Johan Volfgang fon Gete

Gec od Berlihingena

Vitez sa gvozdenom rukom

Preveo sa nemačkog Dragoslav Ilić


LICA:
CAR MAKSIMILIJAN
GEC od BERLIHINGENA
JELISAVETA, njegova žena
MARIJA, njegova sestra
KARL, njegov sinčić
GEORG, njegov paž
EPISKOP od BAMBERGA
VAJSLINGEN
ADELHAJDA OD VALDORFA
LIBETRAUT
OPAT MANASTIRA FULDE
OLEARIUS, doktor crkvenog i građanskog prava
BRAT MARTIN
HANS od ZELBICA
FRANC OD ZIKINGENA
LERZE
FRANC, Vajslingenov paž
KOMORKINJA kod Adelhajde
MECLER, ZIVERS, KOL, VILD, LINK, vođe pobunjenih seljaka
DVORANI, DVORKINJE na dvoru u Bambergu
MAKS ŠTUMPF, pfalcgrafov sluga
Carski savetnici
Većnici grada Hajlbrona
Sudije Tajnog suda
Dva trgovca iz Nirnberga
Nepoznati
Tast
Zet
Berlihingenovi, Vajslingenovi, bamberški konjanici
Zapovednici, oficiri, vojnici carske vojske
Krčmar
Sudski sluga
Gradski stražar
Građanin iz Hajlbrona
Tamničar
Seljaci
Ciganski poglavica
Cigani
Ciganke


Radnja se događa u Nemačkoj, u XVI veku.

PRVI ČIN

ŠVARCENBERG U FRANKENU. KRČMA
Mecler i Zivers za stolom. Dva konjanika sede pored vatre. Krčmar.
ZIVERS: Henzele, još jednu čašu rakije, ali natoči hrišćanski.
KRČMAR: Tebi nikad nije dosta!
MECLER (tiho Ziversu) Ispričaj još jednom o Berlihingenu! Bambergovci tamo ljute se, hoće da puknu od muke.
ZIVERS: Bambergovci? Šta rade oni ovde?
MECLER: Vajslingen je gore u zamku kod gospodina grofa već dva dana; njega su dopratili. Ne znam otkud je ovamo došao; čekaju na njega; on se vraća u Bamberg.
ZIVERS: Ko je taj Vajslingen?
MECLER: Desna ruka episkopova, veoma moćan gospodin, koji takođe motri na Geca.
ZIVERS: Bogme nek se uzme na um!
MECLER (tiho) Samo nastavi tako! (Glasno) A otkad je Gec opet u svađi s bamberškim episkopom? Govorilo se da su se pogodili i namirili.
ZIVERS: Eh, pogodi se ti s popovima! Čim je episkop video da nippa ne postiže i da uvek izvlači deblji kraj, napravio se pokajnik i zapeo da dođe do poravnanja. A bezazleni Berlihingen popustio je nečuveno, kao ppo uvek i čini kad je u boljem položaju.
MECLER: Bog neka ga poživi! Valjan je to gospodar!
ZIVERS: Pomisli samo! Zar to nije sramota? Uhvate mu jednog paža, jer se tome nimalo nije nadao. Ali neka, opet će ih on valjano pročešati.
MECLER: Ipak, glupo je što mu nije srećno isialo za rukom ono što im je tu skoro bio pripremio! Mora da se strašno ljutio!
ZIVERS: Ne verujem da ga je odavno išta toliko rasrdilo. Zamisli samo, preko uhoda je sve do tančina saznao: kad episkop dolazi iz kupatila, sa koliko konjanika, kojim putem; i da nepouzdani ljudi nisu to odali, blagoslovio bi mu kupanje i dobro bi ga istrljao.
PRVI KONJANIK: Šta vi tu mudrujete o našem episkopu? Čini mi se da tražite kavgu!
ZIVERS: Gledajte vi svoja posla! Ovde za našim stolom nemate šta da tražite!
DRUGI KONJANIK: Ko vam je dozvolio da o našem episkopu govorite s nepoštovanjem?
ZIVERS: Moram još vama da dajem računa? Gle ti budale!
PRVI KONJANIK (ošamari ga)
MECLER: Umlati psa! (Polete jedni na druge)
DRUGI KONJANIK: Ovamo, ako si muško!
KRČMAR (rastavi ih) Hoćete li da mirujete! Sto mu gromova! Tornjajte se napolje, ako imate što da raspravite. U mojoj krčmi mora da bude sve pošteno i uredno. (Izgura konjanike na vrata) A vi, magarci, što počinjete?
MECLER: Samo nemoj mnogo da psuješ, Henzele, inače ćemo ti razbiti tu ćelavu glavu. Hajdemo, druže, da izmlatimo one napolju!
Dva Berlihingenova konjanika dolaze.
PRVI KONJANIK: Šta je to tu?
ZIVERS: O, dobar dan, Petre! Dobar dan, Fajte! Otkud vi?
DRUGI KONJANIK: Da se nisi usudio da odaš kome služimo.
ZIVERS (tiho) Pošto i vaš gospodar Gec svakako nije daleko?
PRVI KONJANIK: Jezik za zube! Šta je, tukli ste se?
ZIVERS: Sreli ste napolju one momke. To su bambergovci.
PRVI KONJANIK: Šta će oni ovde?
MECLER: Vajslingen je gore u zamku, kod milostivog gospodina, njega su dopratili.
PRVI KONJANIK: Vajslingen?
DRUGI KONJANIK (tiho) Petre! To je kako se samo poželeti može! (Glasno) Otkad je on tu?
MECLER: Već dva dana. Ali će danas da ide, čuo sam kad je jedan od onih ,momaka rekao.
PRVI KONJANIK: Zar ti nisam govorio da je on ovde! Da smo tamo preko malo duže ostali da motrimo! Hajdemo, Fajte!
ZIVERS: Pomozite nam prvo da izmlatimo one konjanike.
DRUGI KONJANIK: Vas je dvojica, a i njih je dvojica. Mi moramo da idemo. Zbogom! (Odlaze)
ZIVERS: E baš su džukele ti konjanici! Kad im ne platiš, neće ništa da ti učine.
MECLER: Zakleo bih se da nešto spremaju. U čijoj su oni službi?
ZIVERS: Ne treba to da kažem. Služe kod Geca.
MECLER: Tako! A sad idemo na one napolju. Hajde, dok mi je ove batine, ne bojim se njihovih ražnjeva.
ZIVERS: Da mi je da jednom ovako pođemo na knezove koji nam kožu gule!

KRČMA u ŠUMI
GEC (pred vratima ispod lipe) Gde li su se to zadržali moji momci! Moram neprestano da koračam, inače će me san savladati. Već pet dana i pet noći kako ga vrebam. Čoveku presedne ovo malo života i elobode. Ali zato, kad budeš u mojim rukama, Vajslingene, osećaću se dobro. (Naliva čašu) Opet prazan! Georg! Do god ima ovoga i duševne vedrine, smejaću se kneževskom vlastoljublju i spletkama. - Georg! - Šaljite vi samo vašeg ljubaznog Vajslingena ujaku i stričevima i ocrnjujte me! Samo nastavite! Ja sam budan. Ti si mi izmakao, episkope! Onda neka za to plati tvoj mili VAJSLINGEN: - Georg! - Zar taj dečko ne čuje! Georg! Georg!
MOMAK (u oklopu odraslog čoveka) Milostivi gospodaru!
GEC: Gde si se to zavukao! Jesi li spavao? Što si se, đavola, tako prerušio? Hodi ovamo, dobro izgledaš. Ne stidi se, derane! Ti si valjan momak! Da, samo bi trebalo da imaš čim da ga ispuniš. Je li to Hansov oklop?
GEORG: On je hteo malo da otspava, pa ga je skinuo.
GEC: On je komotniji od svog gospodara.
GEORG: Nemojte se ljutiti. Ja sam ga lagano uzeo i navukao, pa sam skinuo sa zida stari mač mog oca, otrčao na livadu i isukao ga!
GEC: I sekao si oko sebe? Mora da su stradali trnje i žive ograde. Spava li Hans?
GEORG: Kad ste vi zvali skočio je i viknuo mi da vi zovete. Hteo sam da skinem oklop, ali sam čuo vaš poziv dvatriput.
GEC: Idi! Nosi mu oklop i reci da bude spreman i. da se postara o konjima.
GEORG: Njih sam ja dobro nahranio i opet zauzdao. Možete uzjahati kad god hoćete.
GEC: Donesi mi krčag vina, daj i Hansu jednu čašu, nek bude bodar, potrebno je. Nadam se svakog trenutka da se moje uhode vrate.
GEORG: Ah, milostivi gospodaru!
GEC: Šta hoćeš?
GEORG: Smem li i ja da pođem sa vama?
GEC: Drugi put, Georg, kad hvatamo trgovce i plenimo tovare.
GEORG: Drugi put, to ste mi vi već toliko puta rekli. Sada! Sada! Trčaću iza vas i motriću samo na bokove. Donosiću vam natrag izbačene strele.
GEC: Idući put, Georg! Treba prvo da stekneš kožni grudnjak, kacigu od lima i koplje.
GEORG: Povedite me! Da sam ja bio poslednji put sa vama, ne biste izgubili arbaletu.
GEC: Zar znaš to?
GEORG: Vi ste njom tresnuli neprijatelja po glavi, a jedan je pešak digao i odneo. Je l' te da znam?
GEC: Da liti to pričaju moji momci?
GEORG: Dabogme. Zato im ja zviždim svakojake arije kad timarimo konje i učim ih raznim veselim pesmama.
GEC: Ti si valjan deran.
GEORG: Povedite me da to i posvedočim.
GEC: Idući put, dajem ti reč. Ovako nenasružan, kao što si, ne možeš u borbu. I budućim vremenima biće potrebni ljudi. Kažem ti, derane, nastaće skupa vremena, knezovi će nuditi sve svoje blago za jednog čoveka koga sada mrze. Idi, Georg, vrati Hansu oklop i donesi mi vina. (Georg odlazi) Gde li su se to zadržali moji momci! Nepojmljivo! Kaluđer! Otkuda on ovde?
Dolazi Brat Martin.
GEC: Dobro veče, prečasni oče! Otkud tako dockan? Vi, čovek svetog mira, postideli biste mnogog viteza.
MARTIN: Hvala vam, plemeniti gospodine! Zasad ja sam samo skrušeni brat, ako već mora da bude neke titule. Avgustin po monaškom imenu, ali najviše volim da me zovu Martin, mojim krštenim imenom.
GEC: Vi ste umorni, brate Martine, i bez sumnje žedni! (Dolazi momak) A, evo baš i vina.
MARTIN: Za mene jedan gutljaj vode. Ja ne smem da pijem vino.
GEC: Je li to vaš zavet?
MARTIN: Ne, milostivi gospodine; mome zavetu ne smeta ako pijem vino, ali pošto vino smeta mome zavetu, ja ga ne pijem.
GEC: Kako vi to razumete?
MARTIN: Blago vama što to ne razumete. Jesti i piti, ja mislim da je to ljudski život.
GEC: Naravno.
MARTIN: Kad ste jeli i pili, osećate se kao novorođeni; snažniji ste, bodriji, veštiji u svom poelu. Vino veseli čovekovo srce, a razdraganost je mati svih vrlina. Kad ste pili vina, vi ste dvostruko sve oko što treba da budete, još jedared ste toliko bistroumni, još jedared toliko preduzimljivi, još jedared toliko brzi u izvođenju.
GEC: Tako je kad god ga pijem..
MARTIN: O tome i ja govorim. Ali mi...
GEORG (donosi vodu)
GEC (krišom Georgu) Otidi na putšto vodi za Dahsbah, prisloni uvo na zemlju da oslušneš da li konji dolaze, i odmah se vrati.
MARTIN: Ali mi, kad smo jeli i pali, upravo smo suprotno od onoga što bi trebalo da budemo. Naše sanjivo varenje prilatodi nam glavu želucu, a u slabosti pretovarene nepokretljivosti rađaju se ložude koje se lako oslobađaju vlasti svojih roditelja.
GEC: Jedna čaša vina, brate Martine, neće vam poremetiti san. Vi ste danas mnogo hodali. (Natoči mu) U zdravlje svih boraca!
MARTIN: Gospode blagoslovi! (Kucaju se) Ja ne mogu da podnesem dokone ljude; a ipak ne mogu da kažem da su svi kaluđeri dokoni; oni rade ono što umeju. Sad dolazim iz Svetog Fajta gde sam prospavao prošlu noć. Prijor me je vodio u vrt; to vam je, eto, njihova prava košnica. Odlična salata! Kupus kako ga srce samo poželeti može, a karfiol i artišoke kakvih u Evropi nema!
GEC: A vi se tim ne bavite. (Ustaje, gleda na onu stranu na koju je Georg otišao, zatim se vrati)
MARTIN: Da je hteo, bog bi me stvorio za vrtara ili travara, mogao bih da budem srećan. Moj me opat voli, moj je manastir Erfurt u Saksonekoj; on zna da ja ne mogu da sedim na jednom mestu, pa me šalje kojekuda, gde god ima što da se uradi. Idem episkopu od Konstance.
GEN. Još jednu! U zdravlje da dobro završite poslove!
MARTIN: I vi takođe.
GEC: Što me tako gledate, brate?
MARTIN: Zaljubljen sam u vaš oklop.
GEC: Da ne biste i vi želeli da imate oklop? Teško je i mučno nositi ga.
MARTIN: A šta nije mučno na ovom svetu! A meni je najmučnije što ne smem da budem čovek. Sirotinja, čednost i poslušnost - tri zaveta od kojih svaki, posmatran za sebe, izgleda nešto najnepodnošljivije u prirodi, tako su nesnosni svi. I ceo svoj život provesti pod tim teretom, ili obeshrabreno grcati pod teškim bremenom savesti! O gospodine! Šta su nevolje vašeg života prema bedi jednog reda ljudi koji, iz rđavo shvaćene žudnje da se približi bogu, ne dopušta najboljim izdancima, iz kojih mi postajemo, da rastu i uspevaju?
GEC: Da vaš zavet nije tako svet, nagovorio bih vas da navučete oklop, dao bih vam konja, i zajedno bismo pravili pohode.
MARTIN: Da je bila božja volja, moja ramena bi osećala snagu da ponesu okloi, i moja mišica jakost da neprijatelja kopljem obori s konja! Jadna slaba ruko, oduvek naviknuta da nosiš krstove i zastave mira i da mašeš kadionicama, kako bi ti upravljala mačem i kopljem! Moj glas podešen samo da peva Ave i Aliluja bio bi neprijatelju vesnik moje slabosti, dok bi ga vaš glas pobeđivao. Nikakav zavet ne bi me zadržao da opet ne stupim u red koji je sam moj Tvorac zasnovao!
GEC: U zdravlje srećnog povratka!
MARTIN: Ovo pijem samo ukoliko se odnosi na vas. Vraćanje u moj kavez je svakad nesreća. Kad se vi, gospodine, vratite među vaše zidove, sa svešću o vašoj hrabrosti i jačini, kojoj nikakav umoo ne može da naškodi, i kada prvi put posle dugog vremena, bezbedni od neprijateljskog napada, skinuvši oružje legnete u postelju i ispružite se za otpočinak, koji vam mnogo bolje prija no menm gutljaj posle duge žeđi onda zbilja imate razloga da budete srećni.
GEC: Pa i to biva, ali retko.
MARTIN (vatrenije) Ali jeste, kad dođe predosećaj nebeskog blaženstva. Kad se vraćate, natovareni plenom koji ste oteli od svojih neprijatelja, i setite se: ovoga sam oborio kopljem s konja pre no ppo je mogao da puca, onoga sam svalio zajedno sa konjem, i penjete se ka vašem zamku, i...
GEC: Šta vi govorite?
MARTIN: A vaše žene? (Natoči vino) U zdravlje vaše gospođe! (Briše oči) Vi ste svakako ženjeni?
GEC: Imam plemenitu, divnu ženu!
MARTIN: Blago onom ko ima ženu punu vrlina, taj dvostruko živi. Ja ne poznajem žene, ali ipak žensko je kruna stvaranja!
GEC (za sebe) Žao mi ga je! Osećanje njegovog položaja nagriza mu srce.
GEORG (dotrči) Gospodaru! Čujem konje u galopu! Dva! Oni su svakako!
GEC: Izvedi mi konja! Neka Hans pojaše. Zbogom, dragi brate, bog neka vas vodi! Budite hrabri i strpljivi! Bog će vas uslišiti.
MARTIN: Molim vas za vaše ime.
GEC: Oprostite mi. Zbogom! (Pruža mu levu ruku)
MARTIN: Zašto mi pružate levu ruku? Zar ja nisam dostojan viteške desnice?
GEC: Da ste i sam car, morali biste se njom zadovoljiti. Moja desnica, iako u borbi upotrebljiva, neosetljiva je za prijateljski stisak. Ona je isto što i njena rukavica; a vi vidite da je ona od gvožđa.
MARTIN: Onda ste vi Gec od Berlihingena! Hvala ti, bože, što si mi dao da vidim tog čoveka koga knezovi mrze i kome se ugnjeteni obraćaju. (Uhvati ga za desnu ruku) Dajte mi ovu ruku, dajte mi da je poljubim!
GEC: Nemojte.
MARTIN: Pustite me! Ti koja vrediš više od ruke moštiju, kroz koju je najsvetija krv tekla, mrtva napravo, oživljena uzdanjem najplemenitijeg duha i boga!
GEC (stavlja šlem i uzima koplje)
MARTIN: Bio je davno kod nas jedan kaluđer, koji vas je posećivao kad vam je zrno odnelo ruku kod Lantshuta. Kako nam je on pričao o tome šta ste vi prepatili, i koliko vas je bolelo da budete obogaljeni za svoj poziv, i kako ste se setili da ste slušali o nekom koji je isto tako imao samo jednu ruku, a ipak još dugo služio kao hrabar vitez - to nikad neću zaboraviti.
Dolaze dva konjanika.
GEC (obraća im se. Razgovaraju poverljivo)
MARTIN (polazi za to vreme) Ja nikad neću zaboraviti kako je on u plemenitom i jednostavnom pouzdanju u boga govorio: Pa i kad bih imao dvanaest ruku, a tvoja milost ne bi se izlila na mene, šta bi mi one koristile? Ovako, moći ću jednom...
GEC: Dakle u Hazlašku Šumu. (Vrati se Martinu) Zbogom, dragi brate Martine. (Poljubi ga)
MARTIN: Ne zaboravite me, kao što ja vas neću zaboraviti. (Gec odlazi) Kako mi je bilo teško na srcu kad sam ga video. On nije ništa govorio, ali moj duh je ipak mogao da upozna njegov. Prava je naslada videti velikog čoveka.
GEORG: Prečasni gospodine, hoćete li kod nas da spavate?
MARTIN: Mogu li dobiti postelju?
GEORG: Ne, gospodine! Ja o posteljama znam samo po čuvenju, u našoj krčmi ima samo slame.
MARTIN: Pa i to je dobro. Kako se ti zoveš?
GEORG: Georg, prečasni oče!
MARTIN: Georg! Imaš hrabrog sveca za imenjaka.
GEORG: Kažu da je bio konjanik; i ja ću to da budem.
MARTIN: Čekaj! (Izvadi molitvenik i da dečku sliku jednog sveca) Evo ti ga. Sledi njegovom primeru, budi hrabar i boj se boga! (Martin ode)
GEORG: Ah, kako je lep belac! Da mi je da imam takvog! I zlatan oklop! - Ovo je gadna aždaja. - A ja sad bijem vrapce - sveti Đorđe! Učini me velikim i jakim, daj mi ovakvo koplje, oklop i konja, pa onda pusti da dođu aždaje!

JAKSTHAUZEN GECOV ZAMAK
Jelisaveta, Marija, Karlo, njegov sinčić
KARLO: Draga tetka, molim te, ispričaj mi još jednom o pobožnom detetu, to je zaista vrlo lepo.
MARIJA: Ispričaj ti meni, mali ugursuze, da čujem da li si pazio.
KARLO: Čekaj malo da se setim. Bilo jednom - jeste - bilo jednom jedno dete, i majka mu bila bolesna, pa onda dete ode...
MARIJA: Nije tako. Onda je majka rekla: drago dete...
KARLO: ... ja sam bolesna...
MARIJA: I ne mogu da iziđem...
KARLO: I dala mu novac i rekla: idi i donesi doručak. Onda je došao jedan siromašan čovek -
MARIJA: Dete je otišlo i srelo jednog starca koji je bio - hajde Karlo !
KARLO: Koji je bio - star -
MARIJA: Naravno! Koji je jedva mogao da se kreće i rekao mu: drago dete...
KARLO: Udeli mi štogod, od juče nisam okusio hleba. Onda mu dete dade novac...
MARIJA: Za koji je trebalo da kupi svoj doručak...
KARLO: Tada je rekao starac...
MARIJA: Tada uze starac dete...
KARLO: Za ruku i - pretvori se u lepog sjajnog sveca, i reče: drago dete...
MARIJA: Za tvoje dobročinstvo nagrađuje te mati božja preko mene: koga bolesnika dotakneš...
KARLO: Rukom - mislim da je bila desna ruka?
MARIJA: Jeste.
KARLO: On će odmah ozdraviti.
MARIJA Tada otrči dete kući i od radosti nije moglo ništa da progovori.
KARLO: I palo je majci oko vrata i plakalo je od radosti.
MARIJA: Tada je uzviknula majka: Kako mi je dobro! i bila je - hajde Karlo!
KARLO: I bila je - bila je -
MARIJA: Već ne paziš - i bila je zdrava. A dete je lečilo kraljeve i careve i toliko se obogatilo da je sazidalo manastir.
JELISAVETA: Ne razumem gde li je to ostao moj gospodar. Već pet dana i, pet noći kako je otišao, a nadao se da će odmah izvesti svoju nameru.
MARIJA: Ja već odavno strahujem. Kad bih ja imala takvog muža koji bi se stalno izlagao opasnostima, umrla bih još prve godine.
JELISAVETA: Zato ja zahvaljujem bogu što me je stvorio čvršćom.
KARLO: Ali zar otac mora da izjaše, kad je tako opasno?
MARIJA: To je njegova dobra volja.
JELISAVETA: Naravno da mora, drago dete.
KARLO: Zašto?
JELISAVETA: Zar se ne sećaš kako je poslednji put izjahao i doneo ti kolače?
KARLO: Hoće li opet da mi donese?
JELISAVETA: Ja mislim da hoće. Vidiš, tada je bio jedan krojač iz Štutgarta, koji je izvrsno streljao lukom i u Kelnu odneo prvu nagradu u streljanju.
KARLO: Je li bilo mnogo?
JELISAVETA: Stotinu talira. I onda nisu hteli da mu ih dadu.
MARIJA: Zar to nije ružno, Karlo?
KARLO: Odvratni ljudi!
JELISAVETA: Tada je došao krojač do tvog oca i molio ga da mu pomogne da doće do svog novca. I onda je on izjahao i zarobio nekoliko trgovaca iz Kelna i kinjio ih dotle dok nisu dali novac. Zar i ti ne bi izjahao?
KARLO: Ne bih. Mora da se prođe kroz jednu gustu, gustu šumu, a u njoj ima Cigana i veštica.
JELISAVETA: I ti si mi neki momak kad se bojiš veštica!
MARIJA: Bolje ćeš učiniti, Karlo, ako jednom budeš živeo u svom zamku kao pobožan hrišćanski VITEZ: Na svom imanju čovek ima dosta prilhže za dobročinstva. Pravdoljubivi vitezovi, čine više nepravde nego pravde na svojim lohodima.
JELISAVETA: Sestro, ti ne znaš šta govoriš. Neka da bog da naš dečko vremenom postane hrabriji i da se ne izmetne na Vajslingena, koji je kao nevera postupio prema mom mužu.
MARIJA: Ne osuđujmo, Jelisaveta. Moj brat je veoma ogorčen, a i ti. Ja sam u celoj toj stvari posmatrač i mogu da budem pravičnija.
JELISAVETA: On se ne da opravdati.
MARIJA: Ono što sam o njemu slušala, osvojilo me je. Zar nije sam tvoj muž pričao miogo dobrog i lepog o njemu? Kako je srećna bila šihova mladost kad su zajedno bili paževi kod markgrafa!
JELISAVETA: Može biti. Samo, reci mi čega može da ima dobrog čovek koji radi protiv svog najboljeg, najvernijeg prijatelja i prodaje svoje usluge neprijateljima moga muža? Zar on ne pokušava da obrlati lažima i odvratnim izvrtanjem stvari našeg valjanog cara, tako milostivog prema nama?
KARLO: Otac! Otac! Stražar sa kule duva u rog. Ehej! Otvarajte kapiju!
JELISAVETA: Evo ga dolazi s plenom.
Dolazi jedan konjanik.
KONJANIK: Lovili smo i ulovili! Pomozi bog, plemenite gospođe.
JELISAVETA: Jeste li doveli Vajslingena?
KONJANIK: NJega i tri konjanika.
JELISAVETA: Kako se to dogodilo da ste toliko ostali?
KONJANIK: Vrebali smo na njega između Nirnberga i Bamberga, a on nikako da dođe, a znali smo da je na putu. Najzad smo izvršili izviđanje i saznali da je udario postrance i da mirno sedi kod grofa od Švarcenberga.
JELISAVETA: Oni bi želeli da i njega omraze sa mojim mužem.
KONJANIK: Kazao sam to odmah gospodaru. Na konje! i odjahali smo u Hazlašku Šumu. A tu je bilo zanimljivo. Kad smo jahali kroz šumu, a tu je baš koliba jednog ovčara, upadne pet vukova u stado i načini čitav pokolj. A naš gospodar se nasmejao i rekao: „Neka je sa srećom, dragi drugovi! Daće bog pa će se i nama sreća osmehnuti." I nas je obradovao ovaj dobar znak. U tom je dojahao i Vajslingen sa četiri konjanika.
MARIJA: Srce mi drhti u grudima.
KONJANIK: Moj drug i ja, kao što je gospodar naredio, pribijemo se uz njega, kao da smo srasli, tako da nije mogao ni da makne, a gospodar i Hans napadnu konjanike i zarobe ih. Jedan je pobegao.
JELISAVETA: Radoznala sam da ga vidim. Hoće li skoro doći?
KONJANIK: Penju se dolinom ovamo; kroz četvrt sata biće ovde.
MARIJA: Mora da je utučen.
KONJANIK: Izgleda prilično mračan.
MARIJA: Srce će me zaboleti kad ga vidim.
JELISAVETA: Ah. .- Odmah ću dovršiti ručak. Zacelo ste svi gladni.
KONJANIK: Žestoko.
JELISAVETA: Uzmi ključ od podruma i donesi najboljeg vina! Zaslužili su. (Ode)
KARLO: Ja ću s tobom, tetka.
MARIJA: Hajde, mladiću. (Ode)
KONJANIK: Neće biti kao njegov otac, inače bi pošao sa mnom u konjušnicu.
Gec, Vajslingen, konjanici
GEC (ostavljajući mač i šlem na sto) Otkopčajte mi oklop i dajte mi grudnjak. Prijaće mi da se raskomotim. Brate Martine, dobro si govorio. Niste nam dali ni da odahnemo, Vajslingene.
VAJSLINGEN (ne odgovara, šeta gore dole po sobi)
GEC: Budite raspoloženi. Hajde, skinite opremu. Gde vam je odelo? Nadam se da se ništa nije izgubilo. (Sluzi) Pitaj njegove momke i razdrešite tovare; pazite da što ne nestane. Mogao bih vam pozajmiti i od svog odela.
VAJSLINGEN: Ostavite me ovako. Svejedno je.
GEC: Mogao bih vam dati jedno lepo čisto odelo, samo je, doduše, laneno. Meni je otešnjalo. Nosio sam ga na svadbi moga milostivog gospodara Pfalcgrafa, baš onda kada je vaš episkop sav svoj jed izlivao na mene. Ja sam mu, četrnaest dana pre toga, bio uzaptio dve lađe na Majni. Ele, ja se penjem s Francom od Zikingena uz stepenice u gostionicu „Kod jelena" u Hajdelbergu. Pre no što se sasvim stigne gore, ima jedna terasa ograđena gvozdenom ogradom, tu je stajao episkop i pružio ruku Francu u prolazu, a i meni koji sam odmah za njim naišao. Ja sam se nasmejao u duši i prišao landgrafu od Hanau, koji mi je bio veoma naklonjen, i rekao: "Episkop mi je pružio ruku, opkladio bih se da me nije poznao". To je čuo epiekop, jer sam namerno govorio glasno, pa nam priđe pun prkosa i reče: “Naravno da sam vam pružio ruku, što vas nisam poznao." A ja sam odgovorio: „Bože moj, jasno sam video da me niste poznali, no ovim vam vraćam vašu ruku". Na to je ovom čovečuljku pocrveneo vrat od ljutine kao rak i on je otrčao u sobu kod Pfalcgrafa Ludviga i kneza od Nasave i žalio im se na ovo. Docnije smo se često zbog ovoga smejali.
VAJSLINGEN: Voleo bih da me ostavite samog.
GEC: Zašto to? Molim vas, oraspoložite se. Vi ste u mojoj vlasti, a ja je neću zloupotrebiti.
VAJSLINGEN: Za to se još nisam pobojao. To je vaša viteška dužnost.
GEC: A vi znate da mi je ona sveta.
VAJSLINGEN: Ja sam zatočen; ostalo je svejedno.
GEC: Ne bi trebalo tako da govorite. Jer da imate posla s kneževima, oni bi vas okovanog bacili u duboku kulu pa bi vam stražar rasterivao san duvanjem u rog. (Dolaze momci s odelom)
VAJSLINGEN (svlači se i oblači)
Karl dolazi.
KARL: Dobro jutro, oče.
GEC (poljubi ga) Dobro jutro, mladiću. Kako ste proveli ovo vreme?
KARL: Vrlo umešno, oče! Tetka kaže da sam vrlo umešan.
GEC: Tako.
KARL: Jesi li mi nešto doneo?
GEC: Ovoga puta nisam.
KARL: Ja sam mnogo naučio.
GEC: Gle!
KARL: Hoćeš da ti pričam o pobožnom detetu?
GEC: Posle ručka.
KARL: Ja znam još nešto.
GEC: Šta li će to biti?
KARL: Jaksthauzen je selo i zamak na Jakstu i već dvesta godina pripada gospodarima od Berlihingena naeledno i sopstveno.
GEC: A poznaješ li ti gospodara od Berlihingena?
KARL (gleda ga ukočeno)
GEC (za sebe) Od silne učenosti ne poznaje svog oca. - Kome pripada Jaksthauzen?
KARL: Jaksthauzen je selo i zamak na Jakstu.
GEC: To ne pitam. Ja sam poznavao sve staze, puteve i brodove, pre nego što sam znao kako se zovu reka, selo i zamak. Je li majka u kujni?
KARL: Jeste, oče! Sprema belu repu i jagnjeće pečenje.
GEC: Zar i to znaš, mali pokućaru?
KARL: A za mene, kao poslasticu posle ručka, tetka je ispekla jednu jabuku.
GEC: A zar ne možeš da je jedeš presnu?
KARL: Ukusnija je pečena.
GEC: Uvek moraš da imaš nešto naročito. Vajslingene, odmah ću se vratiti. Treba da idem da se vidim sa ženom. Hajde sa mnom, Karlo.
KARL: Ko je ovaj čovek?
GEC Pozdravi ga. Moli ga da bude veseo.
KARL: Čoveče! Ako imaš jednu ruku, budi veseo, jelo će uskoro biti gotovo.
VAJSLINGEN (podigne ga i poljubi) Srećno dete, koje ne zna za drugu nesreću sem one kad supa ne stigne dugo na sto! Neka da bog da doživite mnogo radosti s dečkom, Berlihingene!
GEC: Gde je mnogo svetlosti, jaka je i senka - ipak bilo bi prijatno. Videćemo šta će biti. (Odlaze)
VAJSLINGEN: O, kad bih se probudio i kad bi eve ovo bilo san! U vlasti Berlihingena! Čoveka od koga sam se jedva ispetljao, od čije sam uspomene bežao kao od ognja, i koga sam se nadao da ću savladati. A on - stari prostosrdačni Gec! Sveti bože, šta će izići iz svega ovoga? Doveden si opet, Adelberte, u onu dvoranu gde smo se jurili kao dečaci - kada si ga voleo i bio mu odan svom dušom. Ko može da bude u njegovoj blizini i da ga mrzi? Ah! ja sam ovde potpuno ništavilo! Prohuj.ala ste, srećna vremena, kada je još stari Berlihingen sedeo ovde kraj kamina, kada smo se mi oko njega igrali i voleli se kao anđeli. Kako će se uplašiti episkop i moji prijatelji! Znam da cela zemlja uzima učešća u mojoj nesreći. Šta je to? Mogu li mi dati ono za čim žudim?
GEC (s bocom vina i peharima) Dok ne bude gotov ručak da popijemo po jednu. Hodite, sedite i budite kao kod svoje kuće! Pomislite, opet ste kod Geca. Odavno nismo zajedno sedeli, odavno nismo zajedno ispili bocu. (Natoči mu) Živela veselost!
VAJSLINGEN: Ta su vremena prošla.
GEC: Sačuvaj bože! Doduše nećemo imati zadovoljnijih dana od onih na markgrafovom dvoru, kada smo još zajedno spavali i zajedno tumarali. Ja se s radošću sećam moje mladosti. Sećate li se još kad sam se potukao s onim Poljakom, kome sam slučajno rukavom prevukao preko namazane i nakudravljene kose?
VAJSLINGEN: Bilo je za stolom, i on je potegao nožem na vas.
GEC: A ja sam ga onda dobro istukao, i vi ste zbog toga došli u sukob sa njegovim drugom. Mi smo uvek pošteno stajali jedan uz drugog, kao dobri, valjani mladići, a po tome su nas svi i poznavali. (Natoči i pruži čašu) Kastor i Poluks! Uvek mi je bilo prijatno na duši kad nas je markgraf tako nazivao.
VAJSLINGEN: Vircburški episkop nam je nadenuo to ime.
GEC: To je bio učen gospodin i pritom duševan. Sećaću se dokle šd sam živ kako nas je voleo, hvalio našu slogu i smatrao da je srećan onaj čovek koji je blnzanac svoga prijatelja.
VAJSLINGEN: Nemojte više o tome!
GEC: Zašto ne? Posle rada, za mene ne bi bilo ničeg prijatnijeg nego sećati se prošlosti. Naravno, kad opet razmislim kako smo zajednički podnosili prijataosti i nevolje, bili sve jedan za drugog, i kako sam tada maštao da ceo naš život bude takav! Zar to nije bila sva moja uteha kad mi je ova ruka bila odbijena kod Lantshuta i kad si me ti negovao i više nego brat starao se o meni? Nadao sam se da će ubuduće Adelbert biti moja desna ruka. A eto...
VAJSLINGEN: O!
GEC: Da si me tada poslušao, kad sam te nagovarao da pođeš sa mnom u Brabant, sve bi bilo dobro. Ali tebe je tada zadržao onaj nesrećni život na dvoru i prenemaganje sa ženama. Uvek sam ti govorio da ćeš postati nitkov, Adelberte, kad si se upuštao sa tim taštim odvratnim ženturinama i pričao im o nesrećnim brakovima, zavedenim devojkama, gruboj koži neke druge, ili o nečem sličnom što vole da čuju.
VAJSLINGEN: Čemu to sve?
GEC: Kad bl dao bog da mogu da zaboravim ili da bude drukčije! Zar ti nisi rođen kao slobodan čovek i plemić, kao iko u Nemačkoj, samo potčinjen caru, a ti se uvlačiš među vazale? Šta imaš ti od episkopa? Zato što ti je sused i može da te kinji? Zar nemaš ruke i prijatelje da i njega kinje? Potcenjuješ pravo slobodnog viteza koji zavisi samo od boga, svog cara i sebe, i uvlačiš se i postaješ prva dvorska ulizica jednog samovlasnog, zavidljivog popa.
VAJSLINGEN: Pusti me da govorim.
GEC: Šta imaš ti da kažeš?
VAJSLINGEN: Ti gledaš na knezove kao vuk na pastire. Pa ipak, ne bi smeo da ih grdiš što se staraju za dobro svojih ljudi i svojih zemalja. Jesu li oni i za trenutak sigurni od nepravičnih vitezova, koji njihove podanike napadaju po svim drumovima i pustoše njihova sela i zamkove? Zemlje našeg dragog cara izložene su na drugoj strani napadima zakletog neprijatelja, i on traži pomoć od staleža koji s teškom mukom mogu da odbrane svoj život. Pa zar onda nije to dobar duh koji je savetovao knezovima da misle na sredstva za umirenje Nemačke, i da drže u svojim rukama pravo i sudstvo da bi postigli da svako, veliki i mali, može da uživa blagodeti mira? A nama zameraš, Berlihingene, što smo potražili njihovu zaštitu, čija nam je pomoć bliska, dok daleko veličanstvo ni samo sebe ne može da zaštiti.
GEC: Da! Da! Razumem. Kad bi, Vajslingene, knezovi bili onakvi kao što ih vi pretstavljate mi bismo svi imali ono za čim težimo. Mir i spokojstvo! Verujem to potpuno! To želi svaka grabljivica, da bi mogla na miru da proždere svoj plen. Blagostanje za svakoga! A oni osedeše brinući se o tome! I sa našim carem igraju se na nepristojan način. On ima dobre namere i rado bi hteo da popravi stvari. A onda svaki dan dođe mu poneki nov krpa i počne da razlaže kako misli ovako i onako. A zato što je na brzinu nešto shvatio i što svojom reči može da pokrene hiljadu ruku, misli da se sve tako brzo i lako može izvesti. I sad izlaze naredbe za naredbama, i jedna za drugom se zaboravljaju; a ono što knezovima koristi, oni to sprovode i pevaju slavopojke o miru i bezbednosti u carstvu, dok male i sitne gaze nogama. Zakleo bih se da ima dosta njih koji u dubini duše zahvaljuju bogu što Turčin ne da caru da prevagne.
VAJSLINGEN: Vi to posmatrate sa svoje strane.
GEC: To radi svako. Pitanje je na čijoj je strani svetlost i pravda, a vaši tragovi, u najmanju ruku, boje se dana.
VAJSLINGEN: Smete da govorite, ja sam zarobljenik,
GEC: Ako vam je savest čista, vi ste slobodni. A kako je bilo sa mirom u zemlji? Znam ja to, kao dečko od šesnaest godina bio sam sa markgrafom na saboru. Šta sve knezovi nisu govorili, a sveštenici još više. Vaš episkoi je caru probio uši kao da mu je pravda bogzna kako za srce prirasla; a sad mi je on sam, eto, zarobio paža, u vreme kad su naši sukobi izravnati i kad ja ni na kakvo zlo nisam ni pomišljao. Zar nije sve među nama izglađeno? Šta ima on s tim momkom?
VAJSLINGEN: To je učinjeno bez njegovot znanja.
GEC: A zašto ga onda ne pusti?
VAJSLINGEN: Nije se ponašao onako kako je trebalo.
GEC: Nije se ponašao? Vere mi on je uradio onako kako je trebalo da uradi, to je izvesno, kao što je izvesno da je zarobljen s vašim i episkopovim znanjem. Mislite li vi da sam ja tek danas došao na svet i da ne treba da vidim kuda to sve vodi?
VAJSLINGEN: Vi podozrevate i činite nam nepravdu.
GEC: Vajslingene, treba li da govorim otvoreno? Ja sam vama trn u oku, tako mali kao po sam, a isto toliko i Zelbic i Zikingen, jer smo čvrsto rešeni pre da umremo no da ma kome zahvaljujemo za vazduh koji dišemo, i da ne služimo kao klevetnici ma kome sem našem caru. Oni me upetljavaju, ocrnjuju me kod njegovog veličanstva i kod svojih prijatelja i mojih suseda, uhode me u svoju korist. Hoće da me uklone s puta, kako izgleda. Zato su mi zarobili paža, jer. su znali da sam ga poslao u izvićanje, i zato on nije učinio ono što je trebalo, jer me nije vama izdao. A ti si, Vajslingene, njihovo oruđe!
VAJSLINGEN: Berlihingene!
GEC: Ni reči više o tome! Ja sam neprijatelj objašnjavanja; čovek se prevari ili prevari drugoga, a često se prevare obojica.
KARL: Oče, za sto!
GEC: Radosna vest! Hajdete; nadam se da će vas moja ženska čeljad razveseliti. Vi ste inače bili ljubavnik. Gospođice su umele o vama da pričaju. Hajdete! (Odu)

U EPISKOPOVOJ PALATI U BAMBERGU TRPEZARIJA
Bamberški episkop, Opat manastira Fulde, Olearius, Libetraut, dvorani za stolom. Donose poslastice i velike kondire vina.
EPISKOP: Studira li sada mnogo nemačkih plemića u Bolonji?
OLEARIUS: Mnogo iz plemićkog i građanskog staleža. Ovo što ću vam reći nije razmetanje, ali njih najviše hvale. Na univerzitetu je već prešlo u poslovicu: vredan kao nemački plemić. Jer dok oni iz građanskog staleža ulažu pohvalan trud da talentom nadoknade ono što nisu dobili rođenjem. ovi teže da pohvalnim takmičenjem uzdignu urođeno dostojanstvo najsjajnijim zaslugama.
OPAT: Gle!
LIBETRAUT: Šta sve čovek neće doživeti! Vredan kao nemački plemić! Tako što nisam čuo otkako sam se rodio.
OLEARIUS: Da, ceo im se univerzitet divi. Uskoro će se neki od najstarijih i najveštijih vratiti kao doktori. Car će biti srećan što će moći da njima popuni prva mesta.
EPISKOP: To ni u kom slučaju neće izostati.
OPAT: Da li, na primer, znate jednog plemića...? On je iz Hesena...
OLEARIUS: Ima ih mnogo iz Hesena.
OPAT: Zove se... on je... Zar ga niko od vae ne zna? Majka mu je od... O! njegov otac ima samo jedno oko... i bio je maršal.
LIBETRAUT: Od Vildenholca?
OPAT: Tako je... od Vildenholca.
OLEARIUS: Znam ga, naravno, to je jedan mladi goepodin koji ima puno sposobnosti. Naročito ga hvale kao vrlo jakog u disputu.
OPAT: To je naeledio od svoje majke.
LIBETRAUT: Samo, njen muž nikad je zbog toga nije hvalio.
EPISKOP: Kako rekoste da se zvao car koji je napisao vaš Corpus Juris?
OLEARIUS: Justinijanus.
EPISKOP: Divan gospodar! Živeo!
OLEARIUS: Da živi njegova uspomena! (Piju)
OPAT: Mora da je to lepa knjiga.
OLEARIUS: Mogla bi se vrlo dobro nazvati knjigom nad knjigama; to je zbirka svih zakona. Uz svaki slučaj ide i gotova presuda, a ono čega nema ili je nejasno dopunjuju objašnjenja kojima su najučeniji ljudi ukrasili ovo najvrsnije delo.
OPAT: Zbirka svih zakona! Sto mu gromova! Tu mora da su i deset zapovesti!
OLEARIUS: Implicite naravno, ne explicite.
OPAT: To i ja mislim, same za sebe, bez ikakve dalje explicite.
EPISKOP: A što je najlepše, kako vi velite, moglo bi da živi u miru i spokojstvu carstvo u kome bi se ovaj zakonik potpuno uveo i gde bi se njim valjano rukovodilo.
OLEARIUS: Nema sumnje.
EPISKOP: Da žive svi doktori prava!
OLEARIUS: Ovim ću se bogme svuda pohvaliti. (Piju) Kad bi dao bog da se tako govori i u mom zavičaju!
OPAT: A odakle ste vi, visokoučeni gospodine?
OLEARIUS: Iz Frankfurta na Majni, vašoj eminenciji na službi.
EPISKOP: A zar vi, gospoda, niste tamo dobro zapisani? Kako to?
OLEARIUS: Prilično čudno. Bio sam tamo da podignem nasledstvo svoga oca; svetina umalo što me nije kamenovala kad je čula da sam pravnik.
OPAT: Sačuvaj bože!
OLEARIUS: ALI to dolazi otuda: porotni sud, koji svud nadaleko uživa veliki ugled, sastavljen je isključivo od ljudi koji nisu upoznati sa rimskim pravom. Misli se da je dovoljno sa godinama i iskustvom steći tačno poznavanje unutrašnjih i spoljašnjih prilika grada. I tako se građanima i onima iz susednih mesta sudi prema starom običaju i nešto malo statuta.
OPAT: To je sasvim dobro.
OLEARIUS: Ali nije dovoljno za sve. Čovečji život je kratak, i u jednoj generaciji ne javljaju se svi pravni slučajevi. Naš zakonik je zbirka takvih kazusa iz mnogih vekova. A zatim čovekova volja i njegovo mišljenje su kolebljivi: ovome se danas čini da je nešto pravo, a to drugi sutra neće odobriti, i na taj način ne daju se izbeći zabune i nepravde. Sve to određuju zakoni, a zakoni su nepromenljivi.
OPAT: To je, varavno, bolje.
OLEARIUS: To svetiva ne priznaje, koja, iako je pohlepna na novosti, zazire neobično od evega što je novo i što je izbacuje iz njenog koloseka, pa čak š onda kad je to za njeno dobro. Ona smatra pravnika kao smutljivca protiv države i secikesu, i besna je kad neko samo i pomisli da se u tom kraju nastani.
LIBETRAUT: Vi ste iz Frankfurta! Ja tamo imam puno poznanika. Prilikom krunisanja cara Maksimilijana prilično smo se počastili onim u čemu su vaše mladoženje docnije uživale.. Vi se zovete Olearius? Ne poznajem nikoga sa takvim imenom.
OLEARIUS: Moj otac se zvao Elman. [Ime izvedeno od nemačkog Oel, zajtin, pa doslovno i prevedeno na latinski: Olearius. - Prim. prev.] I samo zato, da bih izbegao neujednačenost sa naslovom mojih latinskih spisa, nazvao sam se Olearius, sledeći primeru i savetu uvaženih pravnih učitelja.
LIBETRAUT: Dobro ste učinili što ste se preveli na latinski. Niko nije prorok u svojoj zemlji, na biste se i vi tako proveli. va svom maternjem jeziku.
OLEARIUS: To nije bilo zbog toga.
LIBETRAUT: Sve stvari imaju po nekoliko uzroka.
OPAT: Niko nije prorok u svojoj zemlji!
LIBETRAUT: A znate li zašto, preosvećeni gospodine?
OPAT: Jer je tamo rođen i vaspitan?
LIBETRAUT: Tako je! To može da bude jedan uzrok. Drugi je: što pri bližem poznanstvu sa tom gospodom iščezne nimbus dostojanstva i svetosti koji nam je lažljivo dočarala maglovita udaljenost, i onda od njih ostane samo komadić loja.
OLEARIUS: Izgleda da ste vi plaćeni da govorite istine.
LIBETRAUT: Imam srca za to, a i usta mi nisu s raskida.
OLEARIUS: Ali nemate i veštine da ih lepo iznesete.
LIBETRAUT: Kupice su dobro metnute, onde gde vuku.
OLEARIUS: Šarlatani lekari koji puštaju krv, poznaju se po kecelji, i niko se ne čudi njihovom rđavom poslu. Iz predostrožnosti trebalo bi da nosite kapu s praporcima.
LIBETRAUT: Gde ste vi dobili diplomu? Pitam samo, ako mi slučajno padne na pamet da odmah nađem pravu kovačnicu.
OLEARIUS: VI ste bezobrazni.
LIBETRAUT: A vi suviše glagoljivi. (Smeju se Episkop i Opat)
EPISKOP: Hajde o nečem drugom! Ne padajte u vatru, gospodo! Za stolom sve prolazi. Pređimo na drugi razgovor, Libetraute!
LIBETRAUT: Preko puta Frankfurta je jedno mesto, zove se Zaksenhauzen... [Zaksenhauzenci su bili poznati kao grubi i prosti. - Prim. prev.]
OLEARIUS (Episkopu) Šta se govori o pohodu Turaka, vaša kneževska milosti?
EPISKOP: Car nema ničeg prečeg nego da prvo smiri državu, da ukloni razmirice i da učvrsti ugled sudova. Posle toga će, veli se, on lično krenuti protiv neprijatelja carstva i hrišćanstva. Sad mu još zadaju posla njegovi privatni poslovi, a carstvo je, uprkos četrdeset mirovnih ugovora među pokrajinama, još prava razbojnička pećina. Franken i Švaben, Gornju Rajnu i granične pokrajine pustoše obesni i smeli vitezovi. Zikingen, Zelbic sa jednom nogom, Berlihingen sa gvozdenom rukom, rugaju se u tim krajevima carskom ugledu...
OPAT: Da, ako veličanstvo uskoro to ne onemogući, strpaće nas najzad ove ćide sve u jednu vreću.
LIBETRAUT: Voleo bih da vidim toga koji bi bačvu iz Fulde strpao u vreću.
EPISKOP: Naročito je ovaj Berlihingen već toliko godina moj nepomirljivi neprijatelj i neiskazano mi pravi neprilike; ali, nadam se, neće to još dugo trajati. Carski dvor je sad u Augzburgu. Preduzeli smo mere, i moraćemo imati uspeha. Gospodine doktore, da li poznajete Adelberta od Vajslingena?
OLEARIUS: Ne, eminencijo.
EPISKOP: Ako sačekate dolazak tog čoveka, radovaćete se što ćete u jednoj ličnosti videti najplemenitijeg, najrazboritijeg i najprijatnijeg viteza.
OLEARIUS: Mora da je to neki izvanredan čovek, kad zaslužuje takve pohvale iz takvih usta.
LIBETRAUT: Nije bio ni na jednom univerzitetu.
EPISKOP: To znamo. (Sluge pritrče prozoru) Šta je to tamo?
JEDAN SLUGA: Baš sad je kroz kapiju zamka projahao Ferber, Vajslingenov konjanik.
EPISKOP: Vidite šta nam donosi; svakako hoće da prijavi dolazak svog gospodara. (Libetraut ode. Oni ustaju i ispijaju još po jednu čašu. Vraća se Libetraut)
EPISKOP: Kakve su vesti?
LIBETRAUT: Voleo bih da neko drugi mora da vam ih saopšti. Vajslingen je zarobljen.
EPISKOP: O!
LIBETRAUT: Zarobio ga je Berlihingen, sa trojicom njegovih konjanika, kod Hazlaha. Jedan je pobegao da vam to javi.
OPAT: Crni glasnik!
OLEARIUS: Od srca mi je žao.
EPISKOP: Hoću da vidim tog konjanika, dovedite ga gore. Sam ću razgovarati s njim. Uvedite ga u moj kabinet. (Ode)
OPAT (sedne) Još jedan gutljaj. (Sluge toče vino)
OLEARIUS: Ako je preseveštenstvo, da s vrtu? Post coenam stabis seu passus mille meabis. [Leoninski stih koji verovatno potiće iz lekarske škole u Salernu: Posle obeda treba da stojiš ili načiniš hiljadu koraka]
LIBETRAUT: Zaista, vama sedenje ne prija. Još će vas kaplja udariti. (Opat ustaje)
LIBETRAUT (za sebe) Samo kad jednom bude napolju, za explicitium ja ću mu se postarati. (Odlaze)

JAKSTHAUZEN
Marija, Vajslingen
MARIJA: Velite da me volite. Rado vam verujem i nadam se da ću sa vama biti srećna i da ću vas usrećiti.
VAJSLINGEN: Ja osećam samot to da sam potpuno tvoj. (Zagrli je)
MARIJA: Molim vas, pustite me. Dopustila sam vam jedan poljubac na kaparu, a vi izgleda, hoćete već da prisvojite ono što je samo pod uslovima vaše.
VAJSLINGEN: Vi ste i suviše strogi, Marija! Nevina ljubav raduje samo božanstvo, a nikako ga ne vređa.
MARIJA: Neka je i tako! Ali ja se sa tim ne mogu pomiriti. Učili su me: zagrloaji su kao lanci, jaki po svojoj povezanosti, a devojke, kad vole, slabije su nego Samson kad je izgubio svoju kosu.
VAJSLINGEN: Ko vas je to učio?
MARIJA: Opatica moga manaetira. Do svoje šesnaeste godine bila sam kod nje, i sad kad sam s vama, osećam sreću što sam se sa njom družila. Ona je volela i smela je da govori. NJeno je srce puno osećanja! Bila je divna žeka.
VAJSLINGEN: Onda je ličila na tebe. (Uzme je za ruku) Kako će mi biti kad budem morao da vas ostavim.
MARIJA: Malo neugodno, nadam se, jer znam kako će meni biti. Ali vi treba da idete.
VAJSLINGEN: Da, draga moja. i hoću. Jer osećam kakvo ću blaženstvo steći tom žrtvom. Neka je blagosloven tvoj brat i dan kad je on izišao' da me zarobi!
MARIJA: Srce mu je bilo puno nade za tebe i sebe. Zbogom, rekao je pri rastanku, pokušaću da nađem starog Vajslingena.
VAJSLINGEN: I našao ga je. Oh, kako bih želeo da nisam zbog tog zlosrećnog života na dvoru toliko zanemario nadzor. nad svojim dobrima i šihovu bezbednost. Mogla bi odmah da budeš moja.
MARIJA: I odlaganje ima svojih prijatnosti.
VAJSLINGEN: Ne govori tako, Marija, inače ću se morati pobojati da me manje voliš nego ja tebe. Ipak ja ispaštam zasluženo, ali je to iepaštanje ništavno u poređenju sa nadom koja će me na svakom koraku pratiti! Biti sav tvoj, živeti samo u tebi i u krugu dobra, udaljen od sveta, odvojen, uživati svu divotu koju dva srca mogu jedno drugom da pruže. Šta je milost kneza, odobravanje sveta, prema tom prostom, jedinstvenom blaženstvu? Ja sam se mnogo nadao i želeo, ali ovo što mi je palo u deo prevazilazi nade i želje.
Gec dolazi.
GEC: Vaš paž se vratio. Od umora i gladi jedva je mogao da progovori. Moja žena mu daje da jede. Toliko sam razumeo da episkop neće da izda moga paža, već da treba da se odrede carski komesari i ročište gde će se ta stvar izravnati. Neka bude kako hoće! Adelberte, vi ste slobodni; ja ne tražim ništa drugo do vašu ruku, da ubuduće nećete ni javno ni tajno pomagati moje neprijatelje.
VAJSLINGEN: Evo, dajem vam ruku. Neka od ovog trenutka prijateljstvo i poverenje budu među nama kao nepromenljivi zakon prirode! Dozvolite mi u isti mah da uzmem ovu ruku (uzme Marijinu ruku), a s njom da prisvojim i najplemenitiju devojku.
GEC: Smem li da kažem “da" mesto vas?
MARIJA: Ako kažete sa mnom.

GEC: Sreća što ovog puta naše koristi idu zajedno. Tvoji pogledi su dovoljan dokaz. Da, Vajslingene! Dajte ruke, a ja ću izgovoriti amin. Prijatelj i brat! Hvala ti, sestro, ti umeš i više nego da predeš lan. Ti si uprela nit da uhvatiš ovu rajsku pticu. Ti ne izgledaš sasvim slobodan! Šta ti nedostaje? Ja sam potpuno srećan; vidim ono čemu sam se samo u snu nadao, i sad kao da sanjam. Ah, svršeno je s mojim snom! Noćas mi je bilo kao da sam ti pružio moju desnu gvozdenu ruku i ti si me tako stegao da je ona ispala iz mišićnih opruta kao da je slomljena. Uplašio sam se i probudio. Trebalo je samo da nastavim da sanjam i onda bih video kako si mi na njeno mesto stavio novu, živu ruku. Ti sad treba da ideš da dovedeš svoj zamak i svoja dobra u ispravno stanje. Zbog tog prokletog dvora zanemario si i jedno i drugo. Moram da zovem ženu. Jelisaveta!
MARIJA: Moj brat je na vrhuncu radosti.
VAJSLINGEN: Pa ipak ja bih smeo da mu taj stupanj osporim.
GEC: Lep će ti biti stan.
MARIJA: Franken je blagoslovena zemlja.
VAJSLINGEN: Smem da vam kažem da je moj zamak u najblagoslovenijem i najprijatnijem kraju.
GEC: To slobodno možete, a ja mogu da potvrdim. Tu vam teče Majna i postepeno se diže brdo, prekriveno njivama i vinogradima, a na njegovom vrhu je vaš zamak; zatim, odjednom, reka naglo savija iza stene na kojoj je vaš zamak. Prozori velike dvorane gledaju okomito na vodu, izgled - na čitave sate hoda unaokolo.
Dolazi Jelisaveta.
JELISAVETA: Šta zapovedate?
GEC: I ti treba da daš svoju ruku i da kažeš: „Bog neka vas blagoslovi!" Oni su par.
JELISAVETA: Tako brzo.
GEC: Ali ne i neočekivano.
JELISAVETA: Neka da bog da uvek za njom čeznete kao dosad kad ste joj se udvarali! A zatim neka da bog da budete srećni kao kad ste je zavoleli!
VAJSLINGEN: Amin! Drugu sreću sem takve i ne želim.
GEC: Mladoženja, draga ženo, polazi va mali put; jer velike promene povlače |za sobom mnogo malih. On će se prvo udaljiti sa episkopskog dvora da bi to prijateljstvo malo po malo ohladnelo. Zatim treba svoja dobra da iščupa iz ruku sebičnih zakupaca. I hajdemo, sestro, hajdemo,
JELISAVETA: Ostavićemo ga samog. NJegov paž ima svakako tajnih naloga za njega.
VAJSLINGEN: Ništa što vi ne biste smeli da čujete.
GEC: Nije potrebno. Franken i Švaben! Vi ste sad zbratimljeni više no ikad. Ah, kako ćemo samo pritegnuti knezove. (Odlaze njih troje)
VAJSLINGEN: Bože na nebesima! Zar si mogao meni nedostojnom pripremiti ovakvo blaženstvo? To je i suviše za moje srce. Koliko sam zavisio od bednih ljudi, kojima sam mislio da ću ovladati, od pogleda kneza, od poniznog odobravanja unaokolo! Geče, dragi Geče! Ti si te samom meni povratio, a, ti, Marija, ti si upotpunila promenu moga shvatanja. Osećam se tako slobodan kao u vedrom vazduhu. Bamberg vigle neću videti, preseći ću sve sramne veze koje su me podjarmljivale. Moje srce se širi, ovde nema mučne težnje za nedostižnom veličinom. Jasno je da je srećan i veliki samo onaj kome nije potrebno ni da zapoveda ni da sluša, da bi nešto bio!
Dolazi Franc.
FRANC: Pomozi bog, milostivi gospodine! Donosim vam toliko pozdrava da ne znam otkud da počnem. Bamberg i deset milja unaokolo šalju vam hiljadostruke pozdrave!
VAJSLINGEN: Dobrodošao, Franče! Šta još donosiš?
FRANC: Vi ste u takvoj uspomeni na dvoru i svuda da se to ne da izreći.
VAJSLINGEN: To neće dugo trajati.
FRANC: Dok ste živi! A posle vaše smrti jasnije će sijati nego mesingana slova na nadgrobnom spomeniku. Kako su samo primili srdu vašu nezgodu!
VAJSLINGEN: Šta je rekao episkop?
FRANC: Bio je tako nestrpljiv da sazna da je čestim pitanjima ometao moje odgovore. Doduše, bilo mu je to već poznato, jer mu je doneo vest Ferber, koji je pobegao iz Hazlaha. Ali je hteo sve da zna. Pitao je tako uplanteno da niste povređeni. Rekao sam da ste čitavi od glave do nokta malog prsta na nozi.
VAJSLINGEN: Šta je kazao na predloge?
FRANC: Hteo je odmah sve da da, paža i novac, samo da vas oslobodi. Ali kad je čuo da ćete vi i bez toga biti oslobođeni i da će sama vaša reč biti jemstvo za paža, onda je hteo po svaku cenu da se stvar s Berlihingenom izravna na sudu. Rekao mi je sto stvari za vas - ja sam ih opet zaboravio. Bila je to duga pridika o temi: ja ne mogu bez Vajslintena.
VAJSLINGEN: Moraće da nauči!
FRANC: Kako to govorite? Rekao je: „Neka požuri, sve čeka na njega".
VAJSLINGEN: Može da čeka. Ja ne idem na dvor.
FRANC: Ne idete na dvor? Gospode! Kako vam je to palo na pamet? Kad biste vi znali što ja znam! Kad biste samo mogli i da sanjate šta sam ja video!
VAJSLINGEN: Šta ti je?
FRANC: Van sebe sam kad se samo setim toga. Bamberg nije všle Bamberg, jedan anđeo u ženskom obliku načinio ga je predvorjem neba.
VAJSLINGEN: Samo to?
FRANC: Neka budem pop ako je vi vidite i ne budete van sebe.
VAJSLINGEN: Pa ko je to?
FRANC: Adelhajda od Valdorfa.
VAJSLINGEN: Ona! Slušao sam mnogo o njenoj lepoti.
FRANC: Slušao? To je isto tako kao kad biste rekli: gledao sam muziku. Jezik ima tako malo mogućnosti da izrazi i jednu jedinu crtu njenog eavršenstva, jer čak ni samo oko nije dovoljno u njenom prisustvu.
VAJSLINGEN: Ti nisi pri sebi.
FRANC: Lako može biti. Poslednji put kad sam je video moja čula su bila kao u pijanice. Ili bolje, mogu reći da sam u tom trenutku ooetio kako je svecu pri nebeskom priviđenju, Sva čula snažna, do krajnosti napregnuta i savršena, pa ipak nijedno za upotrebu.
VAJSLINGEN: To je čudnovato.
FRANC: Kad sam se opraštao od episkopa, ona je sedela kod njega. Igrali su šaha. On je bio vrlo milostiv, pružio mi je ruku da je poljubim i govorio mi je mnogo, mnogo, što ja nisam čuo. Jer ja sam gledao njegovu susetku, koja je uprla oči u šahovsku tablu, kao da razmišlja o nekom krupnom potezu. Oko usta i na obrazu jedna tanka crta vrebanja! Žalio sam što nisam kralj od slonovače. Plemenitost i ljupkost blistali su joj na čelu. Pa zasenjujuća belina lica i grudi, koja se odvajala od mrke kose!
VAJSLINGEN: Pa ti si postao pesnik.
FRANC: Osetio sam u tom trenutku šta je to što čoveka čini pesnikom: puno srce, ali puno samo jednim osećanjem! Kad je episkop završio i ja se poklonio, ona me je pogledala i rekla: „I od mene pozdrav, kao od nepoznate! Reci mu neka uskoro dođe. Novi prijatelji očekuju ga; ne bi trebalo da ih prezre i ako već ima toliko mnogo starih!" Hteo sam nešto da odgovorim, ali prolaz od srca do jezika bio je zaprečen, poklonio sam se. Dao bih sve što imam, da sam smeo da poljubim vrh njenog malog prsta! Dok sam tu stajao ispustio je episkop jednog piona, ja sam poleteo da ga dohvatim, i pri podizanju dodirnuo sam rub njene haljine, to mi je prostrujalo kroz sve udove, i ne znam kako sam izišao na vrata.
VAJSLINGEN: Je li njen muž na dvoru?
FRANC: Ona je već četiri meseca udovica. Da bi se razonodila, boravi u Bambergu. Vi ćete je videti. Kad čoveka pogleda, kao da ga ogreje prolećno sunce.
VAJSLINGEN: Na mene će slabije uticati.
FRANC: Čujem da ćete se oženiti.
VAJSLINGEN: Kamo sreće da već jesam! Moja mila Marija usrećiće mi život. NJena slatka duša ogleda se u njenim plavim očima. I bela kao nebesni anđeo, sva načinjena od nevinosti i ljubavi, ona vodi moje srce u mir i sreću. Spremi stvari. Pravo u moj zamak! Neću da vidim Bamberg, pa ma me i sam sveti Fajt lično pozivao. (Ode)
FRANC: Ne daj bože! Nadajmo se najboljem! Marija je mila i lepa, i zarobljeniku i bolesniku se ne može zameriti ako se u nju zaljubi. U njenim očima je uteha, društvena melanholija. Ali oko tebe, Adelhajda, je život, oganj, ushićenje... Ja bih... Ja sam ludak... Jedan njen pogled načinio je to od mene. Moj gospodar mora tamo! Ja moram tamo! I onda ću, gledajući je, opametiti se šda potpuno' poludeti.
Zavesa

DRUGI ČIN

BAMBERG DVORANA
Episkop i Adelhajda igraju šaha. Libetraut citrom. Dame, dvorani oko njega.
LIBETRAUT (svira i peva)

S tobocem strela, lukom,
Kupido, visoko rukom
uzdignuv zublju, leti.
U borbu hrabro juri,
muškoj pobedi žuri;
ko će pred njega smeti?
Napred! Napred!
Hoj! Hoj!
Oružja stoji zveka,
krila mu zuje meka,
u oku oganj sveti.
On spazi grudi gole,
s visina krenu dole
i hitro na njih pade.
Plamene strele rasu,
s požarom u istom nasu
ljubavne razbukta jade.
One se nad njim sviše,
koprenom sna ga skriše...
O buji, paji! Spi!

ADELHAJDA: Ne mislite na igru. Šah kralju!
EPISKOP: Još ima izlaza.
ADELHAJDA: Ali nećete dugo. Šah kralju!
LIBETRAUT: Tu igru ja ne bih igrao, kad bih bio vladar, zabranio bih je na dvoru i u celoj zemlji.
ADELHAJDA: Zbilja, ta igra je probni kamen za inteligenciju.
LIBETRAUT: Ne zato! Milije bi mi bilo urlanje posmrtnog zvona i kukanje ptica zloslutica, milije lajanje mrzovoljnog dvorskog psa savesti; više bih voleo da ih slušam u najtvrđem snu, nego od lovaca, konja i druge stoke večito: „Šah kralju!"
EPISKOP: Kome bi tako što moglo da padne na pamet!
LIBETRAUT: Nekome, na primer, koji bi bio vrlo slab a imao jaku svest, kao što to većinom ide jedno s drugim. Vi to zovete kraljevskom igrom i kažete da je ona pronađena za nekog kralja, koji je pronalazača nagradio morem izobšva. Ako je to istina, čini mi se kao da ga gledam. Bio je maloletan umom i godinama, pod tutorstvom svoje majke ili žene, prve dlake su mu probijale bradu, na slepoočnicama kosa plava kao lan, bio je uslužno savitljiv kao vrbov prut i rado je igrao „dame" [„Za upotrebu princa". Pod tim naslovom naredio je Luj XIV da se za njegove unuke izrade skraćena izdanja klasičnih pisaca. - Pr. prev.] sa damama, ne iz strasti, bože sačuvaj, već razonode radi. NJegov vaspitač, suviše zaposlen da bude naučnik, suviše krut da bude svetski čovek, pronašao je igru in usum Delphini [Igra pionima. - Pr. prev.] koja je tako duhovno srodna sa njegovim veličanstvom - i tako dalje.
ADELHAJDA: Mat! Trebalo bi, Libetraute, da vi popunjavate praznine u našoj istoriji. (Ustaju)
LIBETRAUT: Praznine u našim rodoslovima, to bi bilo korisnije. Otkako zasluge nangih predaka služe za istu upotrebu kao i njihovi portreti, to jest, da ukrase gole zidove naših soba i našeg karaktera; tu bi se dalo šta zaraditi.
EPISKOP: On neće da dođe, kažete vi!
ADELHAJDA: Molim vas, ne mislite na to.
EPISKOP: Šta to može da bude?
LIBETRAUT: Šta? Uzroci se mogu nizati kao brojanice. Zapao je u neku vrstu pogruženosti, od koje bih ga ja lako izlečio.
EPISKOP: Učinite to, otidite k njemu.
LIBETRAUT: A moje ovlašćenje?
EPISKOP: Neka bude neograničeno. Ne štedi ništa, samo da ga dovedeš.
LIBETRAUT: Smem li i vas da umešam, milostiva gospođo?
ADELHAJDA: Obazrivo.
LIBETRAUT: To je široka poruka.
ADELHAJDA: Da li me tako malo poznajete, ili ste toliko mladi da ne znate kakvim tonom treba da govorite o meni Vajslingenu.
LIBETRAUT: Ja mislim tonom svirajke kojom se vabe prepelice.
ADELHAJDA Nikada se nećete opametiti.
LIBETRAUT: A zar je to mogućno čoveku, milostiva gospođo?
EPISKOP: Idite, idite. Uzmite najboljeg konja iz moje konjušnice, izaberite sluge i dovedite ga!
LIBETRAUT: Ako ga ne doteram ovamo, slobodno recite da se baba koja leči bradavice i pege na licu razume u simpatijama više od mene.
EPISKOP: Šta to pomaže! Berlihinten je ovladao celim njim. Ako dođe, opet će hteti da ode.
LIBETRAUT: Hteti, to nije pitanje, ali da li će moći. Knežev stisak ruke i osmeh jedne lepe žene! Mali je Vajslingen da se od toga otrgne. Hitam i preporučujem se vašoj milosti.
EPISKOP: Srećan put.
ADELHAJDA: Zbogom. (Libetraut odlazi)
EPISKOP: Kad bude ovde, osloniću se na vas.
ADELHAJDA: Hoćete li da me upotrebite kao grančicu namazanu lepkom?
EPISKOP: A ne.
ADELHAJDA: Onda kao mamac?
EPISKOP: Ne, to će biti Libetraut. Molim vas, nemojte mi odreći ono što mi inače niko ne može pružiti.
ADELHAJDA: Videćemo.

JAKSTHAUZEN
Hans od Zelbica, Gec
ZELBIC: Svako će vas hvaliti što ste onima iz Nirnberga oglasili neprijateljstvo.
GEC: Pojeo bih se od muke da sam morao dugo da im ostanem dužan. Jasno je kao dan da su oni izdali bambergovcima moga paža. Treba dobro da me zapamte!
ZELBIC: Oni su već odavno kivni na vas.
GEC: A i ja na njih; i vrlo dobro mi je došlo što su oni otpočeli.
ZELBIC: Slobodni gradovi i popovi drže se oduvek zajedno.
GEC: Imaju razloga.
ZELBIC: Potkovaćemo im opanke.
GEC: Ja sam račuvao na vas. Neka da bog da nam pretsednik opštine iz Nirnberga sa zlatnim lancem oko vrata padne šaka; pored sve svoje mudrosti, jako će se začuditi.
ZELBIC: Čujem da je Vajslingen opet na vašoj strani. Hoće li nam prići?
GEC: Neće još; ima nekih razloga zbog kojih još ne sme da nas javno pomaže; ali je dovoljno za neko vreme da nije protiv nas. Pop je bez njega što i odežda bez popa.
ZELBIC: Kada ćemo krenuti?
GEC: Sutra ili prekosutra. Uskoro će stići bamberški i nirnberški trgovci sa frankfurtskog sajma. Imaćemo dobar lov.
ZELBIC: Ako bog da! (Odlazi)

BAMBERG ADELHAJDINA SOBA
Adelhajda, njena komorkinja
ADELHAJDA: Veliš, on je tu! Prosto ne mogu da verujem.
KOMORKINJA: Da ga sama nisam videla, rekla bih: sumnjam.
ADELHAJDA: Libetrauta treba episkrp da pozlati; izveo je majstorsko delo.
KOMORKINJA: Videla sam ga u trenutku kad je ulazio u zamak; jahao je belca. Konj se uplašio čim je stigao na most i nije hteo ni dd makne s mesta. Svet je dotrčao iz svih ulica da ga vidi. Zabavljalo ga je što je konj neposlušan. Sa svih strana su ga pozdravljali, a on je svima zahvaljivao. S prijatnom ravnodušnošću sedeo je u sedlu i milovanjem i pretnjom najzad je naterao konja da uđe u kapiju; sa njim su bili Libetraut i mali broj konjanika.
ADELHAJDA: Kako ti se dopada?
KOMORKINJA: Kako mi se malo koji čovek dopao! Liči na cara ovde (pokazuje na Maksimilijanov portret), kao da mu je sin. Nos samo malo manji, isto tako prijatne svetlokestenjave oči; isto tako leia plava kosa, a u telu kao lutka. Na licu mu je jedna pomalo tužna prta... ne znam... mnogo mi se dopao!
ADELHAJDA: Radoznala sam da ga vidim.
KOMORKINJA: To bi bio gospodar za vas.
ADELHAJDA: Ludo!
KOMORKINJA: Deca i lude...
Dolazi Libetraut.
LIBETRAUT: A sad, milostiva gospođo, šta zaslužujem?.
ADELHAJDA: Rogove od svoje žene. Jer, sudeći po ovome, vi ste mnogu poštenu ženu iz susedstva nagovorili da zaboravi na svoju dužnost.
LIBETRAUT: A ne, milostiva gospođo! Hoćete reći da ne zaboravi na svoju dužnost, jer kad bi se tako što i dešavalo, ja sam je nagovarao na postelji njenog muža.
ADELHAJDA: Kako ste uspeli da ga dovedete?
LIBETRAUT: Vi dobro znate kako se hvataju šljuke; hoćete li da vas naučim mojoj veštini? - Prvo1 sam se pravio kao da ništa ne znam o njegovom ponašanju i da ništa ne razumem, i tim sam ga doveo u nezgodan položaj da mi ceo događaj ispriča. A ja sam odmah počeo da gledam na to sasvim drukčije nego on, nisam nalazio... nisam uviđao... i tako dalje. Zatim sam govorio o svemu i svačemu u Bambergu, ređao krugše i sitne stvari. probudio izvesne stare uspomene. i čim sam zaposlio njegovu uobrazilju, povezao sam stvarno veliki broj onih niti koje sam našao raskinute. On nije znao kako mu se to dogodilo, osećao je da ga nešto novo vuče u Bamberg, hteo je... iako nije hteo. I kako se on sad udubio u svoje srce, i pokušavao da to raščlani, i bio suviše zauzet sobom da bi na sebe pazio, bacio sam mu oko vrata konopac upreden od tri jaka struka: ženske naklonosti. kneževske naklonosti i laskanja, i tako sam ga ovamo dovukao.
ADELHAJDA: Šta ste govorili o meni?
LIBETRAUT: Suštu istinu. Da imate neprijatnosti zbog svojih - da ste se nadali, pošto on uživa ugled kod cara, da će vam to lako okončati.
ADELHAJDA: Dobro je.
LIBETRAUT: Episkop će vam ga dovesti.
ADELHAJDA: Očekujem ih. (Libetraut odlazi) Sa srcem kako sam retko koju posetu očekivala.

U ŠPESARTU
Berlihingen, Zelbic, Georg kao konjanik
GEC: Nisi ga zatekao?
GEORG: Odjahao je dan ranije sa Libetrautom u Bamberg u pratnji dva konjanika.
GEC: Ne vidim šta to treba da znači.
ZELBIC: Ja vidim vrlo dobro. Vaše je pomirenje bilo malo i suviše brzo da bi moglo da bude trajno. Libetraut je prepreden i nagovorio ga je...
GEC: Misliš li da će prekršiti obavezu?
ZELBIC: Prvi korak je učinjen.
GEC: Ja ne verujem u to. Ko zna kako je bilo potrebno da ode na dvor, još su mu dužni, nadajmo se najboljem.
ZELBIC: Daj bože, da on to zaslužuje i da čini što je najbolje!
GEC: Palo mi je na pamet jedno lukavstvo. Da navučemo Georgu koporan bamberškog konjanika koji smo zaplenili i da mu damo njegov sprovodnički znak, [Zbog nesigurnosti puteva konjanici kneževa ili slobodnih gradova sprovodili su putnike. - Pr. prev.] nek odjaše u Bamberg i neka vidi kako je.
GEORG: Odavno sam to čekao!
GEC: To je tvoj prvi pohod. Budi obazriv, dečko. Žao bi mi bilo kad bi ti se dogodila nesreća.
GEORG: Pustite me samo. Meni ne smeta da još toliko njih oko mene gamiže, meni to izgleda kao da su pacovi i miševi. (Ode)

BAMBERG
Episkop, Vajslingen
EPISKOP: Ti nećeš više da ostaneš!
VAJSLINGEN: Nećete zahtevati da prekršim svoju zakletvu.
EPISKOP: Mogao bih da zahtevam da se nisi ni zakleo. Kakva te je misao rukovodila? Zar te ja nisam mogao osloboditi i bez toga? Zar ja toliko malo vredim na carskom dvoru?
VAJSLINGEN: Dogodilo se; oprostite mi. ako možete.
EPISKOP: Ne razumem šta te je ma i kajmanje moglo prinuditi da učiniš taj korak! Mene da se odrekneš? Zar nije bilo stotinu drugih uslova da se iščupaš? Zar mi nismo imali njegovog paža? Zar ja ne bih dao dovoljno novaca da ga opet umirim? Naši napadi na njega i na njegove drugove nastavili bi se... Ah, zaboravio sam da govorim s njegovim prijateljem, koji sad radi protiv mene i lako bi mogao da obesnaži one mine koje je sam zakopao.
VAJSLINGEN: Milostivi gospodine!
EPISKOP: Pa ipak... kad opet vidim tvoje lice, čujem tvoj glas. To nije mogućno, nije mogućno.
VAJSLINGEN: Zbogom, milostivi gospodine!
EPISKOP: Dajem ti svoj blagoslov. Inače kad si odlazio govorio sam: “do viđenja!" Sad: dao bog da se nikad ne vidimo!
VAJSLINGEN: Mnogo što šta se može izmeniti.
EPISKOP: Možda ću te još jednom videti kao neprijatelja pred mojim zidovima, kako pustošiš njive koje sad imaju samo tebi da zahvale za svoj procvat.
VAJSLINGEN: Ne, milostivi gospodine.
EPISKOP: Ne možeš reći. Ne. Svetovnjački staleži, moji susedi, svi su kivni na mene. Dok sam imao tebe... Idi, Vajslingene! Nemam ništa više da vam kažem. Vi ste sve upropastili. Idite!
VAJSLINGEN: Ja ne znam šta da kažem... Episkop ode. Pojavljuje se Franc.
FRANC: Adelhajda vas čeka. Ne oseća se dobro. Pa ipak neće da vas pusti bez oproštaja.
VAJSLINGEN: Hodi OVamo.
FRANC: Idemo li zbilja?
VAJSLINGEN: Još večeras.
FRANC: Meni je kao da odlazim sa sveta.
VAJSLINGEN: I meni, a još uz to kao da ne znam kuda ću.

ADELHAJDINA SOBA
Adelhajda, Komorkinja
KOMORKINJA: Izgledate bledi, milostiva gospođo.
ADELHAJDA: Ja ga ne volim, a opet bih htela da ostane. Vidiš, ja bih mogla da živim s njim, iako ga odmah ne bih htela za muža.
KOMORKINJA: Verujete li da će otići?
ADELHAJDA: Kod episkopa je da mu kaže zbogom.
KOMORKINJA: A tek posle toga ima da bude u teškom položaju.
ADELHAJDA: Na šta to misliš?
KOMORKINJA: Što pitate, milostiva gospođo? Vi ste mu srce zakačili udicom, i krvariće ako pokuša da se otrgne.
Adelhajda, Vajslingen
VAJSLINGEN: Ne osećate se dobro, milostiva gospođo?
ADELHAJDA: To vama može da bude svejedno. Vi nas ostavljate, ostavljate zauvek. Zar vi pitate da li ćemo živeti ili umreti!
VAJSLINGEN: Vi pogrešno sudite o meni.
ADELHAJDA: Ja vas smatram za onakvog za kakvog se izdajete.
VAJSLINGEN: Izgled vara.
ADELHAJDA: Onda ste kameleon.
VAJSLINGEN: Kad biste mogli da vidite moje srce!
ADELHAJDA: Lepe stvari bi mi došle pred oči.
VAJSLINGEN: Svakako. Tamo biste našli svoju sliku.
ADELHAJDA: U nekom kutu, zajedno sa portretima izumrlih porodica. Molim vas, Vajslingene, da ne zaboravite da govorite sa mnom. Lažne reči vrede samo kad su maska naših dela. Prerušen čovek, koji se može poznati, igra bednu ulogu. Vi ne poričete svoja dela, a govorite suprotno. Šta da se misli o vama?
VAJSLINGEN: Šta hoćete. Ja sam toliko namučen onim što sam, da me nije ni malo strah od toga šta će se o meni misliti.
ADELHAJDA: Došli ste da se oprostite.
VAJSLINGEN: Dopustite mi da poljubim vašu ruku i da vam kažem zbogom. Vi ste me potsetili. Ja se nisam predomišljao... bio sam nesnosan, milostiva gospođo.
ADELHAJDA: Vi. to netačno izlažete; ja sam htela da vam pomognem da odete, jer vi hoćete da odete.
VAJSLINGEN: O, recite da moram. Kad me ne bi vukla viteška obaveza, sveti stisak ruke...
ADELHAJDA: Hajde! Hajde! Pričajte to devojkama koje čitaju Tojerdanka [Istoriskoalegorični viteški spev cara Maksimilijana I, koji je preradio i dopunio njegov sekretar Melhior Pfincing i koji je objavljen 1517 g. u Nirnbergu] i priželjkuju takvog muža. Viteška obaveza! Detinjarija!
VAJSLINGEN: Vi tako ne mislite.
ADELHAJDA: Tako mi svega na svetu, vi se pretvarate! Šta ste obećali? I kome? Ispuniti obavezu prema čoveku koji ne zna svoju dužnost prema caru i carstvu, u trenutku kad tim što vas je zarobio potpada pod kaznu Carskog suda. Ispuniti obavezu koja ne može da vredi više od nepravično iznuđene zakletve! Zar naši zakoni ne razrešuju od takvog zaklinjaša? Vi to možete pričati deci koja veruju u Ribecala. [Ličnost iz poznate nemačke bajke. - Pr. prev.] Druge se stvari kriju iza toga. Zar ti, Vajslingene, čovek tako pitome duše, hoćeš da iostaneš neprijatelj carstva, neprijatelj građanskog mira i sreće! Neprijatelj cara! Drug jednog razbojnika!
VAJSLINGEN: Kad biste ga poznavali...
ADELHAJDA: Biću pravična prema njemu. On ima veliku, neobuzdanu dušu. Baš zato, teško tebi, Vajslingene! Idi i uobrazi da ćeš mu biti drug. Idi i pusti da gospodari tobom. Ti si prijatan, predusretljiv...
VAJSLINGEN: I on je.
ADELHAJDA: Ali ti si popustljiv, a on nije! Neočekivano će te poneti za sobom, ti ćeš biti rob jednog plemića, a mogao si da budeš gospodar kneževa. Ali je ipak nemilosrdno ojaditi tvoj budući položaj.
VAJSLINGEN: Da si videla kako me je predusreo sa luno ljubavi...
ADELHAJDA: Sa puno ljubavi! I ti mu to pripisuješ u zaslugu? To je bila njegava dužnost; šta bi ti izgubio da je bio grub prema tebi? Meni bi to bilo prijatnije. Obesan čovek kao on...
VAJSLINGEN: Vi govorite o svom neprijatelju.
ADELHAJDA: Govorila sam radi vaše slobode. I ne znam uopšte zašto ja u to i ulazim. Zbogom.
VAJSLINGEN: Dozvolite mi još jedan trenutak. (Uzme njenu ruku i ćuti)
ADELHAJDA: Imate li još što da mi kažete?
VAJSLINGEN: Ja moram da idem.
ADELHAJDA: Onda idite.
VAJSLINGEN: Milostiva gospođo! Ja ne mogu.
ADELHAJDA: Vi morate.
VAJSLINGEN: Zar da to bude vaš poslednji pogled?
ADELHAJDA: Idite, ja sam bolesna, u vrlo nezgodan čas.
VAJSLINGEN: Ne gledajte me tako.
ADELHAJDA: Hoćeš da budeš naš neprijatelj, a treba da se smešimo na tebe. Idi.
VAJSLINGEN: Adelhajda!
ADELHAJDA: Ja vas mrzim.
Dolazi Franc.
FRANC: Milostivi gospodine! Episkop vas zove.
ADELHAJDA: Idite! Idite!
FRANC: Moli vas da hitno dođete.
ADELHAJDA: Idite! Idite!
VAJSLINGEN: Neću da se oproetim, videću vas opet! (Ode)
ADELHAJDA: Mene opet da vidi! To ćems sprečiti! Margareta, kad dođe, odbij ga. Ja sam bolesna, boli me glava, spavam... Odbij ga. Ako ga još možemo dobiti, to je jedino ovim putem. (Ode)

PRETSOBLJE
Vajslingen, Franc
VAJSLINGEN: Ona neće da me primi?
FRANC: Pada već noć, hoću li da osedlam konje?
VAJSLINGEN: Ona neće da me primi?
FRANC: Kada vaša milost zapoveda konje?
VAJSLINGEN: Dockan je! Ostaćemo ovde.
FRANC: Hvala bogu! (Ode)
VAJSLINGEN: Ti ostaješ! Budi na oprezi, iskušenje je veliko. Moj konj je zazreo kad sam hteo da uđem u kapiju zamka, moj anđeo hranitelj suprotstavio mu se, on je znao za opasnosti koje me ovde čekaju. Ipak nije pravo da mnoge poslove, koje sam episkopu ostavio nedovršene, bar tako ne sredim da moj sledbenik može da otpočne onde gde sam ja stao. I to sve mogu da uradim, bez štete po Berlihingena i našu vezu. Jer ovde me neće zadržati. Ipak bi bilo bolje da nisam ni dolazio. Ali ja ću otići - sutra ili prekosutra. (Odlazi)

U ŠPESARTU
Gec, Zelbic, Georg
ZELBIC: Vidite, dogodilo se onako, kao što sam vam rekao.
GEC: Nije! Nije! Nije!
GEORG: Verujte, ja vam saopštavam istinu. Učinio sam kao ppo ste zapovedili, uzeo sam koporan bamberškog konjanika i njegov znak i, da bi još uz to zaslužio jelo i piće, sproveo sam rajnečke seljake gore u Bamberg.
ZELBIC: Tako prerušen? Mogao si rđavo da prođeš.
GEORG: Posle sam i ja isto tako mislio. Konjanik koji unapred misli neće daleko otkasati. Došao sam u Bamberg i odmah u krčmi čuo sam kako se priča da su se Vajslingen i episkop izmirili, i govorilo se mnogo o njegovoj ženidbi sa udovicom od Valdorfa.
GEC: Priče!
GEORG: Video sam ga kad ju je vodio za sto. Ona je lepa, tako mi svega na svetu, lepa je. Mi smo se svi poklonili, ona nam je svima zahvalila, on je klimao glavom i izgledao je vrlo zadovoljan; prošli su pored nas i narod je šaputao: „Lep par!"
GEC: To može da bude.
GEORG: Čujte dalje. Kad je sutradan išao u crkvu, ja sam ga celo vreme vrebao. Bio je sam s jednim pažem. Stajao sam dole na stepenicama i rekao sam mu tiho: “Dvetri reči od vašeg Berlihingena." Bio je poražen; video sam priznanje njegove bestidnosti na njegovom licu; jedva je imao hrabrosti da me pogleda, mene, prostog konjanika.
ZELBIC: To je zato ppo mu je savest bila gora nego tvoj položaj.
GEORG: “Jesi li ti bamberški?" upitao me je. „Donosim pozdrav od viteza Berlihingena", rekao sam ja, „i treba da pitam..." - „Dođi sutra ujutru", rekao mi je; „u moju sobu, pa ćemo dalje govoriti."
GEC: Jesi li otišao?
GEORG: Naravno da sam otišao, i morao sam dugo, dugo da čekam u pretsoblju. A svileni paževi zagledali su me i spreda i pozadi. Mislio sam, gledajte me... Najzad su me uveli. On je izgledao ljut, a meni je to bilo svejedno. Pristupio sam mu i izložio poruku. Ponašao se neprijateljski, ljutio se kao neko ko se boji, a neće da se to primeti. Čudio se da vi preko jednog konjanika sa njim razgovarate. To me je naljutilo. Rekao sam mu da ima dve vrste ljudi, valjanih i nevaljalapa, i da ja služim Geca od Berlihingena. Sad je on otpočeo, govorio je koješta, što je sve izlazilo na ovo: vi ste ga skleptali na brzinu, on vam ne duguje nikakvu obavezu i neće ništa da ima sa vama.
GEC: Jesi li to čuo iz njegovih usta?
GEORG: To i još više... Pretio mi je...
GEC: Dovoljno je. I on je sad izgubljen! Moju veru i poverenje opet si obmanuo. Sirota Marija! Kako to da ti saošptim!
ZELBIC: Voleo bih više da izgubim i drugu nogu nego da budem takav skot. (Ode)

BAMBERG
Adelhajda, Vajslingen
ADELHAJDA: Vreme počinje da mi biva nepodnošljivo dugo; ne volim da govorim, a stid me je da se sa vama igram. Dosado, ti si gora od lovratne groznice.
VAJSLINGEN: Jesam li vam već dodijao?
ADELHAJDA: Vi ne, ali ophođenje sa vama. Volela bih da ste otišli onamo kuda ste hteli, i da vas nisu zadržali.
VAJSLINGEN: To. je ta ženska naklonost! Prvo materinskom ljubavlju zagreva naše najdraže nade, a odmah zatim kao nepostojana kokoš napušta gnezdo, i svoje potomstvo koje je počelo da se razvija predaje smrti i propadanju.
ADELHAJDA: Grdite samo žene! Nerazborit igrač grize i cepa karte koje mu nisu krive što je izgubio! Ali puetite me da vam malo pričam o muškarcima. Šta ste vi, pa da govorite o nepostojanosti? Vi koji ste retko kad ono što hoćete da budete, nikad što bi trebalo da budete. Kraljevi u svečanom ornatu kojima zavidi svetina. Šta bi dala žena kakvog krojača da ima oko vrata nisku bisera sa ruba vaše haljine, koju vaše potpetice prezrivo u hodu odbacuju.
VAJSLINGEN: Vi ste jetki!
ADELHAJDA: To je antistrofa vaše pesme. Pre no što sam vas poznavala. Vajslingene, bilo mi je kao krojačevoj ženi. Vaš dobar glas, koji je poticao od stotine jezika, bez metafore rečeno, napravio vam je reklamu kao kakvom zubnom lekaru, tako da sam ja samu sebe nagovorila da poželim: treba da vidiš tu kvintesenciju muškog pola, toga feniksa Vajslingena! Želja mi se ispunila.
VAJSLINGEN: I feniks se pokazao kao običan petao.
ADELHAJDA: Ne, Vajslingene, ja sam osetila naklonost prema vama.
VAJSLINGEN: Izgledalo je tako...

ADELHAJDA: I bilo je. Jer stvarno, vi ste prevazilazili svoj dobar glas. Gomila ceni samo odblesak zasluge. A kako mi se dešava da ne razmišljam o ljudima kojima želim dobro, mi smo živeli neko vreme jedno pored drutog. Nešto mi. je nedoetajalo, ali nisam znala šta je to što u vama ne nalazim. Najzad su mi se otvoršge oči. Umesto ireduzimljivog čoveka koji je oživljavao poslove jedne kneževine i koji se, ne zaboravljajući pritom sebe i svoju slavu peo u oblake preko sto velikih pothvata kao preko jedno na drugo naslaganih bregova, videla sam najednom čoveka koji jadikuje kao bolesni pesnšs, koji je melanholičan kao zdrava devojka i dokon kao matori neženja. Spočetka sam to pripisivala vašoj nedaći koja vam je još sveže pritiskivala srce i izvinjavala sam vas kako sam najbolje umela. Sada, pošto izgleda da je sa vama iz dana u dan sve gore, moraćete mi oprostiti ako vam uskratim svoju naklonost. Vi je uživate bespravno, ja sam je bila poklonila nekom drutom, koji je nije mogao preneti na vas.
VAJSLINGEN: Onde me pustite.
ADELHAJDA: Ne, dok ne bude svaka nada izgubljena. Usamljenost je opasna u ovakvim Okolnostima. Jadni čoveče! Vi ste tako obeshrabreni, kao neko koga je njegova prva devojka izneverila, i baš zato vas ne napuštam. Dajte mi ruku, i oprostite mi ovo što sam rekla iz ljubavi.
VAJSLINGEN: Kad bi mogla da me voliš, kad bi mogla da pružiš kapljicu ublaženja mojoj vreloj strasti! Adelhajda! Tvoji su prekori veoma nepravični! Kad bi mogla da naslutiš stoti deo od onoga što je vreme učinilo od mene do ovog trenutka, ti me ne bi tako nemilosrdno rastrzala ljubaznošću, ravnodupšošću i prezrenjem. Ti se osmehuješ! Posle prenagljenog koraka opet biti načisto sa samim sobom, za to je bilo potrebno više od jednog dana! Raditi protiv čoveka čija je uspomena tako oživela ljubav u meni!
ADELHAJDA: Čudan si ti čovek kad možeš da voliš onoga kome zavidiš! To je isto kao kad bih ja svome neprijatelju dovozila hranu.
VAJSLINGEN: Osećam jasno da ovde ne vredi odlaganje. On je obavešten da sam ja opet Vajslingen i gledaće da pokaže svoje preimućstvo nad nama. Ali i mi, Adelhajda, nismo tako tromi, kao što ti misliš. Naša konjica je pojačana i budna, naši pregovori se nastavljaju, a sabor u Augzburgu učiniće verovatno da naši planovi sazru.
ADELHAJDA: Vi ćete ići tamo?
VAJSLINGEN: Ako budem mogao da sa sobom ponesem i nadu! (Poljubi joj ruku)
ADELHAJDA: O, vi, nevernici! Uvek znamenja i čuda! Idi, Vajslingene, i dovrši delo. Interesi episkopovi, tvoji, moji, tako su protkani da samo politike radi...
VAJSLINGEN: Možeš se šaliti.
ADELHAJDA: Ja se ne šalim. Moja dobra pritisnuo je vojvoda, a i tvoja Gec neće dugo sstaviti na miru, i ako se zajedno ne držimo, kao naši neprijatelji, i ne pridobijemo cara na kašu stranu, mi smo izgubljeni.
VAJSLINGEN: Ja se toga ne bojim. Veliki deo knezova je našeg mišljenja. Car traži pomoć protiv Turaka i zato je pravo da nam opet pomogne. Koliko će mi zadovoljstvo biti da tvoja dobra oslobodim od obesti neprijatelja, da umirim nemirne glave u Švabenu, da uspostavim mir za episkopiju i sve nas. A onda...?
ADELHAJDA: Jedan dan donosi drugi, a uz sudbinu ide i budućnost.
VAJSLINGEN: Ali i mi moramo hteti.
ADELHAJDA: Da, mi hoćemo.
VAJSLINGEN: Je li to izvesno?
ADELHAJDA: Jeste. Idite.
VAJSLINGEN: Čarobnice!

KRČMA
Seljačka svadba. Muzika i igra napolju. Tast, Gec, Zelbic za stolom. Mladoženja im prilazi.
GEC: Najpametnije je bilo što ste vašu svađu tako srećno i veselo završili svadbom.
TAST: Bolje nego što sam mogao i da sanjam. U miru i slozi sa eusedom, a uz to i kćer udomljena.
MLADOŽENJA. A ja dobio sporni komad zemlje, a povrh toga i najlepšu devojku u celom selu. Kamo sreće da ste se ranije na to odlučili!
ZELBIC: Koliko ima kako se parničite?
TAST: Skoro osam godina. Voleo bih više da me još jedared toliko muči groznica nego da počnem ispočetka. To vam je natezanje. Nećete verovati koliko treba vremena dok se tim vlasuljama iščupa presuda iz srca; a i šta se dobije potom? Đavo neka nosi onog sudiju Sapupija! To je prokleti crni Talijan.
MLADOŽENJA. Da, to vam je jedna luda. Dvaput sam bio tamo.
TAST: A ja triput. I vidite, gospodo: najzad smo dobili presudu po kojoj ja imam isto toliko prava kao i on, a on isto toliko kao i ja, i blenuli smo kao magarci sve dok me sam Gospod nije opametio da mu dam ćerku i uz nju i taj komad zemlje.
GEC (pije) Želim vam da se ubuduće dobro slažete!
TAST: Daj bože! Ali nek bude kako hoće. dok sam živ, neću se više parničiti. Koliko to samo staje novaca! Svako klanjanje od strane nekog carskog činovnika morate da platite.
ZELBIC: Pa drže se svake godine i carski sudovi.
TAST: Nisam ništa o tom čuo. Ali odoše mi moji lepi novci. Nečuveno izvlačenje novca!
GEC: Kako to mislite?
TAST: Pa svaki vam pruža šaku. Samo sudija, bog nek mu oprosti, uzeo mi je osamnaest zlatnih forinata.
MLADOŽENJA. Ko?
TAST: Ko drugi nego Sapupi?
GEC: To je sramota!
TAST: Doduše, trebalo je da mu položim dvadeset. I kad sam mu to plaćao u njegovoj vili koja je divna, u velikoj dvorani, zamalo srce da mi pukne od tuge. Jer, vidite, čovek ima kuću i zemlju, ali gde da nađe gotov novac. Stajao sam, a bot zna kako mi je bilo. U kesi nisam imao ni prebijene pare za put. Najzad sam stegao srce i rekao sam mu kako je. A on je video da mi suze teku iz duše, pa je od svote odvojio dve forinte, bacio mi ih je i poslao me kući.
MLADOŽENJA. Nije moguće! Sapupi?
TAST: Nego šta misliš! Naravno! On i niko drugi.
MLADOŽENJA. Neka ga đavo nosi, i meni je uzeo petnaest zlatnih forinata!
TAST: Neka je proklet.
ZELBIC: A mi, Geče! Mi smo razbojnici!
TAST: Zato je ispala tako dvosmislena presuda. Pseto jedno!
GEC: To ne smete ostaviti nekažnjeno.
TAST: Šta da radimo?
GEC: Idite u Špajer, sad je baš vreme carskog suda, prijavite to, oni će morati da izvrše istragu i da vam pomognu da dođete do svojih para.
MLADOŽENJA. Mislite li da ćemo uspeti?
GEC: Kad bih mogao da ga dograbim za uši, ja bih vam obećao.
ZELBIC: Za toliki novac vredi pokušati.
GEC: Ja sam ponekad i za četvrtinu te svote izlazio u pohode.
TAST: Šta ti misliš?
MLADOŽENJA. Hoćemo, pa neka bude kako bude!
Dolazi Georg.
GEORG Nirnberžani su pošli
GEC: Gde su?
GEORG: Ako sasvim polako jašemo, susrešćemo ih između Berhajma i Milbaha u šumi.
ZELBIC: Odlično.
GEC: Hajde, deco! Ostajte zbogom! A i nama nek bog bude u pomoći!
SELJAK.Mnogo hvala! Zar ne ostajete na večeri?
GEC: Ne možemo. Zbogom!
Zavesa

TREĆI ČIN

AUGZBURG, VRT
Dva nirnberška trgovca
PRVI TRGOVAC: Ovde ćemo stajati, jer tu mora da prođe CAR: Evo ga dolazi ovamo dugim hodnikom.
DRUGI TRGOVAC: Ko je s njim?
PRVI TRGOVAC: Adelbert od Vajslingena!
DRUGI TRGOVAC: Prijatelj Bamberga! To je dobro.
PRVI TRGOVAC: Pašćemo mu pred noge, i ja ću govoriti.
DRUGI TRGOVAC: Dobro. Evo dolaze.
Car, Vajslingen
PRVI TRGOVAC: Izgleda zlovoljan.
CAR: Neraslopožen sam, Vajslingene, i kad se osvrnem na svoj prošli život, prosto sam očajan. Toliko upola izvedenih, toliko nesvršenih pregalaštva, i to sve zato što nijedan knez u carstvu nije tako mali da mu ne bi više stalo do svojih buba nego do mojih zamisli. (Trgovci mu se bacaju pred noge)
TRGOVAC: Presvetli care! Svemoćni!
CAR: Ko ste vi? Šta hoćete?
TRGOVAC: Siromašni trgovci iz Nirnberga, sluge vašeg veličanstva, i molimo za pomoć. Gec od Berlihingena i Hans od Zelbica uhvatili su i opljačkali nas trideset koji smo. se vraćali sa frankfurtskog sajma; mi molimo vaše carsko veličanstvo za pomoć i potporu, inače smo propali i prinuđeni da prosimo hleb.
CAR: Gospode sveti! Gospode sveti! Šta je ovo? Jedan ima samo jednu ruku, druti samo jednu nogu; a da imaju dve ruke i dve noge, šta biste onda radili?
TRGOVAC: Mi molimo najponiznije vaše veličanstvo da baci milostiv pogled na naše utrožene prilike.
CAR: Eto kako je! Kad trgovac izgubi džak bibera, treba da ustane celo carstvo; a kad ima sukoba za koje je carskom veličanstvu i carstvu stalo da se zainteresuju kraljevina, kneževstvo, vojvodstvo i ostali, onda ne može da vas pokupi.
VAJSLINGEN: Došli ste u nezgodno vreme. Uklonite se, ali ostanite nekoliko dana ovde.
TRGOVCI: Preporučujemo se vašoj milosti. (Odlaze)
CAR: Opet novi sukobi. Rastu kao hidrine glave.
VAJSLINGEN: I mogu se jedino iekoreniti ognjem i mačem i odlučnim merama.
CAR: Mislite!
VAJSLINGEN: Ja smatram za najhitnije da se vaše veličanstvo i knezovi slože u pogledu drugih bezvačajnih nesuglasica. Skoro cela Nemačka tuži se na nemire. U Frankenu i Švabenu tinjaju još ostaci unutrašnjeg ubilačkog građanskog rata. A i tu ima mnogo plemića i slobodnih koji žele mir. Ako jednom otstranimo Zikingena, Zelbica, Berlihingena, sve ostalo raspašće se uskoro samo od sebe. Jer oni su ti čiji duh potstiče pobunjeničku masu.
CAR: Ja bih te ljude rado poštedeo, oni su hrabri i plemići. Ako povedem rat, oni će poći sa mnom.
VAJSLINGEN: Dobro bi bilo da su oni oduvek znali da se pokoravaju svojoj dužnosti. I zatim, bilo bi vrlo opasno njihove ustaničke podvige nagraditi počasnim mestima. Jer baš ta carska milost i blagost je to što su oni dosad i suviše zloupotrebljavali. I njihove pristalice, koje u to veruju i polažu nadu, neće se moći ukrotiti sve dok pred očima sveta njih ne uništimo i oduzmemo im svaku nadu da će se ipak nekad podići.
CAR: Dakle vi savetujete strogost?
VAJSLINGEN: Ja ne vidim drugo sredstvo da se oputa vrtoglavica koja je zahvatila celu zemlju. Zar ne čujemo tu i tamo gorke tužbe plemića da protiv njih ustaju njihovi podanici, njihovi kmetovi, i da se sa njima spore i prete im da će skučiti njihovu vajkadašnju vlast, tako da se treba bojati najopasnijih posledica?
CAR: Sad bi bila ztodna prilika da se radi protiv Berlihingena i Zelbica; samo, ja ne bih hteo da im se dogodi kakvo zlo. Voleo bih da ih zarobim, a onda da se zakunu da neće remetiti mir, da će ostati u svojim zamkovima, da neće ići izvan određene teritorije. Na prvom zasedanju predložiću to.
VAJSLINGEN: Radosno odobravanje uštedeće vašem veličanstvu kraj govora. (Odlaze)

JAKSTHAUZEN
Zikingen, Berlihingen
ZIKINGEN: Jeste, dolazim da zamolim vašu plemenitu sestru za njeno srce i njenu ruku.
GEC: Kako bih voleo da ste došli ranije. Moram vam reći: Vajslingen je za vreme svog zatočenja stekao njenu ljubav i zaprosio je, a ja sam mu je obećao. Pustio sam pticu, a ona je prezrela dobrotvornu ruku koja je u nevolji krmila. Letucka unaokolo i bog zna na kojoj ogradi traži hranu.
ZIKINGEN: Je li to tako?
GEC: Kao što sam vam rekao.
ZIKINGEN: On je raskinuo dvostruku vezu. Blago vama što se kiste orodili sa tom izdajicom.
GEC: I eto, tako, sirota devojka sedi i jadikuje i proklinje svoj život.
ZIKINGEN: Potrudićemo se da zapeva.
GEC: Kako! Vi ste odlučili da se oženite napuštenom?
ZIKINGEN: Obojima vam čini čast što ste od njega prevareni. Zar zbog toga lpo je prvi čovek koga je upoznala bio nedostojan, da sirota devojka ide u manastir? To ne! Ja ostajem pri tom da ona bude kraljica mojih zamkova.
GEC: Rekao sam vam da nije bila ravnodušna prema njemu.
ZIKINGEN: Zar ne veruješ da ću moći da raztonim senku jednog bednika? Hajdemo k njoj. (Odlaze)

LOGOR CARSKE EKSPEDICIJE
Zapovednik, Oficiri
ZAPOVEDNIK: Moramo obazrivo da idemo i koliko je mogućno da štedimo naše ljude. Isto tako imamo i jasnu zapovest da ga sateramo u tesnac i živog uhvatimo. To će biti teško, jer ko će smeti na njega!
PRVI OFICIR: Naravno! On će se braniti kao divlji vepar. Uopšte, on nam za vreme celog svog života nije učinio nikakvo zlo, i svako će se čuvati toga da za ljubav cara i carstva izgubi ruku ili nogu.
DRUGI OFICIR: Bila bi sramota kad ga ne bismo uhvatili. Samo da mi je da ga se jednom dočepam, pa se neće izvući.
PRVI OFICIR: Nemojte samo da ga zgrabite zubima, jer bi vam mogao istrgnuti vilice. E, moj mladi čoveče, takvi se ne hvataju kao običan lopov.
DRUGI OFICIR: Videćemo.
ZAPOVEDNIK: Naše pismo mora da je dobio. Nećemo gubiti vreme, poslaćemo odred koji će motriti na njega.
DRUGI OFICIR: Dajte meni da ga predvodim.
ZAPOVEDNIK: Vi ne poznajete ovaj kraj.
DRUGI OFICIR: Imam jednog konjanika koji je ovde rođen i tu odrastao.
ZAPOVEDNIK: Nemam ništa protiv. (Odlazi)

JAKSTHAUZEN
Zikingen
ZIKINGEN: Sve ide kako se samo poželeti može; bila je malo zapanjena mojom ponudom i odmerila me je od glave do pete. Kladio bih se da me je poredila sa njenim Vajslingenom. Hvala bogu što se ne bojim da se merim s njim! Odgovarala je malo i nepovezano; tim bolje! Neka se kuva neko vreme. Kad su u pitanju devojke koje je nagrizla nesreća u ljubavi, prosidba se brzo prima.
Dolazi Gec.
ZIKINGEN: Šta nam donosite, šurače?
GEC: Stavljen sam pod carski sud!
ZIKINGEN: Šta?
GEC: Evo, pročitajte ovo utešno pismo' Car je naredio protiv mene ekspediciju koja ima da nahrani mojim mesom ptice nebeske i životinje u polju.
ZIKINGEN: Prvo treba da te se dočepaju. Baš sam u zgodno vreme ovde.
GEC: Ne, Zikingene, vi treba da idete. Vaši veliki planovi mogli bi propasti ako u nezgodno vreme postanete neprijatelj carstva. A i meni ćete mnogo više koristiti, ako se ne umešate. Car vas voli, a najgore što se meni može dogoditi, to je da budem zarobljen; tada će biti potrebno vaše zauzimanje da me oslobodi bede, u koju bi neblagovremena pomoć mogla obojicu da nas surva. Jer šta bi bilo? Sada je pohod protiv mene; saznaju li da si ti uz mene, poslaće više, i šta nam je tim poboljšano. Car je na izvoru, i ja bih već sad bio nepovratno izgubljen kad bi se hrabrost mogla udahnuti tako brzo kao što se brzo da sakupiti gomila vojnika.
ZIKINGEN: Ali ipak vam krišom mogu doturiti dvadesetak konjanika.
GEC: Dobro. Ja sam Georga već poslao Zelbicu, a svoje momke u susedstvo. Dragi zete, ako se moji ljudi skupe, biće to četica kakvu malo kneževa mogu da vide na okupu.
ZIKINGEN: Vas će biti malo protiv tako velikog broja.
GEC: Jedan vuk je previše za celo stado ovaca.
ZIKINGEN: Ali ako imaju dobrog paetira?
GEC: Ne brini. To su sve sami najamnici. A onda, i najbolji vitez ne može ništa da učini ako nije gospodar svojih postupaka. Tako su i meni došli jedanput, kad sam pristao uz pfalcgrafa protiv Konrada Šotena. Dali su mi iz kancelarije uputstva o tome kako treba da idem i kako da se ponašam. Bacio sam tu hartiju savetnicima i rekao da ja ne umem po tome da postupim, ne znam šta može da iskrsne, a to ne stoji na toj cedulji, i da ja sam moram da otvorim oči i da gledam šta ću da radim.
ZIKINGEN: Dobra sreća, brate! Idem odmah i poslaću ti što budem na brzinu skupio.
GEC: Svrati još do žena, ja sam ih ostavio zajedno. Voleo bih da dobiješ njen pristanak pre no ppo odeš. Onda mi pošlji konjanike i dođi krišom da odvedeš Mariju, jer uskoro moj zamak, bojim se, neće više biti pogodan za boravak žena.
ZIKINGEN: Nadajmo se najboljem. (Ode)

BAMBERG, ADELHAJDINA SOBA
ADELHAJDA: Dakle obe su kaznene ekspedicije krenule?
FRANC: Da, i moj gospodar je radostan što je krenuo protiv vaših neprijatelja. I ja sam hteo odmah da pođem sa njim, iako mi je prijatno da dođem k vama. Ali sad odmah idem, da bih se uskoro vratio s veselom vešću. Moj gospodar mi je to odobrio.
ADELHAJDA: A kako je on?
FRANC: Veseo je. Zapovedio mi je da vam poljubim ruku.
ADELHAJDA: Evo - tvoje su usne tople.
FRANC (za sebe, pokazujući na grudi) Ovde je još toplije! (Glasno) Milostiva gospođo, vaše sluge su najsrećnija stvorenja pod suncem.
ADELHAJDA: Ko predvodi protiv Berlihingena?
FRANC: Vitez od Sirau. Zbogom, najbolja milostiva gospođo! Idem opet tamo! Ne zaboravite me.
ADELHAJDA: Moraš nešto jesti i piti i odmoriti se.
FRANC: Čemu to? Video sam vas, nisam umoran ni gladan.
ADELHAJDA: Ja znam da si im ti odan.
FRANC: Ah, milostiva gospođo!
ADELHAJDA: Nećeš izdržati, umiri se i malo založi.
FRANC: Ah, koliko se vi brinete za jednog sirotog mladića! (Ode)
ADELHAJDA: Pune su mu oči suza. Volim ga od srca. Tako istinski usrdno još niko mi nije bio privržen.

JAKSTHAUZEN
Gec, Georg
GEORG: On hoće lično da govori sa vama. Ja ga ne poznajem. To je neki stasit čovek sa crnim vatrenim očima.
GEC: Dovedi ga.
Dolazi Lerze.
GEC: Pomaže bog! Šta mi donosite?
LERZE: Samog sebe, to nije mnogo, ali je sve što imam i to vam nudim.
GEC: Vi ste mi dobrodošli, dvostruko dobrodošli; hrabar čovek, i u ovo vreme kad se nisam nadao da steknem nove prijatelje, već se bojao svakog časa da ću i stare izgubiti. Recite mi svoje ime.
LERZE: Franc Lerze.
GEC: Hvala vam, Franče, što me upoznajete sa jednim hrabrim čovekom.
LERZE: Ja sam vas već jednom sa sobom upoznao, ali mi tada niste zahvaljivali za to.
GEC: Ja vas se ne sećam.
LERZE: Bilo bi mi žao. A da li se još sećate kako ste zbog pfalcgrafa bili u neprijateljstvu s Konradom od Šotena, i da ste baš na poklade pošli u Hasfurt.
GEC: Naravno da znam to.
LERZE: A. znate li kako vam je usput, kod jednog sela, došlo u susret dvadeset i pet konjanika?
GEC: Tako je. U početku sam mislio da ih ima samo dvanaest i podelio sam svoj odred. Bilo nas je šesnaest; ja sam oetao u selu iza. jednog ambara, u želji da me mimoiđu. Onda sam hteo da ih napadnem s leđa, kao što sam s drugim odredom ugovorio.
LERZE: Ali mi smo vas videli, i povukli se na jednu uzvišicu kraj sela. Vi ste došli do nje, ali ste ostali dole. Čim smo videli da vi nećete gore, mi smo sišli.
GEC: Tek tada sam opazio da sam upao u zoljino gnezdo. Dvadeset i pet protiv osam! To nije bila šala. Erhart Trukse probode mi jednog konjanika, zato sam ga oborio s konja. Da su se svi oni držali kao on i jedan njegov konjanik, ja i moj mali odred rđavo bismo prošli.
LERZE: Taj konjanik o kome ste govorili...
GEC: On je bio najhrabriji od svih koje sam video. Žestoko me je skolio. Kad sam mislio da sam ga se otarasio i započinjao sa drugama, on bi opet navalio na mene i udarao neprijateljski. Probio mi je i rukav na oklopu i malo me zasekao..
LERZE: Jeste li mu to oprostili?
GEC: On mi se veoma dopao.
LERZE: Onda se nadam da ćete biti zadovoljni sa mnom; položio sam ispit na vama.
GEC: Jesi li to ti? O, dobrodošao, dobrodošao! Možeš li se ti pohvaliti, Maksimilijane, da među svojim imaš nekog koga si na ovaj način stekao?
LERZE: Čudi me da me se ranije niste setili.
GEC: Kako bi mi moglo pasti na pamet da će mi svoje usluge nuditi onaj koji je kao najveći neprijatelj želeo da me savlada?
LERZE: Baš zato, gospodaru! Od mladosti služim kao konjanik i imao sam posla sa mnogim vitezovima. Radovao sam se kad smo se sukobili sa vama. Znao sam vas po imenu, a tu sam vas i upoznao. Vi znate da sam se povukao ispred vas. Videli ste da to nije bio strah, jer sam se opet vraćao. Jednom reči, trudio sam se da vas upoznam i od tog časa odlučio sam da vam služim.
GEC: Na koliko hoćete da se pogodite kod mene?
LERZE: Na godinu. Bez plate.
GEC: Ne, vi ćete biti plaćeni kao i drugi, i još i više, kao onaj koji mi je kod Remlina zadao mnogo posla.
Dolazi Georg.
GEORG: Hans od Zelbica vas pozdravlja. Sutra će biti ovde sa pedeset ljudi.
GEC: Dobro.
GEORG: Na Koher je došla jedna četa carskih vojnika; bez sumnje da paze na vas.
GEC: Koliko?
GEORG: Ima ih pedeset.
GEC: Nema ih više? Hajdemo, Lerze, da ih razbijemo; kad dođe Zelbic da nađe svršen jedan deo posla.
LERZE: To će biti bogat početak berbe.
GEC: Na konje! (Odu)

ŠUMA PORED MOČVARE
Sretnu se dva Vojnika.
PRVI VOJNIK: Šta ćeš ti ovde?
DRUGI VOJNIK: Dobio sam dozvolu da svršim nuždu. Od one uzbune sinoć zavija me nešto u crevima, tako da svakog časa moram da sjašem.
PRVI VOJNIK: Je li četa ovde u blizini?
DRUGI VOJNIK: Gore u šumi, na jedan sat odavde.
PRVI VOJNIK: Kako si čak ovamo dospeo?
DRUGI VOJNIK: Molim te nemoj da me odaš. Hoću u obližnje selo da pokušam toplim oblozima da izlečim svoju boljku. Odakle ti dolaziš?
PRVI VOJNIK: Iz obližnjeg sela. Doneo sam za našeg oficira hleba i vina.
DRUGI VOJNIK: Tako dakle! On se gosti na naše oči, a mi da postimo! Lep primer!
PRVI VOJNIK: Hajde natrag sa mnom, ugursuze.
DRUGI VOJNIK: Nisam budala! Ima ih u vodu mnogo koji bi rado postili, samo kad bi bili ovako daleko kao ja.
PRVI VOJNIK: Čuješ! Konji!
DRUGI VOJNIK: A jaoj!
PRVI VOJNIK: Ja ću da se popnem na drvo.
DRUGI VOJNIK: Ja ću da se zavučem u trsku.
Gec, Lerze, Georg, konjanici
GEC: Ovuda pored bare i levo u šumu, pa ćemo im zaći za leđa. (Prolaze)
PRVI VOJNIK (silazi s drveta) To će biti gadno. Mihele! Ne odgovara? Mihele, otišli su! (Prilazi bari) Mihele! A jaoj! On je potonuo! Mihele! Ne čuje me, utopio se! Crkao si, kukavico! Mi smo potučeni. Neprijatelj, svuda neprijatelj!
GEC: Georg na konjima.
GEC: Stoj, momče, ili si mrtav!
VOJNIK: Poštedite mi život.
GEC: Daj ovamo mač! Georg, vodi ga kod onih zarobljenika koje čuva Lerze tamo dole u šumi. Moram da stignem njihovog vođu koji beži.
VOJNIK: Šta je bilo sa našim vitezom koji nas je predvodio?
GEORG: Moj gospodar bacio ga je glavačke s konja, tako da mu se perjanica nasadila u blato. NJegovi konjanici popeli su ga na konja i pobegli su kao mahniti. (Odlaze)

LOGOR
Zapovednik, prvi Vitez
PRVI VITEZ: Beže izdaleka ka logoru.
ZAPOVEDNIK: Mora da im je on za letama. Naredite da pedeset konjanika odjure do mlina; ako se i suviše daleko upusti, možda ćete ga uhvatiti. (Vitez odlazi. Dovode drugog Viteza)
ZAPOVEDNIK: Šta je, mladi gospodine? Polomili vam vrhove roščića?
VITEZ: Idi bestraga! Najjači jelenski rogovi prsli bi kao staklo. Neka te đavo nosi! Grunuo je na mene i bilo mi je kao da me je grom tresnuo o zemlju.
ZAPOVEDNIK: Hvalite boga što ste se još čitavi izvukli.
VITEZ: Nemam zašta da zahvaljujem, slomio sam nekoliko rebara. Gde je lekar? (Ode)

JAKSTHAUZEN
Gec, Zelbic
GEC: Šta veliš, Zelbiče, o stavljanju pod carski sud?
ZELBIC: To je Vajslingen uradio.
GEC: Misliš?
ZELBIC: Ne mislim, znam.
GEC: Otkud?
ZELBIC: Kažem ti, on je bio na saboru pored cara.
GEC: Dobro. Opet ćemo mu pokvariti plan.
ZELBIC: Nadajmo se.
GEC: Hajdemo! Nek otpočne lov na zečeve!

LOGOR
Zapovednik, Vitez
ZAPOVEDNIK: Od toga nšpta ne biva, gospodo. On nam potuče odred za odredom, i što ne pogine i nije zarobljeno, to radije beži bog zna kud u Tursku nego da se vrati u logor. Na taj način bićemo svakog dana sve slabiji. Moraćemo jednom za svagda da ga pritesnimo, i to ozbiljno; i ja ću biti tu, pa će videti s kim ima posla.
VITEZ: Mi svi nemamo ništa protiv toga, samo on tako dobro poznaje ovaj kraj, zna sve staze i bogaze u planini da ga čovek ne može uhvatiti kao miša na tavanu.
ZAPOVEDNIK: Dočepaćemo ga se već. Sad odmah idemo na Jaksthauzen. Hteo ili ne hteo, moraće tamo da brani svoj zamak.
VITEZ: Hoće li cela naša četa da krene?
ZAPOVEDNIK: Naravno! Znate li da smo se smanjili za stotinu?
VITEZ: Onda brzo, pre no što ode sve dođavola; unaokolo je toplo, a mi se topimo kao maslo na suncu. (Odu)

PLANINA I ŠUMA
Gec, Zelbic, vojska
GEC: Dolaze s celom četom. Zikingenovi konjanici stigli su u poslednji čas.
ZELBIC: Da se razdvojimo? Ja ću da obiđem uzvišicu s leve etrane.
GEC: Dobro. A ti, Franče, povedi mi pedeset konjanika gore, desno, kroz šumu. Oni dolaze preko utrine, ja ću ih dočekati. Georg, ti ćeš ostati kod mene. A kad vidite da su me napali, udarite odmah s bokova. Zgnječićemo ih. I ne pomišljaju da mi možemo da im se odupremo. (Odu)

UTRINA
Na jednoj strani jedna uzvišica, na drugoj šuma. Zapovednik, Kazneni odred
ZAPOVEDNIK: Čeka nas na utrini! To je drsko. Plataće to. Šta! Ne boji se bujice koja juri ka njega?
VITEZ: Ne bih želeo da jašete na čelu vojske; sudeći po njegovom izgledu, on će prvog koji ga napadne da baci glavačke na zemlju. Jašite pozadi.
ZAPOVEDNIK: Ne bih voleo.
VITEZ: Molim vas. Vi ste još onaj čvor kojim je povezan ovaj snop leskovih prutova; ako ga razdreši, polomiće vam ih jedan po jedan. kao trsku.
ZAPOVEDNIK: Trubaču, duvaj! A vi oduva.jte njega! (Ode)
ZELBIC (izbije na uzvišicu u galopu) Za mnom! Nek viču svojim rukama: „Umnožite se"! (Ode. Lerze dolazi iz šume)
LERZE: U pomoć Genu! On je gotovo opkoljen. Hrabri Zelbiče, ti si već stvorio mals vazduha. Posejaćemo utrinu njihovim glavama kao čičkom. (Prođe. Gužva)

UZVIŠICA SA KULOM STRAŽAROM
Zelbic, ranjen. Vojnici
ZELBIC: Položite me ovde i vratite se Gecu.
PRVI VOJNIK: Dozvolite nam da ostanemo. gospodaru, potrebni smo vam.
ZELBIC: Nek se jedan popne na kulu da vidi kako je.
PRVI VOJIIK. Kako da se popnem?
DRUGI VOJNIK: Popni se na moja ramena, pa ćeš se dohvatiti udubljenja u zidu i moći ćeš da dospeš do otvora.
PRVI VOJNIK (popne se) Ah, gospodaru!
ZELBIC: Šta vidiš?
PRVI VOJNIK: Vaši konjanici beže ka uzvišici.
ZELBIC: Voleo bih više da su stajali čvrsto, a da je meni zrno razmrskalo glavu. Neka jedan odjaše tamo, nek ih izgrdi i otera natrag! (Vojnik ode) Vidiš li Geca?
VOJNIK: Tri crna pera vidim usred gužve.
ZELBIC: Plivaj, hrabri plivaču, ja ležim ovde!
VOJNIK: Jedna bela perjanica, ko je to?
ZELBIC: Zapovednik.
VOJNIK: Gec nasrće na njega - tras! Pada!
ZELBIC: Zapovednik?
VOJNIK: Jeste, gospodaru.
ZELBIC: Dobro je! Dobro je!
VOJNIK: Jaoj! Jaoj! Ne vidim više Geca.
ZELBIC: Onda umri, Zelbiče!
VOJNIK: Strašan metež gde je on stojao! Nestalo je i Georgove plave perjanice!
ZELBIC: Siđi. Ne kidiš li Lerzea?
VOJNIK: Ništa. Sve se komeša.
ZELBIC: Ništa više! Hodi! Kako se drže Zikingenovi konjanici?
VOJNIK: Dobro. Eno jedan beži ka šumi, još jedan! Ceo odred! Gec je poginuo!
ZELBIC: Siđi.
VOJNIK: Ne mogu. Dobro je! Dobro je! Vidim Georga!
ZELBIC: Na konju?
VOJNIK: Visoko na konju! Pobeda! Oni beže!
ZELBIC: Carski vojnici?
VOJNIK: Zastava u sredini, Gec u stopu za njima! Rasturili su se! Gec stiže zastavnika - oteo je zastavu - drži je! Šaka ljudi oko njega. Moj drug ga stiže - penju se ovamo.
GEC: Georg, Lerze, vojska!
ZELBIC: Srećno, Geče! Pobeda! Pobeda!
GEC (sjaše) Skupa! Skupa! Ti si ranjen, Zelbiče?
ZELBIC: Ti živiš i pobeđuješ! Ja sam malo učinio! I moji psi konjanici! Kako si se izvukao!
GEC: Ovoga puta bilo je dobro. Za život imam da zahvalim Georgu i Lerzeu. Oborio sam zapovednika s kljuseta. Oni mi probodoše konja i navališe na mene. Georg se probio do mene i sjahao. Ja sam kao munja skočio na njegovog konja, a i on je opet kao grom bio u sedlu. Kako si došao do konja?
GEORG: Jednom koji je potegao na vas kako mu se oklop bio podigao, zario sam nož u trbuh. On je pao, vas sam oslobodio jednog neprijatelja, a sebi stekao konja.
GEC: Onda smo ih odbijali, dok se nije Lerze probio do nas, a zatim smo otpočeli da ih kosimo iznutra.
LERZE: Psi koje sam ja vodio trebalo je da žanju spolja, dok se naše kose ne sretnu, ali oni su bežali kao i carski vojnici.
GEC: Bežao je prijatelj i neprijatelj. Samo vaš mali odred čuvao mi je leđa; imao sam dosta posla sa onima pred sobom. Pad njihovog zapovednika pomogao mi je da ih rasturim, i oni su počeli da beže. Oteo sam im zastavu i zarobio mali broj.
ZELBIC: Zapovednik vam je pobegao?
GEC: Spasli su ga u međuvremenu. Hajde, deno! Hajde, Zelbiče! Načinite nosila od grana. Ti ne možeš da jašeš. Hajde u moj zamak. Oni su razbijeni. Ali nas je malo i ne znam da li će opet poslati trupe. Pogostiću vas, prijatelji.. Čaša vina prijaće posle ovakve bitke.

LOGOR
Zapovednik
ZAPOVEDNIK: Sve bih vas svojom rukom pobio! Šta, pobegli! Nije imao više od šake ljudi! Pobeći od jednog čoveka! To niko neće poverovati, sem onog koji uživa da nas ismeje. Obiđite okolinu, vi, vi i vi! Gde nađete koga od naših rasturenih vojnika dovedite ga ili probodite. Moramo da izgladimo ove škrbotine, pa ma i sečiva polomili.

JAKSTHAUZEN
Gec, Lerze, Georg
GEC: Ne smemo oklevati ni trenutka! Sirota deco, ne adogu da vam dam odmora. Potecite brzo unaokolo i pokušajte da doterate još konjanika. Uputite ih sve u Vajlern, tamo su najsigurniji. Ako oklevamo, doći će mi pred zamak. (NJih dvojica odu) Moram da pošljem jednog u izviđanje. Počinje da biva vruće. Pa još da su to neki hrabri vojnigš! Ali ipak, mnogo ih je!! (Ode)
Zikingen, Marija
MARIJA: Molim vas, dragi Zikingene, ne idite ,od mog brata. NJegovi konjanici, Zelbicovi i vaši rasprštali su se, on je sam, Zelbic je ranjen i odnesen u svoj zamak, a ja se bojim svega.
ZIKINGEN: Budite mirni, ja neću otići.
Gec dolazi.
GEC: Hajdete u crkvu. Sveštenik čeka. Kroz četvrt sata treba da budete venčani.
ZIKINGEN: Pusti da ostanem ovde.
GEC: Morate sad u crkvu.
ZIKINGEN: Rado, a posle?
GEC: Posle ćete poći svojim putem.
ZIKINGEN: Geče!
GEC: Zar nećete u crkvu?
ZIKINGEN: Hajde, hajde!
LOGOR Zapovednik, Vitez
ZAPOVEDNIK: Koliko nas ima svega?
VITEZ: Sto pedeset.
ZAPOVEDNIK: Od četiri stotine! To je rđavo. Sad odmah pravo na Jaksthauzen, pre no što se oporave i prepreče nam put!

JAKSTHAUZEN
Gec, Jelisaveta, Marija, Zikingen
GEC: Bog nek vas blagoslovi, neka vam podari srećne dane, a one koje vam uskrati neka sačuva za vašu decu.
JELISAVETA: A njih neka uputi da su valjani kao vi! I onda neka budu što hoće.
ZIKINGEN: Hvala vam. I vama zahvaljujem, Marija. Ja sam vas odveo pred oltar, a vi ćete mene odvesti u sreću.
MARIJA: Mi ćemo zajedno krenuti na hadžiluk u tu nepoznatu obećanu zemlju.
GEC: Srećan vam put!
MARIJA: Nisam tako mislila, mi vas ne ostavljamo.
GEC: Treba, sestro!
MARIJA: Ti si nemilosrdan, brate!
GEC: A vi više nežni nego predostrožni.
Dolazi Georg.
GEORG (poverljivo) Nisam mogao nikog da doteram. Jedan je pristao, pa se posle predomislio i nije hteo.
GEC: Dobro, Georg. Moja sreća ponitve da biva prevrtljiva. Slutio sam to. (Glasno) Zikingene, molim vas da odete još večeras. Nagovorite Mariju. Ona vam je žena. Neka to oseti. Kad se žene mešaju u naše poslove, neprijatelj je sigurniji na otvorenom polju nego inače u tvrđavi.
Dolazi Vojnik.
VOJNIK (tiho) Gospodaru, carski barjačić je u maršu pravo ovamo, idu brzo.
GEC: Probudio sam ih šibom! Koliko ih je?
VOJNIK: Oko dvesta. Sad mora da su na dva sata odavde.
GEC: Još preko reke?
VOJNIK: Jeste, gospodaru.
GEC: Da imam samo pedeset ljudi, ne bi je oni meni prešli. Jesi li video Lerzea?
VOJNIK: Ne, gospodaru.
GEC: Zašžedi svima da budu spremni. Moramo se rastati, dragi moji. Plači, plači, moja dobra Marija, doći će trenuci kad ćeš se radovati. Bolje je što plačeš na dan svoje svadbe, nego da prevelika radost bude predznak budućeg jada. Zbogom, Marija! Zbogom, brate!
MARIJA: Ne mogu da odem od vas, sestro. Dragi boate, ostavi nas. Zar ti tako malo poštuješ moga muža da u ovoj krajnjoj nevolji prezireš njetavu pomoć?
GEC: Da, moj položaj je težak. Možda sam blizu pada. Vi počinjete da živite i treba da se odvojite od moje sudbine. Naredio sam da vam se osedlaju konji. Morate odmah otići.
MARIJA: Brate! Brate!
JELISAVETA (Zikingenu) Pustite! Idite!
ZIKINGEN: Draga Marija, hajdemo.
MARIJA: I ti? Srce će mi prepući.
GEC: Onda ostani! Kroz nekoliko sati moj će zamak biti opkoljen.
MARIJA: Jao! Jao!
GEC: Branićemo se kako možemo.
MARIJA: Majko božja, smiluj se na nas!
GEC: I na kraju ćemo umreti ili se predati. Ti ćeš svog plemenitog muža oplakivati zajedno sa mojom sudbinom.
MARIJA: Mučiš me.
GEC: Ostani! Ostani! Bićemo zajedno zarobljeni. Zikingene, ti ćeš zajedno sa mnom pasti u klopku! Ja sam se nadao da ćeš me ti osloboditi.
MARIJA: Ići ćemo. Sestro, sestro!
GEC: Odvedi je na sigurno mestoi onda se setite mene.
ZIKINGEN: Ja neću prići njenoj postelji pre no što budem znao da ste van opasnosti.
GEC: Sestro, draga sestro. (Poljubi je)
ZIKINGEN: Hajdemo! Hajdemo!
GEC: Još jedan trenutak. Ja ću vas opet videti. Utešite se. Mi ćemo se opet videti. (Zikingen i Marija odlaze)
GEC: Oterao sam je, a sad kad ide, ja bih je zadržao. Jelisaveta, ti ostaješ kod mene!
JELISAVETA: Do smrti! (Ode)
GEC: Koga bog voli daje mu takvu ženu.
Dolazi Georg.
GEORG: Oni su u blizini, video sam ih s kule. Sunce se rađalo i ja sam spazio kako se sijaju njihova koplja. Kad sam ih ugledao, isto toliko sam se uplašio kao mačka od vojske miševa. Doduše, mi sad izigravamo pacove u rupi.
GEC: Pogledaj šipove na kapiji. Utvrdite je iznutra balvanima i kamenjem. (Georg odlazi) Narugaćemo se njihovom strpljenju, a hrabrost će ih pooći kad stanu od muke gristi nokte. (Trubač spolja) Aha! Hulja u crvenom mundiru koja će nas pitati hoćemo li da budemo skotovi. (Prilazi prozoru) Šta mu je? (Čuje se iz daljine govor)
GEC (mrmlja) Uže tebi oko vrata! (Trubač nastavlja da govori) Uvredio njegovo veličanstvo! Tu tužbu je sastavio pop. (Trubač završava. Gec odgovara) Da se predam! Na milost i nemilost! S kim vi govorite! Jesam li ja razbojnik? Reci svome zapovedniku: „Prema njegovom carskom veličanstvu ja gajim uvek dužno poštovanje. On pak, kaži mu to, može da me..." (Zatvori naglo prozor)

OPSADA, KUJNA
Jelisaveta, Gec pored nje
GEC: Imaš mnogo posla, sirota ženo.
JELISAVETA: Volela bih kad bih ga mogla imati još duto. Teško da ćemo moći dugo da izdržimo.
GEC: Nismo imali vremena da se snabdemo.
JELISAVETA: A i mnogo sveta što ste ga dosad gostili! I sa vinom smo već pri kraju.
GEC: Kad bismo mogli da se držimo još neko vreme, dok nam ne predlože predaju. Mi ih svojski proređujemo. Oni pucaju ceo dan, a ranjavaju zidove i razbijaju nam okna na prozorima. Lerze je važan momak; on se šunja s puškom, i čim se neko drzne da se približi, paf! Gotov je.
VOJNIK: Žara, milostiva gospođo.
GEC: Šta hoćete?
VOJNIK: Potrošili smo sve kuršume, pa hoćemo da izlijemo nove.
GEC: Kako stoji s barutom?
VOJNIK: Prilično. Pucamo dosta štedljivo.

DVORANA
Lerze sa kalupom za livenje zrna. Vojnik sa žarom
LERZE: Stavi ga ovde i vidi gde u kući može da se nađe olovo. Dotle uzeću odavde. (Izvadi jedan prozor i izvali okna) Sve je dopušteno. Tako je to u svetu, niko ne zna šta će biti od stvari. Staklorezac, koji je uramljivao okna, nije pomišljao da će to olovo nekom njegovom praunuku moći da pričini gadnu glavobolju! I moj otac, kad me je pravio, nije mislio koja će me ptica pod nebom, koji crv na zemlji pojesti.
Georg dolazi s jednim olukom.
GEORG: Evo ti olova. Ako samo sa polovinom pogodiš, neće niko izmaći da kaže njegovom veličanstvu: „Gospodaru, rđavo smo prošli."
LERZE (razlomi ga) Dobar komad.
GEORG: Kiša neka potraži drugi put! Ne bojim se za to; dobar konjanik i valjana kiša svuda prolaze.
LERZE (lije) Drži kašiku! (Priđe prozoru) Evo šunja se jedan carski paž s puškom; misle da smo se ispucali. Probaće kuršum vruć, kao što je iz tiganja izišao. (Puni)
GEORG (ostavi kašiku) Daj da vidim.
LERZE (pali) Pao je vrabac.
GEORG: Taj je maločas pucao na mene, (liju) kad sam se popeo na prozor pod krovom da dohvatim oluk. Pogodio je goluba koji je bio nedaleko od mene na krovu i on je pao u oluk; zahvalio sam mu za pečenje i sišao sa dvostrukim plenom.
LERZE: Sad ćemo da napunimo puške i da obiđemo ceo zamak, da zaslužimo ručak.
Dolazi Gec.
GEC: Ostani, Lerze! Treba da govorim s tobom! Tebe, Georg, neću zadržavati od lova. (Georg ode) Oni mi nude sporazum.
LERZE: Idem kod njih da vidim šta hoće.
GEC: Biće, da pod uslovima odem u vitešku tamnicu.
LERZE: To nije ništa. Kako bi bilo kad bi kam dopustili da se slobodno povučemo, pošto vi ne očekujete od Zikingena da vas oslobodi? Zakopali bismo novac i srebro tamo gde ga ni čarobnim štapićem ne mogu pronaći. Ostavili bismo im zamak i otišli otmeno.
GEC: Neće nas pustiti.
LERZE: Da pokušamo! Pozvaćemo trubom da sprovedu parlamentara, i ja ću izići. (Ode)

DVORANA
Gec, Jelisaveta, Georg, vojnici za stolom
GEC: Eto, opasnost nas je zbližila. Jedite samo, prijatelji. Ne zaboravite i piće. Boca je prazna. Daj drugu, draga ženo. (Jelisaveta slegne ramenima) Zar nema nijedne više?
JELISAVETA (tiho) Ima još jedna, sklonila sam je za tebe.
GEC: To ne, draga! Daj je ovamo. NJima treba okrepljenja, a ne meni, pa ovo je moja stvar.
JELISAVETA: Uzmi je, ona je u ormanu napolju.
GEC: To je poslednja. A meni se čini kao da nemamo razloga za štednju. Odavno nisam bio ovako raspoložen. (Toči) Živeo car!
SVI: Živeo!
GEC: To neka nam bude pretposlednja reč kad umiremo! Volim ga, jer smo iste sudbe. A ja sam još srećniji od njega. On mora staležima da hvata miševe, dok pacovi glođu njegova dobra. Znam da bi ponekad više voleo da umre nego da i dalje bude duša ovakvog nakaznog tela. (Toči vino) Biće da se obredimo još jedared. A kad i naše krvi počne da nestaje i kad, kao vino u ovoj boci, poteče prvo slabo, a zatim u kapljicama, šta će biti naša poslednja reč?
GEORG: Živela sloboda!
GEC: Živela sloboda!
SVI: Živela sloboda!
GEC: I ako nas ona nadživi možemo mirno umreti, jer ćemo u mislima videti naše unuke srećne, i careve naših unuka srećne. Zar nisam ja poznavao među knezovima valjane ljude, i zar je takav soj izumro? Dobri ljudi koji su bili srećni i čiji su podanici bili srećni, koji su mogli pored sebe da trpe plemenitog i slobodnog suseda, i niti su ga se bojali niti mu zavideli. Srce im je bilo prepuno kad su gledali mnogo sebi ravnih za stolom, i nije im trebalo da viteze pretvore u dvorske ulizice, pa da s njima žive.
GEORG: Jeste li vi poznavali takve gospodare?
GEC: Naravno. Sećaću se dok sam živ kad je pokrajinski grof od Hanau priredio lov, i kad su knezovi i gospoda, koji su bili prisutni, ručali pod vedrim nebom, a narod iz cele pokrajine došao da ih vidi. To nije bila maskarada koju je pravio da sebe istakne. Trebalo je videti bucmaste, okrugle glave momaka i devojaka, sve te crvene obraze, imućne ljude i stasite starce i sva ta vesela lica, kako učestvuju u gospodstvu svoga gospodara koji se na božjem tlu među njima vesele.
GEORG: To je bio gospodar, sasvim kao vi!
GEC: Pa zašto da se ne nadamo da će više takv.ih knezova odjednom moći da vlada, da će poštovanje cara, mir i prijateljstvo među susedima i podanička ljubav biti porodično blago koje će nasleđivati unuci i praunuci? Svaki će dobiti svoje i to u svom delokrugu povećavati, umesto što sad misli da ne može napredovati ako druge ne upropasti.
GEORG: A hoćemo li mi i onda ići u pohode?
GEC: Daj, bože, da u celoj Nemačkoj ne bude više nemirnih glava, a mi ćemo još naći dosta posla! Čistili bismo planine od vukova, našem susedu koji mirno ore donosili pečenje iz šume, i zato sa njim ručali. Ako nam to ne bi bilo dovoljno, mi bismo se sa našom braćom, kao heruvimi s plamenim mačevima, ulogorili ispred granica carstva protiv vukova Turaka, lisica Francuza, i branili u isti mah istaknute pokrajine našeg cara i mir celine. To bi bio život, Georg, kad čovek izlaže svoju kožu za opštu sreću. (Georg skoči) Kuda ćeš?
GEORG: Ah, zaboravio sam da smo ovde i da nas je car opkolio i da izlažemo kožu da bismo je spasli.
GEC: Budi veseo.
Dolazi Lerze.
LERZE: Sloboda! Sloboda! To su rđavi ljudi, neodlučni, obazrivi magarci. Možete otići s puškama, konjima i opremom. Hranu treba da ostavite.
GEC: Neće polomiti zube jedući je.
LERZE (krišom) Jeste li sakrili srebro?
GEC: Nisam! Ženo, pođi s Lerzeom, ima nešto da ti kaže. (Svi odlaze)

DVORIŠTE U ZAMKU
GEORG (u konjušnici peva)

Uhvati dečko senicu
He! He! U kavez stavi ptičicu,
He! He! Gle! Gle!
He! He! Pa joj umilno tepa i zbori.
He! He! Ali nepažnjom kavez otvori.
He! He! Gle! Gle!
He! He! Senica ode na vrh od streje.
He! He! I otud glupom dečku se smeje
He! He! Gle! Gle!
He! He!

GEC: Je li gotovo?
GEORG (izvodi njegovog konja) Osedlani su.
GEC: Ti si spreman.
GEORG: Kao ptica da iziđe iz kaveza.
Svi opsađeni.
GEC: Jeste li poneli puške? Niste! Idite gore i uzmite najbolje iz oružnice, i onako će ih odneti. Mi ćemo izjahati napred,
GEORG: He! He! Gle! Gle! He! He! (Ode)

DVORANA
Dva vojnika kod ormana sa oružjem.
PRVI VOJNIK: Ja ću da uzmem ovu.
DRUGI VOJNIK: Ja ću ovu. Tu je jedna još lepša.
PRVI VOJNIK: Ostavi! Odmah da si otišao!
DRUGI VOJNIK: Čuješ li!
PRVI VOJNIK (trči do prozora) Pomozi sveti bože! Ubiše nam gospodara! Oboren je s konja! Georg je pao!
DRUGI VOJNIK: Gde da se spasemo! Niz orah, pored zida, u polje! (Ode)
PRVI VOJNIK: Lerze se još drži, idem njemu. Ako oni poginu, neću ni ja da živim. (Ode)
Zavesa

ČETVRTI ČIN

GOSTIONICA U HAJLBRONU
Gec
GEC: Sam oebi ličim na onrt zlog duha kojega je kapuciner bajanjem saterao u vreću. Koprcam se, a ništa mi ne pomaže. Krivokletnici!"
Dolazi Jelisaveta.
GEC: Kakve vesti donosiš od mojih vernih momaka, Jelisaveta?
JELISAVETA: Ništa pouzdano. Neki su ubijeni. Neki leže u tamnici. Niko nije umeo ili nije hteo da me bliže obavesti o njima.
GEC: Je li to nagrada za vernost, za sinovlju poslušnost? Zato da bi tebi bilo dobro i da dugo živiš na ovoj zemlji!
JELISAVETA: Dragi mužu, ne huli na našeg nebeskog oca. Oni su nagrađeni, tu nagradu dobili su prilikom rođenja, a to je slobodno, plemenito srce. Pogledaj ove u skupštinu sposlate savetnike, debeli, zlatni lanci pristaju im...
GEC: Kao svinji ogrlica. Voleo bih da vidim Georga i Franca zatvorene!
JELISAVETA: Tu bi se i anđeo zaplakao.
GEC: Ja ne bih plakao. Polomio bih zube grizući svoj gnev. U lancima zenice mojih očiju! Kamo sreće, draga deco, da me niste voleli! Ne bih mogao sit da ih se nagledam. U ime cara da ne održe reč!
JELISAVETA: Okanite se tih misli. Setite se da treba da iziđete pred savetnike, a vi niste stvoreni da ih lepo predusretnete, i ja se bojim svega.
GEC: Šta će mi moći?
JELISAVETA: Sudski služitelj!
GEC: Pravdin magarac. On nosi njene džakove u mlin i njeno đubre na njivu.
Dolazi Sudski poslužitelj.
SUDSKI POSLUŽITELJ: Gospoda komesari okupljeni su u Opštini i šalju po vas.
GEC: Doći ću.
SUDSKI POSLUŽITELJ: Ja ću vas pratiti.
GEC: Velika čast.
JELISAVETA: Umerite se.
GEC: Budi bez brite. (Odlazi)

OPŠTINA
Carski savetnici, većnici Hajlbrona
VEĆNIK: Mi smo po vašoj zapovesti sakupili najjače i najhrabrije građane; oni čekaju oede u blizini samo na vaš mig pa da se dokopaju Berlihingena.
PRVI SAVETNIK: Mi ćemo s velikim zadovoljstvom pohvaliti njegovom carskom veličanstvu vašu gotovost da poslušate njegovu najvpšu zapovest. Jesu li to zanatlije?
VEĆNIK: Kovači, bačvari, drvodelje, ljudi izvežbanih pesnica i ovde dobro potkovani. (Pokazuje na grudi)
SAVETNIK: Dobro.
Sudski poslužitelj dolazi.
SUDSKI POSLUŽITELJ: Gec od Berlihingena čeka pred vratima.
SAVETNIK: Pusti ga unutra.
Dolazi Gec.
GEC: Pomozi bog, gospodo! Šta hoćete vi od mene?
SAVETNIK: Prvo da imate na umu gde ste, i pred kim?
GEC: Tako mi svega na svetu, ja vas ne omalovažavam.
SAVETNIK: Činite svoju dužnost.
GEC: Od sveg srca.
SAVETNIK: Sedite.
GEC: Tamo dole? Mogu da stojim. Ta mi stolica miriše na grešnike, kao i cela ova soba.
SAVETNIK: Onda stojte.
GEC: Na stvar, ako je pošlji.
SAVETNIK: Mi ćemo se držati reda.
GEC: Vrlo sam zadovoljan, voleo bih da je tako oduvek bilo.
SAVETNIK: Vi znate da ste na milost i nemilost došli nama u ruke.
GEC: Šta ćete mi dati ako to zaboravim?
SAVETNIK: Kad bih mogao da vam dam malo skromnosti, znatno bih poboljšao vašu stvar.
GEC: Poboljšali! Kad biste to mogli! Za to je potrebno više nego za upropašćivanje.
PISAR. Treba li sve ovo da unesem u zapisnik?
SAVETNIK: Samo što pripada postupku.
GEC: Što se mene tiče, možete to i da štampate.
SAVETNIK: Vi ste bili u vlasti cara, čija je očinska milost stupila na mestaveličanstvene pravičnosti, i, umesto tamnice, odredila vam za boravište Hajlbron, jedan od svojih najmilijih gradova. Vi ste obećali pod zakletvom da ćete se vladati kao što priliči vitezu i skrušeno sačekati što bude došlo dalje.
GEC: Naravno, i ovde sam, i čekam.
SAVETNIK: I mi smo ovde da vam objavimo milost i naklonost njegovog carskog veličanstva. Ono vam oprašta vaše prestupe, oslobađa vas suda i svih zasluženih kazni, što ćete vi priznati sa podaničkom zahvalnošću, i u naknadu za to položiti zakletvu, koju ćemo vam pročitati, da nećete remetiti mir.
GEC: Ja sam kao i uvek veran sluga njegovog veličanstva. Samo jednu reč pre nego gdto nastavite: gde su moji ljudi? Šta će biti s njima?
SAVETNIK: To vas se ništa ne tiče.
GEC: Dabogda tako i car okrenuo lice od vas kad ste u nevolji! Oni su bili moji drugovi, i sad su to. Kuda ste ih odveli?
SAVETIIK. Mi nismo dužni da vam dajemo računa o tome.
GEC: Ah, zaboravio sam da vas ne vezuje ni ono što obećate, a kamoli... .
SAVETNIK: Naša je dužnost da vam pročitamo zakletvu da nećete remetiti mir. Pokorite se naru, pa ćete naći put da izmolite i slobodu vaših drugova.
GEC: Dajte tu vašu hartiju.
SAVETNIK: Pisaru, čitajte!
PISAR. Ja, Gec od Berlihingena, priznajem javno ovim pismenom: da, pošto sam se ponovo buntovnički podigao protiv cara i carstva...
GEC: To nije istina! Ja nisam buntovnik i ništa se nisam ogrešio o njegovo carsko veličanstvo, a carstvo me se ništa ne tiče.
SAVETNIK: Umirite se i čujte dalje.
GEC: Neću ništa dalje da čujem. Neka istupi neko i nek posvedoči! Jesam li učinio ma i jedan korak protiv cara i protiv Austriske kuće? Zar nisam oduvek svim postupcima dokazivao da sam bolje nego iko osećao šta Nemačka duguje svom vladaru, a naročito šta svom paru duguju mali, kitezovi i slobodni? Morao bih biti hulja kad bih se dao nagovoriti to da potpišem.
SAVETNIK: A mi imamo jasnu zapovest da vas lepim nagovorimo, ili, u slučaju da se protivite, da vas bacimo u tamnicu.
GEC: U tamnicu? Mene?
SAVETNIK: I tamo ćete moći svoju sudbinu da očekujete od pravde, kad nećete da je primite iz ruku milosti.
GEC: U tamnicu! Vi zloupotrebljavate carsku vlast. U tamnicu! To nije njegova zapovest. Šta! Da mi prvo izdajice načine klopku, da u nju okače kao komad slanine svoju zakletvu i svoju vitešku reč! Da mi obećaju vitešku tamnicu, i zatim da irekrše obećanje!
SAVETNIK: Prema razbojniku nismo dužni da održimo reč.
GEC: Da ne pretstavljaš cara, koga ja i u najprljavijoj slici poštujem, ti bi sad ovde tog razbojnika pojeo ili se zadavio! Borba koju vodim časna je. Ti bi mogao da zahvaljuješ bogu i da se razmećeš pred svetom, da si u svom životu učinio tako plemenito delo kao što je ovo zbog kojeg sam ja zatočen.
SAVETNIK (da znak Većniku, ovaj povuče za zvonce)
GEC: Ja sam pošao u borbu, ne radi dobiti, ne da otimam zemlju i ljude onima koji su bez odbrane. Pošao sam da oslobodim moga paža, i da odbranim svoju kožu! Vidite li išta nepravično u tome? Car i carstvo ne bi na jastuku osetili nangu nevolju. Hvala bogu, imam još jednu ruku, i dobro sam učinio što sam je upotrebijo.
Ulaze Građani s motkama u ruci i mačevima o pojasu.
GEC: Šta znači ovo?
SAVETNIK: Vi nećete da čujete. Uhvatite ga!
GEC: To li vi mislite? Ko nije mađarski vo, neka mi ne prilazi! Od ove moje gvozdene desnice dobiće takav šamar, da će mu on potpuno izlečiti glavobolju, zubobolju, i sve zemaljske bolove. (Polete na njega, on jednog obori udarcem, drugom istrgne mač, oni ustuknu) Hodite! Hodite! Bilo bi mi prijatno da upoznam najhrabrijeg među vama.
SAVETNIK: Predajte se!
GEC: S mačem u ruci? Znate li da sad samo do mene stoji da se probijem kroz sve ove lovce zečeva i da se dohvatim širokog polja? Api: hoću da vas naučim kako se drži reč. Obećajte mi viteško zatočenje, i ja ću dati mač i biti kao i pre vaš zarobljenik.
SAVETNIK: S mačem u ruci hoćete da se sporite s carem?
GEC: Sačuvaj bože! Samo sa vama i vašim plemenitim društvom. Vi, dobri ljudi, možete ići kući. Nećete dobiti ništa na ime dangube, a ovde se jedino mogu dobiti čvoruge.
SAVETNIK: Uhvatite ga! Zar vam vaša ljubav prema vašem caru ne daje više hrabrosti?
GEC: Isto toliko koliko će im i car dati melema da izleče rane koje im njihova hrabrost može doneti.
Dolazi Sudski poslužitelj.
SUDSKI POSLUŽITELJ: Baš sad je javio stražar da se jedna vojska sa više od dvesta konjanika približila gradu. Neopaženo se privukla iza brda na kom su vinogradi i preti našim zidovima.
VEĆNIK.Teško nama! Šta je to?
Dolazi Stražar.
STRAŽAR. Franc od Zikingena je na ulazu u grad i poručuje vam da je čuo da se nedostojno i verolomno postupilo sa njegovim šurakom i da su gospoda iz Hajlbrona na sve načine to pomogla. On traži da mu se o tome položi račun, inače će u roku od jednog sata zapaliti grad sa četiri strane i predati ga pljački.
GEC: Hrabri zet!
SAVETNIK: Iziđite, Geče! Šta da se radi?
VEĆNIK: Smilujte se na nas i naše građanstvo! Zikingen je neobuzdan u svojoj ljutiki, on je čovek koji će održati to što je obećao.
SAVETNIK: Zar da učinimo na uštrb svog i carskog prava?
ZAPOVEDNIK: Kad bismo samo imali ljude da ih savladaju. Ovako pak možemo poginuti i stvar bi bila utoliko gora. Popuštanjem dobijamo.
VEĆNIK: Zatražićemo od Geca da uloži za nas koju dobru reč. Čini mi se kao da već gledam grad u plamenu.
SAVETNIK: Pustite unutra Geca!
GEC: Šta hoćete?
SAVETNIK: Dobro ćeš učiniti ako svog zeta odvratiš od njegove buntovničke namere. Umesto da te opase od propasti, on te gura još dublje uj nju, pridružujući se tvome prestupu.
GEC (ugleda Jelisavetu na vratima, pa njoj krišom) Otidi tamo! Reci mu da bez oklevanja uđe i dođe ovamo; samo, neka gradu ne čini nikakvo zlo. Ako se ove hulje. odupru, nek upotrebi silu. Svejedno, nek i poginem, samo da i ovi budu razneseni kopljima.

VELIKA DVORANA U OPŠTINI
Zikišen, Gec. Cela opština je posednuta Zikingenovim košanicima.
GEC: Ovo je bila pomoć s neba! Otkud, zete, da ovako dođeš u željeni čas i neočekivano?
ZIKINGEN: Nema tu nikakve čarolije! Poslao sam dvatri izviđača da čuju kako si. Na vest da su prekršili zakletvu, krenuo sam na put. Sad smo ih uhvatili.
GEC: Ja tražim samo viteški zatvor.
ZIKINGEN: Ti si i suviše pošten. Nećeš da se poslužiš preimućstvom koje ima ispravan čovek nad krivokletnicima. Oni nisu u pravu, i mi ih nećemo maziti. Sramno su zloupotrebili carsku zapovest. I koliko ja poznajem njegovo veličanstvo, ti sigurno smeš da zahtevaš više. To je i suviše malo.
GEC: Ja sam oduvek bio zadovoljan malim.
ZIKINGEN: I uvek si rđavo prolazio! Moje je mišljenje ovo: na tvoju zakletvu treba da oslobode tvoje momke i da puste tebe zajedno s njima da odeš u svoj zamak. Možeš im: obećati da nećeš ići van granica tvoga progonstva, a uvek će ti biti bolje nego ovde.
GEC: Oni će reći da su moja dobra pripala caru.
ZIKINGEN: A mi ćemo onda reći da ćeš ti na šima živeti pod najam, dok ti ih car opet ne bude dao u posed. Pusti ih nek se koprcaju kao jegulje u vrgnki, neće nam umaći. Oni će govoriti o carskom veličanstvu, o nalogu koji su dobili! Ali to je za nas svejedno. I ja poznajem cara i nešto kod njega značim. On je uvek želeo da te vidi u svojoj vojsci. Nećeš dugo ostati u svom zamku i bićeš pozvan.
GEC: Daj, bože, uskoro, pre no što se odučim da rukujem mačem.
ZIKINGEN: Hrabrost se ne da odučiti, kao što se ne da ni naučiti! Ne brini ništa! Kad tvoje stvari budu srećene, ja ću otići na dvor, jer moj poduhvat počinje da sazreva. Povoljni izgledi govore mi: “Pođi!" Ostalo mi je samo još da ispitam carevo raspoloženje. Trir [Zikingen je, 1522 god., na čelu Saveza plemića koji su pristupili reformaciji, napao Trir. - Pr. prev.] i Pfalc pre pomišljaju da će se nebo srušiti nego da ću ih ja napasti. A ja ću doći kao oluj! I ako budemo mogli da iskujemo našu sudbinu, ti ćeš uskoro biti ngurak izbornog kneza. Nadao sam se u tvoju pesnicu u ovom poduhvatu.
GEC (gleda svoju ruku) O, to je značio onaj san što sam ga snio, kad sam sutradan Mariju obećao Vajslintenu. Kleo mi se na vernost i stegao mi je ruku tako čvrsto da je kao slomljena ispala iz opruta na mišici. Ah! Ja sam u ovom trenutku nemoćan više nego što sam to bio onda, kada mi je bila odnesena. Vajslingene! Vajslingene!
ZIKINGEN: Zaboravi izdajicu. Mi ćemo uništiti njegove planove, potkopati njegov utled, a savest i sram grišće ga do smrti. Ja vidim, vidim u mislima, srušene moje neprijatelje, tvoje neprijatelje. Geče, samo još pola godine!
GEC: Tvoja duša uzleće visoko. Ne znam; ali u mojoj od nekog vremena nikako nema veselih vidika. Vio sam još u većoj nesreći, još jednom zarobljen, ali ovako kako se sad osećam nikad mi nije bilo.
ZIKINGEN: Sreća donosi raspoloženje. Hajdemo kod onih Vlasulja! Dosta je bilo njihovih deklamacija, neka nas i oni malo čuju.

ADELHAJDIN ZAMAK
Adelhajda, Vajslingen
ADELHAJDA: To je odvratno!
VAJSLINGEN: Grizao sam usne. Tako lep plan, tako srećno izveden, i na kraju da ga puste. u njegov zamak. Prokleti Zikingen!
ADELHAJDA: Nije trebalo da to učine.
VAJSLINGEN: Opirali su se. Šta su mogli da rade? Zikingen, taj obesni, naprasiti čovek, pretio je ognjem i mačem! Mrzim ga! NJegov ugled raste kao bujica koja je već progutala nekoliko potoka, a drugi joj sami od sebe dolaze.
ADELHAJDA: Zar nisu imali cara?
VAJSLINGEN: Od njegovog carevanja ostala je još samo senka, ostario je, postao mrzovoljan. Kad je čuo šta se dogodilo, i kad sam se ja žestio kab i druti vladini savetnici, rekao je: „Ostavite ih na miru! Valjda ja mogu da dozvolim starom Gecu da se negde skrasi, a ako je miran, što se vi onda na njega žalite?" Govorili smo o blagostanju države. „O!" rekao je, “kamo sreće dasam oduvek imao savetnike koji bi ,moj nemirni duh upućivali prema sreći pojedinih ljudi!"
ADELHAJDA: On gubi duhovnu snagu potrebnu vladaru.
VAJSLINGEN: Osuli smo na Zikingena. „On je moj verni sluga," rekao je, „ako to i nije uradio po mojoj zapovesti, postupio je po mojoj želji i bolje nego moji punomoćnici, i ja mogu to da odobrim, pre ili posle."
ADELHAJDA: Prosto da čovek pukne.
VAJSLINGEN: Ja još ne gubim nadu zbog toga. On je pušten na vitešku reč u svoj zamak, s tim da bude miran. To je njemu nemogućno, i uskoro ćemo imati opet povoda protiv njega.
ADELHAJDA: A tim pre što se možemo nadati da će par uskoro otići sa ovog sveta i da Karlo, njegov vrli sledbenik, obećava da će imati poglede koji više odgovaraju caru.
VAJSLINGEN: Karlo? On još nije ni izabran ni krunisan.
ADELHAJDA: Ko to ne želi i ne nada se tome?
VAJSLINGEN, Ti visoko ceniš njegove osobine; čak bi se moglo pomisliti da na njih gledaš drugim očima.
ADELHAJDA: Ti me vređaš, Vajslingene. Smatraš li da sam ja takva?
VAJSLINGEN: Nisam rekao ništa da te uvredim. Ali ne mogu da oćutim na to. Karlova neobična pažnja prema tebi uznemiruje me.
ADELHAJDA: A moje ponašanje?
VAJSLINGEN: Ti si žena. Vi ne mrzite nikog ko vam se udvara.
ADELHAJDA: A vi?
VAJSLINGEN: Ograšna pomisao nagriza mi srce! Adelhajda!
ADELHAJDA: Mogu li da izlečim tu tvoju ludost?
VAJSLINGEN: Kad bi htela! Mogla bi da se udaljiš sa dvora.
ADELHAJDA: Reci kako i na koji načii. Zar ti nisi na dvoru? Treba li da ostavim tebe i svoje prijatelje, pa da se u svom zamku zabavljam sa buljinama? Ne, Vajslingene, od toga nema ništa. Umiri se, ti znaš koliko te volim.
VAJSLINGEN: Sveto sidro u ovoj buri, doklegod se uže ne prekine! (Ode)
ADELHAJDA: Tako, dakle, počitveš! Samo je još to trebalo! Želje moga srca velike su da im ti možeš stati na put. Karlo! Veliki, vrli čovek i jednom car, zar on da bude jedini među ljudima kome ne bi laskalo da stekne moju naklonost? Ne pomišljaj, Vajslingene, da me sprečnš, inače ćeš morati u zemlju, moj put vodiće preko tebe.
Dolazi Franc, s pismom.
FRANC: Evo, milostiva gospođo.
ADELHAJDA: Da li ti ga je dao sam Karlo?
FRANC: Jeste.
ADELHAJDA: Šta ti je? Izgledaš pun jada.
FRANC: Vi hoćete da umrem od čežnje; u godinama nade, vi me gurate u očajanje.
ADELHAJDA: Žao mi ga je, a kako bi me malo stalo da ga usrećim! Budi raspoložen, mladiću, ja osećam da me ti voliš i da si mi veran, i zato ću ti uvek biti zahvalna.
FRANC (potišteno) Kad biste bili kadri, ja bih morao umreti. Tako mi boga, ja u sebi nemam ni jedne kapi krvi koja ne bi bila vaša, nijedne misli, osim da vas volim i da činim što se vama svidi.
ADELHAJDA: Mili mladiću!
FRANC: Vi mi laskate. (Grunu mu suze) Ako ta odanost ne zaslužuje nešto više do da gledam kako druge pretpostavljate, da gledam kako su sve vaše misli upravljene na Karla...
ADELHAJDA: Ti ne znaš šta hoćeš, još manje šta govoriš.
FRANC (lupi nogom od neraspoloženja i ljutine) Ni ja neću više! Neću više da budem posrednik.
ADELHAJDA: Franče! Ti se zaboravljaš.
FRANC: Sebe da žrtvujem! Svog dragog gospodara!
ADELHAJDA: Idi mi s očiju.
FRANC: Milostiva gospođo!
ADELHAJDA: Idi, otkrij svom dragom gospodaru moju tajnu. Bila sam luda što sam te držala za ono što nisi.
FRANC: Draga milostiva gospođo, vi znate da vas volim.
ADELHAJDA: A ti si mi bio prijatelj, tako blizak mom srcu! Idi, odaj me.
FRANC: Pre bih sebi iščupao srce iz grudi! Oprostite mi, milostiva gospođo! Srce mi je prepuno, moja čula to ne mogu više da izdrže.
ADELHAJDA: Dragi vatreni mladiću! (Uhvati ga za ruke i privuče sebi i njihove se usne sretnu u poljupcu; on joj plačući pada oko vrata)
ADELHAJDA: Pusti me!
FRANC (guši se u suzama na njenom vratu) Bože! Bože!
ADELHAJDA: Pusti me, zidovi su izdajice. Pusti me. (Oslobodi se) Nemoj se pokolebati u svojoj ljubavi i odanosti i najlepša nagrada će ti pripasti. (Ode)
FRANC: Najlepša nagrada! Samo dotle pusti me da živim! Ubio bih svog oca, kad bi mi to mesto osporavao.

JAKSTHAUZEN
Gec za stolom, Jelisaveta pored njega sa radom; na stolu su sveća i pribor za pisanje.
GEC: Dokolica mi nikako ne prija, i ovo ograničenje postaje mi svakog dana sve tešnje. Kad bih mogao da spavam ili samo da uobrazim da je odmor nešto prijatno.
JELISAVETA: Pa dovrši istoriju koju si započeo. Daj svojim prijateljima svedočanstvo u ruke, da postide tvoje neprijatelje; učini plemenitom potomstvu tu radost da ne sudi krivo o tebi.
GEC: Ah! pisanje je uposlena dokolica, teško mi pada. Pišući o onome što sam učinio, ljutim se što gubim vreme kad bih nešto mogao da učinim.
JELISAVETA (uzima rukopis) Nemoj da si čudan. Došao si baš do svog prvog zatočenja u Hajlbronu.
GEC: To mi je mesto oduvek bilo kobno.
JELISAVETA (čita) „Tu je bilo čak i nekih iz Saveza, koji su mi govorili da sam ludo učinio što sam se predao svojim najljućim neprijateljima, kad sam mogao da slutim da neće blago postupiti sa mnom. Tada sam odgovorio"... No pa ppa si odgovorio? Piši dalje.
GEC: Rekao sam: Zar nisam stavljao na kocku svoju kožu za tuđe dobro i novac, pa zar da je ne stavim i za svoju reč?
JELISAVETA: Taj glas uživaš.
GEC: I neće mi ga uzeti! Uzeli su mi sve, dobro, slobodu...
JELISAVETA: Bilo je to odavno, kad sam jedkom zatekla u krčmi ljude iz Miltenberga i Zinglingena koje nisam poznavala. Tada sam se radovala kao kad sam rodila sina. Oni su te hvalili između sebe i rekli: On je uzor viteza, hrabar, plemenit u svojoj slobodi, a miran i veran u nesreći.
GEC: Neka mi izvedu jednog kome nisam održao zadatu reč. Bog zna da sam se više upinjao da poslužim svom bližnjem nego sebi, da sam radio da steknem ime hrabrog i vernog viteza, a ne velika bogatstva i položaj. I, hvala bogu, stekao sam ono radi čega sam se paštio.
Lerze; Georg donosi divljač.
GEC: Dobra sreća, valjani lovci!
GEORG: Eto, to smo postali od hrabrih konjanika. Od čizama lako je napraviti papuče.
LERZE: Lov je ipak nešto, i neka vrsta rata.
GEORG: Samo kad i ovde u polju ne bismo uvek imali posla sa carskim konjanicima. Znate li, milostivi gospodine, kako ste nam prorokovali: kad se preokrene svet, postaćemo lovci. Eto, postali smo i bez toga.
GEC: Izlazi na jedno, pomereni smo iz evog kruga.
GEORG: Nastala su ozbiljna vremena. Ima već osam dana kako se vidi jedna strašna kometa, i sva Nemačka strahuje da to ne znači smrt cara, koji je vrlo bolestan.
GEC: Vrlo bolestan! Naš put se bliži kraju.
LERZE: I ovde u blizini ima još strašnijih promena. Seljaci su digli grozan ustanak.
GEC: Gde?
LERZE: U srcu Švabena. Ruše, pale i ubijaju. Bojim se da će opustošiti ceo kraj.
GEORG: Vodi se strahoviti rat. Ustali su već u stotine sela, i svakog dana ustaju sve više. Oluja je tu skoro počupala čitave šume, a odmah potom, u kraju gde je počeo ustanak, videla su se u vazduhu dva ukrštena plamena mača.
GEC: Mora biti da tu nevino pate mnogi od mojih dobrih gospodara i prijatelja.
GEORG: Šteta što ne smemo da pođemo!
Zavesa

PETI ČIN

SELJAČKI RAT. METEŽ I PLJAČKA U JEDNOM SELU
Žene i starci sa decom i zavežljajima. Bekstvo.
STARAC. Napred! Napred da pobegnemo od ubica.
ŽENA. Sveti bože, kako je nebo crveno kao krv, sunce na zalasku crveno kao krv!
MATI. To znači vatru!
ŽENA. Moj muž! Moj muž!
STARAC. Napred! Napred! U šumu! (Prolaze)
Link
LINK: Ubijte sve što se opiru! Selo je naše! Od hrane da ništa ne propadne, da ništa ne ostane. Opljačkajte sve, potpuno i brzo! Odmah ćemo ga zapaliti.
Mecler dotrči sa brega.
MECLER: Kako je kod vas. Linče?
LINK: Darmar, vidiš; stigao si baš za poslednju igru. Otkud dolaziš?
MECLER: Iz Vajnzberga, Tu je bila svetkovina.
LINK: Kako?
MECLER: Sve smo ih tako isprobadali kopljima da je bilo pravo zadovoljetvo.
LINK: Koga sve?
MECLER: Ditrih od Vajlera je prvi zaigrao. Budala! Naša velika i besna rulja bila je unaokolo, a on ea crkvenog tornja hteo da prijateljski pregovara sa nama. Dum! Neko mu je prosvirao metak kroz glavu. Ustrčali smo kao oluja i bacili ga kroz prozor.
LINK: Ah!
MECLER (seljacima) Šta je psi, treba li da vas ubrzam! Magarci, oklevaju i vuku se tu.
LINK: Palite! Nek se ispeku! Napred! Hajde, obešenjaci!
MECLER: Zatim smo izveli Helfenštajna, Eltershofena, oko trinaest plemića, ukupno osamdeset. Izveli smo ih na uzvišicu prema Hajlbronu. Kod naših je nastalo veselje i graja kad su kroz dugi red prodazili ti jadni bogati greptici i ukočeno gledali jedni u druge i u zemlju i u nebo! Bili su za tili čas opkoljeni i svi probodeni kopljima.
LINK: Što nisam bio tu!
MECLER: Otkako živim nisam se toliko veselio!
LINK: Izlazite! Napolje!
SELJAK: Sve je prazno.
LINK: Onda zapalite sa svih strana.
MECLER: Biće lepa vatrica. Vidiš, kad su se te hulje preturale i kreketale kao žabe, bilo mi je nekako toplo oko srca, kao kad ispijem čaphu rakije. Bio je tu jedan od Niksingera. Kad je ta hulja nekad išla u lov na konju, s belom perjanicom i raširenih nozdrva, nas je terao ispred sebe zajedno sa psima i kao pse. Nisam ga odavno video, ali mi je odmah palo u oči njegovo majmunsko lice. Tres! zabo sam mu koplje među rebra, a on se preturio. i otegao sve četiri preko svrjih drugova. Kao zečevi u hajci padale su te hulje jedne preko drugih, uz poslednje trzaje.
LINK: Već se valjano dimi.
MECLER: Tamo pozadi gori. Hajdemo polako s plenom do naše glavngše.
LINK: A gde je ona?
MECLER: Kod Hajlbrona, bliže ovamo. U neprilici su što nemaju zapovednika, koga bi sav narod poštovao, jer mi smo što i oni; to osećaju, pa pomalo sumnjaju.
LINK: A koga misle da, uzmu?
MECLER: Maksa Štumpfa ili Geca od Berlihingena.
LINK: Dobro bi bilo, i celoj bi stvari dalo lep izgled, kad bi se Gec primio; on je uvek važio kao pravedan Vitez. Napred! Napred! Idemo u pravcu Hajlbrona. Vičite unaokolo.
MECLER: Vatra će nam svetleti još dobar deo puta. Jesi li video veliku kometu?
LINK: Jesam. To je neki predznak, da se čovek grozno uplaši! Ako idemo celu noć, moći ćemo je lepo videti. Izlazi oko jednog.
MECLER: I ostaje samo sat i četvrt. Izgleda kao neka savijena ruka s mačem, a crvena je kao krv.
LINK: Jesi li video tri zvezde na vrhu i sa strane mača?
MECLER: I onu široku prugu boje oblaka sa hiljadu i hiljadu brazda, kao da su koplja, a između njih kao da su mačevi.
LINK: Obuzeo me je užas. Kako je sve to nekako bledocrveno, a ispod toga vatreni svetli plamenovi, a između njih neka grozna lica sa čupavim glavama i bradama!
MECLER: Zar si i te glave video? I sve to treperi uskomešano, kao da je u nekom krvavom moru, kovitla se, prosto da čovek siđe s uma!
LINK: Napred! Napred! (Odu)

POLJE
U daljini se vidi kako gore dva sela i jedan manastir. Kol, Vild, Maks Štumpf, rulja
MAKS ŠTUMPF: Ne možete tražiti da vam ja budem vođ. To ne bi ništa koristilo ni meni ni vama. Ja sam pfalcgrafov sluga; kako da ustanem protiv svog gospodara? Mislili biste uvek da to ne radim od srca.
KOL: Znali smo dobro da ćeš naći izvinjenje.
Dolaze Gec, Lerze i Georg.
GEC: Šta hoćete od mene?
KOL: Treba da nam budete vođ.
GEC: Zar da prekršim vitešku reč zadatu caru i da iziđem iz svog progonstva?
VILD: To nije nikakvo izvinjenje.
GEC: Pa i kad bih bio potpuno slobodan, a vi hteli da radite kao što ste radili u Vajnzbergu s plemićima i gospodom, i da nastavite da vrgšvate ovako da u celom kraju gori i proliva se krv, zar ja da vas pomažem u vašoj sramnoj obesti? Pre me ubijte kao besnog psa nego tražite da vam budem vođ.
KOL: Da se to nije dogodilo, ne bi se možda nikad ni dogodilo.
ŠTUMPF: To je baš ta nesreća što nisu imali vođu koga poštuju i koji bi mogao da obuzda njihov bes. Primi se vođstva, molim te, Geče! Kneževi će ti biti zahvalni, cela Nemačka. To će biti sreća i korist za sve. Biće pošteđeni ljudi i čitavi krajevi.
GEC: Zašto se ti ne primiš?
ŠTUMPF: Ja sam im se već opravdao.
KOL: Nemamo vremena za odugovlačenje i za duga nepotrebna raspravljanja. Kratko i jasno. Geče, budi nam vođ ili pripazi na svoj zamak i svoju kožu. Ovim ti dajemo dva sata na razmišljanje. Pazite na njega!
GEC: Čemu to! Ja sam čvrsto rešen - sad, kao što ću biti i posle. Zašto ste ustali? Da li zato da vam se vrate vaša prava i slobode? Zašto besnite i upropašćujete zemlju! Ako hoćete da odustanete od svih nedela i da postupate kao svi valjani ljudi koji znaju šta hoće, onda ću vam pomoći u vašim zahtevima i biću vam osam dana vođa.
VILD: Ono što se dogodilo, dogodilo se u prvoj zagrejanosti; ubuduće neće biti potrebno da nas ti obuzdavaš..
KOL: Najmanje na tri meseca moraš nam se obavezati.
ŠTUMPF: Neka ti bude na četiri nedelje, pa će obe strane biti zadovoljne.
GEC: Što se mene tiče, pristajem.
KOL: Vašu ruku.
GEC: I obećajte mi da ćete pogodbu koju ste sa mnom zaključili raspisati svima četama i zapretiti im kaznom, ako je se ne drže.
VILD: Pa da! Biće.
GEC: Onda vam se obavezujem na četiri nedeLJe.
ŠTUMPF: Nek je sa srećom! Ma šta činio, poštedi našeg milostivog gospodina, pfalcgrafa.
KOL (tiho) Pazite na njega. Daniko s njim ne govori, sem u vašem prisustvu.
GEC: Lerze! Vrati se mojoj ženi. Budi uz nju. Uskoro će dobiti vesti od mene.
(Odlaze Gec, Štumpf, Georg, Lerze i neki seljaci. Dolaze Mecler i Link)
MECLER: Šta čujemo o nekoj pogodbi. Šta će ta pogodba?
LINK: Na takvu pogodbu sramota je pristati.
KOL: Mi znamo isto tako dobro šta hoćemo kao i vi, i možemo da učinimo ili ne učinimo. Bes, paljenje i ubijanje moralo je jednom da prestane; a sem toga dobili smo hrabrog vođu.
MECLER: Šta, da prestane? Izdajice! Zašto smo mi ovde? Da se svetimo našim neprijateljima, da se oslobodimo! I to vam je savetovala neka kneževska slugeranja.
KOL: Hajdemo, Vilde, to je stoka. (Odu)
MECLER: Idite, samo. Ni jedna vam se četa neće pridružiti! Hulje! Linče, mi ćemo da podbunimo ostale, zapalićemo Miltenberg tamo preko, i ako nastanu sukobi zbog ugovora skinućemo glave i jednim i drugim pregovaračima.
LINK: Na našoj je strani glavnina.

BEDO I DOLINA
U dubini mlin. Odred konjanika. Vajslingen izlazi iz mlina sa Francom i Glasnikom.
VAJSLINGEN: Dajte mi konja! Jeste li zakazali i drugoj goslodi?
GLASNIK: Bar sedam zastava naći će se sa vama u šumi iza Miltenberga. Seljaci se vrzmaju drde. Svuda su razaslati glasnici; uskoro će ceo savez biti, na okupu. Drukčije ne može biti; govori se da je među njima izbio razdor...
VAJSLINGEN: Utoliko bolje! Franče!
FRANC: Milostivi gospodine!
VAJSLINGEN: Izvršićeš to tačno. Stavljam ti na dušu. Daj joj ovo pismo. Neka ide sa dvora u moj zamak! Odmah! Sačekaćeš je da krene na put i onda ćeš mi javiti.
FRANC: Biće kao što zalovedate.
VAJSLINGEN: Reci joj da mora. (Glasniku) Povedite nas sad najbližim i najboJBim putem.
GLASNIK: Moraćemo da zaobiđemo. Sve su se vode izlile zbog strašne kiše.

JAKSTHAUZEN
Jelisaveta, Lerze
LERZE: Tešite se, milostika gospođo!
JELISAVETA: Ah, Lerze, u očima su mu bile suze kada se ea mnom opraštao. To je grozno, grozno!
LERZE: On će se vratiti.
JELISAVETA: Nije to. Kad je izlazio da izvojuje slavnu pobedu, nije mi bilo teško oko srca. Radovala sam se njegovom povratku, a sada od njega strahujem.
LERZE: Tako plemenit čovek...
JELISAVETA: Ne nazivaj ga tako, to stvara novi jad. Zločinci! Pretili su da će ga ubiti i zapaliti zamak. Ako se vrati, znam da će biti mračan, mračan. Noegovi neprijatelji će iskovati lažne tužbe, a on neće moći reći: nije!
LERZE: Kazaće, i može.
JELISAVETA: On je napustio svoje zatočenje. Poreci to!
LERZE: Nije. Bio je primoran; gde je razlog da ga osude?
JELISAVETA: Zloba ne traži razloge, samo povode. Udružio se sa buntovnicima, zločincima, ubicama, i pošao je na čelu njih. Reci: nije!
LERZE: Prestanite da mučite sebe i mene. Nisu li mu svečano obećali da neće više raditi onako kao kod Vajnzberga? Zar ih ja sam nisam čuo kad su, upola kajući se, rekli: “Da se nije dogodilo, ne bi se možda nikad ni dogodilo"? Zar ne treba da mu budu zahvalni knezovi i plemići da je čak dobrovoljno postao vođa raspojasanog naroda samo da zaustavi njegov bes i da poštedi toliko ljudi i imanja?
JELISAVETA: Ti si, Lerze, advokat pun ljubavi. Kad bi ga zarobili, postupili bi s njim kao sa buntovnikom, i njegovu sedu glavu... Lerze, poludeću.
LERZE: Gospode milostivi, pošalji njenom telu san, kad nećeš da pružiš utehu njenoj duši!
JELISAVETA: Georg je obećao da će doneti vesti. I on neće smeti da dođe kad bude hteo. NJigla je gore nego da su u zatočenju. Znam, paze va njih kao na neprijatelje. Dobri Georg! Nije hteo da ostavi svoga gospodara.
LERZE: Srce mi je krvarilo kad me je odvojio od sebe i ovamo poslao. Da vama nijs potrebna moja pomoć, nikakva opasnost od sramne smrti ne bi me od njega odvojila.
JELISAVETA: Ne znam gde je Zikingen. Kad bih samo mogla da pošljem Mariji glasnika!
LERZE: Napišite samo, a ja ću se za to postarati. (Odlazi)

KOD JEDNOG SELA
Gec, Georg
GEC: Brzo na konja, Georg! Vidim da gori Miltenberg. Zar se tako drže ugovopa! Odjaši tamo i reci im moje mišljenje. Palikuće! Otkazujem im! Neka uzmu Ciganina za vođu, a ne mene! Brzo, Georg! (Georg odlazi) Voleo bih da sam hiljadu milja odavde i da ležim u najdubljoj tamnici, u Turskoj! Kad bih mogao da se časno od njih odvojim! Ja im se svakog dana protivim, govorim im najgorče istine, pa će im se dosaditi i otpustiće me.
Dolazi jedan Nepoznati.
NEPOZNATI: Pomozi bog, plemeniti gospodine!
GEC: Bogu neka je hvala. Šta mi donosite? Kako se zovete?
NEPOZNATI: Moje ime ne znači ništa. Došao sam da vam kažem da vam je glava u opasnosti. Vođama se dosadilo da od vas slušaju opore reči i zaključili su da vas sklone s puta. Umerite se ili gledajte da pobegnete, neka vas bog. čuva. (Ode)
GEC: Zar na taj način da izgubiš život, Geče, i da tako završiš! Pa neka bude! Onda će moja smrt biti svetu najpouzdaniji dokaz da nisam imao ničega zajedničkog sa ovim psima.
Dolazi nekoliko Seljaka.
PRVI SELJAK: Gospodaru, gospodaru! Potučeni su, zarobljeni.
GEC: Ko?
DRUGI SELJAK: Oni što su zapalili Miltenberg. Iza brega je izbio jedan odred plemićkog saveza i odjednom ih kapao'.
GEC: Dobiće što su zaslužili! O, Georg! NJega su zarobili sa zločincima! Moj Georg! Moj Georg!
Dolaze Vođe ustanika.
LINK: Napred, vojskovođo! Napred! Nije vreme za oklevanje. Neprijatelj je blizu i jak je.
GEC: Ko je spalio Miltenberg?
MECLER: Ako hoćete da se cifrate, mi ćemo vas odučiti od toga.
KOL: Pobrinite se za našu i svoju kožu. Napred! Napred!
GEC (Mecleru) Ti da mi pretiš! Ništavilo! Misliš li da te se više bojim što ti je odelo poprskano krvlju grofa od Helfenštajna?
MECLER: Berlihingene!
GEC: Slobodno izgovori moje ime, moja se deca neće postideti njega.
MECLER: Zar tebe, kukavice! Kneževska slugeranjo!
Gec ga udari po glavi. Mecler padne. Ostali stanu između njih.
KOL: Poludeli ste. Neprijatelj nadire sa svih strana a vi se svaćate.
LINK: Napred! Napred!
Metež i borba. Vajslingen, konjanici
VAJSLINGEN: Za njima! Oni beže. Neka vas ne zadrže kiša i noć. Čujem da je Gec meću njima. Potrudite se da ga uhvatite. Teško je ranjen, kažu naši. (Konjanici odu) A kad budeš u mojim rukama, biće to milost za tebe ako neobznanjeno u tamnici, izvršimo smrtnu presudu nad tobom. Tako će se on ugasiti u ljudskom sećanju, a ti ćeš moći slobodnije da dišeš, budalasto srce. (Ode)

NOĆ U DIVLJOJ ŠUMI
Ciganski logor. Ciganka pored vatre.
STARA CIGANKA: Zapuši slamni krov iznad jame, kćeri, noćas će biti mnogo kiše.
Dolazi Dečak.
DEČAK: Hrčak, majko. Evo ga! I dva poljska mgapa.
STARA CIGANKA: Odraću ih i ispeći ću ti ih. Od kožica dobićeš kapu. Teče ti krv?
DEČAK: Ujeo me hrčak.
STARA CIGANKA: Donesi mi suvih drva da se razgori vatra. Kad ti dođe otac, biće skroz mokar.
Dolazi druga Ciganka sa detetom na leđima.
PRVA CIGANKA: Jesi li dovoljno naprosila?
DRUGA CIGANKA: Vrlo malo. U celom kraju je takav metež da ni život nije siguran. Dva sela su u plamenu.
PRVA CIGANKA: Je li taj sjaj tamo dole požar? Odavno ga gledam. U poslednje vreme smo se navikli na vatrene prilike na nebu.
Dolaze Ciganski Poglavica i tri Ciganina.
POGLAVICA: Čujete li divljeg lovca?
PRVI CIGANIN: Prolazi baš iznad nas.
POGLAVICA: Ala laju psi! Vau! Vau!
DRUGI CIGANIN: Pucaju bičevi.
TREĆI CIGANIN: Lovci kliču: Hoj! Hoj!
STARA CIGANKA: Vodi svu đavolju tragu!
POGLAVICA: Lovili smo u mutnoj vodi.
Seljaci i sami pljačkaju; pa je i nama bilo slobodno.
DRUGA CIGANKA: Šta imaš ti, Volfe?
VOLF: Jednog zeca, evo, i jednog petla; ražanj, trubu platna i uzdu za konja.
ŠTRIKS: Vuneno ćebe, par čizama, trud i sumpor.
STARA CIGANKA: Sve je skroz mokro, dajte ovamo da osušim.
POGLAVICA: Čujte, konj! Idite! Vidite šta je.
Dolazi Gec na konju.
GEC: Bogu hvala! Vidim tamo vatru, to su Cigani. Rane mi krvare, neprijatelji su za mnom. Gospode bože, podario si mi ružan kraj.
POGLAVICA: Dolaziš li u miroljubivoj nameri?
GEC: Molim vas za pomoć. Od rana malaksavam. Pomozite mi da sjašem!
POGLAVICA: Pomozite mu! Po reči i po stasu vidi se da je blagorodan čovek.
VOLF (tiho) To je Gec od Berlihingena.
POGLAVICA: Dobro nam došli! Sve je vaše što imamo.
GEC: Hvala vam.
POGLAVICA: Hajdete u moj šator.

POGLAVIČIN ŠATOR
Poglavica, Gec
POGLAVICA: Zovite staru, nek donese travu za zaustavljanje krvi i melem.
Gec skine oklop.
POGLAVICA: Evo mog prazničnog grudnjaka.
GEC: Bog nek vas nagradi.
Stara Ciganka ga previja.
POGLAVICA: Veoma mi je milo što ste došli.
GEC: Poznajete li me?
POGLAVICA: Ko vas ne poznaje! Svoju krv i život daćemo za vas, Geče.
Dolazi Štriks.
ŠTRIKS: Kroz šumu dolaze konjanici. To su saveznički.
POGLAVICA: Vaši gonioci. Ne treba da dođu do vas. Trči, Štrikse! Pozovi ostale! Mi poznajemo prolaze bolje nego oni, pobićemo ih pre no što nas opaze.
GEC (sam) O care! Care! Razbojnici brane tvoju decu. (Čuje se često pucanje) Sinovi divljine, uporni i odani!
Dolazi Ciganka.
CIGANKA: Opasavajte se! Neprijatelj preovlađuje!
GEC: Gde je moj konj?
CIGANKA: Tu odmah.
GEC (opaše mač i uzjaše bez oklopa) Poslednji put će osetiti moju ruku. Još nisam toliko slab. (Ode)
CIGANKA: Odjurio je do naših. (Pobegne)
VOLF: Bežite! Bežite! Naš poglavica je ubijen. Gec zarobljen. (Kuknjava žena i bekstvo)

ADELHAJDINA SPAVAĆA SOBA
Adelhajda sa pismom
ADELHAJDA: On ili ja! Taj oholi čovek! Meni da preti! Preduhitriću te. Ko se to krade kroz dvoranu? (Kucanje) Ko je napolju?
FRANC (tiho spolja) Otvorite mi, milostiva gospođo.
ADELHAJDA: Franc! Zaslužuje da mu otvorim. (Pusti ga unutra)
FRANC (padne joj oko vrata) Draga milostiva gospođo!
ADELHAJDA: Bestidniče! Da te je neko čuo.
FRANC: O, sve spava, sve.
ADELHAJDA: Šta hoćeš?
FRANC: Ne mogu da otpočinem. Pretnje moga gospodara, vaša sudbina, moje srce!
ADELHAJDA: Je li bio mnogo ljut kad si se opraštao od njega?
FRANC: Kakvog ga nikad nisam video. „U moj zamak da ide", rekao je, „mora".
ADELHAJDA: A mi da poslušamo?
FRANC: Ne znam ništa, milostiva gospođo.
ADELHAJDA: Prevareni ludi mladiću, ti ne vidiš kuda to vodi. On zna da sam ja ovde bezbedna. A već odavno bi hteo da mi oduzme slobodu. Hoće da budem na njegovom dobru. Tamo je u njegovoj moći da sa mnom postupa onako kako mu mržnja nalaže.
FRANC: Neće.
ADELHAJDA: Unapred vidim svu svoju bedu: iz svog zamka odvući će me silom, zatvoriće me u neki manastir.
FRANC: Grom i pakao!
ADELHAJDA: Hoćeš li da me spaseš?
FRANC: Radije sve! Sve!
ADELHAJDA (padne mu plačući oko vrata) Ah, Franče, nas da spaseš!
FRANC: Ja ću ga srušiti, ja ću mu stati nogom za vrat.
ADELHAJDA: Uzdrži bes! Dobićeš za njega pismo puno skrušenosti, da ću poslušati. A ovu bočicu uspi mu u piće.
FRANC: Dajte. Treba da budete slobodni.
ADELHAJDA: Biću slobodna! Kad mi se ti više ne budeš bojažljivo prikradao na vrhovima prstiju, kad ti više ne budem uplašeno govorila: „Jutro je, idi Franče!"

HAJLBRON PRED TAMNICOM
LERZE: Neka vam bog ublaži jad, milostiva gospođo. Marija je ovde.
JELISAVETA: Hvala bogu! Lerze, mi smo zapali u strašnu bedu. Eto sve je onako kao što sam slutila! Uhvaćen kao buntovnik, zločinac, i bačen u najdublju tamnicu.
LERZE: Znam sve.
JELISAVETA: Ništa, ništa ti ne znaš, jad je preveliki! On je star, ranjen, muči ga potajna groznica, i još preko svega toga u duši mu je crno što će mu biti takav kraj.
LERZE: Znam i to, da je Vajslingen komesar.
JELISAVETA: Vajslingen?
LERZE: Nečuvena je bila ova kaznena eksledicija. Mecler je živ spaljen, stotine su mučili na točku, nabijali ih na kolac, sekli im glave, čerečili ih. Ceo ovaj kraj liči na kasapnicu u kojoj je jevtino ljudsko meso.
JELISAVETA: Vajslingen komesar! O bože! Jedan zračak nade. Marija treba da ode do njega, on njoj ne može odbiti. Imao je uvek meko srce, i kad je bude video nju koju je toliko voleo i koja pati zbog njega... Gde je ona?
LERZE: Još je u krčmi.
JELISAVETA: Odvedi me do nje. Mora odmah ići. Bojim se svega.

VAJSLINGENOV ZAMAK
Vajslingen
VAJSLINGEN: Toliko sam bolestan, toliko slab. Sve kosti kao da su mi šuplje. Gadna groznica isisala mi je moždinu. Nemam mira ni odmora, ni danju ni noću! U poludremežu otrovni snovi. Prošle noći sreo sam se s Gecom u šumi. Izvukao je mač i izazvao me na dvoboj. Posegao sam za svojim, ali mi je ruka otkazala. Onda je on vratio svoj mač u korice, gledao me prezrivo i otišao iza mene. On je zarobljen, a ja dršćem od njega. Bedniče! Tvoja ga je reč osudila na smrt, a kao zločinac dršćeš od njegove prilike u snu! Geče! Geče! Mi ljudi ne upravljamo sami sobom, zlim dusima prepuštena je nad nama vlast da sprovode svoju paklenu obest na našu propast. (Sedne) Klonuo! Klonuo! Kako su mi samo plavi nokti! Hladan znoj, koji me proždire, oduzeo mi je svaki ud. Sve mi se okreće pred očima. Kad bih mogao da spavam. Ah...
Pojavljuje se Marija.
VAJSLINGEN: Isuse, majko božja! Daj mi mira! Daj mi mira! Samo je još nedostajao taj lik! Ona umire, Marija umire i javlja mi se! Idi od mene, blaženi duše, ja sam i inače bedan.
MARIJA: Ja nisam duh, Vajslingene. Ja sam Marija.
VAJSLINGEN: To je njen glas.
MARIJA: Dolazim da izmolim od tebe život moga brata, On je nevin, ma kako da izgleda kriv.
VAJSLINGEN: Ćuti, Marija! Ti si anđeo nebeski, a donosiš sobom paklene muke. Ne govori dalje!
MARIJA: A zar moj brat da umre? Strašno je to, Vajslingene, što moram tebi da kažem: on je nevin; što moram da naričem da bih te zadržala od gnusnog ubistva. Tvoja je duša do samog svog dna posednuta neprijateljskim silama. To je Adelbert!
VAJSLINGEN: Ti vidiš kako me je zapahnuo dah smrti koja ispija, kako mi snaga klone u grob. Umirem kao bednik, a ti dolaziš da me survaš u očajanje. Kad bih mogao da govorim, tvoja najveća mržnja pretvorila bi se u sažaljenje i jad. O, Marija! Marija!
MARIJA: Vajspršgene, moj brat propada od bolesti u tamnici. Star je, rane su mu teške. I kad bi ti bio kadar njegovu sedu glavu... Vajslingene, bili bismo očajni.
VAJSLINGEN: Dovoljno je. (Povuče za zvonce) Franc, dolazi užurbano.
FRANC: Milostivi gospodine!
VAJSLINGEN: One hartije tamo, Franče!
Franc ih donosi.
VAJSLINGEN (otvara jedan svežanj i pokaže Mariji jedan list) Ovde je potpisana smrtna presuda tvom bratu.
MARIJA: Bože nebeski!
VAJSLINGEN: I evo, cepam je! On će živeti. Ali mogu li opet da izgradim ono što sam razorio? Ne plači tako, Franče! Dobri mladiću, moja se patnja silno kosnula tvog srca!
Franc se prostre na zemlju pred njim i obgrli mu kolena.
MARIJA (za sebe) On je teško bolestan. Srce mi se cepa gledajući ga. Kako sam ga volela! I sad, kad sam blizu njega, osećam koliko je ta ljubav bila silna.
VAJSLINGEN: Ustani, Franče, i prestani da plačeš. Ima nade dokle god je čovek živ.
FRANC: Vi nećete živeti. Vi morate umreti.
VAJSLINGEN: Moram?
FRANC (van sebe) Otrov! Otrov! Od vaše žene! Ja! Ja! (Izleti iz sobe)
VAJSLINGEN: Marija, pođi za njim. Očajan je. (Marija ode) Otrov, od moje žene! Osećam to. Muke i smrt!
MARIJA (iznutra) Pomoć! Pomoć!
VAJSLINGEN (hoće da ustane) Bože, zar ni to ne mogu!
MARIJA (dolazi) Ubio se! U svom besu skočio je kroz prozor dvorane u Majnu.
VAJSLINGEN: NJemu je dobro! Tvoj brat je van opasnosti! Druti komesari, a naročito Zekendorf, njegovi su prijatelji. Daće mu vitešku tamnicu na njegovu reč. Zbogom, Marija, i idi.
MARIJA: Hoću da ostanem kod tebe, jadni napušteni.
VAJSLINGEN: Sasvim napušten i jadan! Bože, ti si strašan osvetnik! Moja žena...
MARIJA: Otmi se od te misli. Upravi svoje srce milostivom bogu.
VAJSLINGEN: Idi, draga dušo, ostavi me mojoj bedi. Strašno! I tvoje prisustvo, Marija, ta poslednja uteha, mučenje je.
MARIJA (za sebe) Okrepi. me, bože! Moja duša podleći će sa njegovom.
VAJSLINGEN: Avaj! Avaj! Otrov, od moje žene. Moj Franc zaveden od te gnusobe! Ona sad čeka, osluškuje da li će doći glasnik koji će joj doneti vest: mrtav je. A ti, Marija, Marija, zašto si došla da probudiš svaku od uspavanih uspomena mojih grehova! Idi od mene! Ostavi me da umrem.
MARIJA: Pusti me da ostanem. Ti si sam. Misli da sam tvoja čuvarka. Zaboravi sve. Neka ti bog zaboravi sve, kao štosam ti i ja zaboravila.
VAJSLINGEN: Ti, dušo, puna ljubavi, moli se za mene, moli se za mene! Moje je srce zatvoreno.
MARIJA: On će se smilovati na tebe... Klonuo si.
VAJSLINGEN: Umirem, umirem, a ne mogu da umrem. A paklene su muke u toj strašnoj borbi života i smrti.
MARIJA: Bože milostivi, smiluj se na njega! Pošlji samo jedan zrak tvoje ljubavi njegovom srcu, da se otvori za utehu i da mu duh ponese u smrt nadu, životnu nadu!

U JEDNOM MRAČNOM, USKOM, ZASVOĐENOM PROSTORU
Sudije tajnog suda. Svi zakukuljeni.
NAJSTARIJI: Sudije tajnog suda, zakunite se na konopac i mač, da ste besporočni, da ćete suditi u potaji, kažnjavati u potaji, kao bog. Ako su vaša srca čista i vaše ruke, podignite ih i doviknite zločincima: teško vama! Teško vama!
SVI: Teško vama! Teško vama!
NAJSTARIJI: Pozivaru, otpočni suđenje!
POZIVAR: Ja, pozivar, pozivam tužbu protiv zločinaca. Čije je srce čisto, čije su ruke čiste da se zakune na konopac i mač, neka otpuži na konopcu i maču! Optuži! Optuži!

TUŽILAC (istupa) Moje je srce čisto od zločina, moje ruke od nevine krvi. Neka mi bog oprosti rđave pomisli i nek mi prepreči put ka htenju! Dižem ruku i optužujem! Optužujem! Optužujem!
NAJSTARIJI: Koga optužuješ?
TUŽILAC: Optužujem na konopcu i maču Adelhajdu od Vajslingena. Ona je skrivila za brakolomstvo, otrovala je svog muža preko njihovog paža. Paž je sam sebi presudio, muž je mrtav.
NAJSTARIJI: Zaklinješ li se bogu istine da istinito optužuješ?
TUŽILAC: Zaklinjem se.
NAJSTARIJI: Ako se utvrdi da je optužba lažna, hoćeš li pognuti svoj vrat da primiš kaznu koju zaslužuje ubietvo i brakolomstvo?
TUŽILAC: Pognuću.
NAJSTARIJI: Vaše glasove. (Sudije mu poverljivo kazuju)
TUŽILAC: Sudije tajnog suda, kakva je vaša presuda nad Adelhajdom od Vajslingena, okrivljenom za ubistvo i brakolomstvo.
NAJSTARIJI: Da umre! Da umre gorkom dvostrukom smrću; konopcem i nožem da dvostruko iskupi dvostruki zločin. Pružite ruke i uzviknite: teško. njoj! Teško njoj! Teško njoj! U ruke osvetnika!
SVI: Teško njoj! Teško njoj! Teško njoj!
NAJSTARIJI: Osvetniče! Pristupi, osvetniče!
Osvetnik prilazi.
NAJSTARIJI: Uzmi ovaj konopac i mač, i za osam dana ukloni je s očiju neba. Gde je nađeš, s njom dole u prah! Sudije koji sudite u potaji, kažnjavate u potaji, kao bog, sačuvajte svoje srce od zločina i svoje ruke od nevine krvi!

DVORIŠTE U JEDNOJ KRČMI
Marija, Lerze
MARIJA: Konji su se dovoljno odmorili.
LERZE: Odmorite se ipak do izjutra. Noć je veoma neirijatna.
MARIJA: Za mene nema odmora, Lerze, sve dok ne vidim brata. Hajdemo. Vreme se razvedrava, možemo očekivati lep dan.
LERZE: Kako zapovedate.

HAJLBRON U TAMNICI
GEC: Jelisaveta
JELISAVETA, Molim te, dragi mužu, govori sa mnom. Tvoje me ćutanje plaši. Izgorećeš u samom sebi. Hodi, daj da vidimo tvoje rane; pošle su znatno nabolje. Ne mogu da te poznam tako obeshrabrena i turobna.
GEC: Tražiš li Geca? On je odavno umro. Oni su me malo po malo sakatili, ruka, sloboda, imanja i dobar glas. Moja glava! Šta im je stalo do nje? Šta ste čuli o Georgu? Je li Lerze otišao po Georga?
JELISAVETA: Jeste, mili mo j! Ohrabri se, mnogo se može izmeniti.
GEC: Koga je bog srušio, taj se sam ne podiže. Ja najbolje znam kakav teret leži na mojim plećima. Navikao sam da podnosim nesreću. A sad nije sam Vajslinten, nisu samo seljaci, nije samo careva smrt i moje rane - već sve zajedno. Moj čas je kucnuo. Nadao sam se da će biti kao i moj život. Neka bude volja njegova.
JELISAVETA: Hoćeš li što da jedeš?
GEC: Ništa, ženo. Pogledaj kako sija sunce napolju!
JELISAVETA: Lep prolećni dan!
GEC: Draga moja, kad bi mogla da nagovoriš čuvara da me na pola sata pusti u svoj mali vrt, da uživam u lepom suncu, vedrom nebu i čistom vazduhu.
JELISAVETA: Odmah, On će svakako dopustiti.

VRTIĆ PORED TAMNICE
Marija, Lerze
MARIJA: Uđi i vidi kako je.
Lerze ode. Jelisaveta, Čuvar.
JELISAVETA: Bog neka vam plati za ljubav i odanost mom gospodaru. (Čuvar ode) Šta donosiš, Marija?
MARIJA: Bezbednost mog brata. Ali, ah, srce mi je raskidano. Vajslingen je mrtav, otrovan od svoje žene. Moj muž je u opasnosti. Knezovi su ga nadvladali, veli se da je opkoljen i opsednut.
JELISAVETA: Ne veruj toj vesti. I nemoj da Gec što primeti.
MARIJA: Kako je sa njim?
JELISAVETA: Bojala sam se da neće doživeti tvoj povratak. Gospodnja ruka teško ga pritiskuje. I Georg je mrtav.
MARIJA: Georg! Zlatni mladić!
JELISAVETA: Kad su oni nedostojnici palili Miltenberg, poslao ga je njegov gospodar da ih zadrži. Tada je napao na njih jedan odred saveznih konjanika. Georg! Da su se svi držali kao on, savest bi im mogla biti mirna. Mnogi su probodeni kopljem, i Georg među njima. Poginuo je kao pravi konjanik.
MARIJA: Zna li to Gec?
JELISAVETA: Mi to krijemo od njega. On me po deset puta dnevno pita i šalje me po deset puta dnevno da saznam šta radi Georg. Bojim se da zadam taj poslednji udar njegovom ocu.
MARIJA: O bože, koliko znače nade na ovoj zemlji!
Gec, Lerze, Čuvar
GEC: Svemogući bože, kako je prijatno čoveku pod tvojim nebom! Kako je slobodan! Drveće pupi, i sav svet se nada. Zbogom, mili moji; koren mi je potsečen, moja snaga se kloni grobu.
JELISAVETA: Smem li da pošaljem Lerzea u manastir po tvog sina, da ga još jednom vidiš i blagosloviš?
GEC: Ostavi ga, on je svetiji od mene, moj mu blagoslov ne treba. Na dan naše svadbe, Jelisaveta, nisam slutio da ću ovako umreti. Moj stari otac blagoslovio nas je, i čitavo iotomstvo blagorodnih i hrabrih sinova isteklo je iz njegove molitve. Ti ga nisi poslušala, i ja sam poslednji. Lerze, tvoj me lik više raduje u času smrti neto u najljućoj borbi. Tada je moj duh vodio vaš, sad ti mene podutšreš. Ah, da mi je da vidim još jednom Georga, da se ogrejem na njegovom pogledu! Vi gledate u zemlju i plačete. On je mrtav! Georg je mrtav. Umri, Geče! Ti si samog sebe nadživeo, nadživeo plemenite. Kako je umro? A da ga nisu uhvatili među svim palikućama i pogubili?
JELISAVETA: Ne, proboden je kopljem kod Miltenberga. Branio je kao lav svojuslobodu!
GEC: Bogu neka je hvala! Bio je najbolji mladić pod suncem, i hrabar. A sad oslobodi moju dušu. Jadna ženo! Ostavljam te u pokvarenom svetu. Lerze, ne napuštaj je. Zaključajte vaša srca brižljivije od vaših kapija. Dolaze vremena prevare, njoj je data sloboda. Nedostojni će vladati lukavstvom, a blagorodni padati u njihove mreže. Marija, neka ti bog vrati tvog muža. Nek ne dopusti da padne toliko nisko koliko se visoko podigao. Zelbic je umro, i dobri car, i moj Georg. Dajte mi gutljaj vode. Nebeski zrak... Sloboda! Sloboda! (Umire)
JELISAVETA: Samo tamo gore, gore kod tebe! Svet je tamnica.
MARIJA: Plemeniti čoveče! Plemeniti čoveče! Teško veku koji te je odgurnuo.
LERZE: Teško potomstvu koje te ne poštuje!

Zavesa