposoban da uredi porodični dvorac. Na prodaju je ponuđen kao kuća za rušenje.
JULIJA: Da, "taj" je bio tu.
F. KRAP: Ako te je zabavljao, onda nije toliko beskoristan, taj klovn.
JULIJA: (Uvređeno) On je, u svakom slučaju, veoma pristojan i ljubazan.
F. KRAP: LJubazan jeste, ali je klovn.
JULIJA: On je veoma obrazovan. Piše.
F. KRAP: Iako je obrazovan, on je klovn.
JULIJA: S njim mogu lepo voditi razgovore, dobro se razume u književnost i druge umetnosti.
F. KRAP: Tim bolje, ako te zabavlja.
JULIJA: Zabavlja, to nije prava reč. On je veoma nesrećan.
F. KRAP: Aha, on želi da bude ingeresantan - on pati. Da nije, možda, već obuhvatio u poeziji i svoje tuge, pa ih tebi tajno dostavio? Gurnuo pod tanjirić od kafe. Toliko malo ljudi razume njegov bol.
JULIJA: On je zaista poseban čovek. A njegova tajna rana jeste njegova žena koja ga vara.
F. KRAP: Ha, ha! "Tajna"! To svako zna. To je džoker kojim sebi obezbeđuje prolaz kod svih dama.
JULIJA: Ja ne mogu shvatiti da žena može ovako nešto uraditi čoveku i time ga toliko otvoreno blamirati.
F. KRAP: Ja to shvatam veoma dobro. Zato što je klovn! Verovatno se za njega udala zbog grofovske titule i sada se s njim na smrt dosađuje. Sa mnom žena ne može tako nešto uraditi.
JULIJA: Pozvani smo sutra kod njega...
F. KRAP: Šta ću ja tamo?
JULIJA: Na čaj. Ne želiš li otići sa mnom?
F. KRAP: Vreme za čaj! Trave pijem samo kad me boli stomak. Idi ti sama, uteši grofa. Možda će tamo biti i grofica sa nekim od njenih golupčića - koji je već na redu. Savremeni brak! Interesantno! Idi ti samo.

5. Julija, Grof

GROF: (Zabrinuto) Ali je to banalno. Gospođa je u bluzi, samo u bluzi, cupka tamo-amo između spavaće sobe i salona. I pevuši. Zašto ti neprekidno pevušiš. Ja pevušim jer sam sama, a sunce kroz prozor sija. Dva tanjira, dve čaše. Za koga? Za tebe! Sveža lubenica, ali jedno parče je već pojedeno. Da, da! Smešno! Čujem, neko je tiho kihnuo. Da li se to zaista čulo iz ormara? Kao - hteo sam da promenim kravatu, otvorim ormar. Nikoga. Treba li da zavirim pod krevet? Treba li da se tako ponizim i učestvujem u banalnosti? Da li odjednom jednom rukom strgnugi zavesu da bih u nekom glupom, iskrivljenom licu video nekog poznatog, ili možda mog najboljeg druga, ili poštara, ili učitelja tenisa? Mogao bih ljubavnika izbaciti kroz prozor, a nju izbaciti na ulicu. Ona se tome nadala, ona voli skandale, uzbuđenja, kavge. Ali, ja ništa ne govorim. Ja bežim. Ja nisam kadar za ordinarne banalnosti...
JULIJA: Kako ste samo upali u ovakvu nesreću?
GROF: Hteli ste da pitate zašto sam se oženio tom ženom?
JULIJA: Da, zašto?
GROF: Osuđujete me!
JULIJA: Sigurno je bila veoma atraktivna?
GROF: Da, još je uvek. Ali mene to nije interesovalo. Ona je bila potpuno neobrazovana. To mi se svidelo. Prirodno biće! Ništa nije ni znala, ni umela i ja sam mislio da je mogu podučiti iz temelja. Verovao sam da je mogu pokrenuti, izgraditi njen duh i njenu osećajnu dušu. Pretpostavljao sam da ću moći, u dobroj meri, udahnuti joj život, probuditi u njoj interesovanja o kojima ona nije ni sanjala, odlediti joj srce za čuda muzike, lepotu jezika, a možda čak i filozofiju. U to sam iskreno verovao.
JULIJA: Pigmalion!
GROF: Dok nisam otkrio da je njena lepa naivnost bila samo tupost, a njena veselost operetsko tra-la-la.
JULIJA: Žao mi vas je, dragi grofe. (Odjednom direktno) Da li sam ja nesrećna? Zaboravite na to!
GROF: Ja uopšte ne mogu da odvratim svoje misli od vas.
JULIJA: A o čemu sve razmišljate?
GROF: Ponekad razmišljam kako smo se trebali upoznati ranije, pre nego što sam se vezao za ovu banalnu ličnost, koja mi je pretvorila život u pakao i pre nego što ste vi... Kad smo se onomad sreli i razgovarali, tada...
JULIJA: Hoćete reći, tada sam se zaljubila u vas?
GROF: A ja u vas.
JULIJA: Kako su muškarci sujetni! Ta, recite već jednom.
GROF: Moja ljubav bi trebala biti veoma privlačna. Moja ljubav!
JULIJA: Vi zaboravljate da sam ja udata žena i da sam zaljubljena u svog muža.
GROF: A on?
JULIJA: Kako. ..
GROF:... Čuo sam...
JULIJA: Da me ne voli? Od koga ste tako nešto mogli čuti?
GROF: Od vas!
JULIJA: Ja nikada sa vama nisam razgovarala o mome mužu!
GROF: Rekli ste to svojim očima, pokretima glave, gestovima vaših ruku, zvukom u vašem glasu i vašim ćutanjem.
JULIJA: Ovo je zadnji put da ste posetili našu kuću!
GROF: Zaboga, Julija!
JULIJA: Zadnji put, rekla sam!
GROF: Kada bi barem mogao biti u susednoj sobi! Makar u mraku, slušao bih vaše korake u salonu i čuo vaš glas, možda. Ja bih zažmurio i iza mojih zatvorenih kapaka video bih vaše lice kako mi se osmehuje.
JUJŠJA: U susednoj sobi, u mraku?
GROF: Pogledajte me, Julija, samo jedan pogled!
JULIJA: Ne.
GROF: Da li vidite pred sobom posebno lepog čoveka? Smešno bi bilo verovati u to! Pogledam se u ogledalu i već otkrivam senke melanholije, znake potajnog rušenja, koji menjaju pređašnje skladne linije. Otkrivam male nabore ogorčenosti oko svojih usana, koje još uvek mogu prikriti od pogleda. Moj osmeh je bolan. Ništa na meni nije vredno, da bi ste bili zaljubljeni u mene, i imali bi ste pravo skinuti pogled sa mene, kao što to sada ćinite, ako bih vas time mogao osvojiti.
JULIJA: Ne znam o čemu govorite.
GROF: O mojoj ljubavi govorim, neprekidno o mojoj ljubavi, o mojoj pogubnoj, beskrajnoj ljubavi prema vama. Ova ljubav je moj poklon vama, a ne moja neznatna ličnost.
JULIJA: (Stavlja ruke na uši) Vi ste otrov... otrov!
GROF: Mnogi nisu sposobni za ljubav. Oni zahtevaju ljubav. Kao kad bi se davalo pravo na neograničenu ljubav i vernost. Čovek sebi uzima neku poznatu lepotu i vodi je: pogledajte moju lepu ženu, pogledajte moju tigricu! I vezaće je na lanac. Pogledajte, ona pripada meni! Pogledajte kako se ona meni pokorava! Ali ne zato što on tigricu voli, njemu se, ustvari, sviđa da njome vlada!
JULIJA: Ne želim to slušati...
GROF: Dobro je što me slušaš... što mi otvaraš svoju dušu! Ja ulazim u tebe, u tvoju dušu ulazim.
JULIJA: Ostavite me na miru! Ako se on sada pojavi na vratima...
GROF: On neće doći! Nije mu stalo do tebe! Ostavio nas je nasamo zato što te ne voli.
JULIJA: On ima veliko poverenje u mene.
GROF: On ima poverenje samo u sebe samog. On veruje jer je sebi mnogo ugrabio, jer je toliki novac nagomilao - ne želim znati kako! - ništa on ne misli o tome da bi nešto, od toga što ima, moglo propasti. On ne msže ni da sanja o tome šta se dešava u duši jedne žene. A mene on verovatno prezire.
JULIJA: Da, prezire vas.
GROF: Znao sam. Ali on ni tebe ne podnosi!
JULIJA: Hoćete li me ubiti vašim rečkma?
GROF: On, on te hoće ubiti... A ti ne bi bila prva koju je on ubio.
JULIJA: To nije pošteno s vaše strane! Vi lažete! Oh, kako lažete! Moj muž nije ubio tu ženu! - Odlazite već jednom!
GROF: Bolna misao. Ja sam te uplašio!
JULIJA: Odlazite!
GROF: Razumem tvoju želju da ostaneš sama. Razmislićeš i pozvaćeš me natrag. Neću te izneveriti.

6. Julija, Fernando Krap
F. KRAP: Znaš li ti šta je to dvoboj? Dvoboj u današnje vreme! Nervozni momak u maglovitoj šumi i "birajte oružije" i sva ta ceremonija. To već nije za mene!
JULIJA: (Preplašeno) Ti izlaziš na dvoboj?
F. KRAP: Zaprepašćena si?
'JULIJA: Da - govori već jednom!
F. KRAP: Ne boj se! Ti mene valjda znaš, zar ne?
JULIJA: Ja ne znam da li te poznajem, ili te ne poznajem.
F. KRAP: Nemaš čega da se plašiš. Takve gluposti se meni ne dešavaju. Ja sam mangupa, razume se, oterao. Račun za lekara i naknadu za bol, i sve što je tražio - sredio sam.
JULIJA: Akojetobio?
F. KRAP: To je bio onaj! Ah, zaboravio sam njegovo ime, još nisam zapamtio ime tog finog gospodina.
JULIJA: Kako je došlo do svađe?
F. KRAP: On je ispričao jedan vic.
JULIJA: Svađa zbog vica? Tako nešto nisam očekivala od tebe.
F. KRAP: To nije bila svađa. On je ispričao vic i ja sam mu razbio čašu o glavu.
JULŠA: Da... a da li je povređen?
F. KRAP: Bilo je malo krvi, tek za jednu maramicu. Vic! Vic! (Smeje se)
JULIJA: Ne razumem ja ovu priču.
F. KRAP: On je ispričao vic... nekp vic o tome kako muž dolazi kući i u spavaćoj sobi nalazi... tako nešto... u svakom slučaju njegova žena leži u krevetu sa nekim čovekom, a muž to ne primećuje. I na kraju čujem kako kaže: kao Fernando Krap! U smislu da mi ti nisi verna.
JULIJA: Ali ti si ga svakako udario zbog mene.
F. KRAP: Zbog tebe? To bi bilo smešno! Zbog tebe! Nije mi se svideo način na koji se smeje. Ne vide mu se zubi.
JULIJA: Ti si tako siguran u mene.
F. KRAP: Naravno! Ne brini!
JULIJA: Ali...
F. KRAP: Nema "ali" - žena Fernanda Krapa je srećna žena!
JULIJA: Da. (Pauza. Odjednom oštro) Moraš da odstraniš tog čoveka, Fernando.
F. KRAP: Tog čoveka? - "Čoveka"?
JULIJA: Moraš mu zabraniti posete našem domu!
F. KRAP: Ah, Julija, ti želiš da ja budem ljubomoran. Ti si koješta izmislila, živiš u romatičnom svetu i to te zbunjuje. Mislim da bi trebala otići bar dve nedelje na selo, pobeći iz grada, dobro bi ti došlo. Svež vazduh! A ako se budeš dosađivala, dozvolićemo da dođe onaj klovn. Što da ne? Sutra putujemo.
GROF: Sledećeg dana su otputovali na selo.

7. Julija, Fernando Krap

JULIJA: No, i šta ću raditi ovde po ceo dan? Treba li da gledam te krave koje pasu travu između kamenja? Ili pse koji se kidaju sa lanaca? Još čujem i zvona kada noću ležim u krevetu i ne mogu da spavam. Služavke se deru po ceo dan, i u kući i oko štala, pa i na reci gde peru. One vrište i kada prođe neki sluga. Imaju metalne glasove, odvratno!
F. KRAP: Tvoji živci su popustili, Julija.
JULIJA: Kada bih imala barem neku knjigu, ili neki časopis. Govoriš da se moram suočiti s realnošću. Ono što gledam odvrano je i dosadno. Kada bih imala barem jednu knjigu! Zašto nisam ponela nekoliko?
F. KRAP: Da pi sam ti branio? Složila si se sa predlogom da se malo povučemo na selo.
JULIJA: Jer sam znala da ti tako želiš.
F. KRAP: Ipak, ja ti ništa nisam branio. Jesam li ti branio nekad nešto? Nisam tiranin. Ja ti ništa ne branim, i ništa ne očekujem od tebe.
JULIJA: Da, ti čak ne zahtevaš ni da te volim!
F. KRAP: Ali, Julija! LJubav se ne može zahtevati. Ima muškaraca koji zahtevaju ljubav od svojih žena, a žene pristaju na zahteve. One pred svojim muževima izigravaju čitavo pozorište, koje se očekuje od voljene žene. Slatki ton u glasu, duboki pogled, beskonačni i uvek isto prepričavani opisi osećanja, jednom kao slabija, - ali ipak nisu sasvim nestala, a ponekad se, kao, iznenada rasplamsaju, uzdasi, šapuganja, laži! A njihovi muževi još i veruju u to. Laži. Ne može se ljubav zahtevati.
JULIJA: Veruješ li ti da te ja volim?
F. KRAP: Ne da verujem, ja to znam.
JULIJA: Ja to znam... Ja to znam.
F. KRAP: Ti si me tada videla. Ja sam se pokazao onakvim kakav jesam, od početka. Ti znaš ko sam i šta sam. I zato me ti voliš. Drugačije, uopšte, i ne može biti... Detalje na tu temu možeš da razrađuješ sa svojim duhovnim drugom - ne sa mnom. Pa, neka dođe! (Ćutanje)
JULŠA: Misliš da ja nisam primetila da ti... (Neodlučno)
F. KRAP: Pa šta?
JULIJA: Ti odlaziš kod jedne služavke. Kod one debele kravarice Simone. S njom si se povezao, znam ja to!
F. KRAP: Ja se ne trudim da to sakrijem. To za mene nije važno.
JUJGIJA: U konjušnici iza vrata od ostave, u prostoriji sa metlama.
F. KRAP: (Odlučno) Ludo! Prekrasno!
JULIJA: Kako je to primitivno
F. KRAP: Primitivno, da! I sam sam odrastao na smetlištu, ne zaboravi to. Zato mi je to slaba tačka. Upravo mi se to sviđa - jedna jednostavna, osećajna, prljava životinja. Bacim je u potok, onako skroz obučenu, i trljam je, a ona me grli svojim mokrim, debelim rukama i vuče me u vodu, toliko vrišteći od sreće da sam skoro ogluveo.
JULIJA: Tako znači, to ti se sviđa... Lažeš!
F. KRAP: Ah, preopterećeni živci. Mislio sam da bi trebalo da ti bude bolje.
JULIJA: Jedan muškarac može sve, znaš, jedan muškarac može da vara...
F. KRAP: Ko vara?
JULIJA: (Viče) Ti!
F. KRAP: Julija! Ti sve vidiš kao u nekom romanu. A to je, ipak, običan, normalan život. Meni nije stalo do debele, pa, ako mi se zaista sviđa, to će traJati možda još sutra, ali prekosutra već neće. Simona ima koristi od mene. Sve ja plaćam i s tim poklonima može dobiti dobrog muža. Ako mu u brak donese i dete, on može samo da se raduje što je od takvog oca! Muškarca kao ja!
JULIJA: Tišina! Tišina! Ćuti!
F. KRAP: Šteta, tvoja neurastenija ne prolazi tek tako. Mi moramo paziti da se stvar ne bi pogoršala.
JULŠA: Ti nisi čovek, Fernando, ti nisi čovek!
F. KRAP: A zašto ja nisam čovek?
JULŠA: Ja znam da ti mene ne voliš.
F. KRAP: Ah, prestani već jednom s tim. Voleti ili ne voleti, kakav razgovor! To je za onog tvog duhovnog prijatelja. Ostavi me s tim na miru.
JULIJA: Ne moraš mi ništa govoriti: ja već znam, iz svega ovoga, kakav si.
F. KRAP: (Podrugljivo) Treba li da donesem ruže?
JULIJA: Ah, ruže! Vrt je pun ruža. Ti patiš zbog toga što grof dolazi kod nas.
F. KRAP: Pa ti se s time slažeš.
JULIJA: Da, slažem se! Da! Da! Da!
F. KRAP: Ti se opet uzbuđuješ.
JULIJA: On je moj ljubavnik! Čuješ? Dobro si čuo: on je moj ljubavnik! Grof je veoma prefinjen ljubavnik.
F. KRAP: (Ćuti)
JULIJA: Fernando!
F. KRAP: Molim?
JULIJA: Ti si mi sagradio paviljon.
F. KRAP: Da!
JULIJA: Tamo stoji kauč sa indijskim svilenim prekrivačem... žaluzine smo, razume se, spustili.
FERNANDO: (Ćuti)
JULIJA: Fernando!
F. KRAP: Da.
JULIJA: Da, da, da, i to je sve? Nećeš me ubiti? Nećeš me ubiti tvojim šeširom, kao onu drugu? Onu iz Meksika? (Tišina)
F. KRAP: (Prasnuo je u smeh)
JULIJA: (Viče) Prestani!
F. KRAP: (Odjednom prestaje. Govori veoma smireno) Kao što nije istina da sam ubio svoju prvu ženu, isto tako nije istina da je klovn tvoj ljubavnik: nije te dotak'o ni malim prstom. Lažeš da bi me naljutila. Želiš napraviti Otela od mene. Ali, Julija, ja to nisam. I nikad neću ni biti. Ako produžiš ovako fantazirati i ako se ne budeš znala od toga braniti, moraću se ozbiljno zabrinuti. Može otići tako daleko da ću te morati zatvoriti u ludnicu.
JULIJA: Ti si kukavica!
F. KRAP: Moj dom nije pozorište! Mi ne igramo predstavu!
JULIJA: (Viče) Kukavica! Kukavica! Kukavica! (Ona plače. Fernando izlazi)
GROF: Kroz nedelju dana, Fernando je pozvao svoju ženu u svoj radni kabinet. Tamo su bila još dva gospodina. I grof Bordavela se tu stvorio na nekakav đavolski način.

8. Julija, Fernando Krap, Grof, dvojica psihijatra

F. KRAP: Ti ne poznaješ ovu gospodu, Julija. Ovo je profesor Enrike Alvarez, a ovo profesor doktor Germanšteter. Obojica su psihijatri. Korifeji u svom poslu. Profesor Alvarez je šef psihijatrijskog odelenja jedne bolnice koju finansira moj, Fernando Krap fond. Ponosan sam jer je to najmodernija i naučno najnaprednija klinika u zemlji.
JULIJA: (Grofu) Šta ti radiš ovde, Huan?
GROF: Zamolili su me da dođem.
F. KRAP: Ova gospoda će te pregledati i početi sa lečenjem. Ti nisi sasvim čista u glavi, pa zato to radimo. U tvojim zdravim momentima, Julija, ti ćeš to shvatiti.
JULIJA: (Grofu. On spušta glavu) Zašto gledaš u stranu? Pogledaj me, Huan! To sam ja - Julija!
GROF: Dobro vas poznajem, poštovana gospođo.
JULIJA: Ne moraš ovako službeno sa mnom razgovarati.
F. KRAP: (Lekarima) Vidite, gospodo, ona još uvek ima u glavi tu fiks-ideju. To je počelo sasvim neprimetno, međutim, stanje se pogoršavalo, tako da se sa njom, takoreći, ne može razgovarati. Ja, njen muž, ne mogu više s njom razgovarati. Ona neprekidno tvrdi da je ovaj čovek ovde - ovaj, kako da kažem...?
JULIJA: Da, on je moj ljubavnik! Tačno! Ako nije tačno, neka on kaže!
F. KRAP: Čujete li, grofe, šta moja žena tvrdi? Pomozite jadnici. Recite istinu. Lekari, stručnjaci bi morali sebi stvoriti sliku o ovome. Moram sasvim direktno postaviti pitanje: da li ste imali intimne odnose sa mojom ženom?
GROF: Ma kakvi! Ne! Bože sačuvaj!
F. KRAP: Čujete, gospodo?
JULIJA: Ti se odričeš? Ti se odričeš svega što se dešavalo popodne u paviljonu? U dugim popodnevnim satima, do sumraka... Ležali smo na postelji zagrljeni. Goli. I kako si se jedne noći vratio i ostao do zore, do zadnjeg momenta, kada se Fernando vratio s puta i kad je još sa stepeništa viknuo na mene, a ti si pobegao kroz verandu. U žurbi si izgubio jedno dugme sa pantalona... Fernando ga je našao.
F. KRAP: Ja našao dugme? Vidite i sami gospodo...
GROF: Dođite k sebi, molim vas, poštovana gospođo! Smirite se, molim vas!
JULIJA: Znači, ja lažem?
GROF: Lagati... to je pogrešna reč.
F. KRAP: Tvoje stanje je, nažalost, takvo da... da ti ne možeš odvojiti istinu od izmišljenog. Slažete se s time, grofe, zar ne?
GROF: Žao mi je vaše žene - velika je to nesreća! Želeo bih nekako da pomognem!
F. KRAP: Dvojica lekara su tu radi pomoći, za šta sam se ja pobrinuo. U njih se možemo pouzdati.
JULIJA: Dobar dan, gospodine profesore Alvarez, dobar dan, gospodine doktore Germanšteter! Čudno, ali do sada vas nisam primetila! Kako je to lepo što hoćete da mi pomognete.
F. KRAP: (Aplaudira) Bravo!
JULIJA: Ali vi mi ne možete pomoći. (Grofu) Još samo jedno pitanje, Huan! Valjda se ne varam ako mislim da ste veoma često posećivali naš dom?
GROF: Ne, ne varate se, poštovana gospođo.
F. KRAP: Pa, grofe, recite joj zašto ste redovno dolazili našoj kući.
GROF: Razume se - radi našeg prijateljstva, gospodine Krap.
JULIJA: Kako? Vi ste prijatelji?
F. KRAP: Ja sam njegov dvorac, stari, truli dvorac spasio od rušenja. Na to je on mislio, zar ne?
GROF: Da. Razume se, dolazio sam i kao obožavalac poštovane gospođe, s kojom sam mogao voditi razgovore. Nezamislivo je da Bordavela zloupotrebljava poverenje prijatelja da bi ga prevario.
F. KRAP: Fernanda Krapa je nemoguće prevariti. To ste hteli reći.
GROF: Da... baš tako nešto sam hteo reći.
F. KRAP: Tako nešto, ili upravo to?
JULIJA: (Viče) Pa, zar sam ja onda luda? Mene treba zatvoriti u ludnicu, jer se ti bojiš reći istinu, kukavice! On te je kupio! Mogu da zamislim kako se pred njim vučeš po podu, jezik ti visi iz usta, slinav, ogromni alav jezik! Puzi k' njemu, liži mu noge njime, tako se alavo trese! Odmah će skuniti čizme i ponuditi svoje prljave noge kojima je hodao po štali. Liži ih! Liži!
F. KRAP: (Lekarima) Vi ste već postavili dijagnozu, gospodo moja. Pomognite joj, počnite sa terapijom, uradite šta treba!

9. Julija, dvojica psihijatra

DOKTOR I: Užasna tragedija! Pa, šta ćemo onda raditi, profesore Alvarez?
DOKTOR P: Tja, gospodine doktore Germanšteter!
DOKTOR I: Od ovog "tja" ne možemo ništa započeti, gospodine profesore Alvarez.
DOKTOR P: Kakvu terapiju predlažete?
DOKTOR I: A vi?
DOKTOR P: Ne mislite li da bi u ovom slučaju bila potrebna šok-terapija? Možda lekovi.
DOKTOR I: Samo je smiriti, to bi bio moj predlog.
DOKTOR P: Nema potrebe. (Obraća se Juliji) Poštovana gospođo. (Julija se ne pomera)
DOKTOR I: Ona vas ne čuje.
DOKTOR P: Iscrpljenost posle ovog uzbuđenja, što je, razume se, u granicama normale.
DOKTOR I: Sasvim!
DOKTOR P: (Prema Juliji) Poštovana gospođo! (Julija ne reaguje)
JULIJA: Vi niste lekar!
DOKTOR I: Fantastično! Slušajte, profesore doktore Alvarez, "ja nisam lekar".
DOKTOR P: Fantastično! Time je skinuta odgovornost sa nas!
JULIJA: Ti si Otelo!
DOKTOR I: Ja sam Otelo?
JULIJA: On je mnogo rafiniraniji kao Otelo! Otelo je jedna pritajena zver, pokazuje to u odlučujućoj sceni, zar ne Huan? Ćutiš. Ti si me prevario. Mi smo, ipak, uvek lepo razgovarali u paviljonu o psihološkim problemima u konjuktivnim rečenicama. Fernando se sasvim drugačije svetio od Otela. Da li sam onda mrtva? On me nije ugušio. Stvar koja njemu pripada on nikada ne bi oštetio! On nije ni tebe ubio, Huan, vidim te ispred sebe! Molim vas, gospodine profesore Alzarez, recite da li sam ponovo u zabludi? Pokaži se ti, kukavice! Kukavice! Kukavice! (Drugi lekar se okreće: toje grof) Ti, izdajice! Ti si me prodao! Ti si kriv što su me zatvorili ovde. (Viče) U ludnicu.
DOKTOR II: Grof: Ah, jadna Julija, jadan ja!

JULIJA: Gospodine profesore Alvarez, ja sam konačno shvatila i moram da kažem: ona žena iz Meksika...
DOKTOR P: Na koga mislite?
JUJŠJA: Mislim na prvu ženu moga muža u Meksiku. Sada mi je sasvim jasno da je on nije ubio sam, on nije imao potrebe sam da je ubije! Sve mi je jasno. On je nju polako odveo u smrt.
DOKTOR I: Aha!
JULIJA: Da li me volite, gospodine profesore Alvarez?
DOKTOR I: Kako? Molim?
JULIJA: Svi me vole zbog moje lepote. Rećiću vam sada zašto volim svoga muža, zašto volim Fernanda Krapa... Nemojte bežati! (Obojica lekara beže) Kako je inteligentno doveo tog grofa Bordavelu do toga da se on predamnom pokaže u svoj svojoj bedi. Bila sam slepa, sama sebe sam zaslepila! Ali on! On me je spasio. On je sve znao, sve je video i napravio svoj đavolji plan. Ja ga volim! Volim ga!

10. Julija, Fernando Krap

(Fernando Krap ulazi)
JULIJA: Fernando, oprosti mi! (Pada ispred njega) Da li mi veruješ?
F. KRAP: (Posebno hladno) Jednom si me pitala da li je istina da sam ubio svoju prvu ženu. Ja sam te pitao da li ti veruješ u to. Šta si mi tada odgovorila?
JULIJA: Ja sam rekla ne, da ne verujem i da nikad neću verovati.
F. KRAP: Takav sam ti i ja danas dao odgovor: Tako kao što ti tada nisi verovala u to ubistvo, tako malo ja verujem u tu priču o grofu.

11. Grof

GROF: (Čita pismo) "... kao što ste, verovatno, već čuli, grofe Bordavela, moja žena je otpuštena iz psihijatrijske bolnice, kao potpuno zdrava. Ona želi da razgovara sa vama. Dođite prekosutra, u četvrtak kod nas, i time će ova stvar biti završena. Moja žena vas moli, a ja insistiram na vašem dolasku. Siguran sam da ćete doći. Možete zamisliti koliko velike posledice može prouzrokovati vaš nedolazak. Poznajete me. Fernando Krap."

12. Julija, Fernando Krap, Grof

F. KRAP: Posluži nas čajem, Julija! Pošalji služavku i batlera kući, danas su slobodni. Celo veče.
GROF: Čaj?
F. KRAP: Sasvim sam zdrav. Pa, vi volite trenutke za čaj, zato čaj! Sedite udobno. Možete se lepo raskomotiti na kauču. Julija sigurno neće imati ništa protiv videti vas na njenom lepom indijskom prekrivaču.
GROF: Meni je sasvim dobro i ovde, hvala. (Ćute)
F. KRAP: Kakva čudna tišina! Samo ovo neobično, nežno kucanje, aha, vaša šolja kuca o tanjirić! (Grof brzo spušta svoju šolju)
JULIJA: Znam već, vi pijete sa šećerom. (Stavlja grofu šećeru šolju)
F. KRAP: Mene ne možete prevariti, gospodine grofe.
GROF: Ne, naravno
F. KRAP: Ali sve ljude može da se kupi, ili nekog možda ne?
GROF: U to... ne želim da verujem.
JULIJA: Umetnicima se mora malo popustiti.
F. KRAP: A ko sada, uopšte, govori o umetnicima? Ah, da. vi govorite iz razonode.
GROF: Pokušavam ponekad... da se izrazim. ..
F. KRAP: I ja to radim. Ja kažem šta hoću.
GROF: Mislim na stih.. . u slobodnoj formi.
F. KRAP: Stvarajte, slobodno, i dalje! Ako nakupite dovoljno radova, štampaću ih.
GROF: To bi bila... čast za mene.
F. KRAP: Ma kakvi - čast! Gluposti, čast!...Onda ću kupiti materijal i štampaćemo... Koliko primeraka ima tamo? - u Julijinom paviljonu. Jeste li srećni?
GROF: Zahvalan sam vam na ukazanom interesovanju.
F. KRAP: Kriminalističke romane bi ste trebali pisati! Priče o ubistvima! NJih je lakše prodati.
GROF: Nažalost, to nije moj žanr.
F. KRAP: Zamislite, nedavno sam čitao o jednom mužu koji je presekao grkljan ljubavniku svoje žene, a zatim mu je otkinuo glavu.
GROF: Očigledno - psihopata...
F. KRAP: Kako se uzme. Onda je telo iseckao na sitne komadiće i time nahranio kokoške. Pronađena je samo glava.
GROF: Užas!
F. KRAP: On je, ustvari, imao farmu kokošaka. I još jedna priča... ne bih želeo biti dosadan...
GROF: Ne, ne, zaista ne!
F. KRAP: Julija je bila pod jakim utiscima. Ona obično ne čita vesti u crnoj hronici, i to je dobro. Ona treba da se bavi lepim stvarima. Pokušaj ubistva muža, i sve se svelo na isto. Bračni par se pomirio, a ljubavnika, njenog frizera, poslali su dođavola. Poenta: on se obesio.
GROF: Gospodine Krap... ja bih hteo...
F. KRAP: Dosadan sam! Ili ste uznemireni, jer još uvek ne znate zašto smo vas pozvali? Julija!
JULIJA: Zamolila sam svog muža da vas pozove ovamo zato što vas hoću zamoliti za izvinjenje zbog teške uvrede koju sam vam nanela.
GROF: Ali, Julija, ne razumem na šta mislite. Vi me nikada niste uvredili.
F. KRAP: Nije moguće, grofe Bordavela, da jednom intelektualcu, kao što ste vi, nije jasna situacija u kojoj se nalazite!
JULIJA: Ipak, ja sam vas dovela u strašno neugodnu situaciju. Veoma mi je žao.
GROF: Vi me zbunjujete... Ja zaista nisam...
F. KRAP: (Prekida ga) Pazite. (Grof se ukipio, ne zna šta da kaže)
JULIJA: Vi ste tako ljubazni, taktični i želite me zaštititi.
F. KRAP: Morate shvatiti da čovek koji je drugome napravio štetu, oseća krivicu i želi da se izvini.
GROF: Razume se, gospodine Krap, ali kakvu štetu? Kakva je nepravda meni učinjena?
JULIJA: Ja sam, ipak, bila bolesna - moj razum! Zato se nadam da ćete imati to u vidu.
GROF: Molim vas, nemojte me mučiti, Julija.
JULIJA: Ne, želim da govorim. Želim skupiti hrabrosti i sve ispričati, ništa ne ulepšavajući, da bih se, ako zaslužim vaše izvinjenje, osećala potpuno slobodnom.
F. KRAP: (Oštro) Ma, slušajte već jednom!
JULIJA: U svom ludilu počela sam verovati da me proganjate, da ste mi se nudili, šaputali na uvo topla ubeđivanja, i da vam je uspelo da rasplamsate moja osećanja.
GROF: To ste vi govorili, Julija?
F. KRAP: Da. Meni! Tek sada ćete se šokirati!
JULIJA: I na kraju sam popustila. Ah, u kakvom sam stanju bila, sasvim luda! Kako li sam mogla tako nešto reći?
GROF: Ah, veoma mi je žao.
JULIJA: Još sam više govorila! Da smo bez stida radili koješta, i to upravo na ovom kauču! Ne samo jednom, mnogo puta, prilikom svakog našeg susreta. Žao mi je što ste morali da pristanete na otkrivanje naših odnosa u prisustvu lekara. To su, verovatno, bili strašni momenti za vas. Pa, oprostite mi, ako možete, molim vas. (Ćutanje)
F. KRAP: Prihvatate li vi ovo izvinjenje?
GROF: Moram da priznam. ..
F. KRAP: Da, ili ne?
GROF: Da, ja vam opraštam. Opraštam vam, i jednom i drugom.
F. KRAP: (Oštro) Pazite šta govorite! Meni nemate šta da oprostite.
GROF: Ne, istina.
F. KRAP: Vi ste veoma uzbuđeni. Smirite se! No, sad je sve u redu, vidiš Julija, sve je dobro ispalo.
JULIJA: Jako sam srećna, Fernando.
F. KRAP: Da li bi ste, gospodine grofe, želeli drugačije predstaviti sve ovo...?
GROF: Ne, naravno.
F. KRAP: Nikad se ne zna. Vi se motate posvuda i govorite. Možda u "slobodnom stihu"... To vam ne preporučujem. Poznajete me.
JULIJA: Ah, prozor je otvoren, čujem ptičice kako pevaju.
GROF: Mislim da sam ovde suvišan... (Želi otići)
F. KRAP: Stanite! Želim da vas zamoli, grofe Bordavela, dođite opet i koliko god puta želite! I kad ja nisam kod kuće. Neka vam to ne smeta. To bi ostavilo veoma loš utisak i bio bi to razlog za ogovaranje ako bi smo naglo prekinuli odnose. Zar ne, Julija?
JULIJA: Da, Fernando.
F. KRAP: Verovatno vas dvoje imate još nešto da porazgovarate u četiri oka. Ono što niste mogli reći u mom prisustvu. Ostavljam vas. (Odlazi)

13. Julija, Grof

(Julija i grof sede u tišini. Grof neprekidno gleda u vrata)
JULIJA: Nemojte stalno gledati u ta vrata!
GROF: (Šapuće) A ako prisluškuje?
JULIJA: Ne morate da šapućete.
GROF: Na trenutak sam ostao bez glasa.
JULIJA: Fernando Krap ne vreba iza vrata i ne prisluškuje o čemu mi razgovaramo!
GROF: No, posle svega što se desilo...
JULIJA: Zaista, Huan, nema potrebe da budste uznemireni.
GROF: (Plače) Pogledajte šta je ostalo od mene, od takvog čoveka, kojeg ste voleli.
JULIJA: (Ćuti)
GROF: Davim se u žalosti.
JULIJA: Ne, Huan.
GROF: Imate još nade? Da li još možete da verujete, posle te predstave od mržnje, laži i intriga, da ćemo se vratiti jedno drugom? Da će naša čista osećanja ponovo jednom oživeti? Posle te užasne scene!
JULIJA: Kakve scene, Huan?
GROF: Još uvek vidim sebe kako stojim bedan i bespomoćan u prisustvu dvojice lekara, svedoka, kojima je veoma dobro bila poznata ta igra i koji su me primorali da vas se odreknem. Još vidim tu strašnu scenu, u kojoj sam toliko duboko pao - a i vi.
JULIJA: Jadni Huan!
GROF: Mislio sam da nikad nećemo moći jedno drugom pogledati u oči.
JULIJA: To ste mislili?
GROF: Koliko ste vi jaki. Koliko ste samo jaki!
JULŠA: Da. Od ljubavi.
GROF: Vi mi vraćate život! Nadu! Sve!
JULIJA: Kako sam bila glupa! A sada, konačno razumem sve: zablude, laži, sve je nestalo.
GROF: Julija - sada te ne razumem.
JULIJA: Tada ste izjavili da je cela ljubavna afera bila moja mašta i ja sam se za to izvinila. Imali ste pravo i ne morate da se uzbuđujete.
GROF: Ali, Julija! Valjda ne želite i sada da ne priznate, ovde kad smo sami i gde nas niko ne primorava na laž, da ste znali za moja osećanja, da ste ih podržavali, da ste bili moja ljubavnica.
JULIJA: Molim vas, prestanite s tim!
GROF: Ali, ja to znam! Ja to, ipak, znam!
JULIJA: To vam se samo čini, dragi moj Huan. To vas izluđuje. (Ona se smeje. Grof istrčava)
F. KRAP: Fernando Krap je bio pobednik. Razume se. Ona ga je volela svim srcem. Onda je došla smrt i uzela je. Prvo je uzela njenu lepotu. Onda njenu hrabrost, a onda i njen život.

14. Julija, Fernando Krap

JULIJA: (Tiho) Ja umirem, Fernando.
F. KRAP: Ne, ne, ne! Ne pričaj gluposti! Ti znaš, ja tako nešto ne podnosim.
JULIJA: (Tiho) Pogledaj me.
F. KRAP: Ti ne umireš! To nije moguće! Ti meni pripadaš. Nikom te ne dam! Ni smrti.
JULIJA: (Tiho) O, koliko me ti voliš! Reci mi to! Reci!
F. KRAP: Ti to znaš!
JULIJA: (Tiho) Nikad to nisi rekao, ni jednom! Možda bi mi to vratilo životnu snagu.
F. KRAP: Tada se Fernando Krap potpuno otvorio i govorio po prvi put o svojoj ljubavi prema Juliji. Nije mogao da se zaustavi, istovremeno je plakao, vikao, jecao. Podizao njeno slabo, uvelo telo, prigrlio k' sebi. Naslonio se na njenu postelju i ponavljao: uzmi moj život! Uzmi moj život! Uzmi moju krv! Ne dam te smrti!
JULIJA: (Tiho) Ti plačeš. Ja sam srećna.
KRAP: Tako je ona umrla. Nakon više dana razvalili su vrata, našli su Fernanda i Juliju. Mrtvu ženu iz postelje preneo je do vrata. Tamo je pao zajedno s njom. Čak tada je sebi posekao vene. Umro je ne ispuštajući je iz ruku.