Kad srce zaćuti - Anita Mančić

ULOGA Jele u melodrami Branislava Nušića „Tako je moralo biti“, u režiji Egona Savina (JDP), Aniti Mančić donela je Sterijinu nagradu i nagradu publike na nedavno završenom Pozorju. Priznanje koje je dobila u Novom Sadu još jednom je potvrdilo kritike koje su kao pravi kvalitet ove predstave isticale upravo njenu bravuroznu glumu, ali i mišljenja da je ona u pozorištu danas adut svakog reditelja koji ne želi da rizikuje.
- Nagrade uvek znače, bez obzira na to koliko ih glumac već ima. Kao što znače i premijera, dobra kritika, aplauzi - kaže Anita Mančić. - Nagrada žirija je priznanje stručnih ljudi, onih iz tvoje branše koji se, samim tim što ti daju nagradu, odlučuju za tebe. Ali, važna mi je i nagrada publike koju sam dobila, možda mi je čak i draža, jer tu apsolutno ništa ne možeš da dovedeš u pitanje.
* Jela je romantičan i tragičan lik, ona sanja svoju mladalačku ljubav, jer je zbog patrijarhalnog vaspitanja morala da se uda za čoveka koga ne voli. Postoje li Jele naših dana?
- Ne mislim da se publika previše poistovećuje s Jelom i da je zbog toga voli. Više verujem u nešto drugo, i pokušaću da na ovo pitanje odgovorim polazeći od sebe same - mislim da je ljudima dosta laži i prevara na sceni, nejasnih stvari, pretencioznih, ambicije bez pokrića, modernog teatra ali onako kako mali Đokica zamišlja moderno pozorište, tako da mi se čini da se ovde prepoznaje nešto vrlo jednostavno, iskreno i životno. Čista emocija koja je uspela da „pređe rampu“, i koja ih je dodirnula. Imam utisak da su se ljudi upravo toga uželeli. Jer, bilo koja vrsta obmanjivanja prosto vređa inteligenciju, bez obzira na to koliko mislimo da smo bog zna kakve „face“ i da je dovoljno da se samo pojavimo na sceni. To uopšte nije tačno - ne možeš nikoga fascinirati nečim što je lažno.
* S jedne strane, mogu se čuti mišljenja da imamo vrlo relevantno pozorište, a s druge, da tu ipak nema preterano značajnih uzleta, a ako se i dese, onda su to „ekscesi“. S kimse mi danas merimo u teatru?
- Ni sa kim. Mi smo klaustrofobična sredina u svakom smislu, i u svakom segmentu života, i ne mogu da kažem tako velike reči - merimo se, pripadamo, ovde smo..., zato što ne znam. Nemam tu šansu da gledam predstave po svetu, osim kad dođu na Bitef ili na neko gostovanje, a i onda se pitam kakav je to izbor, ko ga pravi, da li je to ono najbolje što se dešava u Evropi ili nije. Volela bih da znam kad ćemo mi otvoriti naša velika vrata pozorišta, primiti neke ljude iz inostranstva, napraviti tržište koje je šire, videti gde smo... Moram da kažem da mi je, na primer, veoma žao što nisam bila u mogućnosti da na Pozorju vidim predstavu Tomasa Ostermajera, za koju sam čula da je genijalna.
* Kakvo je vaše iskustvo kada igrate u inostranstvu?
- Retko uopšte igramo na značajnim internacionalnim festivalima. S predstavom „Cirkus istorija“ Sonje Vukićević bili smo u selekciji jednog od prestižnih festivala, Viner festa. Bilo je to prvo ostvarenje iz Srbije, a drugo s prostora bivše Jugoslavije, koje je u dugogodišnjoj istoriji tog festivala bilo pozvano u Beč. Beč je bio oblepljen našim plakatima, dobili smo fantastične kritike koje su, u stvari, i nagrade. Ali, to prosto nikome ovde nije bilo važno, što samo govori o tome koliko je ovoj zemlji uopšte kultura značajna. Ako se tome doda i zapanjujuća činjenica da smo se toliko „cimali“ da uopšte napravimo tu predstavu, i da ona verovatno ne bi ni zaživela da nije bilo nekih značajnih selektora i kritičara iz inostranstva, onda je ova priča još jasnija.
* Za ulogu Hamleta u „Cirkusu istorija“ takođe ste dobili nagradu. Zašto verujete da bi Hamleta trebalo da igra žena?
- Posle nekoliko meseci pauze, Hamleta koga obožavam igraću ovog leta u Budvi, na otvaranju Grada teatra. Jer, Hamlet ima moj lični pečat, moje osećanje života, sama sam birala odlomke drame i pravila monolog koji govorim u predstavi. Ali, kako sam izgovorila te reči i te misli hamletovske, tako sam shvatila da žena, zapravo, treba da igra Hamleta - ta vrsta emotivnosti koju on poseduje i ta vrsta senzibiliteta su ženske prirode.
* Šta je vaša lična priča?
- Hamlet kaže: „Svisni srce, moram ćutati.“ To je moja i priča moje generacije. Nekako imam utisak da su mi najlepše godine prošle u onim ružnim i teškim događajima, u osećanju da moj život zavisi od nekih drugih ljudi, i da imam jako mali prostor u kome mogu da odlučujem o svojoj sudbini. Neki glupaci odlučivali su i odlučuju o mom životu, i s tim prosto ne mogu da se pomirim. Kad se osvrnem na tih poslednjih već ne znam koliko godina, prosto mi dođe da mi prepukne srce od tuge, jer moj život prolazi. Više ne verujem u neke nove sposobne ljude koji bi trebalo da se pojave, i čini mi se kao da mi je bilo lakše dok smo imali neprijatelja, pa smo se borili protiv njega. Sad više ne znam ko mi je neprijatelj, imam utisak da su svi moji neprijatelji.

Snežana Miletić – Gordana Đurđević Dimić

Glumac ostavlja glumu kad nađe sebe u sebi

Sterijina nagrada za glumu, za ulogu Lole u predstavi „Kuba libre”
Životni i umetnički moto glumice Gordane Đurđević Dimić, jednog od laureata poslednjeg Sterijinog pozorja kojoj je Sterijina nagrada pripala za ulogu Lole u predstavi Kuba libre Ivana M. Lalića i režiji Kokana Mladenovića, mogao bi da stane u reči „poništi ego – nađi treptaj duše!”
Veliki ego koji svaki ozbiljan glumac u sebi mora da nađe da bi ga potom lavovskim snagama usmerio u istinska traganja za treptajem sopstvene duše, ova glumica našla je davno, iako sama tvrdi da ga i da-lje traži te da nije sigurna da ga je moguće zauvek osvojiti. O traganju i treptajima i običnom životu ko-ji se udenuo između njih razgovaramo jednog popodneva nakon čitaće probe predstave Oslobođenje Skoplja koja će glumici biti prvo glumačko putešestvije ne samo u sezoni 2001/2002. nego i sa novom upravom. Sedimo u glumičinoj garderobi, u njenom matičnom Srpskom narodnom pozorištu. Sobičak izgleda gotovo kao isposnička ćelija u nekom manastiru. Višak je samo iritirajuće neonsko svetlo koje podseća na nimalo luksuzan i glamurozan život ovdašnjeg hodača po cirkuskom trapezu zvanom po-zorišne daske.

Da bi postao istinski tragalac u svom poslu, da bi sasvim iskreno zavirio u lavirint svoje duše, glumac najpre mora da poništi sopstveni ego koji ga i čini glumcem. Kad to glumac shvati, od čega ili koga to zavisi, šta glumac mora da pronađe u sebi da bi uspeo da poništi taj ego?
Pre svega, mora da bude svestan tog svog egoizma jer samo tada može da se postavi prema tom egoi-zmu i da zavoli to što radi: lik, komad, da se veže za temu koja se igra. Kada to interesovanje za dru-gog koga si pronašao u literaturi, u onom što je literarni predložak za igru i ta radost bavljenja tuđim ži-votom i tuđom egzistencijom bude za tebe toliko privlačna da zapravo zanemariš sebe i svoju situaci-ju, i ono što bi pozorišna predstava mogla da ti vrati kao nagradu za tu igru, a to su slava, aplauzi, po-pularnost, nagrade... onda se istinski baviš svojim poslom jer pokušavaš da se saživiš sa tuđim živo-tom. Ako to uspeš, onda proširuješ svoje granice i to je ta fina frekvencija, to je taj treptaj duše jednog i drugog bića, to je umetnička avantura, umetničko traženje, tako ja doživljavam pozorište.

Koliko je umetničkih treptaja bilo u vašem dosadašnjem glumačkom životu? Koliko ste radili ono što ste zaista želeli, a koliko ste pristajali i na nešto što ste mislili da ne možete, što zapravo niste hteli da radite?

Kad si u angažmanu u jednom pozorištu to je službena stvar. Na platnom si spisku, imaš zadatke koje moraš prihvatiti, i nema šta tu da zanovetaš. Ja sam tako shvatila moju poziciju u pozorištu. Imaš rad-ne zadatke koje moraš da prihvatiš i gotovo! Ali nisu sve moje kolege takve. Neke su vrlo vodile raču-na šta će igrati. Nekima je bilo važno da odmah u prvom čitanju nađu treptaj, tu sponu sa likom i ako to nisu nalazili, ako im se to nije dopadalo, oni su pošteno vraćali uloge. Ali ima glumaca, u koje i sa-ma spadam, koji drugačije shvataju angažman, suviše seriozno, ziheraški, koji misle da ulogu treba uraditi onako kako se od njih traži. Zato sam odigrala i neke uloge koje nisu bile za mene.

Jeste li nekad insistirali na svom stavu, jeste li se suprotstavljali rediteljima?

Jesam, ali su me onda optuživali da sam lažno skromna, da imam komplekse niže vrednosti i da oni nemaju nameru da me ubeđuju ili „razubeđuju”, „privode razumu” ili jednostavno da ne žele da se pravdaju. Uopšte uzev, situacija u pozorištu danas je jako teška za glumca. U pozorište dođe reditelj koji tu nije stalno zaposlen, donese svoju ideju i viziju projekta – a to što mi imamo dobre glumce koji godinama sede, a samo se desetak stalno vrti, i ne može da se kaže da oni nisu talentovani, reditelja ne zanima. U ovoj kući ima eruptivnih glumaca, pogotovo glumica, ali nijedan reditelj nije spreman da uđe u rizik zvani eksperiment. Učinilo mi se da je novi upravnik Lalić otvorio prostor za neku vrstu eksperimentalnog rada, gde će se institucija audicije i alternacije ponovo uvesti i oživeti, što je jako do-bra stvar jer samo tako se mogu plasirati sve dobre energije. Nema ništa teže za nekog čoveka sa po-tencijalom od toga da mu začepiš usta i sputaš telo. U tom smilu uprava mora da ima više širine u ru-kovođenju, da svako dobije šansu jer samo probuđen i zdrav takmičarski duh može da stvori dobru at-mosferu i zdrave osnove za budući rad. Nije istina da u ovom pozorištu ne postoje glumice koje bolje do mene ne bi mogle da odigraju mnoge uloge koja sam odigrala ja. Nije istina da sam za mnoge uloge baš ja bila najbolja podela u ovom pozorištu. Tu je pre u pitanju bila neka inercija, nepostojanje želje ili volje za novim, za eksperimentom, za upoznavanjem novih ljudi.

Da li biste odbijanje uloge u vremenima kakva su bila proteklih deset godina nazvali hrabrošću ili bezobrazlukom? Zašto vi niste odbijali uloge?

Zato što su bila u pitanju velika rediteljska imena, Dejan Mijač, Egon Savin. Teško je glumcu da odbije takve reditelje. Meni je jako važno da igram u predstavi Egona Savina, ali kada ponudi nešto što nije za mene i kada osećam da mi se steže utroba svaki put pri pomisli da treba da igram tu predstavu, on-da je to pravo mučenje.
Hoćete li da kažete koja je to predstava?

Laki komad. To mi je zaista bila teška muka.

Da li je to znao reditelj?

Jeste, ali valjda nije imao drugi predlog. Više se i ne sećam šta je tačno bilo. Uopšte, bilo je takvih situ-acija.

Niste, dakle, odbijali uloge iz poštovanja prema rediteljima, a poštuju li današnji reditelji vas glumce?

Oni nas ne poznaju dovoljno. Nedovoljno znaju i ansamble, nemaju vremena da ih upoznaju. Njima je važno da vrlo brzo urade posao za koji su angažovani i plaćeni, prosto ne žele muku. Zato mislim da treba insistirati na stalnom reditelju koji će prirodno imati više vremena za sve glumce u ansamblu, ko-ji će ih pratiti, misliti i brinuti o njima. Zato se radujem što sada radim sa Žankom Tomićem koji je iz kuće, mada je i on išao na podelu koja garantuje uspeh, što ne znači da će on ipak doći. To je uvek ne-ki čudan splet okolnosti. Možda će Žanko prihvatiti instituciju alternacije u budućim vremenima. Eto, sada, na primer, Egon će doći da radi Glembajeve. Zašto sada Egon Savin ne bi napravio audiciju, na primer, za Barunicu Kasteli?! Neka tri glumice nauče tekst, neka pokažu kako to zvuči i izgleda, i neka je najbolja potom odigra! Za to je potrebno samo malo dobre volje i da reditelj koji je odlučio da radi u nekoj pozorišnoj kući izdvoji malo više vremena za predstavu.

Koliko poznajete mlade ljudi koji na sceni glumački rastu pored vas?

Sentimentalna sam prema njima, sećam se sebe u njihovima danima. Ja sam imala jako dobre profeso-re, bila sam paženo dete koje je ušlo u dobru školu i okružnje. Imala sam legendarnog profesora Zeka-vicu, izvanrednog profesora u Jovinoj gimnaziji koji je vodio dramsku sekciju. Bio nam je drugi otac. Druženje i učenje s njim bio je najlepši način da se provede vreme izvan škole. Sa ploča smo slušali najbolje interpretacije, dobre komentare, opservacije o životu, tako smo prvi put čuli Plešu kako govo-ri „Svakidašnju jadikovku”, čuli smo Mariju Crnobori, sve najbolje što je bilo u glumačkoj umetnosti. On nas je divno pazio i ja se uvek trudim da se u kontaktu s mladim ljudima setim kakav je bio taj naš profesor Zekavica. Dolazili su neki mladi ljudi po savet, da ih spremim za prijemni na akademiju. Mnogi su me sledili a i neki koji nisu bili izvorni talenti ušli su u uži izbor, što znači da taj naš rad nije bio bez odjeka. Naravno da je posle količina talenta uslovila njihov dalji put. Oni su morali da se oslo-bode u odnosu na svoj posao, tekst, materiju, da imaju neki koncept i ideju, jer samo oni koji imaju ideju idu dalje. Prisećam se da smo mi, moja generacija, kada smo došli u pozorište, primljeni vrlo te-ško. Bilo je malo školovanih glumaca, tamo su bili neki ljudi koji su držali pozicije, koji su se bojali školovanog kadra. Bilo je velikih sukoba, ali se to tokom rada sredilo. Još tada sam obećala sebi da ni-kad prema mladima neću biti takva kakvi su tada, na mom glumačkom startu, neki ljudi bili prema me-ni i mojoj generaciji. Zato se jako radujem mladima, njihovoj otvorenosti, tome što imaju hrabrosti da eksperimentišu, što su razigrali pozorišni krov, balkon, foaje, stepenice ispred pozorišta... a i mi smo sve to nekada kao „Promena” radili na Akademiji.

Imate li utisak da nijedna generacija posle vaše nije tako žustro kročila u pozorište, tako grunula kao vaša? Da li je u pitanju politika, decenija zatočeništva, nedostatak hrabrosti?

Možda je stvar u osećajnosti, u otvorenosti, međusobnom davanju i predavanju. Osim toga, mi smo se jako voleli. I danas pitamo jedni za duge. Puno smo vremena provodili na Akademiji, skoro da smo ta-mo i živeli. Taj prostor bio je za nas svetinja, kao neki manastir. Ne znam kako se ove nove generacije druže, koliko se otvore, koliko govore o životu, koliko ih život istinski interesuje, šta su im ciljevi, da li svojim radom žele da odgovore na suštinska, krajnja pitanja života ili pozorište doživljavaju kao ne-što čime treba zaseniti svet, napraviti prodor u neku Evropu, na Brodvej... Ali, ako se ne druže, onda tu nema ni ljubavi, a sve je pitanje ljubavi, koliko su spremni jedni drugima da se daju, da iskreno pro-govore o sebi, da kažu ono što ih muči. Na kraju, to je uvek pitanje koliko si spreman i hrabar da se otvoriš i progovoriš o onome što te muči.

Rekoste da vam je Akademija bila kao manastir. Tu ste onda, na neki način, bili iskušenici. Života ili glume?

I jednog i drugog, a vreme je bilo uoči rata, onog velikog, poslednjeg velikog. Bili smo iz svih krajeva Jugoslavije, svih veroispovesti, a to se nije ni znalo jer nikoga nije bilo briga. Ipak, osećala se neka prezasićenost vremenom, osećalo se da Jugoslavija odumire, iz nekih razloga koji nama nisu bili zna-ni.

Mogu li se neki novi mladi ljudi sa tih prostora na neki zdrav i devedesetim godinama neopterećen način spojiti? U pozorištu, na primer, da makar budu iskušenici okupljeni oko jednog projekta?

To bi bilo teško. Pronalaziće se oni na nekim drugim prostorima, drugim meridijanima, u tamo nekim enklavama po Americi, Australiji. Mi ćemo tu našu tugu proživljavati, ali u neki drugim sredinama.

Poništavanje ega o čemu smo na početku govorili koriguje i glumčev stav prema nagradama. Vi niste trčali za njima, ali su vas ipak stizale. Ove godine i Sterijina.

Za mene je život uvek bio veći od nagrada, iako su nagrade glumcu potrebne da bi osetio da nije pro-mašio profesiju, da bi imao satisfakciju da taj posao dobro radi. Famozni ukus pobede mora da se ose-ti, ali kad se jednom oseti, onda više nije cilj u životu! Hvala bogu kad nagrade dođu jer tada čovek ne mora da se kida. Može mirno da se bavi ulogama.

Rekli ste mi da vam je neko iz žirija rekao da je ta Sterijina nagrada za opus, a ne samo za konkretan učinak sa sceni na tom festivalu. To vas je umirilo, dodali ste. Šta vam to znači?

Nikada ne mogu da kažem da sam neku ulogu uradila stoprocentno kako sam je zamislila. Ima, reci-mo, neki momenat koji ne mogu da rešim onako kako sam zamislila...

Koja vam je uloga najbliža zamišljenoj?

Tom idealu glumac se približava povremeno tokom života neke predstave i same uloge. Ja nikada ne znam kako ću odigrati neku ulogu sledeći put i ne mora da znači da, ako neku ulogu počnem da ra-dim s dobrim osećajem, da će tako biti do kraja.

S kakvim ste osećajem počeli da radite „Oslobođenje Skoplja”?

Generalno pozitivnim osećajem da smo zagazili u nešto što će biti naša zajednička briga. Kolektiv je zdušno za komad, koji je, iako mu je dramaturgija fragmentarna, vrlo kvalitetan. U pitanju su dečje vi-zure: šta je to u nama odraslima zbog čega u nekim situacijama uradimo neke stvari koje se urežu u dečje glave da im posle odrede čitav život? Gde mi to pogrešimo da posle postanemo autistični, iskom-pleksirani, zločinci?

Kakvi ste prema sopstvenoj deci?

Stroga. Ima nečeg autobiografskog u mojoj ulozi. Lenče je tragično negativan lik: ili je u histeriji ili je besna. Uopšte, biću neprijatna žena i pokušaću to da opravdam. Pokušavam sa svojom decom da bu-dem nežna, ali im često pridikujem, davim ih moralnim lekcijama... nekad me iznenade svojim po-stupcima, radoznalošću. Mnogo su videli u životu, a malo razumeli. U tom smislu, televizija je Pando-rina kutija koja je otvorena danonoćno i, pošto ne možete stalno da budete s decom, često ih zatičete kako bulje u neke opscenosti i ne znaju šta o tome da misle. Samo se nešto mračno u njima kuva i iz-lazi.

Neke vaše kolege, tragajući po sopstvenoj duši da bi našle onoga kroz koga će prohodati scenom, na-šle su put do Boga. U poslednje vreme sve ih je više. Neki su se odrekli života običnog smrtnika, a drugi svoj život provode između molitvi i ovozemaljskih obaveza. Mislite li da je glumcu, koji svoj vek iživi brže i više nego običan smrtnik, lakše da dođe do Boga?

Kada glumac kroz glumu dođe do Boga, on po pravilu ostavlja glumu i počinje da se gnuša onoga či-me se bavio jer je gluma po definiciji laž! Zato je velika muka kada glumac kroz te trnovite puteve du-še dođe do svoje suštine koja je okrenuta Bogu. Kad glumac nađe istinu o sebi, kad nađe sebe u sebi, u najdubljem delu sopstvene duše, on ostavlja glumu i okreće se svom istinskom biću.

Bolje nove ideje nego kuknjava - Autor: Aleksandar Nikolić

Nebojša Romčević

U Srbiji će uskoro biti sedam velikih kapitalista i svi ćemo biti zaposleni kod njih. Boljitak društva u socijalnim kapacitetima u takvim koordinatama zavisi isključivo od ličnog sistema vrednosti koji ne mora da prati ,,poželjne“ i ,,preporučive“ oblike komunikacije - kaže za ,,Blic nedelje“ Nebojša Romčević, dramski pisac.

Nekome je na vrhu životnih prioriteta dobar forhend i on će do njega vežbom stići, ali ne valja da se krije iza žalopojke da je teren bliži, reket bolji, više sunca, onda bi sve bilo u redu. Mi smo narod koji često kuka i vajka se. Ni ideje u umetnosti kod nas ne treba da se troše više protiv nečega, već da stvaraoci pokušaju da nude nove sadržaje umesto protesta, i lamentiranja nad vremenom diktature.

Prošlog meseca je u Budvi, u režiji Ljubiše Ristića, odigrana vaša drama ,,Ogovaranje“, koja govori o glumcu Bogoboju Rucoviću...
- Istoriografija i pozorište ne idu zajedno, tako da predstava ,,Ogovaranje“ nije puka pozorišna rekonstrukcija biografije Bogoboja Rucovića, budvanske glumačke legende čija su strast prema umetnosti i avangardni stil igre očaravali publiku Narodnog pozorišta u Beogradu početkom 20. veka. Ostaće upamćen u istoriji domaće teatrologije kao začetnik psihološkog realizma i glumi u teatru bez teksta iako je tada srpskim pozorištem dominirao pompezni kasno-romantičarski stil. Osnivač je alternativne scene Drugo pozorište koja se nalazila preko puta zgrade nacionalnog teatra u Beogradu. U predstavi ga njegovi prijatelji, kolege, žene ,,ogovaranjima“ smeštaju u uloge koje nikada nije odigrao na sceni.

Koliko je Rucović bio žrtva usuda konzervativizma na prostoru Balkana?
- Publika u Buljaricama je videla Rucovićeve snove koje nikada nije iživeo na sceni, zato što konzervativno začaureni stvaraoci pozorišta na početku 20. veka u Beogradu nisu razumeli njegove inovativne ideje i sposobnost da karakter lika pokaže bez i jedne reči teksta. ,,Ogovaranje“ je predstava koja govori i o istorijskom kontinuitetu dominacije konzervativizma u našem društvu zbog čega smo i danas na marginama razvijenog sveta.

U pozorišnim komadima ste se često bavili ignorisanjem stvarnosti od strane srpskih intelektualaca. Šta se sa tim ljudima dogodilo posle 2000. godine?
- Nadam se da su shvatili da njihova sudbina manje zavisi od društva u kojem žive, već da je svaki naredni sat njihovog života prilika da učine svoju svakodnevicu boljom a budućnost izvesnijom. Oblik diktature koju smo preživeli je sputavao različite manifestacije slobode, ali je za mnoge bio dobar alibi za odustajanje od svega i poniranje u letargiju, ćutanje, depresiju. Kada smo demokratiju upoznali kao dostupnost kupovine određenih dobara, zakoračili smo u svet koji jedino novac priznaje kao parametar za iskazivanje slobode. Tako nam se politika iskezila u lice, jer su sve ideološke forme zamenila partijska postrojavanja i prestrojavanja društva čiji je jedini cilj sticanje materijalne dobiti.

Kakav će okvir za nove ideje biti u budućnosti u srpskim pozorištima?
- Subvencionisana pozorišta su opasni mamac za umetničko izražavanje bez rizika. Predstave se rade da bi gradska vlast došla na premijeru, a kritičari u medijima nešto napisali ili rekli o konceptu i talentu autora i protagonista. Nikoga ne zanima da li će publika gledati tu predstavu, što je jedina prava svrha nastajanja pozorišnog dela. Subvencionisana pozorišta su predimenzionirana, troše mnogo para bez obaveze da tržišno opstanu jer je njihovo egzistiranje bez obzira na repertoar zagarantovano. U budućnosti će katedra za produkciju na FDU školovati ljude koji će odrediti način razvijanja srpskog pozorišta u budućnosti. Njihovim konceptima će se prilagođavati i dramaturzi, reditelji, glumci. Postojaće istraživanje ciljnih grupa koje će pokazati šta građani Banovog brda žele u pozorištu da gledaju, pa će neko u privatnoj produkciji to da im ponudi. Nije nekomercijalno pozorište po pravilu kvalitetno. Pozorište mora da se bori za svu publiku. U Beogradu ima dva miliona ljudi i moglo bi da funkcioniše 30 pozorišta, a ne da tek 1,7 odsto stanovnika prestonice gleda predstave. Kako je danas pozicionirano, pozorište je cirkon u kruni srpske kulture, i mnogi se plaše njegove komercijalizacije, što je notorna glupost jer je teatar bio isplativ još u Šekspirovom i Kalderonovom vremenu.

Da li su studenti dramaturgije kojima predajete na FDU spremni za nove okolnosti u kojima će stvarati?
- Studenti dramaturgije su danas mahom vezani za marketinške agencije i televizije. Njihove studije će morati da ih nauče da igrana forma nije jedino što će raditi u životu, pa se nadam da ćemo u budućnosti da im omogućimo da više izučavaju TV forme kao što je, na primer, kviz. Televizija dopire do velikog broja ljudi i važno je da u serijama opišu zanimljiv momenat iz svakodnevice. Tako je hipokrizija u odnosu između roditelja i dece u sitkomu ,,Ljubav navika panika“ bila moj mamac za različite ciljne grupe. Moraju da nauče da i u pozorištu postoje ideje i forme koje mogu biti zanimljive velikom broju ljudi. Navedem im sopstveni primer gde sam optuživan da je predstava ,,Brod ljubavi“ suviše eksplicitna. Nije pornografija - bavi se sadašnjicom i što je najvažnije uvek je pozorište puno publike. Kada ljude bude zanimala metafizika u delima Šopenhauera, napisaću takvu dramu.

Privatno pozorište
Moje privatno pozorište je ideja koja će se realizovati kada moja supruga, glumica Maja Noveljić-Romčević, pristane da se svojom čvrstom rukom bavi organizacijom i finansijama tog projekta. U međuvremenu ću završiti dramu koja se bavi uticajem marketinških agencija na naše živote i nastaviti saradnju sa hrvatskim producentima za koje sam već napisao TV seriju ,,Kajman“ koja se bavi političkim spletkama. Isti su problemi i pravila igre i u Srbiji i u Hrvatskoj.

Nagrade za glumce
Drago mi je što je film ,,Na lepom plavom Dunavu“ nastao po tekstu komada ,,Brod ludaka“, na glumačkom festivalu u Nišu odneo nekoliko nagrada. Nije bilo slabog glumačkog mesta u njemu.

Teatar kao i čovek mora da se vrati sebi. Nema ništa interesantnije od čoveka i njegovih osećanja: ljubavi, nežnosti, strasti, patnje, života, smrti

NAŠE Narodno pozorište, Berlinski ansambl, bugarski Teatar „Kredo", „Šaubine", litvanski Mali teatar „Viljnusa", Omsko dramsko pozorište, budimpeštanski „J. Katoni"... našli su se ovih dana na jednom mestu, na Prvom međunarodnom pozorišnom festivalu „Akademija" u sibirskom gradu Omsku. Pod krovom teatra osnovanog davne 1874. godine, festival je okupio četrnaest predstava iz devet zemlja, sa ambicijom da ponudi klasične tekstove u novom, modernom ruhu i pozorišnom čitanju. S razlogom Omsk zovemo i „teatarskom prestonicom Sibira": ne samo zato što je četvrti u Rusiji dobio pozorište, već što se svih proteklih decenija ovde stvaraju značajne predstave. Baš iz tog razloga je naša gubernija poželela, s velikim ambicijama, da stvori internacionalni festival obјašnjava umetnički direktor Olga Nikiforova, teatrolog, dramaturg i reditelj. Slučaj je hteo da sa Strindbergovom „Gospođicom Julijom" pre dve godine Nikiforova poseti Beograd (i Međunarodni festival u Teatru „Slavija"), a to je bila i prava prilika da se bolje upozna sa našim pozorišnim životom. Budući da je njen zadatak bio da napravi selekciju za ovogodišnji festival, bsz dileme je pala odluka: otvoriće ga „Gospođa ministarka" Jagoša Markovića, u izvođenju Narodnog pozorišta iz Beograda. Osmislila sam koncept i ime festivala. Nije slučajno da se zove „Akademija": naš imperativ je da ponudimo više obrasce pozorišne umetnosti. Izabrali smo predstave već ovenčane najznačajnijim priznanjima i nagradama, bez žanrovskog ograničenja. Cela fešta je s razlogom najavljena moskovskim Uličnim teatrom „Ognjeni ljudi" u karnevalskom duhu, a zatvorio je nastup klovna svetskog glasa, Vječeslava Polunjina, pod nazivom „Snežni šou". Dakle, reč je o liniji od vatre do snega, od klasične simfonijske muzike Kšištofa Pendereckog (Poljska) do ukrajinskog „Cara Edipa"... Na pitanje šta u njenoj selekciji spaja našeg Jagoša Markovića, Tomasa Ostermajera i Gabora Žambekija, odnosno Narodno pozorište, „Šaubine“ i „J. Katoni" ruska umetnica kaže: Sva trojica ispunjavaju visoke obrasce pozorišne umetnosti. Glumica Radmila Živković izuzetna je baš kao i njena nemačka koleginica An Tismer. Ostermajer jeste došao sa jednom hiperrealističkom predstavom, ali js za mene važno da to nije pozorište koje šokira. Ono je bez ekstrema. Ne želim ništa ispod pojasa. Olga Nikiforova je svesna da u nekim pozorišnim sredinama i dalje egzistira dramaturgija „krvi i sperme", ali njеna je nedvosmislena želja da pokaže da postoji. druga strana u 21. veku, ona koja drži ravnotežu u našem umetaičkom vremenu: Sve izabrane predstave gozore o duhovnoj strani čoveka, čak i komedija kao što je „Gospođa ministarka". Jer, reč je o ljudskim osećanjima a ne o fiziologiji... U Moskvi ponekad gostuju predstave u kojima se mokri i vrši velika nužda na sceni, pa se može pomisliti da je to ono što Evropa nudi u ovom trenutku. Na sreću, Evropa ima i te kako još šta da pruži: osećanja nisu nrevazićena kao što bi se moglo pomisliti na prvi nogled. Ko će, ako ne umetnost i pozorište, ispraviti to krivo ogledalo?! Da se razumemo, nisam protiv bilo čega. ali jesam protiv izobličavanja, Ako ja, koja sam tradicionalno orijentisana ne idem ulicom i vičem „hoću seks!", zašto bi to radili homoseksualci, lupajući u bubnjeve? Jedan od zadataka pozorišta je, izvesno, i dalje da provocira. Ipak, to ne mora biti ni banalno ni vulgarno: Sve vreme govorim o tradicionalnim vrednostima, a ne scenama. Nama na festival, između ostalih, dolazi Teatar „Ahe iz Sankt Peterburga s „Faustom" u kome će se videti i eksperimenti. Dakle, to nije tradicionalna predstava, mada govori o tradicionalnim vrednostima. Olga Nikiforova, koja za sebe kaže da „nije teoretičar već praktičar", ima i sasvim jasnu predstavu o teatru u novom milenijumu: Pozorište se razvija kao svet spiralno. U prošlom stoleću počela je tendencija rušilačkog pozorišta, da bi se potom ono pretvorilo u nešto drugo. Kao što se dešava i sa istorijom. A onda, odjednom, svi su počeli da se skidaju na sceni: pojedinačno muškarci i žene, zajedno, naizmenično. E, kad su se u teatru „najeli" golotinje, počeli su da se oblače... Inače, verujem da je najerotskija scena u našem pozorištu (u jednoj Strindbergovoj drami) upravo ona kada se junakinja oblači. Teatar kao i čovek mora da se vrati sebi. Nema ništa interesantnije od čoveka i njegovih osećanja: ljubavi, nežnosti, strasti, patnje, života, smrti. Ne bojim se velikih reči, to i jeste najlepše u pozorištu. A na znatiželju kojim adutima je, kolegama i publici, nreporučila upravo Markovićevu „Gospoću ministarku", naša sagovornica odgovara: Govorila sam o njoj i dan i noć! Ne samo zbog toga što je Nušić esencija pozorišta, već što u „Ministarki" svaka glumačka radnja ima svoje mesto. Prepoznajemo i ponešto od kolorita Kusturice, u jednom ukusno „pomešanom" pozorištu. Baš je osobeno, vaše, srpsko... Verujem da su u Omsku Markovićevom predstavom zadovoljni svi: i kritika, i publika, i organizagori festivala. Uostalom, i Nušić govori o onim večnim ljudskim osobinama kao što su sujeta, ambicija, izdaja. Zato i jeste svevremen. A kako ga u određenom trenutku učiniti savremenim zavisi od reditelja.

Intervju sa Dubravkom Mijatović

U ulogu Sarke uskočila je gotovo pred premijeru i zadatak obavila besprekorno, s puno prepoznatljivog šarma. Koketna Nušićeva udovica u interpretaciji Dubravke Mijatović bila je više nego „spas u zadnji čas" reditelju Jugu Radivojeviću, pa i najjača karta u špilu „Ožalošćene porodice" (ispostaviće se već na prvom izvođenju) bar po aplauzima na sceni „Madlenijanuma". U međuvremenu, gledamo je u filmovima i popularnim TV serijama, dok su u matičnoj kući (Ateljeu 212) na repertoaru samo dve njene predstave „Ljubavno pismo" i „Smrtonosna motoristika". Ipak, sudeći po rezultatima, kao da je iz pune pozorišne forme ostvarila ovu nenadanu ulogu.
Deset dana uoči premijere pozvali su me u predstavu. I to je treće takvo iskustvo u mojoj karijeri. Prvi put se desilo da mi Muci Draškić u pola četiri kaže da treba da u pola osam igram glavnu ulogu u „Kola ludosti, dvoja ludosti". Preživela sam i rekla „ne ponovilo se"... Pre četiri godine sam to isto uradila sa Egonom Savinom i predstavom „Kaj sad": imala sam dve nedelje za priiremu. I tada sam rekla isto. A onda. eto, uskočila sam i u „Ožalošćenu porodicu". Ovakve situacije su izuzetno dobar glumački trening i daju mnogo samopouzdanja, mada je veoma stresno kada se preskoči ceo proces rada. Nisu bez razloga probe mesec i po dana. Verujem da će mi predstava istinski leći tek posle dvadeset trideset izvoćenja.
Ipak, imponuje poverenje redišelja koji, šakođe, reskira sa iznenadnim promenama u ansamblu?
Mogla sam sve to i da upropastim. Tražila sam tekst, razmislila, videla da mogu. Ohrabrenje je bila i pretpremijera, Ja sam opet izgovorila „ako ovo preživim"... Na šta je Jug odgovorio: „Sve je OK. Samo nemoj da padneš u nesvest, onda nemamo dijaloga. Ostalo ti je dozvoljeno!"Uloga „koketne udovice" nije neuobičajena ni u našoj ni u stranoj lišerašuri. Glumački je podatna, ali i oiasna: lako je upasti u kliše,
Veoma je značajna rediteljska indikacija. Kod nas postoji opšte mesto kako se Nušić igra. Od tona pa nadalje. Jug je tražio da ga radimo kao da je savremen, moderan pisac. Bez obzira na kratko vreme koje sam imala za pripremu, bilo mi je jasno da moram izbeći kliše. Sarka je lepa uloga, ali i zamka. Trudila sam se da u predstavu uđe kao dama, da bi se potom pretvorila u nešto drugo. Počinje s finim manirima. Deluje nezainteresovao dok ne dođe trenutak borbe a nasledstvo. A onda su sva sredstva dozvoljena! Uloga je o mojoj meri i žao mi je što nisam mogla natenane da je pripremim. Mada, vreme nije garancija da će nešto ispasti dobro.
Čini se da je na našoj sceni teže lepim glumicama da budu ubedljive komičarke?
Njima je teže i da ih dožive kao dobre glumice, ne samo komičarke. Svuda je, inače, to kvalitet plus. Kod nas, pak, što si raščupaniji, to si veći dramski umetnik. Da bi ti poverovali da si posvećen, trebalo bi da si propao alkoholičar, na primer. Bilo kako bilo, bitno je ne razmišljati o izgledu komedija ti dopušta da svašta napraviš od sebe. Meni se veoma sviđa kad mogu da igram uloge u kojima je taj „beg" moguć.
Zašto na matičnoj sceni imate samo dve predstave? „Ljubavno pismo" je čak iz ranih devedesetih...
To je pitanje za nekog drugog, ne za mene. Da sam čekala predstave u Ateljeu, do sada bih nestala. Posebno zbog toga što je danas tamo neki drugačiji repertoar. Nekada su se u ovom pozorištu igrale dobre komedije, rasni komadi, stvarale glumačke legende. Ima ih i danas, ali ih nećete sresti na sceni Ateljea. Teško da ćete tu videti Seku, Brstinu, Cvijanovića, Tanju Bošković, Mimu Karadžića... U Ateljeu se nostavljaju predstave koje više pripadaju Bitefu i angažuju reditelji tipa „Jako sam čudan, majke mi"... Tako je kako je, žao mi je zbog toga. Ranije je ovo pozorište bilo umetnička oaza u kojoj je važilo da je ono što si ostvario na sceni jedino merilo i preporuka za sledeći posao. Čini mi se da u kući, koja je nekad bila prepoznatljiva po svom šarmu i šmeku, danas vladaju privatni ukusi i stvaraju se prilično dosadne predstave. Ljudi izlaze na pola izvođenja, šta više reći?
Kakvo bi, po vašem mišljenju, trebalo da bude dapašnje iozorište?
Možda sam staromodna, ne prestajem da verujem da treba da ostane umetnička oaza. Sada se sve nekako izjednačilo. Nekada, ako vas prime u angažman, misle i bave se vama. Mogli ste zaista da gradite karijeru. Kad su se već stvari toliko promenile, možda treba ići do kraja: na ulicu, pa pod ugovor. Najgore je na pola: malo ovako, malo onako.
Nedostaje li vam teatar?
Meni se nekako sve dešava u periodima. Smenjuju se film, televizija, igrala sam i u Beogradskom dramskom, Zvezdara teatru. Nisam od onih koji jure, a i to je „staromodno". Verovatno zbog toga dobijam manje i sporije, ali mi prija takav rad. Nisam ni od onih nezadovoljnih. Za dvadeset godina koliko se bavim glumom, igram bez prestanka. Ne ostaje mi ni pauza za brigu ponekad se poželim pozorišta, ponekad nečeg drugog...

АМАТЕРСКА ОДСКОЧНА ДАСКА

У многим срединама имају улогу градских позоришта, а нека су прерасла и у професионална

У Србији има више од 750 културноуметничких друштава са око 350.000 чланова. Позоришни аматеризам је једним делом обухваћен културно-уметничким друштвима, а постоје и позоришта која су самостално организована, објашњава Слободан Вујовић, председник Савеза аматера Србије. У већини градова су репертоарског карактера и имају улогу градских позоришта, као што је случај у Краљеву, Ваљеву, Смедеревској Паланци... Важно је напоменути да у скоро свим аматерским позориштима раде професионални редитељи са глумцима аматерима, који у већини случајева претходно завршавају кратку школу глуме, коју најталентованији и прођу каже Вујовић. Сваке године Савет аматера Србије организује такмичење аматерских позоришта. У предселекцији за Републички фестивал који сс одржава у Кули, на општинским и градским такмичењима учествује преко стотину позоришта. Од тих осам бирају се два иајбоља, која иду у Требиње на Фестивал победника свих позоришних фестивала са простора бивше Југославије и околних држава Балкана. Градско позориште "Абрашевић" у Ваљеву постоји 103 године и једно је од најстаријих у Србији, овенчано је безмало свим најзначајнијим признањима. Из овог позоришта, у протекле две деценије, више од 70 младих уписало је позоришну академију, од глумс до режије! Прве кораке на позоришним даскама у "Абрашевићу" су начинили глумци Воја Брајовић, Жељко Митровић Пинта, Ненад Јездић, Јасмина Аврамовић, Катарина Вићентијевић... На последњем, 50. фестивалу позоришног аматеризма у Кули, на којем је њихова представа "Развојни пут Боре Шнајдера" била најбоља, публика је за најбољег глумца прогласила Бранка Антонића, који је маестрално тумачио главну улогу. А у Требињу на 51. "Фестивалу фсстивала" иста представа добила је четири "Златне маске", за најбољу костимографију, сценографију, режију, глуму и, уз то, проглашена је за најбољу на фестивалу. У "Абрашевићу" наступају глумци разних година и шареноликих професија каже Бранко Антонић, глумац и продуцент ваљевског "Абрашевића". Најстарији је доајен ваљевског театра. Верољуб Веца Андрић, па до најмлађих, средњошколаца. Глумом се у "Абрашевићу" баве адвокати, судије, професори, новинари, педагози, социјални радници, приватни предузстници, службеници, пензионери..." Абрашевић" је прави расадник глумачких талената. И ове године, од девет студената Позоришне академије у Београду, чак троје је из Ваљева поносно истиче Антонић. Несумњиво, Градско позориште "Абрашевић" убраја се у најуспешније брендове Ваљева. Многи истичу да "Абрашевић" више не би требало да учествује на аматерским смотрама, јер је по свему постао право професионално позориште. Све постиже уигран тим више од 30 глумаца, уз помоћ редитеља Мирослава Ћише Трифуновића, др Воје Милутиновића, који пише позоришну музику, Бранке Шишиначки, аутора костима, Душана Арсенића, сценографа, који има и Стеријину награду за плакат. Управо смо успешно наступили на "Репасаж фесту" у Убу. Позоришни аматеризам у Нишу у отпочео је још у другој половини 19. века кроз дружине претече Националног театра "Синђелић", у чијем осниваљу су учествовали Сремац, Милорад Петровић, Стеван Никшић, Хенрих Лилер и Шпира Калик. Ренесансу је позоришни аматеризам доживео у оквиру АКУД-а "Вељко Влаховић" 1976. године, када су адаптирани "Сан летње ноћи", "Шок" и "Бајка о Де Саду". Данас аматери углавном играју на гимназијским сценама пригодне нредставе за школске празнике, али и у Академском позоришту Студентског културног центра Универзитета у Нишу. Ту су некада почели Танасије Узуновић и Младен Недељковић, а позориште, којим руководи уметник Биљана Раденковић, данас броји 36 чланова са пет представа на репертоару. Последњи комад "У пламену страсти" Ивана М. Лалића на Фестивалу академских позоришта у Новом Саду освојио је чак осам признања, а по две на смотрама у Пожаревцу, Софији и РС.

Новац
Позоришни аматеризам у Нишу увек је био у "милости" буџета, а ситуација је данас веома тешка каже за "Новости" Драган Благојевић, управник аматерског луткарског Театра "Класик", који данас наступа у хуманитарне сврхе. Како класичног аматсрског позоришта нема, алтернативним наступима сс сматрају заправо професионалци "Сцена оф тетар", која ради од 1990. године и углавном окупља глумце Народног позоришта. За 11 година играња култне представе "Гангстербајтери" забележено је 800.000 гледалаца, а последњи у серијалу, недавно премијерно изведена кримикомедија "Ловци на јелене 4". Основни разлог због чега нема позоришног аматеризма је поред новца и недостатак простора објашњава за "Новости" Мирољуб Недовић, уметнички руководилац "Сцене оф театар", који је са супругом преузео ову аматерксу групу 1990. године. Мирољуб Недовић са супругом Иваном планира да обнови аматерску сцену. Иза брачног пара Недовић је 16 премијера и 2.000 реприза.

Сећање на златно доба
Под окриљем Народног позоришта у Нишу радила је аматерска сцена, коју су при Дому културе 1979. године основали Десимир Станојевић, Тимошенко Милосављевић и Мирољуб Јовановић, а радила је све до 1999. године. Кроз омладинску сцену прошло је више од 500 младих глумаца, а из ове школе глуме данас професионално ради 20 глумаца.

Замењују професионалце
Аматерска позоришта успешно замењују и професионалне ансамбле. У неколико градова аматерска позоришта временом су прерасла у професианална, што је случај Врања, Крушевца, Кикинде, Ужица. У Београду је недавно "Дадов" стекао статус професионалног позоришта, тврди Вујовић.

Самофинансирање
Ваљевско позориште финансира се делом из градске касе. Део новца, неопходног за рад, "Абрашевић" обезбеђује и продајом упазница за своје предааве. Позориште је, са представом "Сеобе", гостовало у препуној сали "Мадленијанума" у Земуну. Својевремено, у београдском "Атељеу 212" одиграли су "Мандраголу".

Jubilej Branislava Kneževića, glumca kikindskog pozorišta

Omiljene uloge ljubavnika

Na Svetski dan pozorišta 2. decembra, Narodno pozorište će obeležiti dva jubileja: 75. izvođenje predstave "Crko bez tog" i 1.500 predstava glumca Branislava Kneževića (47). U prethodnih 58. sezona Narodno pozorište postavilo je na scenu 297 predstava. Među dugovečnima je i komedija "Crko bez tog" kojom je Knežević proslavio jubilej, a u 24 pozorišne sezone, igrao je čak u 50 premijera.

- Ovaj komad postavljen je 2002. godine u okviru programa Letnja scena kod četiri kontejnera. Komad Petra Petrovića Pecija režirao je Vladimir Lazić. Komedija se sastoji od četiri jednočinke i publika je odmah zavolela pa je uvrštena u redovan repertoar. Uz novu scenografiju i izvesne personalne promene, predstava je već šest godina na repertoaru - kaže Knežević.

Prvu glavnu ulogu Knežević je dobio kada je iz Teatra mladih "Kaktus" prešao u Narodno pozorište. Velimir Mitrović mu je poverio da igra avijatičara u "Ranjenom orlu". I sledeće godine u vodvilju "Silom muž", opet je dobio glavnu ulogu. Na sceni je, izvodeći neke od najgledanijih predstava kikindskog teatra, bio šumar, pop, šegrt, novinar, kelner, potencijalni muž, ali i Jaša Tomić.

- Možda ne bih toliko postigao da Branislav Šibul nije mudro vodio pozorište. Dovodio je profesore sa Fakulteta dramskih umetnosti i oni su radili sa glumcima. Imao sam sirovi talenat, a profesori i reditelji su mi pomogli da taj prirodni dar iskažem - kaže Branislav Knežević.

Iako navikao na glavne uloge, reditelj Ljubosav Majera naučio ga je da i u epizodama od svega nekoliko minuta, pokaže sav glumački potencijal.

- Majera je dobar reditelj, ali i dobar psiholog. Uvek je pronalazio pravo mesto za mene. Za epizodu u predstavi "Totovi" dobio sam prvu značajnu glumačku nagradu na festivalu u Trebinju. Zato sam mu jednom rekao da ću kod njega igrati i banderu ako treba - kaže Knežević.

Publika ga voli u svakoj ulozi, a direktorima pozorišta, kako sam kaže, nije podilazio. Odbio je ulogu u predstavi "Crnjanski ili Pajador". Interesantno je da je u svojoj zapaženoj karijeri Knežević obavljao i druge poslove i bio dekorater, tehničar, propagandista, biletar, a godinu i po i direktor Narodnog pozorišta.

- Rado bih igrao sve uloge ljubavnika, ali vreme neumitno prolazi. Sad sam u fazi srednjaka, pa sve više igram očeve. Nema razlike između velikih i malih uloga, postoje samo veliki i mali glumci - kaže Knežević.

Narednu sezonu obeležiće projekti kojima je pozorište konkurisalo u pokrajinskom Sekretarijatu za kulturu i resornom Ministarstvu. Biće organizovan Festival male forme, kao jedan segment kulturnog leta, a pored Kikinđana, učestvovaće još tri pozorišta iz Srbije i ansambli iz Kumanova i Banja Luke.

Branislav Lečić

NA Novoj sceni Zvezdara teatra, u petak u 20 sati, premijerno se igra nova drama Dušana Kovačevića, „Generalna proba samoubistva“, iliti „Gorka komedija o laži“, kako piše u podnaslovu teksta. Junake priče kojom se naš najznačajniji savremeni dramski pisac vraća pozorištu i režiji nakon sedmogodišnje pauze (njegovo poslednje ostvarenje bila je predstava „Doktor šuster“ 2001), igraju Branimir Brstina, Ana Franić i Janoš Tot. Glavna uloga - Glumca, Samoubice i Samoubičinog brata poverena je Branislavu Lečiću, koji sa Kovačevićem već dugo sarađuje
- Predstava ima strukturu koja izvodi „priču iz priče“, i kada se sve sklopi, na kraju se dobije vrsta „mađarske kocke“ - shvatite sve. Meni se ipak čini najzanimljivijim i najznačajnijim to što je Duško Kovačević opet „proradio“ - dohvatio je onaj svoj specifičan, izvorni humor, a to je, kad vam se istovremeno i plače i smeje.
Teme koje Kovačević obrađuje uvek su na granici realnog, a onda vidimo da nam se to ipak dešava. I ova gorka komedija o laži postala je kolektivna pojava?
- Kako sam kaže, on se stalno trudi da napiše nešto što je ludo i gotovo nemoguće, a onda se ispostavi da još nije udario tačku na papir, a to već živimo. I ova provokacija - granična tačka odluke čoveka da digne ruku na sebe, danas jeste hronična pojava, jer je stresna situacija u kojoj živimo toliko jaka da odnosi živote. Da bi se to sprečilo, mislim da nije dovoljan samo ekonomski napredak, povratak društva u moralne vrednosti koje je ispustilo. Potrebno je da se tom zlu, toj graničnoj tački u kojoj dovodimo u pitanje sopstveni život - nasmejemo.
Radnja komada mogla bi da se smesti bilo gde na planeti. U odnosu na našu stvarnost, možemo li ipak da je čitamo i kao „generalnu probu samoubistva jednog naroda“?
- Naravno, može se i tako shvatiti. Sigurno je da postoje razlike kako se neko društvo oslobađa krajnje tačke razmišljanja i napetosti, ali u društvima kao što je naše, gde se sistem vrednosti ruši i uspostavlja novi, labilniji, i zbog duhovne i emotivne krize, i zbog egzistencijalne, čini mi se da je važno reći čoveku da je ta krajnja granica ipak
vrsta suštinskog greha. Jer, kakav god da je život, on je vrednost koju moramo da prođemo. To je naš smisao, govorim o ljudima koji veruju u Boga. Ako ne znamo odakle dolazimo i gde idemo, kakav je onda smisao ovog života - da budemo divlje zveri koje će jedna drugu uništavati? Mislim da je mnogo važno da razvijemo humani pogled na samu činjenicu da smo deo jednog roda, da ono što radimo ima smisla, i da je to s namerom - da ne zgrešimo.
Ova predstava nije vaše prvo iskustvo da u jednoj priči igrate nekoliko likova. Šta za vas to znači?
- Duškova akcija da napiše ovakav komad, bar što se tiče Samoubice, jeste da postoji i njegov antipod. Njegov rođeni brat koji je prilagođen vremenu u kojem živi, ide najkraćim putem do cilja, ostvaruje svoju priču direktno, bez zadrške. Takva vrsta ponašanja mnoge može da fascinira i da opija. Samoubica je osećajan, previše osetljiv za ovo vreme, prosto ima stid, a današnjica ne podnosi ni jedno ni drugo. Ovde, što si veća zver, što si beskrupulozniji, imaš više šansi da prođeš. Neko kao što je moj junak, može da potone u drugu krajnost - da iz nesposobnosti artikuliše sopstveni život, da pronađe njegov smisao, da se samozaposli i da živi normalno, zapravo pada toliko nisko, ispod crte onoga što je njegovo vaspitanje, gospodstvo, i sposobnost čoveka koji ume da prepozna vrednosti.
„Generalna proba samoubistva“, ma koliko gorka, glorifikuje život i ljubav. Da li je obaveza pozorišta da nudi optimizam?
- Svako ko vidi predstavu, izaći će iz pozorišta olakšan, radostan, srećan, i sa puno, puno gladi da živi. Nikome neće pasti napamet da se ubije, i to je možda najveći „zadatak“ ove priče - da našu depresiju, naš poraz pred sobom da odustanemo od života, na najtopliji, najduhovitiji, i vrlo inteligentan način dovodi u pitanje, i da nas oslobađa te ideje.
Koliko ste lično prilagođeni današnjim okolnostima?
- Čovek koji danas nema duhovnu silu i snagu, ne bi mogao da preživi. Jer, život nije ta vrsta utopističke bajke u kojoj mislimo da je sve za nas, da smo mi glavni junaci i da će nam se sve lepo dešavati, nego je život ozbiljna borba. Njena srž nije samo u tome da nađete svoje mesto, što je, naravno, važno - da živite dobro, da zbrinete porodicu, da budete situirani i uspešni nego je, pre svega, u tome da ostanete normalan i zdrav čovek, psihički, i fizički, i da pobedite onu vrstu obmane koja će vas učiniti nečovekom. U ovom tekstu, na kraju, postoji ključno pitanje koje važi za sve nas - zašto vuk ne pase travu? Neću da kažem dogovor, treba doći na predstavu.
Ako biste birali lik u koji bi privatno najudobnije mogli da se „uselite“, ko bi to bio?
- Film i TV seriju o Aleksi Šantiću snimao sam uoči rata u Sarajevu. Dok sam ga igrao, čini mi se da sam produbio deo sebe, da sam se negde emotivno „izoštrio“. Lik velikog pesnika ostao je do danas ono najtoplije i najsetnije što postoji u mom karakteru, jer je Šantić uspeo da sačuva svu ljubav i tugu koju čovek mora da oseti u životu

Dušan Kovačević

Goli život se brani smehom

Radmila Radosavljević

U događaje koji obeležavaju pozorišnu godinu koja je za nama, ubraja se i povratak Dušana Kovačevića na scenu Zvezdara teatra, gde je posle sedam godina, koliko je proteklo od poslednje predstave sa njegovim dramskim i rediteljskim potpisom („Doktor Šuster“), izvedena nova drama, „Generalna proba samoubistva“. Ova „Malo gorka komedija o laži“, kako piše u podnaslovu teksta, vratila nas je piscu koji „prepisuje život“ i prepoznatljivom kovačevićevskom smehu na „ozbiljne teme“ - osnovno osećanje iz kojeg je radio ovaj komad je da „živimo u zemlji u kojoj je lako skočiti s mosta“.
- Kad uđem u pozorište, ja sam kao riba koja se vrati u vodu - tu se dobro osećam, pošto sam negde polovinom maja 1968. radio prvu amatersku predstavu. Posle četrdeset godina rada, praktično sam dve trećine života proživeo u pozorištu i oko pozorišta. Scena mi je prirodna pojava i nemam velikih problema kako će se nešto rešiti - kaže najpoznatiji srpski dramatičar, u čiji se bilans za 2008. mogu upisati još dva scenska ostvarenja nastala po jednoj od njegovih kultnih drama - opera i mjuzikl „Maratonci trče počasni krug“, ali i film „Sveti Georgije ubiva aždahu“, po njegovom scenariju, u režiji Srđana Dragojevića, čija je montaža završena, a premijera se očekuje u martu.
* ŠTA je, po vama, najveća srpska laž, i da li postoji razlika ako jedan narod živi tragediju ili komediju laži?
- Slagao bih vas, ako odgovorim na prvi deo vašeg pitanja, jer je to tajna, misterija koja je u otkrivanju. Ono što je juče bila „proverena laž“, danas se smatra apsolutnom istinom. Poznata vam je ona stara opomena: nikad ne veruj čoveku koji laže.
Laž je, inače, planetarno, dovedena do takvih apsurda, da je istina postala greh, ko govori istinu, počinje da se stidi, i da ima osećaj kako je mimo sveta. Laže se na tone, i na kilometre. Velikog lažova barona Minhauzena danas niko ne bi slušao duže od dva minuta, jer su njegove laži postale toliko naivne i nevine, da pre liče na priče bezazlenog, dobrodušnog i dosadnog čoveka.
* MOŽETE li, iz vašeg „antologijskog izbora“, da izdvojite najvažnije podele Srba?
- Prva podela je od onog dana kada smo se prvi put okupili i poterali stada iz prapostojbine prema ovim krajevima: Patriote i Izdajnici. I tad su, verovatno, neki bili za to da se ne kreće u nepoznato, i one koji su krenuli ispratili povicima: Izdajnici! Tako smo mi potomci tih izdajnika, plemena koje je napustilo zavičaj.
Druga zanimljiva podela je označena kao: 2+2= 4, ili 2+2 = Ajde, bre, da se dogovorimo kao ljudi ...
I treća, ako baš moram da biram, jeste: Srbin podeljen na samog sebe. Odnosno, što je Mihiz govorio: Do podne sam ubeđen da je najbolje ono što od podne mislim da je najgore.
* Da li najviše verujete u ono što pišete onda kada vi režirate svoju priču?
- Želim da radim prvo izvođenje, pošto se moje drame kasnije igraju na raznim scenama, i svako na svoj način artikuliše i pronalazi šta je to najzanimljivije. Ja radim ono zašto sam komad napisao, i možda je u tome nekakva razlika. Nekom režiseru, recimo, može biti zanimljivija druga „linija“ teksta, pošto drama „Generalna proba samoubistva“ ima tri toka, a meni je bilo zanimljivo da ispričam priču o laži i o gubitku nade, i zato sam želeo da realizujem to što je najbliže suštini komada. Uz želju, naravno, da bude dugovečan, i da se igra, kao što se u Zvezdari predstave igraju po deset godina.
* Za pisca koji ne želi da „dosoljava“ već postojeći pesimizam, šta je prava namera „Malo gorke komedije o laži“?- Interesovalo me je šta je to što danas, 2008, a pre sedam-osam godina očekivali smo da ćemo živeti mnogo bolje, dovodi ljude u situaciju da čine zločine prema sebi i drugima. Nisam mogao da ne primetim da su samoubistva i ubistva postala epidemična pojava, i da su verbalna obećanja koja su čoveku danas ponuđena, saveti davljeniku - plivaj, plivaj dok imaš snage, dok se ne umoriš i ne udaviš. I to je, u osnovi, moje osećanje vremena u kojem živimo, u kojem su novine i televizije prepune svakodnevnih izveštaja o tome da je neko negde pobio familiju, a onaj drugi imao zrno više u glavi, ili nije imao nikog pri ruci, pa je pucao u sebe. Od takvih informacija nemate gde da se sakrijete. Ali, u ovom komadu postoji „reka ponornica“ - da publika ne bi došla u pozorište i izašla lošije raspoložena nego što je ušla, trudio sam se da napišem što je moguće bolju komediju, da se ljudi svemu ovome nasmeju na jedan, da tako neskromno kažem, lekovit način, i da jedna vrsta katarze koja je svojstvena drami, bude katarza kroz smeh. Ne znam koliko sam u tome uspeo, ali sam video da je bilo puno, puno smeha, iako je priča izuzetno ozbiljna, kao opomena.
* Ako se prati hronologija vaših komada, da li „Generalna proba samoubistva“, metaforično, predstavlja i naše najdestruktivnije doba, iako se u ovoj priči samo indirektno bavite političkim pitanjima?- Ubeđen sam da bi država morala ozbiljno da se pozabavi problemom da su njeni stanovnici dovedeni u situaciju da čine zlo, ako pre toga zla ne učine zlo sebi, pa se tako onemoguće. U ovom komadu nema političkih pitanja kao u „Balkanskom špijunu“ na primer, ili „Profesionalcu“ ili nekim drugim dramama, koje su se bavile posledicama komunizma. Problem „epidemije“ naših samoubistava i ubistava je nov, a u isto vreme je i globalan - ako ne čujete da se zločin desio ovde, onda čujete da je u nekoj školi u visoko civilizovanoj i bogatoj zemlji nekakav tip, očigledno duševni bolesnik, ušao i ubio 10-20 studenata, đaka, ili ljudi koji su se zatekli na ulici. Šta je to što polarizuje ljude na ovoj planeti, i zbog čega je sve više onih koji su željni da se svete? Da li je to ta globalna nejednakost, nehumanost u poimanju pravde, raspodeli dobra, od velikih ideja do hrane? Zar je moguće da na planeti sto ili pet stotina ljudi vlada ostatkom sveta, skriveni kao đavoli, jer ne mogu da ih vidim ni u jednom drugom obličju nego kao ljude koji su sakrili kopita, repove i rogove. Ako neko dnevno zarađuje profit jedne siromašne zemlje, to je očigledan satanizam. Kod nas je sličan problem - ako jedan čovek zarađuje dnevno, u novoj demokratskoj državi, onoliko koliko zarađuje jedan grad godišnje, šta smo mi uradili, zašto smo se borili i dokle smo došli? Oslobađanje od komunizma bilo je naša želja, često i borba, ali se nismo borili da dobijemo feudalizam i da se vratimo 200-300 godina unazad. A mi sada jesmo u polufeudalnoj državi, sa primesama prvobitne akumulacije kapitala, u vidu kriminala.
* Glavni junak u drami, koga briljantno igra Branislav Lečić, simbolično predstavlja našu građansku klasu koja ni danas ne zna „da vuk ne pase travu, zato što to čine ovce umesto njega“. Zbog čega je građanska svest kod nas tako naivna, neprilagodljiva novim društvenim trendovima?- Nemamo građanske svesti zato što nemamo građansku klasu. Posle Drugog svetskog rata sistematski je uništavana i stvarana je neka proleterska, radnička, socijalistička, nazovite je kako god hoćete. A kad nemate srednji sloj u jednom društvu, koji se svuda naziva građanska klasa, onda nemate ni javno mnenje, nemate ljude koji su kritični na pravi, ozbiljan način, zapravo, nemate ništa - imate socijalu, ljude koji su ugroženi i koji preživljavaju isključivo od jutra do sutra. Ako dovedete narod, nenamerno ili namerno, da se bori za doručak, ručak i večeru, onda njim možete da vladate kako hoćete. I to se u nekim zemljama radilo programirano, u nekim se radi i dan-danas, ili se to radi zato što su ljudi koji vode državu nesposobni. Posledica toga i činjenica je da idete ulicom i gledate zabrinute i depresivne ljude, što je ozbiljan alarm za svakog normalnog ko vlada državom, jer posle depresije i bezvoljnosti nastupa energija, bar smo ovde imali iskustva s tim. Ako neko ne primeti taj alarm, koji je u pojavnosti izražen ubistvima i samoubistvima, onda taj nema osećaj za mesto na kom se nalazi, a koje se zove: ja sam odgovoran za život u ovoj državi, i to je moj problem.
* Gde bismo, shodno našem mentalitetu, danas mogli da tražimo i možda pronađemo optimizam?- Sva je sreća što je u našem mentalitetu, negde duboko, ukodirano osećanje da će se „nešto desiti“, uprkos svim činjenicama da je to „nešto“ nemoguće. I, počevši od tog iracionalnog osećanja, kao „tragičnog optimizma“, uspeli smo da preživimo čuda i strahote, koje bi sve ostale narode satrle, uništile, kolektivno odvele na most. Sve ostale narode, osim Nemaca, naravno.
Smeh je poslednja odbrana golog života. A u ismejavanju i podsmejavanju samih sebe i - usput, i drugih, bili smo nadaleko poznati. Šala nas je održala, njojzi - hvala.
* Šta biste građanima poželeli u Novoj 2009, a šta političarima?- Građanima želim zdravlje, zdravlje i samo zdravlje, jer samo zdravi mogu dočekati neke bolje političare.

Intervju sa Dušanom Kovačevićem

Predstava »Generalna proba samoubistva« je pripovest o nama. Ona oslikava besprekoran mehanizam laži kroz priču o jednom nesretniku koga su skinuli s ograde mosta i ubacili u mehanizam laži kako bi mu pomogli da se ne ubije i da bi on, potom u narednih par mesci, sve idući iz jedne u drugu laž, šetao tamo vamo od očaja i žaljenja što se onomad nije ubio do nade da to što mu pričaju možda ipak može biti, te da bi se opet vratio na most u krnjavim stanju ali ni to nije kraj.

Na sceni Zvezdara teatra krajem prošle godine premijerno je izvedena predstava »Generalna proba samoubistva« po tekstu i u režiji Duška Kovačevića. Publika je s oduševljenjem reagovala, a kritika napominje da se Kovačević u svom najboljem maniru vraća na dramsko spisteljsku scenu.
Uloge vrsno tumače Branislav Lečić, Branimir Brstina, Janoš Tot i Ana Franič. Jedna od poslednnjih replika komada je pitanje 'zašto vuk na pase travu' na koje odgovor glasi „zato što to za njega rade ovce", a pisac kaže da je osnovno osećanje iz koga je radio komad to da živimo u zemlji u kojoj je tako lako skočiti s mosta.

Izjavili ste da ste osnovnu priču »Generalne probe samoubistva« napisali još davnih godina?
Komad je nastao po priči koju sam napisao pre više od deset godina. Kad mi tako nešto tresne na glavu i na pamet obično to pribeležim i ostavim u nekoj od fioka. Neke od ti priča sam raspisivao kao drame a za neke sam se začudio zašto sam ih uopšte napisao. Jedna od tih koja me ponovo sebi pozvala je 'Mehanizam'. Uz to ja ne mogu da se upustim u pisanje drame ako ne mogu nekome da prepričam komad u dve, tri rečenice. To daje sigurnost u radu. Ne smem da pišem, kao što obično amateri rade, i da u pisanju pronalazim rešenja. To je uzaludan put i ide prema kraju koji, da upotrebim jedan lovački izraz (mada prezirem lovce što sam u nekoliko filmova pokazao) kao pucanje sačmarom za razliku od pucanja snajperom. Naravno u radu se može desiti promašaj pa da umesto mede ubijete al... bože moj... živi smo ljudi, dešava se.

Iz te perspektive, odnosno sažeto u nekoliko rečenica šta je „Generalna proba samoubistva"?
- Priča o osećanju ovog vremena. Kako rekoh imao sam priče koje sam zapisivao. Neke sam čuo, na primer »Sveti Georgije ubiva aždahu« je priča koju mi je poklonio moj deda. Slično je i sa »Ko to tamo peva«. Nju sam pročitao u novinama jednog 6. aprila pre tridesetak godina. U okviru podsećenja na bombardovanje bila je zabeleška da je tog 6. aprila '41. kod Autokomande pogođen provincijski autobus pun putnika. To su te priče a ovu nisam ni čuo ni video, ova priča je moje osećanje našeg vremena.

Šta činu žižu, ključnu tačku tog vašeg viđenja savremeiog trenutka, odiosno osećanja?
- Gubitak nade. Gubitak nade koji prouzrokuje lančanu seriju depresija, očaja, bezvoljnosti... i sve tako do suicida. Način na koji se to pravda je potpuno apsurdan i liči na burlesku. Ko hoće može da veruje u taj cirkus ali... Više puta sam rekao da mi nismo zemlja u koj tranzicija biva 5 ili 10 godina. Eksperiment nad nama traje od 45. Od petogodišnjih reformi preko priča da smo sila i bogata zemlja pa na dalje sve laž do laži. I zato je podnaslov ove drame 'malo gorka komedija o laži'. Ona oslikava besprekoran mehanizam laži kroz priču o jednom nesretniku koga su skinuli s ograde mosta i ubacili u mehanizam laži kako bi mu pomogli da se ne ubije i da bi on, potom u narednih par mesci, sve idući iz jedne u drugu laž, šetao tamo vamo od očaja i žaljenja što se onomad nije ubio do nade da to što mu pričaju možda ipak može biti, te da bi se opet vratio na most u krnjavom stanju, ali ni to nije kraj.

Kog žanra je »Generalna proba samoubistva«?
S ovim komadom sam pokušao da eksperimentišem, da vidim kako, pri velikoj brzini, može da funkcioniše čeoni sudar komedije i drame.

I, kako funcioniše?
- Žestoko. Ono što sam radio i ranije u svojim komadima i negde nekad samom sebi definisao šta je o umetnost ovde je to malo više podvučeno.

Šta je umetnost?
- Energija plus pameti kolko ti je bog dao. A, kada sam se dogovarao sa ekipom predstave o radu na ovom komadu rekao sam da hoću da napravim malu diverzantsku grupu za uništavanje dosade i depresije. Gde se pojavi dosada i depresija ova zaverenička grupa ide i demontiura. To mi je bila želja i bojim se da sam uspeo.

Polazeći od tog osećanja vremena koje vas je motivisalo da pišete komad šta bi ste nekom mladom čoveku, svojoj deci na primer, savetovali kakav stav da zauzme, kakoda(pre)živi?
- U toj svojoj dijagnozi, u razočaravajućem osećaju sam sebi kažem „u krajnjem slučaju, pa šta i ako ne uđemo u EU". Za mene to neće biti nikakva tragedija posebno imajući u vidu sve što je ta ista Evropa uradila od nezaboravnog bombardovanja pa na dalje. Ulaskom u EU moja gorčina i sećanja neće nestasti. Ali zbog nekvog opšteg dobra u koje moramo da se nadamo... Imam dvoje dece i oni moraju da veruju u to da je ovo period koji će trajati neko vreme. Sve češće se sećam kada sam pre dvadesetak godina pročitao u novinama da naša Desanka Maksimović završila knjigu „Nemam više vremena", kao relativno mlad čovek, pomislio „pa zar nije mogla malo manje patetičan naslov". Sada, kada sam došao u neke godine, vidim da je potpuno bila u pravu i da je mogla je još i malo gore. Iz tog mog osećanja nemam prava da govorim o nekoj dalekoj budućnosti, da se pomerim s mesta za svaki slučaj. Dakle, ta nada mora da postoji jer je isto tako činjenmica da sam u ovaj grad došao pre četrdeset godina sa jednom tašnom i da sam više puta sve hteo da napustim i odem negde daleko. Međutim, to moje beznađe od pre četrdeset godina je bilo drugačije artikulisano. Današnja beznadežnost se temelji na pogubnom uvidu da u isto vreme dok pričamo o raju koji će (ako budemo dobri) doći tamo nekad neki ljudi iz pakla prave svoj privatni raj na zemlji sad i ovde na naše oči. Nama ostaje nada u tu neku budućnost dok oni otvoreno kažu da u to ne veruju nego bi da to sad sebi ovde lepo spakuju, sve objašnjavajući nam pri tom kako kad oni kupuju i prodaju neke zgrade, fabrike, zemlju to vredi šačicu evra. Tako očigledno i bahato su eksplicvitni u otimačini. I ta laž koju rođenim očima gleda izaziva najveću depresiju kod običnog čoveka. Jer da svi delimo identičnu težinu života s racionalnim, utemeljenim vizijama za izbavljenje a uz to se, naravno, planiraju pojedinačmni životi, porodica, deca... Ali ne, nije tako. Jedini sistem koji je čoveku ponuđen, sistem davljenika plivaj, plivaj dok se ne umoriš i ne udaviš je nedopustiv. I to je u osnovi priče o mom osećanju vremena u kome smo i u kome su mediji puni svakodnevnih izveštaja o tome da je neko negde pobio familiju a onaj tamo imo zrno više u glavi ili nije imao nikog pri ruci pa je pucao u sebe.

Šta se dešava sa filmom »Sveti Georgije ubiva aždahu«?
- Đorđe je konačno umlatio aždahu. Posle velikih svima znanih peripetija među kojimas je i ta da smo zbog ugovora sa Euroimažom morali da radimo ton, sliku u kućama daju licencuzavršili smo posao. Ton je rađen u Parizu zato što je ta kuća mogla da da sertifikat. Znači, ono što vam pomažu, daju pare to ćete potrošiti kod njih. Nemojte se sekirati da su vam nešto dali zato što ste im prirasli srcu. Odnosno u anatomiji našeg vremena srce i novčanik su vrlo blizu. No dogovorili smo se da premijera bude početkom marta. Distributeri za inostranstvo su Francuzi, oni sad odlučuju o tome kada će film krenuti, na koji festival ići.

Poznata je vaša izjava da u Srbiji postoji pet godišnjih doba: leto, jesen, zima, proleće, rat. U kom smo sada godišnjem dobu?
- Nedavno sam se setio nekih situacija iz svog detinjstva. Naime, kada bi mi obećavali nešto do čega mi je jako stalo i kada bih ja pitao kada će to stvarno biti odgovarili bi mi ' u limburgu mesecu' a dodatak je bio ' kad se majmuni šišaju'. E sad ovo limburg sam zapamtio kao nešto što mož da bidne a ne mora da znači a ono s majmunima mi nikad nije bilo jasno do dana današnjeg. Da nismo i mi u nekom limburgu?
Negde smo u nekom među prostoru. Glava nam je iznad oblaka i očekujemo da vidimo što šta a noge gaze još uvek u blatu I tako, malo smo u blagoj šozofrenoj situaciji. Žele bi nešto, čekamo, hteli bi što pre i onda taman kad se razočarate u ove naše onda se jave ovi spolja i dosole i zabibere. Šetamo se od ograde mosta do egzaltacije i radosti, ne možemo da se unormalimo. Ne možemo da počnemo dan sa osećanjem, projekcijom vremena bar za mesec dana, da ne pominjemo godine. Nego kao davljenik boriš se da se dočepaš obale a onda ćeš videtoi da li te na obali čekaju ljudožderi.

Petar Kralj

Nema više ni vetrenjača

MAJSTORI glume kažu da pravilna misao rađa emociju, a emocija karakter. I, eto odgonetke zašto su jedni bolji i uverljiviji od drugih. U životu, kao i na sceni, nema potpune ličnosti bez ovog trojstva. Ipak, za dobrog glumca (kao i čoveka) nema ni tačne „formule“. Ali se prepoznaju po tom skladu. I jedino po tome, dele na velike i male.
U punom „formatu“, više od četiri decenije dosledno živi njegov Tola Manojlović, kraće (ali ne i kolebljivije) David Štrbac ili Dimitrije - Mita Pantić. A s njim samim, svih tih proteklih godina, i lepa reč, gest, stih. Pa i kafana. U „Prešernovoj kleti“, spontano, baš od kafane i počinje razgovor o životu i umetnosti:
- U Beogradu se nekad znalo gde ćete koga i u koje doba naći. Niste ga jurili ni kod kuće ni na mobilni telefon - kaže Petar Kralj. - Nije ovo žal za mladost već realan pogled na promenu, način života i druženja. Nisu samo umetnici sedeli po kafanama. Bilo je tu i zanatlija iz kraja i svih onih koji su dolazili da obogate svoj pogled na svet. Tačno se znalo gde ko sedi, ali ste mogli i da „gostujete“ u drugim kafanama. Ništa vas nije držalo kod kuće... Kasnije, uz TV, počeli su da stižu gosti u posetu, pa umesto da pričate, gledali ste program. Sada, pak, stavljaju televizore u kafiće zbog prenosa utakmica. Ranije su ljudi bili orijentisani jedni na druge.

* S duvanskim dimom i kafanom polako nestaje ceo jedan svet?
- Obično se ona identifikovala s boemštinom. Nema to veze. Nekada se u kafane izlazilo patrijarhalno: nedeljom s porodicom, na ćevape. Žena kuva cele sedmice, a onda je muž izvede s decom na ručak. Više nema ni nedeljnog ručka ni klasičnog porodičnog života.

* Neka mesta važila su za male univerzitete znanja i života?
- Nisi se sa svakim upuštao u razgovor. Dolazio si da slušaš jednog Boru Pekića ili Mihiza. Bilo je zadovoljstvo prisustvovati tim časovima istorije i književnosti, načina mišljenja... Pa i sam počneš da misliš slobodnije. Brana Petrović imao je običaj da ustane i počne da recituje. I svi bi slušali. Jednom nas je na Krstu presreo Libero Markoni i odveo u „Šansu“, oko dva-tri noću. Tamo neki pospani, umorni svet, a Libero počne da recituje Hajnea! Nametnuo se svojom pojavom i moćnim glasom, svi podigli glave i slušaju. Dakle, nisu se u kafanama samo „nametale“ pravde i ispoljavale rđave namere. Mnoge slavne ljude ste upoznavali lično, ako vas puste za svoj sto. Ili ih slušate za susednim. Nije to bilo vreme friziranih rijaliti šou programa već stvarnog, punokrvnog života.

* Gde se društveni putevi ukrštaju danas?
- Valjda se i u „silikonskim dolinama“ druže, ali na drugi način. Mi smo se sretali u raznim KUD-ovima, od „Krsmanca“ do „Lole“. Kao studenti odlazili u „Tri lista duvana“. Kasnije, u pozorištu nisam voleo da se ćaska na probama. Govorio sam: „Eto vam bife, pa pričajte!“ A sad je i on poluprazan... Više ni tu nema druženja. Ponekad, mi stariji odemo posle predstave, a ranije se to podrazumevalo. Harmonika je bila obavezan rekvizit. Taško Načić se kao student izdržavao pevajući i svirajući u kafani „Bela lađa“ na Novom Beogradu, pa bi harmoniku donosio i u bife. Dolazio si tu i da proveriš neke svoje poglede na svet, da nešto čuješ, da se zamisliš. Danas se veruje da je to bilo sivo, skučeno vreme, ali je u njemu bilo mnogo onih koji su potpuno rasterećeno mislili, o čemu svedoče, uostalom, njihova dela.

* Sve ređe se i misli?
- Nekad su ideologija i vlast bile jasno definisane. Takođe, bile su očiglednije njihove greške i zastranjivanja. Imali ste, dakle, pred sobom jedan svet za koji ste bili „za“ ili „protiv“. Danas nema nikakve ideologije, ali ni sistema vrednosti. Pa, čak, ni sistema uopšte. Satiričarima je veoma teško. Nema ni pravih vetrenjača da se s njima sudaraju. Eto, svedoci smo neke čudne sindikalne borbe da se seku i jedu prsti. I u tim strašnim načinima protesta postali smo inovatori. Ali, ceo svet je u problemu. Sad ga je stigao i svinjski grip.

* Kako smo došli do te tačke očaja?
- Moji roditelji bili su profesori i ja verujem da je katastrofa počela sa zanemarivanjem prosvete i njenim društvenim potcenjivanjem. A onda se nametnulo i pitanje zašto bi neko uopšte učio, u čemu je smisao znanja, discipline, pa sve do bontona kao najromantičnije varijante prosvećenosti. Selo se, takođe, zanemarilo i potcenilo. Zar nije bolje biti agronom u jednom kultivisanom sistemu nego napraviti 300 „punto“ automobila, od kojih je svaki šesti ispravan?! Sve je to zamazivanje očiju.

* Da li je naš usud u odsustvu odgovornosti i discipline?
- Disciplinuje vas ljubav prema nečemu, talenat sam po sebi. Malo smo emotivno „ođonovili“. Drugi su nam postali nevažni, komšije, prijatelji. A i sa sobom ne znamo šta ćemo... Celog života sam se bavio sportom, bio košarkaš u Srpskoj ligi. Prvo u Mladosti iz Sremske Mitrovice, a potom u Vojvodini. Sport je važan da naučite da ne morate da budete najbolji po svaku cenu i da ne treba vama sve da bude podređeno. Kao u zanatu, gledaš boljeg i učiš kako se nešto postiže. Dodaješ majstoru klešta i šrafcigere, napreduješ stepenicu po stepenicu. Tako je i u glumi. Nije slučajna ona latinska izreka da je ponavljanje majka nauke. Desio nam se danas nesporazum u vremenu: zašto bi, bože moj, neko učio košarku ako neće biti u NBA ligi? A dar je, ipak, od Boga i nema mrzovolje za darovite.

* Kom majstoru ste vi dodavali klešta i šrafcigere?
- Krao sam od svih od kojih sam mogao! Šest godina sam statirao u Narodnom pozorištu, izgovarao tek poneku rečenicu. Kad smo igrali „Kavkaski krug kredom“, u režiji Bojana Stupice, najviše sam naučio, u zanatskom smislu, gledajući kako rade Mira Stupica i Ljuba Tadić. Prepoznate majstora, ne zavidite mu. U ono vreme pozorište je bilo dominantno u oblasti glume, a sada su u njemu samo oni koji zaista hoće da ovladaju ovim umećem, da rade i da se muče. Mnogo je lakše postati ime na ekranu, pa i preskočiti neke stvari. Na ceni je neka druga vrsta zanata i ne verujem da je ikome stalo da ukrade nešto od moga... Mi smo se šunjali po generalnim probama, mladi danas jure film i TV. Iako, po mom mišljenju, svuda mora da bude isti trenutak istine. Ako je pravi.

* Šta kažete za „trenutak istine“ u skupštini? Vaš lik u „Beloj lađi“ ima nekog iskustva u politici?
- Ti prenosi su karikaturalni i ja ne znam ko tu koga karikira: serija stvarnost ili stvarnost seriju. Gledate kako u celoj sali sede njih dvoje, na različitim stranama, a jedna žena priča sebi u bradu u svojoj skamiji... Ko tu rešava o sudbini nacije?! Igraju se s nama, a ne znaju koliko se igraju. Ja kod Pavića imam nekoliko rečenica na tu temu - ono kada je Pantić vratio skupštinsku platu i kad su ga izneli posle govora. Verujem da mnogi ljudi, bar u sebi, izgovore slične reči. Ne znam ni kako bi mogla da funkcioniše ova zamena odsutnih poslanika. Kad igrate Čehova ili Šekspira znate šta izgovarate i koga zamenjujete. A kako u politici možete da nekog zamenjujete a da zastupate sopstveno mišljenje? Jesam li ja to onda poslanik ili parče od čoveka?! Ali, oni su se potpuno otuđili i zaboravili šta je u definiciji skupštine i šta bi trebalo poslanici da rade. To vam je kao kad bih ja došao na predstavu i, umesto da glumim, prodavao semenke. Potrebni su nam zakoni umesto stranačkih sujeta.

JUBILEJ
U JUNU će biti sto godina od nastanka pesme „Santa Maria della Salute“ i tim povodom pozvan sam u Sombor. Svojevremeno smo Dušan Prelević i ja uradili jedan kompakt-disk u izdanju PGP sa ovom pesmom: Duško je pevao, a ja recitovao. „Santa Maria della Salute“ bila je proglašena i za pesmu veka, a sećam se da je jednom „osvojila“ prvo mesto u emisiji „Utisak nedelje“. E, to me ispunjava verom da se prave vrednosti, ipak, poštuju.

EMOTIVAN
* Da li biste se vi, u nekim okolnostima, bavili politikom?
- Ne bih znao da to radim. Suviše sam, pre svega, emotivan. Uvek bih mislio da nekog izdajem ili izneveravam. Zato ne bih mogao ni da sudim niti da donosim tako važne, za sve nas, životne odluke...

Miro Gavran

Najizvođeniji je hrvatski dramatičar u zemlji i inozemstvu i jedini živući europski pisac koji ima vlastiti kazališni festival, supruga mu je glumica i zajedno vode vlastiti teatar. Pogađate, u ispisanim redovima riječ je o Miri Gavranu, vrsnom pripovjedaču i romanopiscu.
S Gavranom smo razgovarali o lošoj poziciji za poeziju u Hrvatskoj, Teatru Gavran i planovima za budućnost. Kako ne bismo duljili, ostavljamo vam da otkrijete ostatak u redovima ispod u kojima Gavran govori i o nekim temama koje je ispleo u najnovijoj knjizi 'Književnost i kazalište' koja je prije nekoliko mjeseci izdana u nakladi Ljevak.
Recite nam nešto više o premijeri vaše drame 'Sve o ženama' koja će biti uskoro održana u Augsburgu? Ako se ne varamo, to je dvadeset i sedma premijera te vaše drame u proteklih devet godina, od njezine zagrebačke praizvedbe. U čemu je tajna uspjeha tog dramskog teksta po vašem mišljenju i gdje je sve igran taj tekst?
- Drama 'Sve o ženama' je doista premijerno igrala širom svijeta - od Zagreba, Sarajeva, Mostara i Ljubljane pa sve do Praga, Rio de Janeira, Bratislave, Bombaja, Buenos Airesa, Krakova, Litve, Latvije...
Premijera u Augsburgu u prijevodu Ljerke Hermann-Orešković i u režiji Berislava Vranešića prva je izvedba toga teksta na njemačkom jeziku i stoga mi je važna i draga.
Kako u drami 'Sve o ženama' ja imam tri glumice, od kojih svaka glumi po pet uloga u pet priča koje se naizmjenično pripovijedaju, to je postao dramski tekst koji pruža veliku šansu glumicama, ali i od njih mnogo traži.
Umišljam da je tih pet priča u tim preplitajima dalo svojevrsnu simulaciju različitih stilova života i ženskih modela u kojima se mogu prepoznati suvremene žene. Uz to, takva drama traži glumice transformacije koje nas u jednom trenutku mogu rasplakati, a već u drugome nasmijati.
Možda ta simultanost prikazivanja različitih osjećanja života čini tu dramu privlačnom i gledateljima i redateljima i glumicama.
Nedavno je objavljeno da je vaša neizvedena monodrama 'Najluđa predstava na svijetu' osvojila ovogodišnju treću nagradu 'Marin Držić' koju dodjeljuje hrvatsko Ministarstvo kulture. To je već četvrti put da ste dobitnikom te nagrade?
- Točno. U proteklih četrnaest godina četiri puta sam osvojio tu nagradu. Bilo je to za kazališne tekstove 'Kad umire glumac', 'Zabranjeno smijanje', 'Nora danas' i sada za 'Najluđu predstavu na svijetu'.
Drago mi je da se ta neobična monodrama svidjela žiriju jer i u njoj na jedan specifičan način pred glumicu stavljam vrlo teške psihofizičke zadatke, a sve u cilju da nastane predstava koja bi našu suvremenost trebala transformirati na začudan i kazališno atraktivan način.
U načelu, za pisca je dobro dodirnti puno toga, vidjeti puno toga, dobra je radoznalost i iskustvo, ali tekstovi nastaju jedino i samo u samoći i stoga sam ja godinama gledao da ljeto i zimu koristim za pisanje...u to doba bih se osamio, prekinuo putovanja, pa čak pobjegao na otoke ili negdje gdje me teško može bilo tko uznemiriti...a jesen i proljeće su za mene bili i ostali ispunjeni putovanjima, pokusima na novoj predstavi, književnim turnejama ili najobičnijim prozaičnim svakodnevnim obavezama.

Miro Gavran o pisanju

Koliko je za vas kao dramatičara važan Teatar GAVRAN?
- Dosta je važan jer je to siguran poligon na kome mogu okupiti vrhunske glumce i redatelja iz hrvatskih kazališta i isprobati i realizirati svoje nove tekstove. Godišnje imam u Teatru GAVRAN jednu novu premijeru i stotinjak repriza. U maloj dvorani Lisinski smo prošle godine za zagrebačku publiku igrali točno četrdeset izvedbi, dok smo na gostovanjima po Hrvatskoj, Austriji, Slovačkoj i Mađarskoj odigrali preostalih 61 reprizu.
Mnogi značajni svjetski kazališni pisci imali su svoj putujući teatar koji im je bio najbolji poticaj njihovom kontinuiranom pisanju za scenu. Ti veliki nedostižni prethodnici i meni su svojevrsni uzor jer nekako osjećam da se istinski dramski autor rađa i razvija jedino i isključivo u teatru, u praksi, na pokusima. Kazalište nema puno koristi od kabinetskih pisaca koji ne poznaju kazališni mehanizam.
Vaše predstave su se igrale od Pariza i Bombaja do Moskve i Buenos Airesa. Vjerujemo da ste na brojim putovanjima puno toga i doživjeli?
- Putovanje je uvijek spoj radosti i napora. Radost osjećamo zbog novih iskustava i novih poznanstava, u drugim zemljama možemo omirisati i drugačiji odnos prema životu i umjetnosti koji nas zna obogatiti i potaknuti na to da drugim očima promatramo svoju stvarnost.
S druge pak strane, s godinama osjećam da putovanja donose umor i napor, dolazi do ponavljanja, i čovjek se onda pita "a što mi sve to treba kada mi je lijepo i doma".
Tu naravno nikada nemate jedan jednoznačan odgovor. Najznačajniji mislilac svoga vremena, Sokrat, cijeli život je proveo u Ateni, ne napustivši nikada taj grad koji je u njegovo doba imao svega dvadeset tisuća stanovnika pa je i pored toga intuitivno dosegnuo takova iskustva za koja drugima treba deset života.
U načelu, za pisca je dobro dodirnuti puno toga, vidjeti puno toga, dobra je radoznalost i iskustvo, ali tekstovi nastaju jedino i samo u samoći i stoga sam ja godinama gledao da ljeto i zimu koristim za pisanje... u to doba bih se osamio, prekinuo putovanja pa čak pobjegao na otoke ili negdje gdje me teško može bilo tko uznemiriti... a jesen i proljeće su za mene bili i ostali ispunjeni putovanjima, pokusima na novoj predstavi, književnim turnejama ili najobičnijim prozaičnim svakodnevnim obavezama.
Neki od mojih romana kao 'Judita', 'Krstitelj', 'Zaboravljeni sin' odnijeli su mi mnogo vremena, za njih mi je bila nužna samoća i duži vremenski period koji nije bio ispunjen samo bukvalnim pisanjem tih romana nego detaljnom pripremom i promišljanjima koja su im prethodila.
U nedavno objavljenoj knjizi 'Književnost i kazalište' razotkrili ste i neke do tada nepoznate detalje iz vašeg djetinjstva, vaše mladost, a i tajne vezane uz vašu literarnu radionicu.
- To je moja prva i jedina esejističko-memoarska knjiga. Napisao sam je za svoje čitatelje i gledatelje, za ljude koji su poželjeli saznati kako 'njihov pisac' razmišlja o književnosti i kazalištu, ali i o tome što ga je sve u životu odredilo. Mislim da se takva knjiga piše samo jedanput u životu.
Najstariji zapis u toj knjizi nastao je prije gotovo četvrt stoljeća, što će reći da je moj medij ipak pričanje literarnih priča u kojima su neki drugi ljudi glavni junaci, a ne ja. Doista mi je trebalo puno vremena da napravim tu knjigu, ali je tim veće moje zadovoljstvo jer sada moji čitatelji i moji gledatelji na jednom mjestu mogu pronaći 'nadopunu moje literarne biografije'.
Ponekad je uspjeh pogubniji od neuspjeha. Bitno je da se mladi autori ne dadu fascinirati niti od jednoga niti od drugoga. I mnogi mladi glumci, poput pisaca znali su izgubiti tlo pod nogama kada bi ih početna "popularnost" ili kako neki kažu "slava" udarila po glavi. Zato je važno imati dobru obitelj i dobre prijatelje, kako bi čovjek lakše amortizirao i trenutke uspjeha i trenutke neuspjeha.

Miro Gavran o uspjehu

U čemu se po vašem mišljenju sastoji razlika između amaterskog i profesionalnog pisca?
- Naoko nema razlike. Profesionalac i amater mogu biti jednako daroviti. Ali profesionalac se nikada neće zadovoljiti prvom verzijom teksta. Profesionalac će ostvariti kontinuitet u svome radu, neće se oslanjati samo na nadahnuće nego će poraditi i na vještini i na svome obrazovanju.
Godine 1993. ste pokrenuli časopis'Plima' u kome su šest godina objavljivali pisci početnici. Mnogi od njih danas su ugledni autori. Vi u 'Plimi' niste nikada objavili niti jedan tekst. Zašto danas nema takvog časopisa koji bi bio otvoren mladim piscima?
- Oko stotinu i pedeset pisaca je objavljivalo svoje tekstove u 'Plimi' i zaista je šteta da danas nema takvog časopisa. Možda bi se mladi pisci trebali sami organizirati i pokrenuti neki svoj novi i drugačiji književni časopis.
Kakva je situacija s današnjim mladim piscima u Hrvatskoj koji su uspjeli izdati knjigu? Koliko je opasna slava za pisce početnike? Sjećamo se rečenice jedne vaše pjesme -'Ispljuni okus slave dok te nije otrovao. Skromnošću prevladaj zamke svakog uspjeha'.
- Ponekad je uspjeh pogubniji od neuspjeha. Bitno je da se mladi autori ne daju fascinirati niti od jednoga niti od drugoga. I mnogi mladi glumci, poput pisaca znali su izgubiti tlo pod nogama kada bi ih početna 'popularnost' ili kako neki kažu 'slava' udarila po glavi. Zato je važno imati dobru obitelj i dobre prijatelje kako bi čovjek lakše amortizirao i trenutke uspjeha i trenutke neuspjeha.
Primjetna je loša pozicija poezije u Hrvatskoj, vaš komentar?
- Lošu poziciju poezije možemo očitati u cijeloj Europi izuzev Grčku i donekle Irsku i Portugal. U tim zemljama su naklade pjesničkih zbirki nešto veće nego drugdje, ali generalno gledano poezija je već jako dugo u drugom planu. Napisane su stotine eseja na tu temu, jedni tvrde da se promijenila čitalačka publika i da je poezija više ne zanima, drugi tvrde da je problem u pjesnicima i da nešto ne štima sa suvremenim pjesmama.
Bez obzira na to tko je u pravu, za bogatstvo jedne nacionalne književnosti bitno je da ima i dobru poeziju te da i mladi i iskusni pjesnici imaju priliku ostvariti komunikaciju s čitateljima. Na žalost, mnogi izdavači ne žele više objavljivati poeziju pa nam prijeti stvarnost bez poezije, što nikako ne bi bilo dobro.
Kakvi su vam planovi za proljeće?
- Do ljeta me čeka nekoliko inozemnih premijera na koje neću ići, jer odlazim na mjesec i pol dana na Maltu gdje se namjeravam do kraja prepustiti pisanju. Početkom srpnja Teatar GAVRAN kreće na ljetnu turneju, a na jesen nas očekuje premijera 'Najluđe predstave na svijetu'.

PRESS INTERVJU... Milica Milša, glumica i reditelj

Režija lako ulazi u krv!

Nakon uspešnog rediteljskog debija u hit predstavi „Kokoške", poznata glumica ne krije da se „navukla" na težak posao šefa pozorišne parade

Nakon što je debitovala kao reditelj u hit predstavi „Kokoške", po tekstu supruga Žarka Jokanovića, glumica Milica Milša ponovo će se latiti rediteljske palice.

Predstava „Kokoške", koja se bavi „terorom" ženske lepote, igra se na sceni zaječarskog pozorišta „Zoran Radmilović", a novu rediteljsku ponudu Milša je dobila od pozorišta u prestonici.

- Iz jednog beogradskog pozorišta ponudili su mi da izaberem tekst koji ću režirati! Suprug Žarko mi kaže da nipošto ne odbijam - kaže Milica za Press. - Iako je režija moja strast, sad mi je potreban odmor, o tome ću kasnije razmišljati. Navikla sam da brinem samo o svom glumačkom delu kolača, veoma je teško biti šef parade.

Planirano je da imate jednu od uloga u „Kokoškama", na kraju ste ipak samo potpisali režiju.

- Žarko je napisao tekst još pre sedam godina i, iako je planirano da imam jednu od uloga, na kraju sam se prihvatila režije. Predstava je hit - sala je uvek puna, traži se karta više, a prodaju se ulaznice i za poslednji red balkona. Naša misija je ispunjena - vratili smo publiku u pozorište. Ovo je najveća nagrada za moj rad. Predstava je kompleksna, između scena emitujemo snimke senki koje predstavljaju podsvest tih žena, njihove želje i strahove. To je nešto potpuno novo. Dobili smo pozive za gostovanja u Sloveniji i Italiji.

Koja je poruka vaše predstave?

- To je kritika 21. veka, u kome se od žene očekuje da bude superžena - zgodna, lepa, doterana, poslovna... Opsednutost lepim izgledom postala je epidemija. Žene u predstavi odlaze u kozmetički salon, koji drže dva muškarca alternativne seksualne opredeljenosti i prolaze kroz 30-ak neverovatnih tretmana. Sve rade na svojoj fasadi, a temelja nema. Ipak, na kraju se dešava potpuni obrt! Poruka je naći meru u svemu. Žene ne bi trebalo da budu kao anoreksična Viktorija Bekam, koja nije pročitala nijednu knjigu, a time se još i hvali!

Kako će se u novim epizodama serije „Bela lađa" dalje razvijati vaš lik „krtice" u kabinetu premijera?

- Biće urnebesno smešno! Svašta će se desiti, gledaoci će se iznenaditi. Zahvaljujući Siniši Paviću na televiziju sam ušla na velika vrata, i to u seriji „Bolji život". Osim „Bele lađe", završila sam i snimanje obrazovne serije „Može i drugačije".

Izjavili ste da su često odbijali da vas angažuju, i to zbog toga što ste ćerka akademika Antonija Isakovića. Da li i danas imate slične probleme?

- Mnogo sam propatila zbog toga, vrata su mi se zatvarala ispred nosa. To je mala Luletova - govorili su mi. Kad sam upisivala Akademiju nisam htela da odnesem dokumenta, plašila sam se da će me vratiti kad pročitaju moje prezime. Bila sam očajna, kasnije sam se navikla. Danas se ne susrećem sa tim problemima.

Moja stranka je pozorište

Božidar Đurović

NA čelu Narodnog pozorišta od četvrtka je, i zvanično, reditelj Božidar Đurović. I zvanično, jer je Vlada konačno (posle sedam meseci ) imenovala prvog čoveka nacionalnog teatra. U međuvremenu, Đurović je bio u statusu v. d. upravnika sa dugogodišnjim rediteljskim i rukovodećim iskustvom u ovoj kući: bio je umetnički direktor Zemunske scene Narodnog pozorišta, direktor Drame, zamenik upravnika...
Da podsetimo, posle razrešenja Predraga Ejdusa, još u martu je raspisan Javni poziv Ministarstva kulture. Odazvalo se sedam kandidata, a novi upravnik je izabran na osnovu dužine radnog iskustva na rukovodećim mestima (pogotovo u pozorištu), kao i ponuđenog plana i programa rada i razvoja. Ipak, imenovanje se "proteglo" čak u dve pozorišne sezone. Zato se, samo po sebi, nameće pitanje šta se sve našlo na sceni (pa i iza kulisa) tokom svih proteklih meseci iščekivanja u Narodnom pozorištu.
- Neprirodno deluje da jedna od najznačajnijih i sigurno najveća institucija kulture u Srbiji, tako dugo bude bez upravnog odbora i upravnika. Ali, u društvu koje prolazi kroz tranziciju izgleda da je normalno da neprirodno postane prirodno - kaže Đurović. - Razlozi mi nisu poznati, a raduje me što smo i u tom periodu uspeli da rešimo neke od gorućih problema. Smanjili smo dugove i broj zaposlenih (trideset šest), izvršili neke radove u održavanju kuće.
* Nije tajna da se o izboru novih upravnika u beogradskim pozorištima pitala i politika. Kako je bilo u vašem slučaju?
- Javio sam se na poziv Ministarstva kulture, predložio program rada i razvoja u naredne četiri godine i time kompletno završio svoje angažovanje oko imenovanja na ovo mesto. Ne pripadam nijednoj partiji, politički sam neangažovan, iako kao svaki drugi čovek imam svoje političko mišljenje i orijentaciju. Član sam samo jedne stranke koja se zove - Narodno pozorište.
* U Narodnom pozorištu poslednjih godina bile su česte turbulencije. Kako se to odrazilo na atmosferu u teatru? Imate li punu podršku zaposlenih?
- Zaista sam se trudio i trudim se da sve radim u interesu pozorišta i zaposlenih. Prirodno je da o apsolutnoj podršci niti razmišljam niti je očekujem. Prekid bilo čijeg interesa, a takvih nije malo, ne može biti opšteprihvaćen. U svakom slučaju, ne počinje Narodno pozorište sa mnom. To je kuća velikih potencijala i duge tradicije, a ja želim da sve što se vremenom pokazalo kao dobro zadržim, a sve ono što ne donosi rezultate polako menjam. Želim da sve bude podređeno probi, predstavi i publici.
* Konkretno, koji će biti prvi potezi?
- Od prvog januara na Velikoj sceni ćemo vratiti pomalo zaboravljenu dobru naviku da imamo dramske, baletske i operske dane: znaće se tačno koji dani u nedelji pripadaju kojem sektoru. To će omogućiti da Opera i Balet, zbog svoje specifičnosti, mogu da planiraju i objave plan za celu sezonu, ali i bolje sarađuju sa sličnim kućama u Evropi.
* Šta će biti sa radnim mestima zaposlenih?
- Njihov broj će se od početka narednog meseca spustiti na 748, od čega je oko 350 umetnika. I dalje će se smanjivati broj zaposlenih (pogotovo u administraciji), raditi na novoj sistematizaciji, a preraspodeljivaće se ljudi i u samoj kući. Neće biti novog upošljavanja, ali ćemo ostaviti širom otvorena vrata za značajne umetnike koji su potrebni Narodnom pozorištu. Uz umetnike, posebnu ćemo pažnju posvetiti negovanju i čuvanju umetničkih zanata.
* Hoćete li tokom mandata "zamrznuti" svoj rediteljski angažman?
- Bojim se da ću se malo baviti tim poslom i to u nekim drugim pozorištima. Zasigurno neću režirati u nacionalnom teatru.
* Svaki upravnik bira i svoj direktorski (Opere, Baleta i Drame) tim, hoćete li menjati ovaj postojeći?
- Trudiću se da moji saradnici budu isključivo kompetentni, moralni i pozorištu posvećeni ljudi, nespornog profesionalnog kredibiliteta. Izvesno je da će promena biti, pre toga sve treba dobro osmisliti... Ubuduće će, kako to i predviđa novi Zakon u kulturi, UO biti više angažovan u rukovođenju nacionalnim teatrom.
* Da li ćete se isključivo oslanjati na budžet ili ćete i sami doprinositi materijalnom statusu kuće?
- Neophodan nam je savremeniji i moderniji menadžment koji bi omogućio veći priliv novca u pozorište. Smanjićemo broj besplatnih karata na blagajni, radićemo na iznajmljivanju prostora i resursa za odgovarajuće kulturne programe u terminima koji ne remete našu produkciju. Primera radi, nedavno održani donatorski koncert doneo nam je prihod od dva miliona dinara... Pola sata pre početka predstave studenti će kupovati karte po povlašćenim cenama. Za taj potez motivisani smo iz dva razloga: želimo da stvaramo novu pozorišnu publiku, ali i da ih učimo kako sve u životu mora da se plati, pa i - pozorište.

PLAN I PROGRAM
- Pre svega, mislim da ovo pozorište reorganizacijom treba da postane moderno, dinamično i ekonomično - po ugledu na najbolja u Evropi. Država nas je i sada, a i ranije, vrlo brižljivo finansirala i ja se nadam da ćemo u ovoj kalendarskoj godini na Velikoj sceni imati po dve dramske, operske i baletske predstave, a pet predstava na sceni "Raša Plaović". Repertoar je pripremljen, treba samo da ga odobri UO. Već sad znamo da će režirati Jirži Mencl, Stafan Holm i Egon Savin . Želimo da nastavimo saradnju sa Dramatenom iz Stokholma i nacionalnim teatrom severne Grčke iz Soluna. Razmišljamo i o strateškim partnerima Opere i Baleta.

REPERTOAR
- Velika scena će i dalje biti središte moderne interpretacije domaće i strane klasike, ali će se na njoj naći prostora i za najveće domete savremene domaće književnosti. Voleo bih da ovde vidim novi komad Duška Kovačevića, Ljube Simovića, Vide Ognjenović... Na "Raši" bi se ubuduće radikalnije čitala klasika i umereno istraživala moderna pozorišna estetika. Manje bi se i eksperimentisalo. Takođe, želimo da se Operi vrati međunarodni ugled, uz brigu o nevelikom ali značajnom domaćem nasleđu. Utoliko se više radujemo premijeri "Hasanaginice", planirane za 22. novembar, na Dan pozorišta. U Baletu, pak, više nego dosad posvetićemo se klasičnom baletu kao osnovi ove umetnosti...