Nedostupni, a nigde ne kasne

PRVO što primetite kada isključite mobilni telefon je da ljudi uopšte ne moraju da kasne na sastanke. Potom, da možete da se probudite i bez budilnika i “snuza”. Da saznate koliko je časova tako što ćete pitati nekoga, ili se setiti da popravite svoj stari, zaboravljeni sat. Da u autobusu razgovarate s ljudima, umesto što oborenog pogleda kuckate SMS...
Baš takva “sloboda” desila se reporteru “Novosti”, koji je, zarad pisanja ovog teksta, bez mobilnog telefona proveo punih nedelju dana.
Posle početnog privikavanja, prekih pogleda (“Kako to mislite 'nemam mobilni’?” - gotovo je dreknula prodavačica u jednom salonu nameštaja) i paničnog hvatanja za džep, stiže osećaj nezavisnosti od tog malenog aparata, koji je postao deo naših života, ako ne i sam život: bilo da je, poput nekog parazita, non-stop priljubljen uz uho, ili da ga jednog dana ponesete u toalet i na ve-ce šolji čitate stare poruke...
Pa, postoji li još ljudi u Srbiji koji godine 2009. žive tako, “mimo sveta”? Pokušali smo da pronađemo one koji nemaju potrebu da stalno budu “na vezi”. I - ima ih, mada ne mnogo. Neki su, poput dr Vladimira Kostića, direktora Instituta za neurologiju, ili Vuka Stambolovića, najpoznatijeg pobornika alternativne medicine, ostali nedostupni “Novostima”. Našli bismo ih, ali nisu bili u kancelariji. Oni drugi, koji su nam se javili na fiksni, imali su svoje razloge što su “mobil-fraj”.
- Nikada nisam imala mobilni i nemam nameru da ga nabavim. Svi ljudi koji su mi važni mogu da me nađu, za ostale me briga - iskreno će Ljiljana, zaposlena u jednoj uspešnoj domaćoj kompaniji. - Naročito pošto sam pravnica, a želim da budem nedostupna za davanje besplatnih pravnih saveta u svakom trenutku. Ovako sprečavam da me ljudi dovode pred svršen čin, da mi javljaju izmene u poslednje vreme. I moraju da poštuju ono što je rečeno.
Ah, tu smo. Reporter “Novosti” uverio se, za proteklih sedam dana, da svi mogu da budu na mestu na kojem ste se dogovorili, i to baš onda kada ste se dogovorili. Kada ljudi nemaju način da vas obaveste da će zakasniti, onda - neće ni kasniti. Slično razmišlja i Ratko Adžić, profesor fizike u beogradskoj Filološkoj gimnaziji.
- Ne osećam nikakav nedostatak što nemam mobilni telefon - kaže nam Adžić. - To je sredstvo za komunikaciju, a posao kojim se bavim ne zahteva da stalno budem dostupan.
Mnogo je oštriji antropolog Jovica Stojanović. Javlja se na “stabilni” telefon u svom Leskovcu, mada i njega, priznaje, ponekad isključuje.
- Mobilni telefoni su način otuđenja ljudi, uništenja komunikacije, ali i vid modernog egoizma. Na primer, ljudi se na vas ljute jer misle da bi trebalo da im budete uvek dostupni, iako za to nema potrebe - objašnjava Stojanović. - Koliko vam pozivi i poruke daju na značaju, toliko vas obeznačavaju. Od tuđih poziva i te “mobilne platforme” postaju zavisni oni koji nemaju nikakvu platformu u svom životu. Sada svuda nude besplatne minute, a ne shvataju da su nam svima, u stvari, potrebni skupi minuti! Oni minuti koje bismo proveli u razgovoru, ali pravom...
Nedelju dana je prošlo, mobilni telefon ponovo uključen. Poruka: nula. Propuštenih poziva: nula. A ništa nismo propustili.

NOMOFOBIJA

ENGLESKI naučnici lane su proučavali anksioznost koju osećaju korisnici mobilnih telefona. Rezultati ankete bili su zapanjujući: skoro 53 odsto ispitanika postajalo je nervozno kada izgubi svoj telefon, ostane bez baterije, kredita ili van domašaja mreže. Stepen nervoze mogao je da se meri sa onim koji ljudi osećaju pred odlazak zubaru ili na venčanje. Nova “pošast” modernog doba, strah od “nedostupnosti”, nazvana je “nomofobija”, a dalja istraživanja pokazala su da nomofobi nikada i ni po koju cenu ne isključuju svoje telefone.