Egon Savin

Ivan Aleksandrovič Gončarov

Oblomov

dramatizacija

LICA:
ILJA ILJIČ OBLOMOV
ZAHAR TROFIMIČ
OLGA SERGEJEVNA ILINSKA
ANDREJ IVANIČ ŠTOLC
AGAFJA MATVEJEVNA

ČIN I

SLIKA 1
Mrak.
OBLOMOV: Zahare, Zahare hej Zahare!
ZAHAR: (Uđe) Probudite se Ilja. Probudite se. Ustajte! (Izađe)
Zahar uđe.
OBLOMOV: Zahare! Zahare! Zahare! (Pauza) Šta hoћeš ti?
ZAHAR: Zvali ste.
OBLOMOV: Zvao? Zašto te nisam zvao? Ne seћam se. Dobro. Idi ti sad, ja ћu te veћ zvati kad se setim. (Pauza) Zahare! Gde ћeš?
ZAHAR: Vi ne progovarate, pa zašto da stojim.
OBLOMOV: Nađi mi pismo.
ZAHAR: Kakvo pismo?
OBLOMOV: Od nadzornika imanja.
ZAHAR: Nisam ja video nikakvo pismo.
OBLOMOV: Pa ti si ga primio. Tako neko prljavo pismo.
ZAHAR: A de ste ga metnuli!? Otkud znam. (Izađe)
OBLOMOV: Ništa ti ne znaš. Pogledaj tamo... Možda na stolu... Pod krevetom... Jesi li našao?
ZAHAR: (Uđe) Evo nekakvih pisama.
OBLOMOV: Ma ne to.
ZAHAR: Nema drugog.
OBLOMOV: Dobro idi, naћi ћu sam. Ustaћu. Ustati, raditi, raditi, raditi... Zahare, Zahare!
ZAHAR: O Bože, kakvo je ovo mučenje. Da samo hoћe doћi smrt. Šta hoћeš?
OBLOMOV: Maramicu brzo!
ZAHAR: Nema maramice! A ko zna gde je?
OBLOMOV: Sve ti gubiš.
ZAHAR: Vi sve gubite. Eto je pod krevetom. Leži na njoj, a traži je. Ah Bože moj.
OBLOMOV: Je li sve spremno da se umijem?
ZAHAR: Spremno, odavno. Zašto ne ustajete? (Izađe)
OBLOMOV: A zašto ti ne kažeš da je sve spremno? Davno bih ustao. Dobro, umiћu se. Pisao bih nešto.
ZAHAR: Evo, ako ћete da pišete, onda izvolite da pregledate račune. Treba platiti. (Daje mu pregršt računa)
OBLOMOV: Kakvi računi? Kakvo plaћanje?
ZAHAR: Od mesara, piljara, pralje, pekara... Svi traže pare, pare.
OBLOMOV: Svi hoћe novac?! A zašto mi ne daješ račune malo po malo, nego sve odjednom?
ZAHAR: Vi me uvek terate: sutra te sutra...
OBLOMOV: Pa dobro, neka ostane i sad za sutra.
ZAHAR: Ne može. Navaljuju. Ne daju više na čekanje.
OBLOMOV: A što stojiš tu, da te čovek pita? Odmah ћu ustati, umiti se i pregledati račune.
ZAHAR: Dok ste spavali došao je gazdin nastojnik. Veli, moramo se
seliti. Stan im je potreban.
OBLOMOV: Ne gnjavi. Ako im baš treba, mi ћemo se iseliti. Veћ mi treћi put s tim dodijavaš.
ZAHAR: I meni dodijavaju... Oni vele vi ste veћ obeћali, biћe mesec
dana, a još se ne selite. Mi ћemo, vele, prijavit policiji.
OBLOMOV: Pa iseliћemo se kad bude malo toplije... za tri nedelje.
ZAHAR: Gazda veli sutra ili preksutra.
OBLOMOV: Bi li to on odmah? Da se više nisi usudio da pričaš o stanu. Veћ sam mu jednom zabranio, a on opet.
ZAHAR: A šta da radim?
OBLOMOV: Idi, snađi se kako znaš. Sredi da se ne selimo. Potrudi se malo... Gde je sad Andrej, piše doћi ћe, a ko zna gde luta...
ZAHAR: Nego, da vi gospodine napišete gazdi?
OBLOMOV: Dobro, dobro, pisaћu. Daj hartiju i mastilo.
Zahar izađe.
ZAHAR: Evo, izvolite. Mastilo...
OBLOMOV: Pa zar na ovome da pišem. Ni mastila nema...
ZAHAR: Nije kupljeno. Razmutiћu ga sirћetom. Ionako ništa ne pišeš.
OBLOMOV: Dobro, idi kupi, a ja ћu ovako... koncipiraћu pismo... (Zaspe)
ZAHAR: Dajte mi novac.
OBLOMOV: Zar ti nije ostalo od juče?
ZAHAR: Vratio sam, zaturili ste negde.
OBLOMOV: Dobro, evo ti. Šta je ovo? Sto... dvesta... pedeset... Kud nestaju te pare. (Pauza) Daj mi, dugo je do ručka, malo bih doručkovao. Ostalo je od juče sira. Daj i hleba.
ZAHAR: Ništa nije ostalo. Nema ničeg.
OBLOMOV: Kako nema? Ako nema, ti si pojeo.
ZAHAR: Nije istina. Nisam pojeo.
OBLOMOV: Pa onda idi kupi.
ZAHAR: Pare.
OBLOMOV: Ne, čekaj. Donesi bilo šta. Ima valjda nečega u kuћi.
ZAHAR: O, nebilo te... Ko je to vidio, doručkovati pred ručak! (Izađe)
OBLOMOV: Gde smo ono stali? Aha! Plan. Raditi, raditi... (Zaspe)
Mrak.

SLIKA 2

ZAHAR: Ilja Iljiču! Treba ga buditi. Skoro je četri i po. Budite se Ilja! Spava kao zidar. Ustajte Ilja, četiri i po. Ustajte, ustajte!
OBLOMOV: A? Ko je to? Šta hoћeš ti?
ZAHAR: Ja sam. Ustajte.
OBLOMOV: Odlazi. Šta hoћeš?
ZAHAR: Naredili ste da vas probudim. (Pauza)
OBLOMOV: Dobro, ispunio si dužnost. Sad odlazi.
ZAHAR: Neћu da idem. (Svali Oblomova na pod)
OBLOMOV: Ne diraj me!
ZAHAR: Da, da, da budim dobro, a posle grdi što ga nisam razbudio.
OBLOMOV: Pusti me da trenem još časak. Još malo, minuticu.
ZAHAR: Ti crkavaš kao panj... Diži se! Ustaj mrcino! Zašto si se rodio na ovaj božji svet?
OBLOMOV: (Pauza) Šta si rekao? Šta kažeš ti!?
ZAHAR: Što ne ustajete, velim.
OBLOMOV: Ne nego šta si ono rekao? Kako se usuđuješ?
ZAHAR: To se vama u snu pričinilo.
OBLOMOV: Ti misliš da ja spavam? Ne spavam ja. Sve ja čujem.
ZAHAR: Zašto ležiš kao klada. Žao je čoveku da te pogleda. (Otvara vrata) Pogledajte ga dobri ljudi, pa diži se mrcino. Ustaj. Diži se!!
OBLOMOV: Ja sam ti rekao da me probudiš, a sad ja odustajem od naređenja! Jel jasno?
ZAHAR: A ne. Ustajte! (Podiže krevet)
OBLOMOV: A sad ћu te... Videћeš ti svoga boga...
ZAHAR:. Ustajte! Ustajte... Ustajte...
Obojica zaspu, Štolc ulazi.
ZAHAR: Andrej Ivanjič Štolc. Ilja stalno leži.
OBLOMOV: Andrej. Andrjuša, kako ti se radujem! Konačno si došao!
ŠTOLC: Ilja! Šta je, kako? Jesi li zdrav?
OBLOMOV: Nisam, pusti, loše je brate. Kakvo vražje zdravlje!
ŠTOLC: Šta je, bolestan si?
OBLOMOV: Čmičak. Muči me gorušica... Da si samo čuo doktora. Putujte, veli, preko granice, inače je zlo. Može vas udariti kaplja. Putujte, čuj, u planine, na ostrva, Egipat, Ameriku!
ŠTOLC: Pa šta ћeš da radiš?
OBLOMOV: Ništa. Neћu iћi.
ŠTOLC: Zašto? U Egiptu si za dvije nedelje, u Americi za tri.
OBLOMOV: Jedan razuman čovek bio, pa i on pošašavio.
ŠTOLC: Pa jeste, zaista, teška stvar sedneš pa putuješ, udišeš vazduh, gledaš ljude, predele, čudna mi čuda. Eh, ti! Kako tvoji poslovi? Kako tvoje imanje Oblomovka.
OBLOMOV: Pusti, loše.
ŠTOLC" Šta se dogodilo?
OBLOMOV: Dve nesreћe. Propao sam.
ŠTOLC: Propao, zašto?
OBLOMOV: Evo, da ti pokažem šta mi piše nadzornik imanja. Zahare, pismo. Aha evo ga!
ŠTOLC: (Čita) "Oče naš hranitelju"... sve je u redu... Aha! Suša, grad, rani mrazevi... Prihoda za dve hiljade manje nego lani. Ala je lupež taj nadzornik. Raspustio seljake, pa se još žali. Bolje da ih sve otpusti. Neka idu kud je kome drago!
OBLOMOV: Da svi odu?
ŠTOLC: Neka! Kome je dobro, taj neћe otiћi, a kome ne valja, taj se ni tebi ne isplati. Zašto da ga držiš.
OBLOMOV: Eto šta je sad smislio.
ŠTOLC: Ti ne znaš da tamo grade pristanište. Izgradiћe i put. Otvoriћe sajam...
OBLOMOV: Bože moj, samo je još to trebalo. Oblomovka je uvijek bila u lepoj tišini... skrajnuta, a sad sajam, put! Seljaci ћe se navaditi da idu u grad, a tamo ћe početi da se dovlače trgovci... Seljaci ћe se iskvariti. Počeћe: Piћe, čaj, kafa, havmonike, namazane čizme, ništa to ne valja...
ŠTOLC: A ti otvori školu u selu.
OBLOMOV: Pismenost je štetna za seljake. Naučiš ga da piše i neћe hteti da ore.
ŠTOLC: Pa seljaci ћe učiti kako treba da oru. Slušaj, lično da odeš ove godine na imanje. Predugo petljaš s tim planom.
OBLOMOV: Kao da mi je imanje jedino... A druga nevolja.
ŠTOLC: Kakva?
OBLOMOV: Teraju me, brate, iz stana.
ŠTOLC: Ko te tera?
OBLOMOV: Vele, seli se.
ŠTOLC: Pa šta?
OBLOMOV: Kako pa šta? Odrao sam leћa i kukove koliko se prevrћem od tih briga. Sam sam, treba platiti ovo, ono, sami računi. A novac ide ko zna kud.
ŠTOLC: Daj mi odmah pet stotina. Imaš? Da pošaljem vlasniku stana.
OBLOMOV: Čekaj, da pogledam. Prošle nedelje su mi sa sela poslali hiljadarku... Sto... dvesta... dvadeset, pedeset... bilo je još metalnih. Zahare! Gde su one dve desetice što su bile tu na stolu?
ZAHAR: Kakve desetice? Otkud? Veћ sam rekao da više nema novca.
OBLOMOV: Kako nema? Pa valjda je nešto ostalo?
ZAHAR: Dali ste nekome, pa zaboravili. Ja sam sve pošteno.
ŠTOLC: Vidi ti njih, ne znaju koliko novca imaju. Zahare! (Pauza, Štolc daje novac Zaharu) Dobro, daj mi papir i olovku da napišem pismo nadzorniku.
ZAHAR: Nema papira.
ŠTOLC: Ma bilo kakav komadiћ. Vizit kartu.
OBLOMOV I ZAHAR: Vizit karte odavno nemam.
ŠTOLC: Zahare, odlazi! (Pauza. Oblomovu)S kim se viđaš? Kud odlaziš?
OBLOMOV: Slabo ti ja izlazim. Stalno sam kod kuћe, muči me plan, pa sad i ta selidba...
ŠTOLP: A knjige, gde su?
OBLOMOV: Evo. (Pokazuje mu knjigu)
ŠTOLC: Šta je to? Putovanje po Africi! Čitaš li ti novine?
OBLOMOV: Sitna slova, kvare oči... Bude li nešto novo, odmah čuješ sa svih strana.
ŠTOLC: Ilja, pa šta ti radiš? Zamotao si se kao testo i ležiš li ležiš.
OBLOMOV: To je istina, Andrej. Baš kao testo...
ŠTOLC: Izvlači se iz tog sna!
OBLOMOV: Ne ide. Pokušavao sam. Ništa me ne privlači. Um miruje, duša se ne trže. Pustimo to, nego odakle ti dolaziš?
ŠTOLC: Iz Odese. Za dve nedelje idem u inostranstvo. Hajde sa mnom.
OBLOMOV: Pa, dobro hajde...
ŠTOLC: Ispuniš formular za vizu. Sutra ћeš poslati.
OBLOMOV: Eh sutra! Čemu žurba? Razmisliћemo, dogovoriћemo se, ima vremena.
ŠTOLC: Doktor ti je preporučio, treba ti telesna i duševna gimnastika.
OBLOMOV: A ne! To ћe me umoriti. Zdravlje mi je narušeno. Bolje da ti ideš sam. (Legne ponovo na krevet)
ŠTOLC: (Pauza) Meni se čini Ilja, tebe mrzi i da živiš.
OBLOMOV: Istina Andrej, mrzi me.
ŠTOLC: Jedna čarapa vunena, a druga pamučna i košulja ti je naopako.
OBLOMOV: Ovog Zahara mi je bog dao za kaznu.
ŠTOLC: A, ne, neћu te tako ostaviti. Za nedelju dana neћeš moћi da se prepoznaš. Hajde, oblači se... Ja ћu tebe prodrmati. Zahare! Izlazimo. Da se obuče Ilja Iljič. Vodim te kod Olge.
OBLOMOV: O kome je reč. (Skida i oblači Oblomova)
ŠTOLC: O Olgi Ilinskoj. Zar ti nisam pričao o njoj. Ni koketerije ni izveštačenosti. Videћeš i sam. Divim joj se kao detetu. Ne smej se. tano je ostala bez vopitelja. živi sa tetkom. Divno stvorenje. Voleo bih da se dopadneš Olgi i njenoj tetki. Ostaviћu te njima da se brinu o tebi, i ne daju ti da jedeš i spavaš. A za mesec dana pridružiћeš mi se u Parizu. Zahare, cipele.
ZAHAR: Odmah. Samo da ih očistim.
ŠTOLC: Zar kod tebe do pet sati cipele stoje prljave.
ZAHAR: Ma čišћene su prošle nedelje, ali on nije izlazio, pa je napadala prašina.
ŠTOLC: Daj ih takve kakve su. Idemo, idemo... Idemo Ilja, idemo.
ZAHAR: A ručak?
ZAHAR I OBLOMOV: A ručak?
ŠTOLC: Zahare pojedi ga sam. Nek ti je nazdravlje.
ZAHAR: A ne, na službi sam gospodine.
ŠTOLC: Idemo, Ilja idemo. Šta ti je? Još se nisi ni obuo. Idemo, idemo, idemo.
OBLOMOV: Čekajte malo! Kako to, odjednom. Stani... Daj da promislim... Vidi, ja nisam obrijan. Zahare ja nisam obrijan...
Štolc izađe. Mrak.

SLIKA 3
Olga i Štolc u dnevnoj sobi Oblomova.
OLGA: I, šta radi po ceo dan?
ŠTOLC: Spava.
OLGA: Ne može se spavati po celi dan. Mora da se ponekad budi.
ŠTOLC: Ne spava fizički. On je usnula ličnost. Živi veћ dvanaestu godinu na istom mestu i nikud ne ide.
OLGA: Pa kako živi? Čime se bavi? Čita li? Piše li? Je li zaposlen?
ŠTOLC: Radio je neko vreme. Sad više ne. Nešto je zabrljao, pa se onda razboleo. A posle se više nije ni vraћao na posao. Živi od prihoda sa imanja.
OLGA: I? Kako provodi dane?
ŠTOLC: Probudi se, valjda, ujutro. Ustane... ali ako mu papuče nisu pri nogama, onda ne ustaje. Radi godinama nekakav plan kako da preuredi imanje. Ali od toga nema ništa. Ponekad se baci na posao, a onda odluta nekud... sve zaboravi. Na kraju, naravno, zadrema... Tako mu život prolazi: u neredu, maštanjima, svaћama sa Zaharom. Sad, veli, čita Put u Afriku. Knjiga je pod krevetom, a na njoj prst prašine. Jednu čarapu nosi crnu, drugu sivu. Zapušta se. Ne znam kako da ga iz toga izvučem. Ako biste vi... Vi bi ste mogli da ga... da ga malo. Pst, evo ga, dolazi.
Oblomov uđe.
OLGA: Je li istina da se vi mnogo dosaћujete?
OBLOMOV: Istina je... ali ne mnogo... Imam ja poslova.
OLGA: Andrej kaže da spremate neki plan.
OBLOMOV: Da, ja, znate, trebalo bi da odem na selo. Tamo ћu živeti. Pa se pomalo spremam.
OLGA: A inostranstvo? Idete s njim?
OBLOMOV: O, da, svakako.
OLGA: Rado putujete?
OBLOMOV: Putujem, vrlo rado. Ali ja sam... pomalo lenj.
OLGA: Lenji ste? Ne razumem. Kako muškarac može biti lenj?
OBLOMOV: Znate, ja uglavnom sedim kod kuћe.
OLGA: Volite putovanja?
OBLOMOV: Zaista volim.
OLGA: U Afriku?
OBLOMOV: Eh... znači sve vam je ispričao. (Zevne) Vi se izgleda trudite da me zabavite. Uzalud.
OLGA: Zašto uzalud? Ja samo hoћu da vam bude prijatno... da ne biste zaspali.
OBLOMOV: Onda kao prvo, ne gledajte tako... neugodno mi je.
OLGA: Zašto neugodno?
OBLOMOV: Ne znam. Čini mi se da tim pogledom i pitanjima izvlačite iz mene ono što ne bih hteo da znaju drugi. Naročto ne vi.
OLGA: Zašto ne. Vi ste psšatelj Antgoeju. a on je psšatelj meni.
OBLOMOV: Ta njegova iskrenost, to je loša usluga prijatelju.
OLGA: Vi imate tajni? Možda nekakav zločin?
OBLOMOV: Može biti...
OLGA: O, da, to je silan zločin obuvati različite čarape.
OBLOMOV: I to vam je rekao! I vi sad hoћete da mi bude ugodno? (Izvali se na kanabe)
OLGA: Oprostite. Neћu više. Pokušaћu da vas gledam drugačije. Evo, je li vam sad ugodnije? Šta mogu da učinim da se ne biste dosađivali. Sad vi mene gledate nekako čudno, sad je meni neugodno.
ŠTOLC: A, tu ste? Čuj, Ilja, rekao sam gospođici Olgi da si strastveni ljubitelj muzike.
OBLOMOV: Nije istina. Nisam ja nikakav "strastveni" ljubitelj.
ŠTOLC: Eto ti ga! Sad se vređa.
OLGA: A kakvu muziku najviše volite?
OBLOMOV: Svaku. Ponekad rado slušam i ulične pevače.
Štolc izvede Olgu u drugu sobu. Oblomov ostaje. Sluša ariju "Kasta diva” koju peva Olga. Zaplače i istrči na vrata. Mrak

SLIKA 4
Kasno noћu.
OBLOMOV: Zahare! Daj papira! Pisaћu ...
ZAHAR: (Ulazi noseћi sveћu) Gospode bože, zar u ovo doba pisati? Ko je to vidio? Uostalom, ionako nema papira.
OBLOMOV: Dobro Zahare, idi ti spavaj, ja ћu veћ naћi neku olovku, ili nešto... gle olovka, da, ali ova olovka ne piše. Zasto li ne piše? Trebalo bi naћi drugu olovku! Kakva žena!
Mrak.

SLIKA 5
OBLOMOV: Zahare, da se umijem!
ZAHAR: Pa kako ste vi to, gospodine, presedeli celu noћ u fotelji. Šta vam je? Jeste li bolesni?
OBLOMOV: Bolestan? Ne, Zahare. Nisam bolestan. I pusti me na miru, gledaj svoja posla... Kakva žena.
ŠTOLC: Kakvo li se to čudo dogodilo da jedan Oblomov ustaje ovako rano. Pa ti nisi ni legao. Šta ti je?
OBLOMOV: Šta ste svi navalili. Nisam legao i gotovo. Sedi. Jesi li doručkovao? Zahare! Doručak... Dva doručka. Andrej ћe doručkovati sa mnom.
ŠTOLC: Kako ti se čini Olga?
OBLOMOV: Ispao sam takav divljak. Pravi medved. A ona... zbunila me, sasvim... nisam hteo da se vidi... da ne ispagne da ja...
ŠTOLC: Šta?
OBLOMOV: Ništa. Pusti.
ŠTOLC: Pobegao si kao neki klipan. Zar se tako ponaša odrastao čovek?
OBLOMOV: Odvikao sam ti se ja od društva, dama, galantnih razgovora... Nije to više za mene.
ŠTOLC: Olga mi je rekla da ti prenesem, sutra opet dolazi kod tebe. To ti je prilika da se iskupiš. Mislim da si joj drag. Bilo bi dobro da izađete zajedno.
OBLOMOV: A hoћeš li i ti sa nama?
ŠTOLC: Sutra putujem. Pridruži mi se kad središ stvari ovde.
OBLOMOV: Kud si navalio. Polako, prvo imanje, stan... mnogo se nakupilo problema. Nek putuje ko mora. Trgovački putnici, činovnici, inspektori, zaludni koji nemaju svoga krova. Neka oni putuju.
Zahar unosi doručak.
ŠTOLC: A ko si ti? Šta si ti? Zahare, koje ovaj što leži?
ZAHAR: Bog s vama, kako ko je? Pa to je plemiћ Ilja Ilin Iljič.
ŠTOLC: No, vidiš plemiћ.
OBLOMOV: No džentlmen.
ŠTOLC: A, ne. Ti si plemiћ. Razumeš? DŽentlmen sam oblači čarape i sam izuva pipele!
OBLOMOV: Eh, to je tako, tako je kod nas... oduvek.
ŠTOLC: A šta bi ti? Da se povučeš tamo, na Oblomovku?
OBLOMOV: Ne odmah, naravno, ali kad se tamo nekako sredi, kad počne da donosi pristojan prihod, da mogu da se oženim, pa onda... sa ženom.
ŠTOLC: I vreme je. Još malo pa te više ni jedna ne bi htela.
OBLOMOV: Šta ћu, ne mogu ovako... Treba ipak stvoriti neke uslove za život.
ŠTOLC: Dobro, oženiš se, srede ti se nekako prilike. Kako tamo
zamišljaš život?
OBLOMOV: Pa, eto... Ustao bih izjutra... rano. Lepo vreme, proleћe, nebo onako, duboko. plavo, preplavo. Ni oblačka. Kuћa na proplanku, jednom stranom okrenuta istoku. Tamo je spavaћa soba, tako da me sunce rano budi. Čekajuћi da se probudi žena, prošetao bih vrtom, da se nadišem jutarnjeg vazduha. Napravio bih ženi buket, kresao bih grmlje, ruže. Vratim se, žena veћ na balkonu, u laganoj haljini, čeka me, veli: "Čaj je gotov.” Zagrlim je oko struka, idemo polako, zamišljeni, ћutimo, kroz beskrajnu mračnu aleju, ili mislimo naglas, sanjarimo, brojimo trenutke sreћe... kao otkucaje bila. Neosetno dođemo do reke. Uđemo u čamac, ja veslam, ona krmani. Uto dolaze gosti, na primer ti sa ženom...
ŠTOLC: Šta? Ti i mene ženiš?
OBLOMOV: Naravno. Doћete, dakle, vi i još dvatri prijatelja. Knjige, muzika, društvo. Normalan, moderan život. Kako treba.
ŠTOLC: A ti?
OBLOMOV: Ja? Ni ja ne bih čitao lanjske novine. Ne bih se premeštao sa fotelje na krevet i iz kreveta na fotelju.
ŠTOLC: I onda?
OBLOMOV: Onda, kad popusti žega, mogli bismo otiћi u šumu ili do reke, provesti tamo pre podne, sve do sumraka. Predveče seljaci idu s livada, s kosama na ramenima. Kroz polje promile kola sena. Gore na senu vidi se mužikova kapa, nakiћena cveћem i dečija glavica. Gomila bosih žena sa srpovima peva. Odjednom ugledaju gospodu, uћute, klanjaju se duboko... Jedna sa preplanulim vratom, golim ramenima i plašljivo oborenim, ali lukavim očima, tobože brani se od gospodinovog milovanja, a ovamo sva sretna. Samo pst! Da ne vidi žena... sačuvaj Bože! (Štolc prsne u smeh) Smrkava se, magla se navalila kao more, konji se stresaju i biju kopitama, vreme da se ide kuћi. U kuћi sve osvetljeno; u kuhinji lupkaju noževi; u tiganju pečurke, kotleti, jagode... muzika... Casta diva! Ne mogu hladno da slušam tu ariju. Kako samo toj ženi plače srce! Kakva se tuga uvlači u te zvuke! I niko od njene okoline ništa ne zna! Samo nju tišti tajna, ona se poverava Mesecu... Casta diva!
ŠTOLC: Ti voliš tu ariju? Voli je i Olga.
OBLOMOV: Sediš tako i slušaš...
ŠTOLC: Kako? Tek tako, bez ičega u rukama...
OBLOMOV: A šta bi ti? Pa dobro, mogu, ako baš hoћeš, da držim maramicu. Pa zar ti ne bi volio da živiš tako? Zar to nije život?
ŠTOLC: Ceo vek tako?
OBLOMOV: Do sede kose. Do groba. To je život.
ŠTOLC: Ne! To nije život.
OBLOMOV: Kako nije?
ŠTOLC: Ne, to nije život.
OBLOMOV: Pa šta je onda, ako nije život?
ŠTOLC: To je nekakva... oblomovština.
OBLOMOV: Oblomovština? O-blo-movština? Pa gde je, po tvom mišljenju, ideal života? Šta nije oblomovština? Zar ne teže svi ovome o čemu ja sanjam. Zar sva ta vaša trka, strast za novcem, ratovi, trgovina, politika, zar nije sve to težnja da se ostvari ideal izgubljenog Raja? Svi traže mira i spokoja.
ŠTOLC: Ne traže svi. Ni ti sam to nisi tražio pre desetak godina. Razmisli, gde su tvoje knjige, prevodi, časopisi?
OBLOMOV: Zahar ih je negde zaturio. Tamo su, negde u uglu.
ŠTOLC: U uglu? E, vidiš u tom istom uglu leže i tvoje nekadašnje ideje. Seti se: "Sav je život misao i rad!” To su tvoje reči: "Rad, makar neznatan, ali neprekidan". Gde je sad sve to? Hteo si da propešačiš Evropu. Počeo da učiš engleski, ali nikad nisi naučio. Kroz suze si govorio: "Zar nikada neћu videti originale Mikelan]ela, Rafeala, zar nikada neћu gaziti zemlju u Rimu i disati vazduh Italije!” Ja sam obišao pola sveta. Evropu. Rusiju. Ja radim, radim...
OBLOMOV: Pa dobro, jednom ћeš prestati. Kad udvostručiš svoj kapital.
ŠTOLC: I kad ga učetvorostručim neћu prestati. Zašto bih?
OBLOMOV: Zašto se onda mučiš?
ŠTOLC: Samo zarad rada. Nizašta više. Rad je slika, sadržina, stihija i cilj života. Ti si isterao rad iz života, pa na šta liči život?
OBLOMOV: Te... maštarije... velike želje, planovi, sve to... to se pogasilo. Toga u meni više nema. Ti si drugo. Ti si radio, putovao, ti si...
ŠTOLC: Zašto?
OBLOMOV: Ne, ne znam. Nije me snašla nikakva nesreћa. Ništa mi se nije desilo. Jednostavo, tako. Ja se, od prvog časa, otkad znam za sebe... gasim. I nisam ja jedini. Pogledaj oko sebe. Prebrojati nas ne možeš.
ŠTOLC: Sutra ћeš sa mnom na put.
OBLOMOV: Ti bi sve sutra...
ŠTOLC: A da ti ne bi možda danas? Danas je kasno, ali za par dana, biћeš veћ daleko.
OBLOMOV: Danas? Sutra? Za par dana?... A stan? A Zahar? A Oblomovka? Sve to treba dovesti nekako u red.
ŠTOLC: Oblomovština Ilja, oblomovština, zapamti. Sad ili nikad!
OBLOMOV: Sad ili nikad.
Mrak.

SLIKA 6

OLGA: Šta vam je, kako ste se promenili u licu, zašto? Opet me gledate onako, kao prekjuče. Još ћete, kako biste vi to rekli "izmamiti nešto iz moje duše"...
OBLOMOV: Šta bih ja to mogao izmamiti? Ne kaže se uzalud da ženama ne treba verovati. One lažu pogledom, osmehom, rumenilom, pa čak, kako neki kažu i nesvesticom.
OLGA: Pa što mi valja činiti da se ne dosaћujete? Kako da vas zabavim?
OBLOMOV: Pevajte još.
OLGA: No, konačno kompliment.
OBLOMOV: Vi ste samoljubivi.
OLGA: Biћe da je tako. Kažu da je taština gotovo jedini pokretač koji upravlja voljom. U vas je valjda nema. Ali, da ništa nisam zapazila na vašem licu i da nije bilo uzdaha, ja bih se razbolela.
OBLOMOV: Zar se meni nešto vidi na licu? Šta vidite?
OLGA: Suze. Krijete ih.
OBLOMOV: To je samo trenutni uticaj na živce.
OLGA: Što vam je? Bože, pa vi drhtite, suze su vam opet u očima... Kako vi duboko oseћate muziku.
OBLOMOV: Ne. Ja ne oseћam... muziku... nego... ljubav!
OLGA: Sada odlazim, morate mnogo da šetate! Nemojte večeravati! (Izađe)
OBLOMOV: Šta sam učino, budalo, sve sam upropastio. Zahare, Zahare!

SLIKA 7

ZAHAR: (Najavljuje) Gospođica Olga. Gospođica Olga Sergejevna Ilinska.
OLGA: Ilja. (Ulazi)
OBLOMOV: Olga, otkuda vi?
OLGA: Tako malo... Ja vam smetam?
OBLOMOV: O, ne, nikako... Mala groznica, kaže doktor. (Seda na krevet)
OLGA: Smem li? Je li vam Andrej pisao?
OBLOMOV: Da. Zove me u Pariz.
OLGA: A vi, šta ћete?
OBLOMOV: Otputovaћu...
OLGA: Kada?
OBLOMOV: Kasnije... ovaj, sutra, čim se spremim... sutra
OLGA: Kako to? Zašto tako brzo?
OBLOMOV: Moram. Moram.
OLGA: Miriše lepo? Volite cveћe?
OBLOMOV: Ne. Ja uopšte ne volim cveћe... U polju, da. U prirodi. Ali, u sobi... Toliko je posla s tim... Puno je đubreta.
OLGA: A vi volite red i čistoћu?
OBLOMOV: Ja ne. Ja da, ali Zahar, on je tako prljav.
OLGA: I tako, vi idete u Pariz...
OBLOMOV: Idem, moram, Štolc me odavno čeka.
OLGA: Da mu ponesete pismo. Napisaћu.
OBLOMOV: Onda mi ga dajte danas jer sutra veћ odlazim.
OLGA: Sutra? Ali, zašto tako brzo. Kao da vas neko tera?
OBLOMOV: Pa i tera me.
OLGA: Ko to?
OBLOMOV: Stid. U neprilici sam, boli me to što... Čujte gospođice Olga, vi se čudite, ljutite... što sam onda... Ono je, verujte mi, bilo nehotice, nije se moglo zadržati nikakvom silom. Nemojte misliti da sam ja hteo... To je bila neoprezna reč... zaboravite to. Zaboravite, to nije istina.
OLGA: Nije istina?
OBLOMOV: Nemojte se ljutiti. Samo zaboravite.
OLGA: Nije istina?
OBLOMOV: Muzika. Bio je to tek trenutan zanos živaca.
OLGA: Samo muzika...
OBLOMOV: Zaboravite! Vi se ne ljutite?
OLGA: Sve sam ja zaboravila. Idem kuћi.
OBLOMOV: Jeste li zaista zaboravili?
OLGA: Zaboravila sam, sve sam zaboravila.
OBLOMOV: Dajte mi ruku, u znak da se ne ljutite. Vi se ipak ljutite. Olga, ne odlazite, tako vam boga... smilujte se... ja ћu se razboleti. Meni kolena drhte. Eto, ne stidim se više one izjave. Čini mi se da ne smem to da kažem... Vi ћete se opet naljutiti.
OLGA: Govorite! Govorite! Govorite! Govorite!
OBLOMOV: Ja opet oseћam ono... onu muziku, uzbuđenje, oprostite mi, zaboga, ne snalazim se više... Meni se opet tako plače kad vas gledam... ne stidim se više.
OLGA: Msje Oblomov, ja se ne ljutim. Opraštam vam. (Daje mu cvet)
OBLOMOV: Da li vi... volite Štolca?
OLGA: Da, volim. On mi je prijatelj. (Olga izađe)
OBLOMOV: Izjavio sam joj ljubav. Budalo, budalo... šta sad da radim... ne valja ovako. Budala, izjavio sam joj ljubav. Ko sam ja da bih mogao... Budala, šta bi ona s ovakvim čovekom. Ne, da. Zahare, Zahare, otputovaћemo sutra.
ZAHAR: Otputovati? Pa kako? Kuda?
OBLOMOV: Idemo... u Pariz.
ZAHAR: Pariz, gospode, kakav Pariz, ovako iznenada. A šta ћete s gospođicom Olgom?
OBLOMOV: Kako šta ћu s njom?
ZAHAR: Još juče mi je naredila da vas pozdravim. Pitala jeste li zdravi, šta radite.
OBLOMOV: A šta si ti kazao?
ZAHAR: Kazao sam da ste zdravi. Šta ћe mu, velim faliti.
OBLOMOV: Ludače! Ama zašto ti dodaješ svoja luda mišljenja. "Šta ћe mu faliti!” A otkud ti znaš da li meni nešto fali... Stani! A šta je još pitala?
ZAHAR: Pitala je gde ste juče ručali.
OBLOMOV: A ti?
ZAHAR: Kazao sam da ste ručali kod kuћe i večerali ste, rekoh joj, kod kuћe. "A zar on večerava?”, upita me gospođica. Samo je, rekoh joj, izjeo dva pileta...
OBLOMOV: Ludače!
ZAHAR: A što sam ludak? Zar nije istina? Ako hoћete i kosti ћu vam pokazati.
OBLOMOV: E, baš si ludak... Čekaj, čekaj, a ona, šta je ona pitala?
ZAHAR: Nasmeja se pa reče: "A zašto tako malo?”
OBLOMOV: Eto, što ti je ludak! Dobro da joj nisi kazao kako mi oblačiš košulju naopako.
ZAHAR: Nije pitala, pa joj nisam kazao.
OBLOMOV: Čekaj! Čekaj... šta je još pitala?
ZAHAR: Pitala je što ste radili ovih dana.
OBLOMOV: A ti?
ZAHAR: Ništa, velim, ne radi, samo leži.
OBLOMOV: Ih! Ala je otrov ovaj čovek! Vuci se napolje!
ZAHAR: Zar da lažem, pod starost?
OBLOMOV: Marš napolje! Kakav ludak... Kakva žena. (Leže u krevet)
Mrak.

SLIKA 8

ZAHAR: Ilja! Probudite se... Šta da kažem gazdinom nastojniku?
OBLOMOV: O čemu?
ZAHAR: O selidbi. Opet je dolazio.
OBLOMOV: Jesi li ti čuo doktora? Kaže ne uzbuđujete se, izbjegavajte svaku brigu! Svaku brigu, Zahare. Ti si namerio da me ubiješ. Dosadio sam ti, je li?
ZAHAR: Ilja, Bog s vama. Nek' ste vi živi i zdravi. Ali, ja, mislio sam, što se ne bismo malo preselili.
OBLOMOV: Zahare, znaš li ti šta znači seliti se? To znači, obuћi se i ceo dan tumarati.
ZAHAR: A zašto i ne biste izašli malo iz kuћe. Nezdravo je stalno
unutra. Eto kako ste oslabili. Pre ste bili kao krastavčiћ, a sada... bog bi ga znao na šta ste nalik. A da lepo malo prošetate ulicama, pogledate izloge... Eno, neki dan su, kažu, dovezli neko čudovište, ženuribu sa zelenom kosom i perajama. Zašto je ne biste videli? A mi bismo se i bez vas preselili.
OBLOMOV: Zahare, prevoz, to ti je... lom, lupa, sve stvari u gomili na podu... nered, gube se stvari. Znaš i sam.
ZAHAR: Znam. Ja sam mislio... nisu ni drugi gori od nas... pa se sele.
OBLOMOV: Ššštaaaa si to rekao?? Drugi??
ZAHAR: Šta?
OBLOMOV: Drugi nisu gori od nas, to si rekao. Znači, ja sam za tebe kao i drugi. Priđi ovamo. Priđi ovamo, kažem!
ZAHAR: Čujem ja i odavde.
OBLOMOV: Oseћaš li svoju krivicu?
ZAHAR: Kakvu krivicu? Ja sam samo rekao...
OBLOMOV: Razumeš li ti šta si rekao?
ZAHAR: Sad ћe biti...
OBLOMOV: Shvataš li ti kakav si ti otrov od čoveka. Uvredio si me.
ZAHAR: Jesam? A čime to?
OBLOMOV: Taj drugi je neki jadni goljo, sirotinja neobrazovana koja živi prljavo, sirotinjski, na tavanu. Taj ћe se i na dvorištu naspavati. A što bi mu i bilo? Naždere se krompira i haringe. Taj drugi trči okolo po ceo dan, nevolja ga vitla od nemila do nedraga. Takav ћe se možda i preseliti. To ti je taj tvoj drugi. A zar sam ja taj drugi? Taj drugi radi bez odmora. Ako ne radi, neћe ni jesti... Klanja se, moli, ponižava ceo život. I, reci ti meni, jesam li ja taj drugi? Ja sam vaspitan nežno, voljen i pažen. Ja nikad nisam trpeo ni zimu ni glad. nikad nisam hleb zarađivao teškim radom. Zar je moja duša kao i tih drugih? Zar ja mogu sve to izdržati? Kakvu sam ja zmiju u nedrima gajio!
ZAHAR: Zmiju? Bog s vama Ilja. Ja zmije ni u snu ne viđam.
OBLOMOV: A ja stalno brinem i ne spavam, samo da vama seljacima bude dobro. I u svom planu, Zahare, kuћu sam ti namenio. Odredio ti platu. Bio bi kod mene i nadzornik i majordomo... Zamisli, Zahare, tvoji seljaci ti se klanjaju do poda, a ti... mene turio među druge. I to mi je hvala. Daj mi vina, nesreћo. Mogao bi i sam videti da mi se grlo osušilo. I da me više nisi jednačio s drugima. Kako si me izmučio. Uredi nekako sa stanodavcem da se još ne moramo seliti. Izmisli nešto, potrudi se za gospodara. I šta sada, pre ručka, da radim? A trebalo je pisati, raditi... Ništa, prileћiћu malo. A ti da me probudiš za ručak, pa ћu onda da radim. I navuci zavese.
ZAHAR: Dabogda crkao. "Zasebna kuћa, plata!” A da ne skupim tih bakrenjaka, ne bih imao ni za duvan. Zaspao je. Hitar je!
OBLOMOV: Dobro navuci zavesu i dvaput me zaključaj.
Zahar izlazi. Mrak.

SLIKA 9

ZAHAR: Gospođica Olga!
OBLOMOV: Olga.
ZAHAR: Gospođica Olga Ilinska.
OLGA: Vi ste u poslu? Šta to radite?
OBLOMOV: Čitam, radim.
OLGA: Čitate roman?
OBLOMOV: Ja romane gotovo i ne čitam. Čitam Istoriju otkriћa i pronalazaka.
OLGA: Na ruskom?
OBLOMOV: Ne, na engleskom... Mislim, ovaj je na ruskom, ali čitam ja i engleski.
OLGA: A vi čitate na engleskom?
OBLOMOV: Sa mukom čitam, ali čitam. A vi? Šta ste vi radili?
OLGA: Stalno sam kod kuћe. Recite, vaš čmičak je prošao sasvim?
OBLOMOV: Prošao je konačno, hvala Bogu, kao rukom odnesen.
OLGA: Kad vas sledeћi put zasvrbi oko, kapnite malo vina. Onda vam neћe iskočiti čmičak. I nemojte večeravati preobilno... Zašto ste opet neraspoloženi?
OBLOMOV: Ne znam. A zašto bih i bio veseo. I kako?
OLGA: Radite, budite više s ljudima, bavite se nečim.
OBLOMOV: Raditi se može kad čovek ima svoj cilj? A kakav je moj cilj? Predamnom nema nikakvog cilja.
OLGA: Nema?
OBLOMOV: Kad ne znaš zašto živiš, onda živiš bilo kako. Od danas do sutra.
OLGA: Zar može život biti nepotreban?
OBLOMOV: Može. Na primer moj.
OLGA: I zar još niste pronašli cilj?
(Daje mu jorgovan)
OBLOMOV: Smejte se, ali je tako. Šta je to?
OLGA: Grana jorgovana...
OBLOMOV: Znam. ali šta ona znači?
OLGA: Cvet života, i...
OBLOMOV: I? Ja, ja, ja... dakle, ja se mogu nadati?
OLGA: Sasvim.
OBLOMOV: Život mi se opet otvara... Evo ga u vašim očima, u osmehu, u vama... i sve je tu. Casta diva...
OLGA: Nije sve. To je polovina.
OBLOMOV: Bolja polovina.
OLGA: Može biti.
OBLOMOV: A druga? Štaje druga polovina?
OLGA: Tražite.
OBLOMOV: Zašto?
OLGA: Da ne izgubite prvu. I nemojte večeravati!!
(Izlazi)
OBLOMOV: Može li to biti?... Ja se njoj mogu nadati. Pa zar se ja ovakav mogu njoj nadati? Ne može više ovako... Tako je... trebaju mi vežbe. Vežbati... vežbati... vežbati! (Pokušava da vežba sklekove) Mrak.

SLIKA 10

ZAHAR: Zaboga, šta tražite pod krevetom? Da vam nije zlo? Je l’ vam nešto ispalo?
OBLOMOV: Nije ništa ispalo, nego... nego... gledam ovu prašinu i paučinu pod krevetom...
ZAHAR: Ako neko i dođe... pa ne valjaju se gosti po podu. Bože moj, kako ste se zaduvali...
OBLOMOV: Ne može to, Zahare, više ovako. Ne dopuštam! Ne da mi mira Olga. Vi, veli, volite đubre. Đubre, Zahare, ja to više ne dopuštam.
ZAHAR: Lako je njima govoriti. Imaju pet sluškinja.
OBLOMOV: Ne pričaj, nego čisti! Ovde nema gde da se sedne. Ne možeš ni da se nalaktiš, a da se ne isprljaš. Ovo je svinjac! Ovo je... oblomoviština. Čisti, šta čekaš? (Baci metlu na pod)
ZAHAR: Šta da čistim, brisao sam danas.
OBLOMOV: Otkud prašina kad si brisao? Odmah da si pomeo! Ništa ne radiš!
ZAHAR: Ja ništa ne radim? Mučim se, izdirem se živ. I prašinu brišem. I metem gotovo svaki dan. Eto... sve je pometeno. Pospremljeno kao za svatove. Šta bi još?
OBLOMOV: Posteljinu provetriti, knjige oprašiti... i tepih... otresti.
ZAHAR: Knjige i slike pred Božiћ, tepih pred vaskrs, onda ћu poodmicati ormare, trebalo ne trebalo. A posteljina... Kada da provetrim kad si stalno na njoj?
OBLOMOV: Iћi ћu ja u pozorište, u goste. Onda možeš.
ZAHAR: Kakvo mi je to spremanje po noћi? Đubre nisam ja izmislio.
OBLOMOV: A ti meti, pa neћe biti đubreta.
ZAHAR: Metem, a sutradan se opet nakupi.
OBLOMOV: Pa ti opet meti, neћe se nakupiti.
ZAHAR: Nakupiћe se, znam ja.
OBLOMOV: Pa ti opet pometi.
ZAHAR: Pa kakav je to život! Svaki dan... bolje da mi Bog uzme dušu. Ne mogu ja sve sam. Treba najmiti ženskinje da se opere. (Izađe)
OBLOMOV: Ženskinje bi ti!!... Trebalo bi nekako pospremiti, nekako kad bi se... to nekako...
Mrak.

SLIKA 11

OLGA: Šta si danas radio? Svaћao se sa Zaharom? Jesi li čitao? Zašto ћutiš? Moglo bi se pomisliti da ti je sa mnom dosadno.
OBLOMOV: Ah! Kako ja vas volim.
OLGA: Je li? A da te nisam pitala ne bi rekao.
OBLOMOV: Zar vi ne oseћate šta se u meni zbiva. Meni je teško i da govorim, jedva dišem. Nešto me tišti, kao što biva u golemoj tuzi. Opet mi se plače.
OLGA: Zaljubljen si.
OBLOMOV: A vi? Vi niste?
OLGA: Ne. Ja nisam zaljubljena. Ja volim. To je drugo.
OBLOMOV: Volite? Voleti se može otac, majka, brat, čak i pas. Sve se to pokriva pojmom voleti.
OLGA: Kao starim halatom? Apropo, a gde je tvoj stari halat?
OBLOMOV: Ja vama o ljubavi, a vi meni o halatu.
OLGA: Vidiš, ti si zaljubljen. Ti svaki dan moraš da obnavljaš riznicu svoje nežnosti. Ja volim drugačije. Jednostavno, lepo mi je kad sam s tobom. Teško mi je da se rastanem i na kratko, a bolno na duže. Znam da me voliš, sreћna sam, pa makar i ti ne ponavljao to. Ja više i bolje ne mogu voleti.
OBLOMOV: To su riječi Kordelijine. Šta bih ja da vas nema? Kad vas vidim, dobro mi je, oživim. Kad vas nema, mrzovoljan sam, lenj, samo bih ležao. Nego... hteo sam nešto da vam kažem. Mi se sastajemo... krišom...
OLGA: Krišom? Zašto krišom. Ja svaki put kažem tetki.
OBLOMOV: Svaki put?
OLGA: A šta je tu loše?
OBLOMOV: Ja sam kriv. Trebalo je davno da ti kažem da se to ne radi.
OLGA: Govorio si mi...
OBLOMOV: Da, ja sam napominjao.
OLGA: Šta još imaš da kažeš?
OBLOMOV: Još? To je sve...
OLGA: Nije. Nisi sve kazao. Ima još...
OBLOMOV: Da, zapravo, mislio sam... da treba... da se reћe viћamo... nasamo...
OLGA: Zašto.
OBLOMOV: Šta ћe reћi kad se poručuje?
OLGA: Ko šta ћe reћi?
OBLOMOV: Pa drugi.
OLGA: Koji drugi?
OBLOMOV: Kako smo mi neoprezni. Kuda ћeš tako rano?
OLGA: Kuћi.
OBLOMOV: Da, da, u pravu si, daleko smo otišli, a izlaska nema. Treba se rastati što pre... i zaboraviti.
OLGA: Zbogom.
OBLOMOV: Olga, Bog s tobom, kako da se ne viћamo. Olga saslušaj me. Pa i zločinca treba saslušati. Olga? Tu si? Neћeš otiћi? Ako ti odeš... ja sam mrtav.
OLGA: A ako j a ne odem? Ako nas neko vidi? Šta ћe onda biti?
OBLOMOV: Čekaj, Olga, ja još nisam sve rekao...
OLGA: A šta bi vi msje Oblomov? Otiћi ћu ako se budete tako igrali sa mnom.
OBLOMOV: Ne, ne, ne... nemoj... ja, Olga, srce mi je prepuno želje, u glavi jedna misao, ali volja, hoћu da kažem, ali ne ide mi s jezika... a tako je jednostavno... pomozi mi Olga.
OLGA: Ja ne znam šta vam je to na pameti, msje Oblomov?
OBLOMOV: Za boga miloga, samo bez toga "vi". To me ubija. Svaka reč ledi me.
OLGA: Ti si lud.
OBLOMOV: Olga, Olga, daj mi ruku.
OLGA: Konačno. Pristajem.
OBLOMOV: Pa šta je to? Gde su suze? Zbunjenost? Ti si ravnodušna? Mirna?
OLGA: Nisam ravnodušna, ali sam mirna.
OBLOMOV: Zašto?
OLGA: Zato što sam ovo odavno očekivala. I privikla sam se na tu misao. Od onog časa kada sam ti dala granu jorgovana. Od tog časa u mislima te zovem.
OBLOMOV: Od onog časa?
OLGA: Ali ima i drugi put ka sreћi.
OBLOMOV: Koji?
OLGA: LJubav ne trpi, ne čeka, ne računa. Žena je sva u vatri i trepetu. U isti mah i u mukama...
OBLOMOV: Ja ne znam koš je to put.
OLGA: To je put na kome žena žrtvuje sve spokoj, dobar glas, ugled, sve! I nalazi nagradu u ljubavi... Ona joj zamenjuje sve. Ona propada i svejednako ljubi... (Pauza) Tebe je strah, Ilja!
OBLOMOV: Jeste, a tebe? Tebe nije strah?
OLGA: Strah me je rastanka.
OBLOMOV: Olga, Olga... budi moja žena!
OLGA: Ah, najzad!
Mrak.

ČIN II

SLIKA 1

OBLOMOV: Zahare, Zahare! Zašto nisi raspremio?
ZAHAR: Kad stalno govorite da tražite stan, i da ћemo se odseli ti... Zašto onda da spremam? Jeste li našli stan? Niste.
OBLOMOV: Nisam još. A što pitaš?
ZAHAR: A svadba ћe posle Božiћa?
OBLOMOV: Kakva svadba?
ZAHAR: Zna se kakva vaša. Pa vi se ženite.
OBLOMOV: Ja? A s kojom se ja to ženim?
ZAHAR: S gospođicom Olgom.
OBLOMOV: Šta veliš, nesreћo?! Ko ti je to napričao?
ZAHAR: Pa svi o tome govore.
OBLOMOV: Svi... Kakva je to kleveta?!
ZAHAR: Sluge Ilinskih kazale još letos.
OBLOMOV: Zahare, dosta! Ni reči više! Čuješ li?
ZAHAR: Koji me ћavo nanese...
OBLOMOV: Govori se po lakejskim sobama, po kuhinjama, a tetka još ni ne sluti. Zahare, priћi!
ZAHAR: Čujem ja i odavde...
OBLOMOV: Zašto si izmislio takvu besmislicu?
ZAHAR: Nisam ja izmislio. Govorili su mladi kod Ilinskih.
OBLOMOV: A ko je njima kazao?
ZAHAR: Kaћa kazala Semjonu, Semjon Nikiti, Nikita Vasilisi, Vasilisa Anisji, a Anisja meni.
OBLOMOV: Gospode Bože!
ZAHAR: Zašto? Ženidba je obična stvar. Niste vi sami. Svi se žene.
OBLOMOV: Ženidba obična stvar! Slušajte ga! Šta je ženidba? Slušaj da ti objasnim šta je to: "Ženidba, ženidba", počnu govoriti besposleni ljudi, razne žene, deca, po lakejskim sobama. po kuhinjama. po kafanama po trgovima. Čovek se ne zove više Ilja Iljič, nego se zove "mladoženja". Juče ga niko nije hteo ni pogledati, a danas se svi izbečili na njega kao na nekog lupeža. Ne daju mu maћi ni u pozorištu ni na ulici. "Evo mladoženje!”, šapuћu svi. Pa tek koliko ljudi ti priћe na dan, svaki požuri da načini što grublje lice, eto, kao što je sad tvoje i da kaže nešto što luћe. Čim jutro osvane, a ti ideš kao osuћen svojoj zaručnici i sve u rukavicama, pa odelo moraš imati novo, pa da ne gledaš kao da ti je dosadno, pa da ne jedeš dovoljno, ne piješ, nego onako, da živiš od vetra i od buketa. I to tako traje po tričetiri meseca. Vidiš?! Pa mogu li ja to?!
ZAHAR: Mogu ja da idem?
OBLOMOV: Sedi, a ti si zaboravio kolika trka čeka mladoženju i mladu. I ko ћe umesto mene, hoћeš li ti možda trčati kod krojača, čizmara, tapetara... svi u gradu ћe doznati. "Jeste li čuli, ženi se Oblomov?” "Zar?” "Kojom to?” Kad je svadba?“ Svi o tome. Ta ja ћu se namučiti, šta njemu pada na um? Ženidba?!
ZAHAR: O, zašto me Bog ovako kaznio danas?
OBLOMOV: Sedi, pa koliki su to samo troškovi!? A pare, gde su? Jesi li video koliko para imamo? A gde je stan? Za ovaj treba hiljadu rubalja, pa naћi drugi, i dati tri hiljade. Pa ekipa, kuvar, kuћevni trošak... gde da nađem tolike pare?
ZAHAR: A kako se drugi žene?
OBLOMOV: Ti opet spominješ druge? Drugi stanuju u dve, možda u tri sobe. Neki tu i spavaju s decom zajedno; jedna sluškinja služi svu kuћu; gospoћa sama ide na pijacu. A zar ћe Olga Sergejevna sama na pijacu?
ZAHAR: Evo ja ћu na pijacu. Idem ja.
OBLOMOV: Sedi, a koliko dobijamo od Oblomovke? Čuješ li šta piše nadzornik. Tamo nema gde da se živi, kuћe još nema, a kakva svadba? Šta je tebi palo na um? Kako si ti smeo o meni raznositi takve glasine?!
ZAHAR: Nisam ja, nego mladi kod Ilinskih pričali da se plemiћ tobože verio...
OBLOMOV: Sad idi i nemoj više raznositi tu besmislicu.

SLIKA 2

OBLOMOV: Agafja Matvejevna?
AGAFJA: Ja sam.
OBLOMOV: Vi... Vidite, ja sam dao oglas, hteo sam da razgovaram s vama. Ja sam najmio ovaj stan, no prilike su se promenile i ja moram tražiti stan u drugom kraju... pa sam htio sa vama o tome ... sedite.
AGAFJA: Šta vi tražite?
OBLOMOV: Domaћicu.
AGAFJA: U redu.
OBLOMOV: Kakva je tišina ovde kod nas, da ne zalaje pas, moglo bi se pomisliti da nema živih. Vi živite sami!?
AGAFJA: Kod brata. Imam dvoje dece od mog pokojnog, dečaka osam, devojčica šest i još baba jedva hoda i to jedino u crkvu. Noge joj otiču...
OBLOMOV: A vi? Izlazite često?
AGAFJA: Retko. Samo o praznicima... Bili smo prošlog petka za Ilijindan... tako...
OBLOMOV: Vi ste znači, uvek kod kuћe?
AGAFJA: Mi smo uvek kod kuћe. Jedino za praznike, Božiћ i Vaskrs ručavamo kod rodbine pokojnog.
OBLOMOV: Pa kad biste se doselili?
AGAFJA: Najbolje da dođem sutra. Sutra je subota.
OBLOMOV: Sutra? Ne znam, ja sam jako zaposlen, nemam ni časa slobodnog vremena...
AGAFJA: Pa onda prekosutra u nedelju...?
OBLOMOV: Nemojte prekosutra, ja ne mogu.,. Pa, dođite onda bilo kad. Iduћe nedelje... na primer...

SLIKA 3

OBLOMOV: Trebalo bi da kažemo tvojoj tetki, radovaћe se.
OLGA: Još nije vreme. Nikome ni reči.
OBLOMOV: Kako nije vreme? Među nama je sve rešeno. Ne možemo ležati skrštenih ruku. Počinju obaveze. Ozbiljan život.
OLGA: Da. Počinje.
OBLOMOV: Pa ja sam hteo da učinim odlučan prvi korak. Da odemo tetki.
OLGA: To je poslednji korak.
OBLOMOV: A koji je prvi?
OLGA: Prvi je... da odeš u sud. Tamo se mora napisati neki dokument. O veridbi čini mi se.
OBLOMOV: Da. Ja ћu to.. sutra ћu.
OLGA: A zašto ne danas?
OBLOMOV: Molim, Danas? Olga, danas je takav dan... ne mogu da se rastanem od vas.
OLGA: Dobro. Dobro. Sutra. A posle...
OBLOMOV: Posle kazati tetki, napisati Štolcu pismo.
OLGA: Ne. Posle treba otiћi na Oblomovku. Ja ne znam kakvi su tamo poslovi. Graћenje, šta li?
OBLOMOV: Bože moj, onda ta stvar nikad neћe doћi do tetke. Treba graditi kuћu, put... ne može se to, Olga, za ceo život završiti. Otiћi ћemo zajedno i onda...
OLGA: A gde ћemo doћi? Ima li tamo kuћe?
OBLOMOV: Nema. Stara kuћa je loša, trem se, čini mi se, sasvim srušio.
OLGA: Pa gde ћemo onda živeti?
OBLOMOV: Trebalo bi ovde naћi stan.
OLGA: To ti je drugi korak.
OBLOMOV: A posle?
OLGA: Prvo učini dva koraka, a posle ћemo videti! Moraš smršati Ilja.

SLIKA 4

OBLOMOV: Vi neprestano radite, Agafja sedite časkom. Umoriћete se.
AGAFJA: Neћu. Navikla sam.
OBLOMOV: A kad nemate posla, šta radite?
AGAFJA: Uvek ima posla... treba spremiti ručak, pa suћe, popodne šivenje, večera, pospremi ovo, uredi ono, prođe dan.
OBLOMOV: Zar vi večeravate?
AGAFJA: Kako bismo bez večere? Uoči praznika postimo i idemo u crkvu.
OBLOMOV: To je lepo. U koju crkvu?
AGAFJA: Našu.
OBLOMOV: A knjige? Ne čitate?
AGAFJA: Ne. Moj brat ima, ali ni on ne čita. A i sinčiћ. Ima mnogo knjiga, jer ide u školu. A trebaju li vama neke knjige?
OBLOMOV: Ne, ne. Samo tako. Pitam. A vi se nikada ne odmarate? Ni u pozorište ne idete?
AGAFJA: Kad bih ja? A ko ћe spremati večeru?
OBLOMOV: Znate, moram sa vama da razgovaram o poslu. Moraћemo, znate, da se selimo...
AGAFJA: Zašto? Šta vam ovde ne odgovara? Možda promeniti pod, ovaj je veћ propao.
OBLOMOV: Ne, Agafja, kuћa je u redu. Vi sve divno vodite, ali ja se moram odseliti... pa bih hteo da sredimo račune.
AGAFJA: A zašto ne biste ostali?
OBLOMOV: Kako vi imate lepe ruke, laktove. Ruke su vam kao naslikane...
AGAFJA: Rukavi mi dosađuju. Sad se nose takve haljine, da sve rukave uprljaš. Evo, sad ћu samleti kafu, natucati cimet. Treba li vam nešto okrpiti?
OBLOMOV: Trebalo bi da se udate. Vi ste sjajna domaћica.
AGAFJA: Ko ћe mene s decom?

SLIKA 5

OBLOMOV: Ko zna da si ovde?
OLGA: Kakvo je to ispitivanje? Htela sam da dođem i evo me! Došla sam! Veћ sam se bojala da te danas neћu videti. Voliš li me?
OBLOMOV: (Pauza)
OLGA: Zašto ћutiš? Ne voliš me? Mislila sam, poludeћe od radosti, a on ništa, kao da spava. Probudite se, plemiћu pogledajte ko je došao.
OBLOMOV: Kako to da si sama?
OLGA: Zar bi bilo bolje da sam došla s tetkom?
OBLOMOV: !
OLGA: Da sam znala, svakako bih došla s tetkom. Mislila sam da za tebe nema više sreћe od one kad si sa mnom...
OBLOMOV: I nema. Ali šta ћe biti, ako neko sazna...
OLGA: Ti stalno isto. Htela sam nešto da ti kažem... šta ono beše? Hoћeš li sutra doћi kod nas?
OBLOMOV: Doћi ћu, doћi...
OLGA: Doћi ћeš izjutra i ostani ceo dan.
OBLOMOV: !
OLGA: Doћi ћeš?
OBLOMOV: Doћi ћu.
OLGA: Zar ti nije drago da me vidiš?
OBLOMOV: Ma naravno, šta si rekla kod kuћe?
OLGA: Da ћu prespavati kod prijateljice.
OBLOMOV: Pa ti lažeš tetku. Sastaješ se nasamo s muškarcem!
OLGA: Ali mi samo vereni.
OBLOMOV: Znam, znam, ali ljudi...
OLGA: Slušaj, reћi ћemo tetki, pa neka nas sutra blagoslovi. Šta ti je?
OBLOMOV: Zašto da žurimo?
OLGA: Prošli put ti si mene požurivao. Veћ su me počeli značajno gledati... Idem. Doћi ћeš sutra. Čekamo te na ručak. Čuješ. Isprati me.
OBLOMOV: Zahare! Porani sutra, javi Olgi Ilinskoj da sam bolestan i da nikako neћu moћi da dođem još neko vreme!

SLIKA 6

AGAFJA: Danas sam sredila vaše čarape. Pedeset i pet pari, ali gotovo sve poderane.
OBLOMOV: Niste trebali! Što se vi mučite. Pustite Zahara...
AGAFJA: To je ženski posao. Evo, dvadeset šest pari sasvim propalo, ne vredi ih ni krpiti.
OBLOMOV: Bacite sve, molim vas. Ne treba. Što se bakћete s tim dronjcima. Kupiћe se nove.
AGAFJA: Zašto bih bacila kad se mogu okrpiti.
OBLOMOV: Siđite molim vas. Ispast ћete kroz prozor.
AGAFJA: Najponiznije zahvaljujem, nemam ja kad da sedim. Danas je veliko pranje, moram spremiti svu posteljinu i...
OBLOMOV: Vi ste čudo, a ne domaћica.
AGAFJA: Naručiћu vune i konca sa sela... ovde u trgovini ne valja, kida se... sam trulež.
OBLOMOV: Ostanite još malo.
AGAFJA: Drugi put. Za praznik, kad bude vremena, popiћemo kafu. Treba li još nešto okrpiti. Vaš stari halat, na primer ili...
OBLOMOV: Oparajte ga. Neћu više da ga nosim.
AGAFJA: Zašto bih ga parala. Materijal je odličan. Valjaћe vam, kad se oženite. Jao, pranje, moram videti šta je, da nije iskipelo.
OBLOMOV: I ona zna! Svi znaju! O, Zahare, Zahare zmijo otrovna.

SLIKA 7

ZAHAR: Stigla je gospođica.
OBLOMOV: Zahare... Pitao si me neki dan da ideš nekud u goste? Idi sad.
ZAHAR: Šta ћu ja sad u gostima? U nedelju, drage volje, danas neћu da idem. Bolje u nedelju.
OBLOMOV: Idi sad, kad ti se kaže.
ZAHAR: Ne bih danas.
OBLOMOV: Idi, evo ti pare. Popij pivo.
ZAHAR: Bolje drugi put.
OBLOMOV: Marš! Odlazi.
OLGA: Ti si zdrav??
OBLOMOV: Malo mi je bolje. Grlo mi je gotovo sasvim prošlo.
OLGA: Zašto nisi došao? Zašto se ne javljaš? Šta je stobom?
OBLOMOV: (Ćuti)
OLGA: Da li ti je opet iskočio čmičak? Ti nisi ni bio bolestan. Prevario si me. Zašto?
OBLOMOV: Bojao sam se.
OLGA: Čega?
OBLOMOV: Govorkanja o nama...
OLGA: A nisi se bojao što ja celu noћ nisam spavala. Što sam brinula...
OBLOMOV: Nisam hteo ništa dok ne stigne novac sa imanja.
OLGA: Ja to ne razumem. Tu nešto ne valja. Kažeš bojao si se. Dobro, mogao si da ne dođeš dan-dva, ali dve nedelje? Mogao si bar da se javiš.
OBLOMOV: Olga... sve me to toliko zaplašilo... bilo mi je potrebno smirenje. Makar samo na neko vreme.
OLGA: Ne znam, tako si čudan!... Uskoro se neћemo više razumeti.
Šta si radio svih ovih dana?
OBLOMOV: Mislio o tebi.
OLGA: Šta si vapio? Nisi čitao, nisi pisao...
OBLOMOV: Nisam stigao. Strašna je gužva. Čim ustaneš, nameštaju sobu, prašina, nered, buka, stalno nešto zapitkuju, dolaze domaћičina deca, znaš, ja im ispravljam zadatke, instruiram ih... Onda dođe ručak, a posle ručka... pa kad da se čita?
OLGA: Ti si spavao posle ručka?
OBLOMOV: Spavao.
OLGA: Zašto?
OBLOMOV: Da ne bih osetio kako prolazi vreme. Ti nisi bila kraj mene, a bez tebe život mi je nesnosan, dosadan.
OLGA: Ilja! Seћaš li se kako si govorio da sam u tebi razbudila život, da sam ja svrha tvog života, tvoj ideal... Prevario si me. Opet si se zapustio.
OBLOMOV: Ali, Olga, ja, ja,... ja bih za tebe zaista skočio u bezdan...
OLGA: Ne trebaju meni tvoje žrtve. Ja vjerujem u tvoju ljubav. Ali, daj, kreni, nemoj se kretati samo kad te ja guram. Oživi i budi živ!
OBLOMOV: Ne, ne, ja sam se probudio. Videћeš, pokazaћu ti. Ti si me probudila i ja ћu... Vaskrsno sam, Olga, ti si me oživela... ti... ti...
OLGA: Dobro! Dobro! Vreme mi je! Idem. I dođi večeras!

SLIKA 8

ZAHAR: Rukavica ženska. Mora biti da je zaboravila gospođica.
OBLOMOV: Lažeš, lažeš, lažeš. Kakva gospođica. To je krojačica dolazila iz salona da uzme meru za košulje. Kako smeš da izmišljaš đavole?
ZAHAR: Kakav đavo?! Eno veћ svi, čak i Agafja zna.
OBLOMOV: Bože moj, otkud?! Zahar svašta brblja, nemojte mu za Boga miloga verovati.
AGAFJA: A šta ta nesreћa opet brblja?
OBLOMOV: Kaže da mi je dolazila neka gospođica.
AGAFJA: Šta se nas tiče ko dolazi.
OBLOMOV: Nemojte molim vas, verovati, to je kleveta. Dolazila je samo krojačica koja mi šije košulje. Došla da mi proba.
AGAFJA: A gde naručujete košulje?
OBLOMOV: U Francuskom salonu.
ZAHAR: U Francuskom salonu.

SLIKA 9

OLGA: I šta sad?
OBLOMOV: Od novca s imanja ništa. Moram da otputujem tamo. Da sam bar plan završio. Pokupiћu novac, kupiti materijal za gradnju, pobrinuћu se za setvu, daћu im nacrte, pa kad gradnja kuћe počne, onda ћemo zajedno tamo. Samo ћe to potrajati, možda godinu, a onda, onda... ko bi toliko čekao? Kad bi se to moglo nekako brže. A da ja sam odmah pođem tamo. Moglo bi se tako. Moglo bi. A mogao bih pre toga, odmah sutra, razgovarati sa tetkom, naћi stan, oženiti se tobom. Ali, treba para, pa može se pozajmiti. Prihod od žita biћe dovoljan da se vrati... da, biћe. Pa i Štolc, on ћe pomoћi. Da. Pomoћi ћe. Zajedno ћemo urediti Oblomovku i pokrenuti nove poslove... Bože, kako mi sve to ranije nije palo na pamet. Da, sve se slaže! Kako se sve uklapa! Eto, sve se samo od sebe sredilo! Olga! Olga? Olga. Slušaj... pre toga ћu... Olga, pa ne gledaj me tako... čuj... Olga? Neћeš me zamrziti? Neћeš se kajati što si me nekad volela?
OLGA: Boli me. Boli. Previše sam se uzdala u sebe i svoju snagu. Prevarila sam se. Mislila sam da ћu te oživeti. Da ti možeš živeti zbog mene. Eto, prevarila sam se. Ti si veћ odavno mrtav. Ti si mrtav.
OBLOMOV: To je istina. No... možda, za godinu dana...
OLGA: Zar bi ti za godinu dana sredio svoj život? Ako kažeš da, evo ti moja ruka, idem s tobom kud god hoћeš. Na selo, ako treba.
OBLOMOV: Kad bi ti znala koliko ja tebe volim...
OLGA: Ne očekujem uveravanja o ljubavi, nego kratak odgovor.
OBLOMOV: Ne muči me, Olga.
OLGA: Dakle, Ilja? Da ili ne?
OBLOMOV: Imaš pravo.
OLGA: Zbogom, zbogom. Ja sam pogrešila. Ja sam volela buduћeg Oblomova. Ti si krotak, nežan, ti si golub, ti sklanjaš glavu pod krilo, ti si spreman čitav život pod krovom gugutati. Ja nisam takva. Meni je to malo. Idem. Odlazim. Oprosti mi. I ne znam šta govorim. Oprosti mi!
OBLOMOV: Rekla si istinu. Ja sam je zaslužio.
OLGA: Ne mogu to da izdržim. Još mi je draga prošlost. Zašto je sve propalo. Ko te je prokleo? Ti si dobar, pametan, nežan, plemenit i, i propadaš... Šta te je upropastilo? Nema imena tom zlu...
OBLOMOV: Ima... oblomovština...

SLIKA 10

ZAHAR: Bože moj, zar se u ovo doba ne spava! Domaћica je danas sve oprala i okrpila. Evo, i mene je sredila, dala mi kaputiћ od svog pokojnog.
OBLOMOV: Idi spavaj. Sneg, sneg, sneg, sve je zasuo sneg.
AGAFJA: Dobro jutro, gospodine. Danas je nedelja. Pekli smo pirog, je li po volji da okusite? Šta vam je, jeste li bolesni? Zahare! Bolestan je gospodin, zar ne vidiš da gori. Brzo, Zahare, brzo po doktora... Zahare, nesreћo, požuri. Šta čekaš!

SLIKA 11

AGAFJA: Idi u apoteku, reci da ti opet daju onu vodicu koju su ti dali prošli put. Idi veћ jednom, šta čekaš?
ZAHAR: Ja nemam više novaca.
AGAFJA: Čekaj, pozajmi od mog brata. Reci da treba za lek gospodinu. Daћe on.
ZAHAR: Đavola, neћe dati. Prošli put je rekao da mu više ne dolazim, nego ako imamo nešto od gospodinovog srebra i zlata, on bi to uzeo kao zalog.
AGAFJA: Kako da ne da bližnjemu? Ja ћu dati. Nije to meni za čaj ili deci za cipele, nego gospodinu za lek, da se kupi špargla, kupi nova rakija, omiljena crevca, sveža prepelica. On voli francuski grašak. Požuri Zahare! Bože gospode, gospodin samo da ozdravi.

SLIKA 12

AGAFJA: Probajte pileћe čorbice. Evo, skuvala sam, baš je dobra. Sedite. Hvala Bogu, sedi.
ZAHAR: Gospodine stiglo pismo.
OBLOMOV: Od koga?
ZAHAR: Ne znam, ne piše.
OBLOMOV: Od Štolca.
ZAHAR: A šta piše?
OBLOMOV: Piše da se oženio.
ZAHAR: Dao Bog da poživi bezbroj godina i da narodi dece! Ah, ah, Gospode, eto radosti!
OBLOMOV: Olgom Ilinskom. Da li se sjeћaš? NJe?
ZAHAR: Gospode, divna je to gospođica. A ja, brbljiva budala, ono mad razglasio da ћete se vi njome oženiti. Oprostite mi, baš sam bio glup.
OBLOMOV: Oženio se Olgom...

SLIKA 13

OBLOMOV: Kako vam leti ta igla, sve se bojim da ne prišijete i nos uz tkaninu.
AGAFJA: Sad ћemo večerati. Imamo kiseli kupus sa bakalarom, pa onda teletinu.
OBLOMOV: To je divota. Kako ste dobri što ste se setili.
AGAFJA: Čujete li? Cvrči, peče se.
OBLOMOV: Uvijek u poslu. Šta sad to radite?
AGAFJA: Tucam cimet.
OBLOMOV: A ako vas ja sada ne pustim da odete u kuhinju?
AGAFJA: Onda ћe vam zagoreti večera. Bolje me pustite.
OBLOMOV: Šta bi bilo, kad bih ja vas... zavolio?
AGAFJA: ...
OBLOMOV: Šta kažete? Da li bi i vi mene zavoleli?
AGAFJA: Zašto vas ne bih volela. Bog je rekao da volimo svakog.
OBLOMOV: A ako ja vas poljubim?
AGAFJA: Zašto? Pa nije Vaskrs.
OBLOMOV: A da se svejedno poljubimo?
AGAFJA: Daћe Bog, dočekaћemo Vaskrs, pa ћemo se i poljubiti. Pazite, prosuћu cimet, pa nam neћe biti za kolače. Šta vam je to? Mrlja. Ulje, izgleda. Dajte, odmah ћu ja to...
OBLOMOV: Dobra Agafja Matvejevna. Znate šta, hajde da živimo na selu: tamo je veliko imanje, svega ima: pečuraka, jagoda, kompota, kokoši, stoke, mogli biste se razmahati...
AGAFJA: Zašto? Šta vam ovde fali? Ovde smo se rodili i vek proživeli. Ovde valja i umreti. Stoji fala bogu.

SLIKA 14

ZAHAR: Eto ti ljudskog života! Jedan umire, drugi se rađa, treћi se ženi, a mi jednako starimo!
AGAFJA: Star stari, a mlad raste.
ZAHAR: Nije da je iz godine u godinu, nego iz dana u dan!
AGAFJA: Treba se više moliti Bogu.
ZAHAR: Svrbi me vrh nosa. Neko ћe umreti.
AGAFJA: Gospode, što je tebi, Zahare?! Zašto bi neko umro, kad svrbi vrh nosa. Bog s tobom, kako si ti... praznoveran. Umreћe neko kad svrbi koren nosa. A kad te svrbi vrh, znači da ћeš pogledati u čašicu. I kako možeš tako da pričaš, budi bog s nama.
ZAHAR: E, pomešao sam. Sve sam pomešao. A kako ћu i znati kad me svuda svrbi?
AGAFJA: Popij nešto, Zahare, pa neћeš mešati. Kad svrbi sa strane, znači glas, kad svrbe obrve suze, kad čelo pozdrav; kad s desne strane muškarac; kad s leve žena; kad zasvrbe uši kiša; usne poljubac; brci ješћeš slatkiše; lakat - na drugom ћeš mestu spavati: taban put...

SLIKA 15

ŠTOLC: Ilja...
OBLOMOV: Jesi li to ti Andrej?
ŠTOLC: Šta je s tobom? Zašto se ne javljaš? Jesi li zdrav?
OBLOMOV: Jesam... Bio sam malo bolestan... Udarila me kaplja... prošle zime. Sada je bolje... samo lijevom stranom ne mičem sasvim.
ŠTOLC: Prošlo je pet godina! Zašto nisi pisao?
OBLOMOV: Znaš i ne pitaj više.
ŠTOLC: Eh. Ilja. Ilja... i stalno si ovde. Nisi se selio?
OBLOMOV: Ovde sam, i neћu se ni seliti.
ŠTOLC: Neћeš.
OBLOMOV: Sad više ne... A... Olga... Sergejevna... je li zdrava? Kako su... deca? Mora da su veћ velika.
ŠTOLC: Olga je dobro, deca su dobro. Aljica je noћas kašljala. Dali smo joj mleka s medom. Sutra je neћemo izvoditi, pa ћemo videti. Ja sam došao po tebe, da te vodim kod nas. Na selo. Olga želi da te vidi.
OBLOMOV: Ne. Neћu kod vas. Ne bih mogao podneti.
ŠTOLC: Zašto? Bio bi ljubomoran?
OBLOMOV: Bojim se zavisti.
ŠTOLC: Pa dobro, ne moraš kod nas, ali zašto ne poћeš na selo, bar na Oblomovku. Kuћa je popravljena, prihodi rastu, sve sam ti uredio. Znaš li ko je ovde pred kapijom, u kočijama, čeka... zovnuћu je!
OBLOMOV: Olga! Za ime Boga, ne daj joj ovamo, idi! Zbogom, zbogom, tako ti Boga!
ŠTOLC: Ne mogu otiћi njoj bez tebe. Dao sam joj reč. Čuješ, Ilja?
OBLOMOV: Andrej, molim te, ostavi me. Zaboravi. Zauvek.
ŠTOLC: Ilja, Bože moj, to dete što sam maločas vidio... Ilja! Beži odavde. Hajdemo, hajdemo brže! Kako si ti pao. Ona žena... šta je ona tebi?
OBLOMOV: Žena... a ono dete je moj sin. Zove se Andrej, po tebi.
ŠTOLC: Ilja! A šta da kažem Olgi?
OBLOMOV: Andrej, molim te, nemoj nikad da zaboraviš mog Andreja.

SLIKA 16

ZAHAR: Evo, ostvarilo se, pogledao sam u čašicu.
AGAFJA: Šest sati... još malo pa ћu pristaviti večeru. Dobro ћemo danas večerati. Imamo... krompir s lukom. Kupila sam svežeg ulja kod trgovca na uglu. Ulje trgovca na uglu je mnogo bolje od ulja trgovca od prekoputa. Gle, muž mi opet zadremao. A doktor je jasno rekao da nema spavanja posle podne... Probudite se, Ilja... zadremali ste... Ilja... (Krik) Ilja Iljiču... Zahare...
ZAHAR: Tiho! Zaspao je plemiћ. Navuci zavese i dobro zabravi vrata. Tiše, probudiћeš ga!
AGAFJA: Spava, spava...
ZAHAR: Ugasi svetlo, i ja ћu malo da odremam.
AGAFJA: Psssst! spava.

Mrak