Borislav Pekić rodjen je 4. februara 1930. u Podgorici. Živeo je u Podgorici, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju, Bavaništu u Banatu. Od 1945. živeo je u Beogradu, gde je pohadjao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. Od 1948-1953. bio je na izdržavanju kazne u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš zbog učesća u radu ilegalnog Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Studirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1958-1964. radio je kao dramaturg i pisac scenarija za oko 20 domaćih i koprodukcionih filmova. Prema njegovom tekstu snimljen je film Dan četrnaesti koji je predstavljao Jugoslaviju na Filmskom festivalu u Kanu 1961. Od 1971. živeo je i radio u Londonu i Beogradu. Dopisni je član SANU od 1985. godine. Bio je član Krunskog saveta a posthumno je dobio odlikovanje od princa Aleksandra. Borislav Pekić preminuo je 2. jula 1992. godine u Londonu.

Bibliografija

Povest Vremena čuda, portret Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), U Edenu na Istoku (1971) drama, novele Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana (1975) i Odbrana i poslednji dani (1977), sotiju Kako upokojiti vampira (1977), sedmotomni roman Zlatno runo (1978-1986), roman sa elementima trilera Besnilo (1983), dvotomni epos Atlantida (1988), romane 1999 (1984) i Godine koje su pojeli skakavci (1984), zbirku gotskih priča Novi Jerusalim (1988), knjige eseja Sentimentalna povest britanskog carstva (1992) i Odmor od istorije (1993), tri knjige pisama (Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine). Autor je i tridesetak dramskih dela za pozorište, radio i televiziju. Napisao je i komediju Generali ili srodstvo po oružju (1972). Prema njegovom tekstu Zdravko Velimirović je režirao film Dan četrnaesti, koji je bio u zvaničnom programu festivala u Kanu (1961)

Rehabilitacija B. Pekića

OKRUŽNI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudije Olivere Pajić, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Mirjane Arandjelović, članova veća, u pravnoj stvari podnosioca zahteva Ljiljane Pekić iz Beograda, ulica Borislava Pekića 7/3, koju zastupaju punomoćnici advokat Vesna Popović i advokat Predrag Diković iz Beograda, ulica Brankova 23/10, radi rehabilitacije pokojnog Borislava Pekića, bivšeg iz Beograda, doneo je dana 17.12.2007. godine:

REŠENJE

USVAJA SE zahtev Ljiljane Pekić iz Beograda, za rehabilitaciju pokojnog Borislava Pekića, bivšeg iz Beograda, rodjenog 04.02.1930. godine u Podgorici, od oca Vojislava i majke Ljubice Pekić, 1989-Davor-SiftLukovdol-01.jpg
pa SE UTVRDJUJE da su presude Okružnog suda u Beogradu K.br.147/49 od 14.05.1949. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije Kž.br.600/49 od 20.07.1949. godine ništave od trenutka njihovog donošenja i da su ništave sve njihove pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, a rehabilitovano lice – pokojni Borislav Pekić, bivši iz Beograda SMATRA SE neosudjivanim.

OBRAZLOŽENJE

Podnosilac zahteva Ljiljana Pekić iz Beograda navodi da je ona supruga sada pokojnog Borislava Pekića koji je bio istaknuti književnik, dramski pisac, scenarista i novinski urednik. U zahtevu navodi da je nakon završetka Treće muške gimnazije u Beogradu, Pekić 1948. godine upisao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde ga samo nakon mesec dana studiranja hapse zbog organizovanja Saveza demokratske omladine Jugoslavije čiji je bio politički sekretar.

Nakon istrage koja je trajala samo 6 meseci, u kojoj je okrivljeni Pekić prvi put video svog advokata Boru Radovića, 5 minuta pre izricanja presude, Okružni sud u Beogradu dana 14. maja 1949. godine donosi osudjujuću presudu kojom Borislava Pekića osudjuje na kaznu lišenja slobode, sa prinudnim radom u trajanju od 10 godina i sa gubitkom gradjanskih prava i konfiskacijom imovine.

Na navedenu presudu javni tužilac je uložio žalbu koju je Vrhovni sud uvažio, pa je presudom Kž.br.600/49 od 20.07.1949. godine preinačio prvostepenu presudu, tako što je okrivljenom Pekiću povećao zatvorsku kaznu sa prinudnim radom na 15 godine, gubitkom gradjanskih prava i konfiskacijom imovine.

Zatvorsku kaznu Pekić je izdržavao u Sremskoj Mitrovici da bi, nakon dobijanja tuberkuloze pluća, bio premešten u zatvor u Niš. Aktom pomilovanja iz 1953. godine pušten je iz zatvora. Pekić je zasnovao brak sa Ljiljanom Pekić koja je podnosilac zahteva u Opštini Vračar dana 11. maja 1958. godine. Umro je dana 2. jula 1992. godine u Londonu.

Punomoćnik podnosioca zahteva na ročištu je istakao da je pokojni Borislav Pekić faktički doživeo rehabilitaciju, jer je kasnije postao i član Srpske akademije nauka i umetnosti, pa je predložio da se i sudskom odlukom ta rehabilitacija utvrdi i potvrdi i da se zahtev Ljiljane Pekić za njegovu rehabilitaciju usvoji, da se osporene presude ponište od trenutka njihovog donošenja, da se utvrdi da se Borislav Pekić smatra neosudjivanim, i da se ponište i sve pravne posledice osporenih presuda.

Sud je izveo dokaze: čitanjem biografije Borislava Pekića koju je u pismenoj formi sudu dostavio predlagač, čitanjem presude Okružnog suda u Beogradu K.br.147/49 od 14.05.1949. godine, čitanjem presude Vrhovnog suda Srbije Kž.br.600/49 od 20.07.1949. godine, čitanjem izvoda iz matične knjige rodjenih za podnosioca Ljiljanu Pekić, čitanjem izvoda iz matične knjige umrlih za Borislava Pekića, čitanjem sprovodnice urne pokojnog Pekića od 18.11.1994. godine, sa računom JKP “Pogrebne usluge” od 27.07.2006. godine, pa je u sprovedenom postupku, izvedenim dokazima koje je cenio na osnovu člana 8 ZPP-a u vezi člana 30 stav 2 ZVP-a utvrdio:

Podnosilac Ljiljana Pekić, rodjena Glišić, rodjena je dana 17.03.1932. godine u Beogradu, od oca Dušana i majke Nadežde Glišić, a osnovala je brak u Opštini Vračar u Beogradu sa Borislavom Pekićem dana 11. maja 1958. godine.

- Borislav Pekić rodjen je 4. februara 1930. godine u Podgorici, od oca Vojislava Pekića i majke Ljubice rodjene Petrović, od 1930. godine do 1941. godine živeo je u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-gradu, Kninu i na Cetinju, od 1941. do 1944. živeo je u Banatu, a od 1945. godine do 1948. godine pohadjao je u Beogradu Treću mušku gimnaziju, gde je i maturirao.

- Borislav Pekić upisao je Istoriju umetrnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali je 1948. godine, posle samo mesec dana studiranja, uhapšen zbog organizovanja Saveza demokratske omladine Jugoslavije, u kojoj organizaciji je bio politički sekretar.

- Istraga je vodjena na Obilićevom vencu šest meseci. Okrivljenih je bilo 22, kojima je sudjeno u dve grupe. Sudjeno im je zbog krivičnog dela iz člana 3 tačka 8 i 10 Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, kao i za špijunažu, a u vezi člana 27, 29, 30, 32, 36, 37, 41, 43, 58, 60, 66 OKZ i člana 4 odeljak prvi i član 6 i 8. Branilac Borislava Pekića je bio advokat Bora Radović. Prvi put su se videli na 5 minuta pre sudjenja.

- Presudom Okruznog suda u Beogradu K.br.147/49 od 14.05.1949. godine optuženi Borislav Pekić oglašen je krivim zato što je u toku 1945. godine i 1946. godine iz neprijateljskih pobuda prema FNRJ, kao učenik gimnazije u Beogradu, formirao ilegalne grupe od po nekoliko lica, koja su nezavisno jedna od druge postojale da razbiju jedinstvo Organizacije narodne omladine i otežaju njihov rad u školama – te što su u zemlji organizovali Udruženje “Savez demokratske omladine Jugoslavije”, sa fašističkim ciljem da propagiraju političkom i oružanom borbom i obore postojeći poredak u FNRJ, federativno uredjenje države, ravnopravnost i bratstvo naroda Jugoslavije i narodne vlasti.

- Navedenom presudom optuženi Borislav Pekić osudjen je na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od 10 godina sa gubitkom gradjanskih prava i konfiskacijom imovine.

- Po žalbi javnog tužioca na napred navedenu presudu Vrhovni sud
Srbije u Beogradu doneo je presudu Kž.br.600/49 od 20.071949. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je optuženom Borislavu Pekicu povećao zatvorsku kaznu sa prinudnim radom na 15 godina, gubitkom gradjanskih prava i konfiskaciom imovine, kao sporednom kaznom.

- Borislav Pekić je zatvorsku kaznu izdržavao u Sremskoj Mitrovici, a nakon dobijanja tuberkuloze pluća premešten je u zatvor u Nišu. Aktom pomilovanja iz 1953. godine pušten je iz zatvora.

- 1954. godine upisao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

- Od 1958. godine do 1964. godine radio je u filmskoj industriji kao dramaturg i scenarist. Prema njegovim tekstovima snimljeni su i filmovi.

- Jedan je od osnivača Demokratske stranke i njen podpredsednik 1989. godine.

- 1990. godine učestvuje u uredjivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista “Demokratija”, organa Demokratske stranke.

- Objavio je zbirku povesti “Vreme čuda” roman – hroniku “Hodočašće Arsenija Njegovana”, novelu “Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana”, novelu “Odbrana i poslednji dani”, roman-storiju “Kako upokojiti vampira”, roman “Zlatno runo”, roman Atlantida 1-2”, zbirku gotskih priča “Novi Jerusalim”, a 1984. godine izlaze mu odabrana dela u 12 knjiga, koja su nagradjena Poveljom Udruženja književnika Srbije.

- Autor je brojnih dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, autor je eseističkih priloga u književnim, dnevnim i nedeljnim listovima, publicističkih tekstova i autobiografske proze u koje spadaju roman “Godine koje su pojeli skakavci” i to prvi, drugi i treći tom.

- Dela su mu prevodjena na engleski, nemački, francuski, holandski, poljski, češki, slovački, madjarski, rumunski, slovenački, retoromanski, makedonski, albanski jezik.

- Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, podpredsednik PEN centra Beograd, bio je honorarni saradnik Srpsko-hrvatske sekcije Radio London.

- Umro je 2. jula 1992. godine u Londonu, a njegova urna preneta je iz Londona u Beograd i položena u Aleji zaslužnih gradjana u Beogradu.

Polazeci od utvrdjenog činjeničnog stanja, sud je našao da je zahtev u ovoj pravnoj stvari osnovan.

Shodno članu 1 Zakona o rehabilitaciji (“Službeni glasnik RS” br.33/06) rehabilituju se lica koja su od 06.04.1941. godine do dana stupanja na snagu tog Zakona 25.04.2006. godine bez sudske ili administrativne odluke, odnosno sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije.

Opšte je poznato da je “radom istorije na sebi samoj”, Borislav Pekić rehabilitovan davno pre donošenja sudske odluke o tome i da je takvim radom razobličena glupost i prevazidjena ideologija koja je bila osnov njegovog kažnjavanja u autoritarnom režimu u kome je kažnjen. Napred utvrdjene činjenice govore i da je do moralne rehabilitacije pokojnog Borislava Pekića došlo još davno, a o tome govori i činjenica da je bio i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, podpredsednik PEN centra Beograd, kao i njegova brojna umetnička, književna dela.

Iz izvedenih dokaza proizilazi da je Borislavu Pekiću sudjeno i da je osudjen na osnovu političkog neprava, svojstvenog autoritarnim režimima u kojima je vladalo političko zakonodavstvo, i političko pravosudje. Iz navedenih dokaza i provedenog postupka proizilazi da je rehabilitacija pokojnog Borislava Pekića došla sama od sebe, a da je osnov pravne kazne bila vladavina neprava, činjenica da je on bio jedan od osnivača Demokratske omladine Jugoslavije, što predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava, koje je negirano u vreme vladavine autoritarnog režima u kome su i donete osporene odluke protiv Borislava Pekica.

Sud je utvrdio da su navedene presude K.br.147/49 od 14.05.1949. godine i Kž.br.600/49 od 20.07.1949. godine donete iz ideoloških i političkih razloga, da je ideologija na osnovu koje su one donete neopozivo prevazidjena, i da postoji potreba da se pravna prošlost savlada upravo utvrdjenjem ništavosti tih odluka, kao i ništavosti i nevažnosti svih njihovih pravnih posledica i utvrdjenjem da se sudjeno lice smatra neosudjivanim. Usvajanjem zahteva za rehabilitaciju pokojnog Borislava Pekića, afirmiše se otpornost ljudskih prava spram politike i ideologije i afirmiše stav da ljudska prava nisu na raspolaganju politici i ideologiji.

Stoga je sud, iz svih navedenih razloga, našao da su ispunjeni uslovi iz člana 5 stav 1 Zakona o rehabilitaciji pokojnog Borislava Pekića, te je ovaj zahtev i usvojio u svemu kao u izreci rešenja.

Predsednik veća – sudija
Olivera Pajić, s. r. MP

POUKA O PRAVNOM LEKU
Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.

Za tačnost otpravka tvrdi: S. R.

Zapisnik I deo
Rađanje jednog zapisnika od Borislava Pekića

Ova drama je prvi put izvedena kao pozorišna predstava u Ljubljani, Studentski kulturni centar, 1970. godine. Tekst te drame postoji samo na slovenačkom jeziku. Ona je nešto kraća verzija ovog teksta i sa drukčijim završetkom. Pored toga u slovenačkom tekstu su imena ličnosti identična imenima romana Kako upokojiti vampira. U Nemačkoj je kao radio-drama emitovana 1974. godine pod nazivom "Wer war Lilly Schwarzkopf?". Prevedena je od Peter Urbana, u režiji Günter Sauer, Köln, Westdeutsche Rundfunk. U Beogradu nije nikada emitovana. Drama je štampana u "Analima Borislava Pekica br3" 2006.g. (Prim. prir.)

PRIRODA GLASOVA:

FRÖLICH: Trgovački putnik. Jedini glas koji izražava autentične emocije. Način govora i jezik jednostavan, u okvirima konverzacionih sposobnosti priprostog i nedoškolovanog čoveka. Apsurdnost njegovog ponašanja proističe iz apsurdnog položaja u kome se našao.

FROST: Profesionalni policajac. Emocije, ukoliko ih izražava, nisu deo ličnosti, već tehnički instrument njegovog poziva. Način govora složen. ponekad arhaičan i pseudo-logičan, ali uvek intelektualno artikulisan. Apsurdnost njegovog ponašanja potiče od apsurdnosti njegovog načina mišljenja.

FIGHTER: Profesionalni revolucionar. Emocije su mu ambivalentnog porekla, ne zna se pripadaju li njemu ili revolucionarnom nadahnuću, kome se, bez rezerve, predao. Način govora "staljinistički", patetičan, shematičan, pseudo-dijalektičan, siromašan u rečniku i prepun popularnih slogana. Zasnovan na vlastitim pitanjima, na koja sam odgovara, liči na diskontinuirani monolog. Apsurdnost Fighter-ovog ponašanja potiče od apsurdnosti njegovih nada.

DAKTILO: Zapisničarka. Neutralan, kompjuterski glas.

VREME I MESTO DOGAĐANJA:
Farsa se zbiva u neodređenoj Policiji, neodređene zemlje, i u neodređenom vremenu, ali je dopušteno eliminisanje ili naglašavanje svojih asocijacija, vodeći računa o tome da ona ne karikira ovu ili onu istoriju, doktrinu, zemlju, poredak ili politički pokret, već strukturu jednog predominantnog načina mišljenja koje do tih istorija, doktrina, zemalja, poredaka ili pokreta dovodi, i vice versa, iz njih proističe.

PRIMEDBA ZA PREVODIOCA:
Bilo bi poželjno da se pri prevodu, koliko je moguće, imaju u vidu definicije ličnosti. Pretpostavljam da bi izveštačeni, barokni govor Frosta morao da kontrastira suvoj frazeologiji Fightera i neartikulisanosti Frölicha, sve u skladu, naravno, sa prirodom nemačkog jezika, pri čemu u vidu imam čak i dijalekte.

/Kucanje pisaće mašine, koje se, kao muzička pratnja, kroz celu dramu, uvek jače ili slabije čuje./
DAKTILO: (Monotono) "Na pitanje, da li je, u označenom vremenu ispod,
prolazeći Zastavu, obilnim ishrkivanjem smeranje imao ruglu izvrgnuti Tekovine, koje ona oličava, okrivljeni Frölich odgovara potvrdno". Tačka. Pasus. "Na pitanje ....
FRÖLICH: Molim gospodine, ja sam već tri puta potpisao da sam pljunuo, mada se ne sećam, ali nisam kazao da sam time smeranje imao ruglu Tekovine izvrgnuti!...
FROST: A što onda onako demonstrativno pljunuste?
FRÖLICH: Molim, pljunuo sam zbog šlajma a ne zbog demonstracije!
FROST: Spočitavate li vi to da imate neku NEIZLEČIVU bolest?
FRÖLICH: A šta bi bilo da je imam?
FROST: Prinuđeni bismo bili istragu obustaviti...
FRÖLICH: I kući me pustiti?
FROST: I u logor vas poslati. Principijelno, naime neizlečivi se
bolesnici deportiraju.
FRÖLICH: (Živo) Ama, otkuda to meni? Ja sam mali trgovački putnik, još malo pa torbar. S jedanaestoro dece, kijavica je najviše što sebi mogu da dopustim...
FROST: Imali ste, dakle, kijavicu?
FRÖLICH: Ne tvrdim, ne sećam se, samo znam da me često hvata. Ja, znate,
idem od vrata do vrata, u kuću retko puštaju, neki i pse pujdaju... a vreme promenljivo... propast!
FROST: Meteorološki izveštaj dokazuje da se ta svinjarija zbila na
32 °C u hladu. U hladu, Frölich!
FRÖLICH: Možda sam pre toga hladno pivo popio...
FROST: Tako? Vi pijete?
FRÖLICH: Retko, gospodine, o partijskim i državnim svetkovinama...
FROST: Retko, ali mnogo, pretpostavljam. Ne bežimo od toga Frölich, svi
trgovački putnici piju. Vozači teških kamiona, takođe. Zatim, stručnjaci za eksplozive i posrnule žene. Ne bi me, zapravo, iznenadilo da se vi i opijate, naprotiv, sve bi se drugo logici protivilo...
FRÖLICH: Ali ovo se protivi istini, gospodine!
FROST: Po vama, naime, trgovački putnici ne piju?
FRÖLICH: Ja ne znam, možda i piju, ali ja ne pijem!
FROST: Maločas ste izjavili da pijete...
FRÖLICH: Čašicu tu i tamo, gospodine, sasvim malo...
FROST: Zašto? Da li vam alkohol možda ne prija?
FRÖLICH: Pa prija mi, ne poričem...
FROST: Ili vam škodi?
FRÖLICH: (Panično) Ja nisam bolestan, gospodine, k'o dren sam!
FROST: Čekajte. Frölich, da se vi ne drogirate? Kao što znate, izvesne droge
izazivaju idiosinkraziju prema piću...
FRÖLICH: I šta bi onda bilo?
FROST: Principijelno, i dragomani se deportiraju.
FRÖLICH: Ali ja nisam taj, ja ne uzimam droge!
FROST: U tom slučaju ne vidim logičnu smetnju opijanju...
FRÖLICH: A novac?
FROST: Da ostavimo da biste se opijali ako biste imali novaca? (Pauza) Čujte, Frölich, to nije zločin. Pa svi loču!
FRÖLICH: Pa, i ja bih.
FROST: A budući da nedostatak sredstava za notornog alkoholičara ne
predstavlja nikakvu nepremostivu prepreku, logički proizilazi da ste se vi kao svinja opijali iako za to novaca niste imali. Smete li to oporeći?
FRÖLICH: Ja to oporičem!
FROST: (Oštro) Kaže se PORIČEM, a ne OPORIČEM! Ili vi to izmišljate neki nov jezik? Možda vam naš lep otadžbinski jezik nije dovoljan?
FRÖLICH: Dovoljan mi je, gospodine, čak mi je ga je i mnogo. Sto reči za mene je kao malog poslovnog čoveka puna kapa...
FROST: Ne prenemažite se, Frölich, rđavo skrivate prepotentnost! Znam da vam ne cvetaju ruže!
FRÖLICH: Sve samo trnje, moj gospodine!
FROST: I odustanite već jednom od poezije, niste vi za to! Logike se, Frölich, držimo, Zapisnik sastavljamo a ne psalme! A ta logika nas upućuje na zaključak da ste se vi, opterećeni porodičnim i poslovnim brigama, koje ste sami priznali, neizbežno opijali kao svinja!... Ili sebe opet smatrate nekim prokletim izuzetkom, još jednom arogantno dajući maha osećanju više vrednosti sposobnom za svaki pa i antidržavni zločin?!
FRÖLICH: Da!!
FROST: (Naglo) Patite, dakle, od kompleksa superiornosti?!
FRÖLICH: Ma ne! Opijam se kao svinja!
FROST: (Hladno) Potpišite stranu. Čitko, molim. Hvala. Vi se, dakle...
DAKTILO: Momenat. "Opijam se kao svinja!" Znak usklika. Pasus.
FROST: Vi se, dakle, opijate. Dobro... Uzgred, nije vas stid? Pitam se, naime, gde vam je osećaj odgovornosti, nacionalne solidarnosti, ponos? Dok se svi mi upinjemo da u stvaralačkom grču rodimo hiljadugodišnji poredak reda i rada – ja lično gotovo rađam ovaj Zapisnik – vi se kao ordinarna propalica valjate po kanalizaciji u kriminalnom društvu nimfomana, piromana, skotologa, hiromanata...

FRÖLICH: Za ime božje, gospodine!
FROST: Ne uzbuđujmo se. Ja samo razmišljam na temu. Vežbam svoju moć
logičkog rasuđivanja... Ali, vi, izgleda, više preferirate da vas ispitujem. Dobro. Vi se, dakle, hronično opijate, i naravno, neizbežno, asocijalno ponašate. Preuveličavate u delirijumu i personalne i opšte teškoće, zamišljate da ste potlačeni i progonjeni, od svega i svačega, pa i od Države... pa ste, ne boj'mo se priznati, svojim ostentativnim pljuvanjem PO zastavi...
FRÖLICH: (Viče) Ako sam uopšte pljunuo, to je bilo ISPOD!...
FROST: Da ste, velim, bez obzira na tom neumesnom insistiranju oko
gramatičkih nijansi, tim pljuvanjem ispoljili samo deo – koliki, to ćemo utvrditi – svojih neprijateljskih, pa možda, zašto ne, i prevratničkih raspoloženja!
FRÖLICH: Nisam pio, sad se sećam, tog dana ni kapljicu nisam uzeo!
FROST: U tom slučaju ni prehladiti se niste mogli, zar ne?
FRÖLICH: Izgleda da nisam...
FROST: Ni šlajma, ergo, imati, koga bi izbacivati morali?
FRÖLICH: Tako ispada...
FROST: Pa zašto smo, dragi Frölich, onda pljunuli?
FRÖLICH: Đavo će ga znati, čovek ponekad radi stvari tek onako...
FROST: Ne filozofirajte, Frölich, tu ste još slabiji nego u gramatici i poeziji.
Ništa se ne događa tek onako. Sve ima svoje razloge i ciljeve. Sve, moj Frölich. Inače bi se svet raspao na komadiće koje nijedan čak ni najsavršeniji Protokol ne bi bio kadar da sastavi u neku iole logičku celinu. Čovek pljuje da izbaci strano telo iz usta, Frölich, da pročisti grlo, katkad, Frölich; eventualno kad mu vade zub... i naravno, da izrazi neraspoloženje tamo gde mu građanski jezik otkazuje. I mi smo nakon sedam dana, zajedničkim naporom, putem eliminacije, ispostavili zaključak da se u vašem slučaju radi o drskoj uvredi države!
FRÖLICH: Nije bilo reči o uvredi, gospodine, verujte mi...
FROST: Nego o čemu?
FRÖLICH: Ne sećam se...
FROST: Otkud onda možete znati da se nije radilo o insultu?
FRÖLICH: Sećam se samo da su mi krčala creva od gladi...
FROST: Zašto ste onda izjavili da se ničega ne sećate?
FRÖLICH: (Umorno) Ja se ne sećam da sam izjavio da se ničega ne sećam... ja sam umoran, sav sam utrnuo od sedenja...
FROST: (Gnjevno) Uspravite se na stolici, Frölich! Glavu podignite! U oči
gledajte! Kakvo je to nemuško držanje? Zar vas kao vojnog obveznika nije stid? Zar hoćete da poverujem da niste nizašta, da ste bezvredan ljudski materijal s kojim se ne vredi baktati?!
FRÖLICH: A šta se radi s takvim materijalom?
FROST: Principijelno, on se takođe u logor šalje!
FRÖLICH:(Poletno) Ja, međutim, nisam umoran, meni je sasvim dobro, čak i ugodno. Posle onolikog hodanja, ovo je pravi odmor! Ferije, gospodine, ferije!...
FROST: Dobro, Frölich, čoveče, zašto ste onda kazali da ste umorni?
FRÖLICH: Ne znam...
FROST: Možda da biste preko Zapisnika stavili do znanja da se ovde sa vama nezakonito postupa, da biste izvršili još jedan akt subverzije?
FRÖLICH: (Očajno) Ne znam šta mi je bilo, ne znam šta mi je bilo...
FROST: Ne udarajte glavom o sto, Frölich, to je državna imovina!... Ili vi to
meni stavljate do znanja da niste bili svesni onoga što ste izgovorili? Da ne odgovarate za sebe?
FRÖLICH: Ja se stvarno ponekad izgubim, gospodine. Dođem tako do neke kuće, zazvonim – ništa. Očigledno, u kući nema nikog. Pametan trgovac bi otišao, a ja, eto, stojim i čekam.
FROST: To je glupo, nije ludo.
FRÖLICH: Nije glupo, ne znam jel' ludo, ali glupo nije, jer se vrata na kraju uvek otvore!
FROST: Kako, ako u kući nema nikog?
FRÖLICH: Pa baš zato se i otvaraju, gospodine, kako ne razumete? Kad bi u kući zaista bilo ikoga, taj ne bi dozvolio da se vrata otvore. Ko mari za dosadne torbare? Ali kad je kuća prazna, ko može sprečiti vrata da se otvore? Logički niko. Međutim...
FROST: Čekajte... Vi tvrdite da je vratima koja niko ne otvara uvek lakše da se otvore nego onima koje u tom otvaranju neko pomaže? Ali, Frölich, to je besmisleno, vrata se nikad ne otvaraju sama!
FRÖLICH: Ja to i ne kažem. Uvek ih otvara jedna žena.
FROST: Ali kako ih otvara ako je nema u kući? Ako u kući kao što ste izjavili nema nikog?
FRÖLICH: To se i ja pitam!
FROST: U kući, dakle, logično, uvek ima nekoga koji se od vas trgovačkih putnika krije!
FRÖLICH: Ako se krije, što bi vrata otvarao. To je nelogično! Znači, u stvari, da tamo zbilja nema nikog.
FROST: Jer da ima vrata se ne bi otvorila.
FRÖLICH: Tako je, ali to nije ono što je najčudnije?
FROST: Nije?
FRÖLICH: Ne. Stvarno čudno je što je to uvek jedna ista žena.
FROST: To je zbilja čudno, rekao bih čak i sumnjivo. Njeno ime i adresa?
FRÖLICH: Zove se... zove se... Lilly. Lilly Schwarzkopf, mislim. Što se tiče
adrese, to će, kako da kažem, biti nešto teže, jer pošto mi je svuda samo ona vrata otvarala, sve su adrese njene... A ne bi smele biti, zar ne, gospodine? Zašto bi jedna žena stanovala u svim kućama, jednoj je ženi dovoljna jedna kuće, a ova je ta...
FROST: Lilly.
FRÖLICH: Da, Lilly, ona je stanovala u svim kućama, u svim ulicama, pa čak i u svim gradovima koje sam obilazio...
FROST: Mobilna neka osoba, a?
FRÖLICH: Tamo, naravno, gde nikoga nije bilo.
FROST: Svakako da je za tu izolaciju imala i dobre razloge.
FRÖLICH: To ne znam, gospodine, mogu reći još samo to da je ona za razliku od drugih kućegazda kupovala moje šešire. Ja, naime prodajem za firmu "Konrad i Konrad i Konrad" materijale za šešire, i gotove modele, naravno, i ona ih je kupovala. Za svaku kuću po jedan, pa i dva. Htela je, verovatno, lepo da izgleda...
FROST: Ili uvek drukčije da izgleda, nikad se to ne zna...
FRÖLICH: U svakom slučaju da nije bilo nje, ja bih bankrotirao. Bio sam već došao do stanja u kome nikad nijedan trgovački putnik nije bio: da želim da u kući nikoga ne zateknem. Jer samo bi se onda vrata otvorila i ja bih nešto od svojih šešira prodao... mada, u stvari, od toga sam samo ja imao koristi. Firma ništa nije imala.
FROST: Vi ste je, dakle, potkradali, vi niste knjižili...
FRÖLICH: Nipošto, gospodine, nisam ja lopov, a i ne bih mogao. Šešire sam na revers primao, nego jednostavno nisam imao potrebe da prodaju knjižim, i to je ono najčudnije u svemu. Ma koliko toj ženi šešira prodao, njihov je broj u mom koferu ostajao isti. Zar to nije fantastično?
FROST: A šta ćemo ako se ispostavi da ta Schwarzkopf ne postoji?
FRÖLICH: Ali, Lilly postoji, gospodine! Jednom me je čak i u kuću pozvala, čajem poslužila. Prešećerenim čajem, doduše, koji sam popio samo iz učtivosti...
FROST: Jel' te Frölich, da vi, budući drevna pijandura, čovek sužene moralne svesti, a pri tom zaljubljeni narcisoidno u svoju lepotu – ne recimo odmah i navodnu, iako ste objektivno fizička mizerija – da vi, velim, niste nad tom Schwarzkopf-ovom izvršili kakvo nasilje?

FRÖLICH: Pa, ona je mene na krevet oborila, gospodine!
FROST: Smesta da ste s tim perverzijama prestali, satiru! Zar ne znate da u logor šaljemo i izopačene osobe?
FRÖLICH: Pošaljite onda nju! Izopačena je ona a ne ja!
FROST: Za to uvek ima vremena, Frölich. Nešto je drugo po sredi... Kad sam izneo pretpostavku da ta vaša Schwarzkopf uopšte ne postoji, imao sam na umu mogućnost da ona postoji SAMO za vas... (Povisuje ton) Da, kad bih se, recimo, ja, pojavio pred jednom od tih kuća u kojima inače ni žive duše nema, i zazvonio, da se MENI nikakva vrata ne otvorila, da ja ne bih unutra bio pozvan i čajem poslužen, a nekmoli na krevet oboren!
FRÖLICH: Bog s vama, gospodine, pa ko bi smeo da obara policajca u čizmama?
FROST: A ako bih ih skinuo, i ovu elegantnu uniformu vašim smrdljivim
dronjcima zamenio, ako bih poneo kofer sa najnovijim modelima šešira, onda bi mi se ta plutokratska lutka smilostivila?
FRÖLICH: Ja ne znam, možda ne ona, ta ... kako se zvaše...
FROST: Lilly Schwarzkopf. A zašto ne i Lilly Schwarzkopf? Pogotovu kad
bih nosio kofer sa uzorcima. Jer nema sumnje odlučujući je kofer, to je ugovoreni znak raspoznavanja!
FRÖLICH: Nemam ja ništa protiv, gospodine, pravo nikakvo ne polažem... samo možda ni šeširi nisu tako presudni... možda je to više nešto unutra, u njoj i vama, naročito u vama...
FROST: Srodnost duše, šta?
FRÖLICH: Ko zna?
FROST: Ili mišljenja?
FRÖLICH: Biće tako nešto.
FROST: Neprijateljskih mišljenja, naravno...
FRÖLICH: Zašto baš neprijateljskih, gospodine?
FROST: Zato što čovek koji po državnoj zastavi pljuje, ne može imati ljubavnicu koja tu zastavu uvažava, jel' može?
FRÖLICH: Ne može...
FROST: Zato bi za oboje bilo bolje da nje nema!
FRÖLICH: Onda biste me pustili kući?
FROST: Principijelno, ludaci se u logor šalju...
FRÖLICH: Ali ja nisam lud, gospodine! Ja to samo maštam, sanjarim kako bi bilo lepo kad bi se jednom vrata stvarno otvorila i na njima se pojavila lepa žena u penjoaru od svile koja bi me pozvala na čaj... i onda...
FROST: Poročno obljubila, pohotniče!
FRÖLICH: Ma ne, gospodine, nego mi šešire otkupila. To mi je životni san, da se kući vratim sa praznim koferom! Sad vidite da nisam lud!
FROST: Ne, Frölich, niste ludi. Vi ste glupi! Imati tako nešto?
FRÖLICH: Ali ja to zapravo i nemam, gospodine. Lilly ne postoji!
FROST: Otkuda to možete znati? Vi je vidite, zar ne?
FRÖLICH: Vidim, gospodine, stoji na pragu i smeši se...
FROST: Onda postoji. Logično. Ne smeši se neko ko ne postoji!
FRÖLICH: To je tačno, samo zašto su mi svi šeširi uvek na broju?
FROST: Zato, Frölich, što vam ona ne plaća za šešire. Tek štogod! Šeširi su samo vaš alibi! Za nešto drugo vam ona novac daje!
FRÖLICH: Ali ja nema ni taj novac!
FROST: Logično. Ona odlazi tajnoj organizaciji.
FRÖLICH: Ja ništa od toga ne razumem, ja sam izgleda najgluplji...
FROST: Vi ste zapravo grandoman, Frölich. Ja sam rekao da ste glupi a vi ste pohitali da se i najglupljim proglasite. Konačno je, međutim, ispalo da ste vi samo jedan prokleti grandoman. I sadista uz to! Vi smerate da me dokrajčite! I dokrajčili ste me! Ja dižem ruke! Možda će neki drugi islednik umeti da vas načne sa prave strane!
FRÖLICH: A zašto, molim vas gospodine Frost, mi smo pri kraju, sami ste to rekli, još samo par sitnica da raščistimo...
FROST: Znam ja to. Uvek vi tako kažete. Još par sitnica, pa onda opet samo
još drugi par sitnica, i u nedogled. Jer vi biste stalno mleli, Frölich, nikad vam nije dosta ispovedanja! I uvek samo o sebi! Sebično, samoživo, tašto!
FRÖLICH: Evo obećavam, sve ću učiniti da brzo svršimo...
FROST: Jer ja bih, naime, kući, razumete? Ja imam i kuću, Frölich? Nisam
ovde, ispod one pisaće mašine, na stanu! (Pauza) Svršićemo, dakle, najzad, sa tom pljuvačkom od koje, kao i svaki grandoman, pravite toliki problem kao da je to, u najmanju ruku, rušenje Države! Ili vi mislite da jeste?
FRÖLICH: (Vatreno) Ni ja ne mislim!
FROST: Jer ako vi tako tvrdokorno ostanete pri tome da je taj glupi incident tako važan, ja tu ništa ne mogu!
FRÖLICH: Ja lično mislim da je to beznačajna sitnica...
FROST: Nehat, eto to, nehat koji samo prevelika vaša pažnja prevelikim i čini. Hoćemo li najzad potpisati da je ta pljuvačka bila izraz neslaganja sa stanjem Države?
FRÖLICH: Ja bih stavio: mojim ličnim stanjem...
FROST: U toj Državi. Dobro. Napisaćemo: "Frölich izjavljuje da je bio nezadovoljan stanjem u koje ga je Država dovela..."
FRÖLICH: I šta se za to dobija?
FROST: Ne očekujete li možda neku nagradu za to pljuvanje?
FRÖLICH: Pitam zapravo kol'ko će me odrapiti?
FROST: Frölich, vi me ruinirate! Vi rizikujete da izgubite sve moje
simpatije! Zaboga čoveče, zar vi uobražavate da će se zbog trenutne indispozicije vaših žljezda pokretati pravna mašinerija jedne zemlje sa svetsko istorijskom misijom u punom toku? Dobićete nogu u tur, čoveče, nogu u tur, i ako sebi umišljate da će to biti moja čizma, grešite usled vaše poznate grandomanije! Budite srećni ako vas i stražar na kapiji udari, vi ništavilo!
FRÖLICH: Gde da potpišem?
FROST: Bez žurbe. Ovde. Tako. Hvala.
FRÖLICH: Mogu li sad da krenem?
FROST: Trenutak... Par sitnica još. Gde je to? Da, tu smo. Kad ste pljunuli, kakvim ste rečima to prokomentarisali?
FRÖLICH: Nisam ništa rekao, samo sam pljunuo.
FROST: Možda niste kazali, ali nešto ste svakako pomislili?
FRÖLICH: Zar bih pljunuo da sam nešto mislio?
FROST: Čekajte, Frölich, saberite se. Na 87. strani našeg Protokola
– nemate, nadam se ništa protiv da ga NAŠIM zajedničkim delom nazovem – izjavili ste da ste Zastavu pljunuli u smeranju da je ruglu izvrgnete. Sad, međutim, tvrdite da ništa niste mislili prilikom pljuvanja. Pa na osnovu čega zaključujete da time vređate Državu?
FRÖLICH: Kad sam ugledao Zastavu, znao sam da sam je uvredio.
FROST: Budalaština! Pa zar vi držite da svako ko ispod nekog
prokletog simbola pljune, mora nužno o njemu rđavo misliti? Ako pljunete u čašu vode, znači li to da prezirete more? Zar vam nikad nije na pamet palo da čovek može pljunuti i grlo da pročisti? Zar na umu uvek morate imati najgadnije, najmorbidnije sumnje? Zar ste izgubili svaku veru u bolje mogućnosti ljudske prirode? Pa gde su granice vašem razornom pesimizmu, vi vukodlače! Ne cmizdrite! To je odvratno. I licemerno. Jer vi niste za suze! Suze su najveće i najplemenitije čovečije blago, bez obzira izražavaju li radost, tugu, ili pak gnjev! Dakle, niste vi po položaju pljuvačke to zaključili nego po nekoj gadosti koju ste u tom času mislili... No, dakle? Jel' to možda bila psovka? Uz to idu psovke...
FRÖLICH: (Sa olakšanjem) Jeste, bila je psovka, mislim da je bila.
FROST: Dabome. Konciznost je žargon nezadovoljnika. Uostalom,mislite li ili znate? Jer, ako samo mislite, ima još dosta prostora za mogućnost da je to bio neki opsežniji zaključak o prirodi našeg državnog ustrojstva...
FRÖLICH: Bila je psovka, siguran sam... i to kratka.

FROST: Koja psovka?... Ne izgovarajte je. Ne prepuštajte se svojim lascivnim nagonima. U društvu smo dama. Napišite je na cedulji... Ne, to nije psovka! Jeste li možda neki princ, inkognito, u kome se degenerisala sposobnost živog izražavanja? Možda, zapravo i jeste? Neki pretendent? Uostalom, ko su vam roditelji? Gde su vam roditelji? (Pauza) Tako, to je psovka. Mada ih ja znam i boljih! Potpišite Zapisnik! I to svojim imenom. Ne nastojte još i ime da promenite! Jer vi ste i to kadri. Jer vi niste samo notorni sebičnjak, asocijalno biće, pijandura, seksualni manijak, megaloman i sadista. Vi ste i patološki lažljivac! Uspravite se na stolici, prestanite se klatiti! Podignite glavu! U oči gledajte! Gde radite?
FRÖLICH: Kod firme Konrad i Konrad... i Konrad.
FROST: Hm, trojka?... Poznajete li vlasnika dobro?
FRÖLICH: Poslovno.
FROST: Pitanje je glasilo koliko ga, a ne kako ga poznajete.
FRÖLICH: (Tempo se ubrzava) Slabo ga poznajem.
FROST: Pitanje je glasilo: koliko ga dobro poznajete a ne koliko ga slabo poznajete?
FRÖLICH: Ne poznajem ga dobro.
FROST: Kako ga ne poznajete kad za njega radite?
FRÖLICH: Nisam kazao da ga ne poznajem. Ne poznajem ga dobro.
FROST: Formulišite zapisnik sami.
FRÖLICH: "Frölich izjavljuje da g. Konrada poznaje samo kao poslodavca".
FROST: I to dobro?
FRÖLICH: Dobro.
FROST: Zar za vas poslodavac nije čovek?
FRÖLICH: (Nervozno) Ko kaže da nije?
FROST: Vi. Jer ako je poslodavac čovek, vi ga morate poznavati i kao čoveka i kao poslodavca, čim ga poznajete u jednom od ta dva vida, u ovom slučaju kao poslodavca...
FRÖLICH: Da, ukoliko se kao čovek ispoljava i u poslovima...
FROST: Ne ispoljava se valjda kao životinja? Ili se ispoljava?
FRÖLICH: To je dobar čovek, zaboga!
FROST: Dobar čovek koga vi dobro poznajete?
FRÖLICH: (Besno) Jeste. Dobro ga poznajem. Kao rođenog brata!
FROST: Gde vam brat stanuje?
FRÖLICH: Ja nemam brata.
FROST: Onda ne lupajte, ne zavodite istragu. Potpišite Zapisnik! Jeste li sa g. Konradom često razgovarali?
FRÖLICH: Nisam često razgovarao.
FROST: Zašto niste često razgovarali?
FRÖLICH: Zato što sam prokleto često na putu!
FROST: A razgovarate li često kad niste na prokletom putu?
FRÖLICH: Ne često. Prokleto retko, zapravo.
FROST: A o čemu najčešće?
FRÖLICH: Najčešće o stanju na tržištu, prođi robe i...
FROST: Dakle, ipak često razgovarate. Ne može se o nečemu najčešće razgovarati a da se razgovara retko...
FRÖLICH: Meni je u svakom slučaju onda izgledalo da razgovaramo prokleto retko.
FROST: Jer ste prokleto želeli da to bude češće, u tome je stvar. Psihološka
iluzija od koje pate svi potčinjeni, nikad im nije dosta šefova. Formulišimo Zapisnik sporazumno: "Ja sam sa g. Konradom vrlo često razgovarao, premda meni za našu stvar ni to nikada nije bilo dovoljno"... Šta to mumlate? Artikulišite zamerku!
FRÖLICH: Meni izgleda da ne valja taj deo o tome kako meni nije bilo dovoljno razgovora o nekoj našoj stvari...
FROST: Izbacimo ga, to nije problem. Ostavimo samo deo u kome priznajete da ste vrlo često sa g. Konradom razgovarali.
FRÖLICH: To je sasvim u redu.
FROST: Naravno, izbrisaćemo deo Zapisnika u kome poričete česte
razgovore sa g. Konradom. Ispali biste lažljivac. Doduše, ja to ne bih smeo da radim, ali vi mi se sviđate, Frölich, ima u vama neke unutrašnje snage...
FRÖLICH: Vrlo ste ljubazni, gospon' Frost.
FROST: A je li i g. Konrad bio takav prema vama?
FRÖLICH: O, jeste. Neobično blagonaklon.
FROST: Onda ne razumem zašto niste s njim hteli još više da razgovarate.
Jeste li vi neki čudak, mizantrop, ili je to obična nezahvalnost, nedostatak lojalnosti, kao i prema Zastavi, uostalom...
FRÖLICH: Ko kaže da nisam hteo, ko kaže?
FROST: Vi. Zahtevali ste da to brišem iz Zapisnika!
FRÖLICH: Ne brišite, molim, nemojte ništa brisati!
FROST: Izvoljevajte, Frölich, ali imate sreću što ste naišli na jednog duševnog čoveka, inače...
FRÖLICH: Molim najpokornije za izvinjenje. Ja sam prvi put na saslušanju, ja se ne snalazim...
FROST: Snalazite se vi sasvim dobro, Frölich, vas se žednog preko
vode ne može prevesti. No, najzad, to je vaše pravo. I ja ne želim da vam ga uskratim. A znate li zašto, Frölich? Zato što volim ovaj svoj posao i što umem da ga obavljam. Ja ne lovim ribu dinamitom, nego udicom Frölich, iako bih dinamitom više ulovio, ali dinamit raznosi ribu, Frölich, a ja hoću celu, očuvanu. Zato se ja, vi to valjda cenite, trudim da od svakog Zapisnika načinim jedno malo remek delo logike. Zatvorenu hermetičku celinu! Jaje! A pri svem tom, ja nisam kao vi megaloman, svestan sam da ste umetnik vi, da to delo vi pravite, a da vam ja samo asistiram, ja vam samo nudim logičke formule između kojih vi birate one koje odgovaraju vašem standardu mišljenje, i to ide tako daleko – saznanje, dragi moj Frölich ni malo nije prijatno – da bi mene mogla da zameni jedna obična mašina, računar ne veći od kutije za vaše šešire. A vas, vidite, ne, vas ništa ne može da zameni. Jer Stvaralac ste vi, ja sam samo bedni interpretator! I reći ću vam u poverenju, Frölich, mada rizikujem da me smatrate zavidljivcem, ja bih se sa vama najradije ovog časa zamenio. Šta bih dao da bar jednom budem okrivljeni?!

FRÖLICH: Pa to bar danas nije teško. Eto, pljunite po Zastavi i...
FROST: Ne bi funkcionisalo, Frölich, ja ne mrzim ovu Državu.
FRÖLICH: Ko bi to znao ako bi vas uhvatili da je pljujete?
FROST: Ne bi znao. Ali bi logično zaključio. Jednako logično kao što se za vas uopšte ne mora znati da je mrzite, pa da to bude prirodno. Uostalom, ko je ovde okrivljeni, vi ili ja?
FRÖLICH: Ja, naravno...
FROST: Eto, i za vas je čak to "naravno". Zbog čega bi sad to za mene trebalo biti manje "naravno"... I kad je već to i vama tako "naravno" (viče) što se toga ne držite nego ovde izigravate islednika, naterujete me na ispovest i podvrgavate me nezakonitoj psihičkoj torturi?!
FRÖLICH: Ja zbilja nisam imao nameru...
FROST: Dabome, kod vas je sve slučajno. Uspravite se krvopijo! Gore glavu, ruke na leđa. Iz želje da sa g. Konradom još češće razgovarate proizilazi logički da u njega imate poverenje. Imate li ga?
FRÖLICH: Imam, ali mi ono za poslovne razgovore nije potrebno...
FROST: (Sve brže) I da li se u tim razgovorima slažete?
FRÖLICH: Uglavnom da.
FROST: Kako se zovu ljudi koji se u mišljenju slažu?
FRÖLICH: Jednomišljenici.
FROST: Kad ste i gde poslednji put vodili razgovore sa svojim jednomišljenikom?
FRÖLICH: (Naglo) Molim, ja nisam "vodio" nikakve razgovore sa
jednomišljenikom, ja sam s g. Konradom samo malo porazgovarao...
FROST: Ćuteći?
FRÖLICH: Kako ćuteći?
FROST: I ja se pitam kako? Razgovara li, dakle, čovek koji vodi nekakav
razgovor?
FRÖLICH: Razgovara. Samo to zvuči onako obično. Samo važni ljudi vode
razgovore, a onda iz toga svašta ispadne...
FROST: Je li g. Konrad važan čovek?
FRÖLICH:Naravno da jeste.
FROST: Onda možemo zapisati da je on sa vama vodio razgovore...
FRÖLICH: Tako može. On je sa mnom vodio razgovore, a ja sam samo malo s njim, u crkvenoj porti, razgovarao...
FROST: O, vi odlazite u Crkvu, verujete u Boga?
FRÖLICH: Sačuvaj Bože – Ne!
FROST: Pa šta ste tražili u Crkvi? Besumnje, pogodnu priliku za tajni razgovor sa g. Konradom?
FRÖLICH: Ja sam se tamo molio, gospodine!
FROST: Zašto?
FRÖLICH: Pa, da mi pomogne, zašto se inače ljudi mole?
FROST: Logično. Samo kako da vam pomogne ako u njega ne verujete?
FRÖLICH: Ko kaže da ne verujem?
FROST: Vi ste rekli. Rekli ste da ne verujete u Boga, lažove! Zašto?
FRÖLICH: Zato... zato što se na religiozne dobro ne gleda...
FROST: A kako se to gleda na religiozne?
FRÖLICH: Sa nepoverenjem...
FROST: Po čemu to zaključujete?
FRÖLICH: Po tome što ih nema u nekim službama.
FROST: Ma nemojte, a u kojim?
FRÖLICH: Pa u vojsci, policiji, diplomatiji...
FROST: U svim državnim službama, dakle?
FRÖLICH: Nisam kazao svim...
FROST: A od čega se država sastoji nego od vojske i policije?
FRÖLICH: Ja mislim da ima i drugih državnih zanimanja...
FROST: Recimo – đubretara?
FRÖLICH: Pa i đubretara.
FROST: Vernicima bi, prema tome, bilo dopušteno da se bave đubretarstvom. Dobro. A kako se to zove kada se nekim ljudima zabranjuje ono što se drugima dopušta?
FRÖLICH: Nepravda, gospodine.
FROST: Nepravda je ako se stolaru ne dâ da operiše, recimo...
FRÖLICH: To nije nepravda... samo mi i ne želimo da nas operiše...
FROST: Tako? Vernici, znači, žele da ljudi umiru...
FRÖLICH: Tako ispada, ali to nije istina. Mi jedino želimo da radimo nešto korisno...
FROST: Ne možete, međutim, jer ste diskriminisani?
FRÖLICH: Ako bi bili dobri da mi kažete šta to znači, ja bih...
FROST: To je kad ja ne smem ono što vi smete.
FRÖLICH: Ja ništa ne smem.
FROST: Ako sam vas dobro razumeo, vi tvrdite da kod nas postoji diskriminacija prema izvesnim slojevima stanovništva.
FRÖLICH: Ja sam tako čuo, o tome pričaju čak i članovi Stranke.
FROST: Koje Stranke?
FRÖLICH: Pa ima samo jedna, gospodine. Naša stranka.
FROST: Dakle, kod nas vlada diktatura jedne Stranke?
FRÖLICH: Ne vlada, naravno...
FROST: Kako, ako postoji samo ona?
FRÖLICH: (Zbunjeno) Ne postoji samo ona...
FROST: Ima, znači, više stranaka?
FRÖLICH: Ima.
FROST: Koje su?
FRÖLICH: Pa rekao sam već... naša Stranka...
FROST: Zatim? (Pauza) Nabrajajte dalje! (Pauza) Rekli ste da kod nas ne
vlada jedna Stranka. Koje su, dakle, te druge?
FRÖLICH: (Prasne) Ja ih ne znam, ali to ne znači da ih nema! Ja sam samo
neobavešten. Logično ih ima ako ne vlada diktatura!
FROST: Ne budite prokleti idiot, Frölich! Pa, naravno, da vlada diktatura jedne Stranke. Diktatura na osnovu narodnog ovlašćenja. Ili se vi zbog nečega stidite toga, a?
FRÖLICH: Ja se time ponosim, gospodine!
FROST: Ili vi, Frölich, znate za neku stranku, za koju ja ne znam?
FRÖLICH: Ja znam samo za našu Stranku, gospodine...
FROST: Onda ne bulaznite. Saberite se, prestanite da dajete nesuvisle odgovore za koje bi čovek pomislio da su samo najprobranijim mukama bili iznuđeni. Jesam li vas mučio?
FRÖLICH: Ni takli, gospodine.
FROST: Jesam li vas terao satima da stojite?
FRÖLICH: Ne, gospodine, stalno sam sedeo. Svih sedam dana...
FROST: Što me onda panjkate? Zašto ste takav dripac, Frölich?
FRÖLICH: (Zajeca) I ja se pitam? I ja se pitam?!
FROST: Jeste li o toj diskriminaciji s nekim govorili?
FRÖLICH: Samo sa ženom.
FROST: Širili ste, dakle, neprijateljsku propagandu?
FRÖLICH: Ne!
FROST: A šta je to kad jedno lice ubeđuje drugo u postojanje nepravde u
njihovoj zemlji?
FRÖLICH: Neprijateljska propaganda.
FROST: Koju ste vršili ubeđujući u to svoju ženu?
FRÖLICH: Nisam ja nju ni u šta ubeđivao?
FROST: Onda je ona ubeđivala vas!
FRÖLICH: Kunem se da nije!
FROST: Čujte, Frölich, iz toga se tako nećete izvući! Logički, neko je nekoga MORAO ubeđivati! Ili ste se ubeđivali međusobno, ili vi nju? Ko je, dakle, koga?
FRÖLICH: (Tiho) U tom slučaju...
FROST: Vi nju, naravno...
FRÖLICH: Ne, ona je ubeđivala mene!
FROST: Potpišite. Napišite na cedulji njeno ime i adresu. Jeste li videli,
gospođice, ni ruka mu nije zadrhtala...
DAKTILO: "Zadrhtala". Tačka.
FROST: Okoreli ste vi, moj Frölich, okoreli – sam kamen! Pretpostavljam da ćete tvrditi kako ste, u međuvremenu, vi nju u to razuveravali, zar ne?
FRÖLICH: Da.
FROST: A to, šta je?
FRÖLICH: Takođe neprijateljska propaganda...

FROST: (Besno) Kakva neprijateljska propaganda svinjo! Zar neprijateljima
smatrate ljude koji ovaj poredak brane?
FRÖLICH: Ne, gospodine, zabunio sam se, hteo sam reći da sam ja vršio prijateljsku propagandu... pa, usuđujem se reći, iz toga logički proizilazi da sam nevin i da mogu kući...
FROST: Logika je moj domen, Frölich, a vi se držite istine... i te stolice na kojoj ćete i dalje sedeti, Frölich, jer iz svega logički proizilazi da je vaša "prijateljska propaganda" bila zapravo suštinski neprijateljska!
FRÖLICH: Ja to ne razumem, gospodine.
FROST: Razumećete to. Da li nas je ona sve oštrije napadala ukoliko ste nas vi upornije branili?
FRÖLICH: Pa jeste, ja sam vas baš svojski hvalio!
FROST: I tako je podmuklo inspirisali na još žešće napade?
FRÖLICH: Kad sam to video, ja sam prestao.
FROST: Pustili ste je, dakle, da pljuje na sve naše svetinje? Znate li, Frölich, da je to školski primer saučesništva? I da je samo to. Vaša vas je žena očigledno ubedila. Inače mi takve budalaštine ne biste pričali i usred državnog nadleštva pokušavali da vrbujete jednomišljenike za svoju zločinačku delatnost. Ali o tome ćemo kasnije. U međuvremenu, držite li da se kod nas i neki drugi građani osim vernika progone?
FRÖLICH: Ne.
FROST: A šta ćemo sa Židovima?
FRÖLICH: Sa kakvim Židovima?! Židovi su svinje!
FROST: Oni, dakle, nisu ljudi?
FRÖLICH: Jesu, ali rđavi!
FROST: I vi odobravate represalije koje se protiv njih preduzimaju?
FRÖLICH: Ne samo da ih odobravam nego bih da se sliste!
FROST: Frölich, obuzdajte svoje krvožedne nagone. Kako glasi božja zapovest o odnosu među ljudima?
FRÖLICH: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.
FROST: Da li vi tako ljubite Židove?
FRÖLICH: Židovi nisu moji bližnji!
FROST: A jesu li ljudi?
FRÖLICH: Ljudi jesu...
FROST: Pa kako to da vam nisu bližnji?
FRÖLICH: Jesu u stvari, samo je, eto, ispalo da nisu...
FROST: Verujete li u Boga?
FRÖLICH: (Nervozno) Već sam potpisao da verujem!
FROST: Ne budite nervozni, Frölich. Rekli ste vi i potpisali dosada svašta! I da verujete i da ne verujete. Sa vama nikad čovek nije načisto! Vi ste, zapravo, običan prljavi prevrtljivac, eto šta ste vi. No, to je stvar vašeg karaktera, mene interesuje da li vaša vera pretpostavlja da sledite božje zapovesti?
FRÖLICH: Ja pokušavam...
FROST: Pokušavate li i Židove da volite? Jeste. Tako? Kako onda možete da
ih nazivate svinjama? Vi licemeru!
FRÖLICH: Zbilja ne znam...
FROST: Jesu li Židovi svinje?!
FRÖLICH: (Viče) Nisu! Ja sam svinja! Ja sam prokleta svinja!
FROST: Najzad. Bar se u nečemu slažemo. Iz toga logički proizilazi da vi ne
odobravate mere protivu njih? Da se opirete?
FRÖLICH: Odobravam! Ko kaže da ne odobravam! Idem čak i dalje...
FROST: Umuknite, Frölich, ne mogu da vas slušam! Gadite mi se! Vi ne biste smeli da gubite vreme sa šeširima, vi biste morali biti krvnik!
FRÖLICH: (Smućeno) A da li i njih šalju u logore?
FROST: To biste se morali raspitati u administraciji, Frölich. Samo mi krvnike ne zapošljavamo, pogotovu ako su židovske ulizice i sluge!
FRÖLICH: Ja radim za g. Konrada koji je punokrvni Arijevac!
FROST: Ali je njegova žena polu-Židovka! Jel' tako? Pa ako jeste, zašto o
tome niste obavestili vlasti?
FRÖLICH: Ja bih, ali nisam znao da se to zahteva...
FROST: Ko zahteva, gade? Zar vi insinuirate da mi podstičemo na denuncijacije?! Šta je onaj ko ne prijavi zločin?
FRÖLICH: Svedok.
FROST: Nije istina. Svedok je onaj koji zločin prijavi. Inače je to saučesnik.
Vi ste prema tome saučesnik u zločinu.
FRÖLICH: (Oštro) Biti Židov nije zločin!
FROST: A vi ste ipak odobrili kaznene mere, jeste li?
FRÖLICH: Jesam.
FROST: Protivu koga se preduzimaju takve mere?
FRÖLICH: Protivu zločinaca.
FROST: Prema tome, Židovi su zločinci. Šta su Židovi?
FRÖLICH: Zločinci.
FROST: A šta je onaj koji im pomaže?
FRÖLICH: Zločinac.
FROST: Prema tome vi ste, Frölich, zločinac.
FRÖLICH: Ja, u stvari, te mere nisam sasvim odobravao...
FROST: To uopšte nije važno...
FRÖLICH: Ja ih zapravo uopšte nisam odobravao...
FROST: A šta je onaj ko ne priznaje zakone svoje zemlje?
FRÖLICH: Zločinac.
FROST: Prema tome vi ste i u tom slučaju zločinac. Vi ste zločinac, Frölich.
Šta ste vi, Frölich?
FRÖLICH: Zločinac u svakom slučaju.
FROST: Potpišite. Tako. A sad opišite kako ste se sa g. Konradom i u kom
cilju sastajali?
FRÖLICH: Ja sam se s njim sretao, nisam se sastajao! To je slučajno bilo.
FROST: Da li vaš poslodavac često pohađa Crkvu?
FRÖLICH: On peva u crkvenom horu.
FROST: I vi znate da ćete ga uvek za pevnicom zateći?
FRÖLICH: Pa, znam.
FROST: Tada to nije slučajno, Frölich. Nije slučajan susret koji se unapred
predviđa. Kakav je, zapravo, to susret?
FRÖLICH: Nameran.
FROST: Tako je. I šta ste od njega hteli?
FRÖLICH: Povišicu.
FROST: Pa što mu je niste tražili u kancelariji, nego u crkvi?
FRÖLICH: Nisam smeo pred drugim nameštenicima...
FROST: (Diktira) "S obzirom na opasnu i poverljivu prirodu razgovora, Frölich izjavljuje da se on nije smeo obaviti u prisustvu svedoka... Upitan..."

FRÖLICH: Ništa nije bilo poverljivo, samo nezgodno...
FROST: Rekli ste: "Nisam smeo... ". Uz to logički ide izraz "poverljiv" pa jamačno i "opasan". Uz izraz: "Nisam mogao", međutim, ide eventualno "nezgodan"...
FRÖLICH: Oprostite, nisam tako mislio...
FROST: Znači, vi govorite ono što ne mislite! Insubordinirate! Na lažan trag zavodite! Uspravite se! Glavu podignite! U oči me gledajte! Priznajte da ste lagali u nameri da sakrijete antidržavnu prirodu razgovora!
FRÖLICH: Nije bio antidržavan, samo poverljiv. Ja sam se stideo da o svojim prilikama pred drugima govorim...
FROST: Zašto? Kakve su one bile?
FRÖLICH: Bedne, gospodine. Više niko ne nosi šešire, samo šlemove, šapke eventualno, a dece jedanaestoro. Ovde. I jedno na putu. I medalju za materinstvo imamo.
FROST: Pustite medalju. Uostalom, ima je žena a ne vi. Vi imate samo jedno
dete na nekom putu! Po kakvom ste zadatku i gde to dete poslali?
FRÖLICH: Hteo sam reći da je ono na putu ovamo, da se nije rodilo...
FROST: I onda se jasno izražavajte, ne ometajte pravdu. I najzad, šta to znači da su vaše prilike bile bedne? Tvrdite li vi da u našoj zemlji caruje beda?
FRÖLICH: Nipošto! Med i mleko reče. Samo sam ja odnekud bedan...
FROST: Ne ulagujte se, to ne pali kod mene. Nema meda i mleka u zemlji koja se za odbrambeni rat sprema, dok vi od svoje privatne bede propagandu pravite!
FRÖLICH: Ja nikome nisam govorio da sam bedan!
FROST: A ženi?
FRÖLICH: Ona je to meni govorila!
FROST: A g. Konrad?
FRÖLICH: Nikom živom!
FROST: Na saslušanju od 1. februara svedok Konrad od firme "Konrad i Konrad i Konrad", izjavljuje da mu je optuženi Frölich, prilikom njihovih sastanaka, u najcrnjim bojama slikao svoj položaj... Šta na to kažete, Frölich?
FRÖLICH: Pa njemu sam morao, zbog povišice, razumete...
FROST: A ženi? Zar ste očekivali da vam ona poveruje, a zna da živite kao dva bubrega u loju!?
FRÖLICH: Kakvi bubrezi, gospodine, nisam ih video, ne pamtim!...
FROST: Ne poričite, Frölich. Imamo njene izjave. Živeli ste izvrsno. A ovamo klevetali ste Državu koja vam je to omogućila. I još nešto, Frölich, ona tvrdi da ste vi bili taj koji je nju ubeđivao da u zemlji caruje nepravda i beda, a da vas je ona, doduše uzaludno, razuveravala. Ali to su kontradikcije koje ćemo kasnije u red dovesti.
FRÖLICH: Ta kučka!
FROST: Hajde, Frölich, recite mi kao čovek čoveku zašto smatrate da se kod
nas bedno živi?
FRÖLICH: Nisam rekao da svi žive bedno. Ja živim bedno...
FROST: Ma nemojte, samo i opet samo vi – u celoj zemlji?
FRÖLICH: Pa možda ponegde ima još, verovatno ima još ljudi koji...
FROST: Dakle, osim vas ima još mnogo njih koji bedno žive?
FRÖLICH: Nema mnogo, ali nema zemlje u kojoj nema bednika!
FROST: Jel' vi to meni držite časove iz marksizma?
FRÖLICH: Kakav marksizam?! Ja sam čovek trgovac, buržuj, kapitalist... mali doduše, ali samo zasad. Zato što šeširi ne idu, a kad krenu mene ništa ne sprečava da postanem čak i veleposednik...
FROST: Ništa osim subverzivnog komunističkog duha, Frölich! Jer vi ste, Frölich, boljševički agitator kome distribucija ženskih šešira služi samo kao maska za subverzivnu delatnost!...
FRÖLICH: Ja protestvujem! Ja nisam komunista! Ja sam prokleti buržuj!
FROST: Ma nemojte? Možda se plašite da bi vam konfiskovali šešire, nacionalizovali mustre, pa čak i kofer? Da vi, Frölich, niste neki potajni Krez, šeširdžija-multimilioner?
FRÖLICH: To nisam. Ja sam bednik, ali sa perspektivom...
FROST: Zasad samo bednik o čijim perspektivama bolje da i ne govorimo...
Šta ste vi?
FRÖLICH: Bednik, gospodine.
FROST: Recite mi, Frölich, da li bogataši simpatišu komuniste?
FRÖLICH: Otkuda, gospodine, oni ih mrze...
FROST: A komuniste simpatiše sirotinja, jel' tako?
FRÖLICH: Tako je. Bednici!
FROST: Samo bednici! Pa budući da ste vi bednik logično je da ih vi simpatišete!
FRÖLICH: Ne, ja ih mrzim!
FROST: Onda ste vi bogataš, sami ste rekli da samo bogataši mrze komuniste, pa budući da ih mrzite i vi, logički vi ste truli parajlija!
FRÖLICH: To tako samo logički proizilazi, gospodine, međutim ja...
FROST: Plutokrata! Zelenaš! Nabob! Šta na to kažete? Vi ćutite? Reči nemate? Naravno da ih nemate! U klopci ste! Razgolićeni, demaskirani, razoružani!... Možda se pitate kako je moguće da istovremeno budete i komunistička i kapitalistička svinja? Moguće je, Frölich, sve je moguće, čak i logično! Vi ste, iza fasade jednog posedničkog, mondenog, kosmopolitskog života krili svoju revolucionarnu aktivnost na rušenju kapitala, dok vam je, istodobno, ta aktivnost služila kao alibi za bogaćenje i učvršćivanje njegove vlasti! Šta na ovo velite? Opet ništa! Zanemeli ste! Naravno da jeste! U klopci ste! Razgolićeni, demaskirani, razoružani! Potpišite Zapisnik! Napišite koliki su vam prihodi, nabobe?!
FRÖLICH: Mali, gospodine...
FROST: Onda je više nego izvesno da vi o komunizmu sanjate!
FRÖLICH: Uostalom, možda oni i nisu tako mali. Veliki su troškovi života, pa mi se čini da su mi prihodi mali...
FROST: Cene su, dakle, za narod nedostižne?
FRÖLICH: Nisam kazao da su nedostižne, samo visoke...
FROST: Kakve su cene koje se platom ne mogu dostići?
FRÖLICH: Nedostižne, dovraga!
FROST: Šta se onda bunite? Sa vama se čovek uvek mora zaplesti u neke semantičke svinjarije! Dobro... kad ste mu se žalili, da li je g. Konrad sa vama saosećao?
FRÖLICH: Jeste...
FROST: I da li vam je dao povišicu?
FRÖLICH: Nije...
FROST: Zašto, ako je sa vama saosećao?
FRÖLICH: Nije mogao zbog visokih troškova.
FROST: Života?
FRÖLICH: Proizvodnje, gospodine. Hoću da kažem da g. Konradu visoki troškovi nisu smetali da dobro živi. Smetali su mu samo da mi da povišicu pa da i ja živim bolje.
FROST: Iz toga proizilazi da se i g. Konrad žalio na situaciju!
FRÖLICH: Jeste.
FROST: On kaže da nije. On kaže da ste se samo vi žalili. Kaže da jer po njemu naša situacija u privredi sjajna, ali da po vama privreda ide do vraga!
FRÖLICH: To je laž. Ona ide do vraga po njemu!
FROST: Stavićemo onda da ide po obojici: g. Konrad je, dakle, bio očigledno nezadovoljan, sad – onaj koji nije zadovoljan – kako se zove?
FRÖLICH: Ja mislim – nezadovoljnik?
FROST: Tako je, Frölich. A da li je taj koji je nezadovoljan jednom zemljom, njen prijatelj?
FRÖLICH: Ja mislim da nije.
FROST: Tako je Frölich. Konrad je dakle njen neprijatelj...
FRÖLICH: (Poletno) Tako je! Neprijatelj! Dripac! Bandit!
FROST: A vi ste se sa njim družili...
FRÖLICH: Ja to nisam znao, na časnu reč, gospodine, ja to tek sada vidim u pravom svetlu! Tog gada! Da sam znao, lično bih ga prijavio! Uostalom, ja ga prijavljujem! Ja ga ovog časa prijavljujem! I ženu mu polu-Židovku prijavljujem! Pišite, gospođice, tek sad ćemo početi da zaista pravimo taj Zapisnik...
FROST: Kakvo ste vi preispoljno đubre, Frölich, kakav neverovatan podlac?!
FRÖLICH: Ja sam patriota. Patriote ne mogu biti podlaci!
FROST: A zašto ne? Da li je patriota naših neprijatelja za nas častan čovek? Nije. On je za nas podlac. On je, dakle, i patriota i podlac. Podlac upravo stoga što je patriota. Da nije patriota bio bi za nas častan čovek. Uostalom, to se ne odnosi na vas, Frölich...
FRÖLICH: I ja se nadam...
FROST: Jer vi ne izdajete svog JEDNOMIŠLJENIKA iz patriotskih razloga
nego da bi sebe i svoju krivicu prikrili...
FRÖLICH: Mi nismo jednomišljenici...
FROST: Citiram Zapisnik. "ISLEDNIK: I da li se u tim razgovorima slažete? FRÖLICH: Da. ISLEDNIK: A kako se zovu ljudi koji se u mišljenju slažu?"
FRÖLICH: (Sumorno) Jednomišljenici.

FROST: Tačno, upravo ste to i rekli. Jednomišljenici, dakle. I šta je to kad se
sastane grupa jednomišljenika?
FRÖLICH: Nas je bilo samo dvojica...
FROST: Ne držite valjda da je za grupu potrebno da vas bude hiljadu?
FRÖLICH: Više od dvojice u svakom slučaju...
FROST: Ne pokušavajte me u tehnici ilegalnog organizovanja Frölich. Ja znam šta su to trojke...
FRÖLICH: Mi smo bili dvojka, samo nas dvojica...
FROST: Zapisaćemo da ste se u početku sastajali po novom sistemu "dvojki"... Uostalom, to je svejedno. Važno je da je Crkva bila potpuno prazna i da ste vi nesmetano mogli da se dogovarate...
FRÖLICH: Ta to je bila nedelja, Crkva je bila dupke puna!
FROST: Šta onda dokazuje da vas nije bilo više od dvojice?
FRÖLICH: Pa ništa, ali...
FROST: Ima li načelnih smetnji da se dvojici zakonspirisanih zaverenika
pridruži još jedan, pa još jedan...
FRÖLICH: Mi nismo bili zaverenici!
FROST: Ko govori o vama. Pitam načelno...
FRÖLICH: Načelno nema smetnji...
FROST: Ostavite načela, Frölich, načela su vam i došla glave. Ima li ili nema
smetnji da vam se neko pridruži?
FRÖLICH: (Slomljeno) Nema.
FROST: I je li to onda grupa? Jel' time onda zadovoljena vaša strast za
jezičkim savršenstvom. Je li to grupa?
FRÖLICH: Jeste.
FROST: Neprijateljska grupa?
FRÖLICH: (Živne) Pa, bogami gospodine, ljudi se skupe i da idu na proslavu vatrogasnog društva...
FROST: Jeste li se vi i g. Konrad skupili da idete na proslavu vatrogasnog
društva?
FRÖLICH: Nismo. Mi smo mogli da se dogovaramo i za kuglanje!
FROST: Pa, jeste li se za kuglanje dogovarali?
FRÖLICH: Nismo.
FROST: Niste, Frölich, niste! Umesto toga vi ste vodili neprijateljske
razgovore!
FRÖLICH:Pa, zaboga gospodine, ne moraju ljudi baš uvek da vode neprijateljske razgovore, mogu ponekad da govore i o vremenu, cveću...
FROST: Pa, jeste li vi govorili o vremenu i cveću?
FRÖLICH: Nismo, ali...
FROST: Prestanite onda da me mučite! Jeste li priznali da je g. Konrad
neprijatelj Države?
FRÖLICH: Jesam, ali...
FROST: Jeste li priznali da ste bili njegov jednomišljenik?
FRÖLICH: Jesam, ali...
FROST: Jeste li priznali da ste se sa svojim neprijateljskim jednomišljenikom u grupi sastajali?
FRÖLICH: Jesam, ali...
FROST: Jeste li priznali da ste tada vodili neprijateljske razgovore?
FRÖLICH: Nisam, ali...
FROST: Niste, ali hoćete? (Pauza) Haj'te, Frölich, treba to jednom okončati... Imate li vi, pobogu čoveče, nekog posla ili za vas vreme ništa ne znači! Imate li kuću, porodicu koja vas zabrinuto čeka? Odanu ženu, verne prijatelje... Priznali ste da ste g. Konrad i vi bili neprijatelji?
FRÖLICH: Jesam.
FROST: A mogu li neprijatelji voditi prijateljske razgovore?
FRÖLICH: Ne mogu. Oni vode neprijateljske razgovore.
FROST: A kako se zove grupa koja vodi neprijateljske razgovore?
FRÖLICH: Neprijateljska grupa.
FROST: Stavićemo: "Okrivljeni Frölich priznaje da je već duže vremena pripadao neprijateljskoj grupi o čijim će ciljevima podrobno govoriti..."
FRÖLICH: O kakvim ciljevima?
FROST: O ciljevima vaše ilegalne grupe, naravno. Niste pravili ilegalnu ćeliju da bi po parkovima sadili ruže. Ili jeste? Jeste li ruže hteli da sadite?
FRÖLICH: Nismo.
FROST: Eto vidite. Neki ste važan cilj morali imati...
FRÖLICH: Najbolje da o tome govori g. Konrad. Evo vam Konrada!
FROST: U redu. Samo najpre potpišite. Tako. Uspravite se na stolici! Ne spavajte! Podignite glavu! U oči me gledajte! Krajnje je vreme da se sa ovim Zapisnikom u koštac uhvatimo, Frölich. Vi i ja smo dovoljni da sastavimo konce cele te banditske organizacije!
FRÖLICH: (Pušta neki neartikulisani krik)
DAKTILO: "FRÖLICH: Aaaaaaaa!" Tri znaka usklika. Pasus.
FRÖLICH: Prokleti da ste! Vi ste kazali da pljuvanje nije nikakav zločin, obećali ste da ćete me pustiti ako priznam!
FROST: Smirite se, ne možemo pod ovakvim uslovima raditi!
FRÖLICH: Ja neću da radim, ja hoću kući!
/Ujednačeno kucanje pisaće mašine postepeno se pretvara u neujednačenu puščanu paljbu. Zatim se ona ujednači, i dostiže kulminaciju, tako da Frost mora vikati da bi je nadjačao./
FROST: (Ubedljivo, sa porastom u intenzitetu) Vidite, Frölich, da je ostalo samo na tom pljuvanju, neka ga đavo nosi, ja bih vas pustio, rizikovao bih možda i ukor, jer saosećam sa vama, ali vi ste vršili i intenzivnu neprijateljsku propagandu, Frölich, sami ste priznali, vi ste širili besramne boljševičke laži o bedi i diskriminaciji, i plutokratske o teroru u zemlji, čak i u vlastitoj bračnoj postelji, Frölich, ulica vam, kafana i crkva za to nije bila dovoljna, vi ste potpisali da vas je to izdajničko držanje dovelo do stvaranja zavere sa g. direktorom Konradom i još neidentifikovanim licima u verovatnom cilju obaranja legalnog poretka, uz verovatan naslon na jednu a verovatno i više stranih sila, čiji je agent, najverovatnije, bila ona tajanstvena dama, Frölich, koja vas je primala kad nikoga kod kuće nije bilo – zar bi joj inače konspiracija bila potrebna – i koja je neprestano menjala skrovište, verovatno da ne bi bila otkrivena, da LILLY SCHWARZKOPF, Frölich, Lilly Schwarzkopf, koja vam nije davala novac za vaše šešire – ta sami ste priznali da su uvek bili na broju – nego najverovatnije za državne tajne koje ste joj predavali, i tako počinili akt špijunaže u korist jedne, a verovatno i više stranih sila...
/U kancelariju provaljuje Fighter. Tišina, ali čim se progovori, mašina opet zamenjuje pucnjavu./
FROST: Šta je ovo? Šta znači ova interupcija? Ko ste vi?
FIGHTER: (Patetično) Revolucija, drugovi policajci, narodna revolucija! Mudri Staljin nas je učio kako da je podignemo, mi smo mu se zavetovali da ćemo je podići, i mi smo, druže Staljine, ispunili taj zavet; mudri Staljin nas je učio kako da vlast osvojimo, mi smo mu se zavetovali da ćemo je osvojiti, i mi smo, druže Staljine, i taj zavet ispunili... Ja, lično, Karl Fighter preuzeo sam policiju. Gde je moj astal?
FROST: Do sto vragova, ništa nisam čuo!
FIGHTER: A zašto ništa niste čuli? Zato, drugovi, što je vladajuća klasa slepa i gluva! A zašto je, drugovi, vladajuća klasa slepa i gluva? Zato, drugovi, ....
FROST: Ako dopustite, nisam vas čuo zbog ovog zvekana i njegovih priča. Kad saslušavam ja obično ne znam za sebe!...
FIGHTER: A, vi ste taj narodni krvnik? Ustanite! Ne ti tamo, šmokljane, vi!
FROST: Načelnik Frost, na dispoziciji!
FIGHTER: Kakva svinja!
DAKTILO: Izražava li se time pitanje, čuđenje ili tvrdnja?
FROST: Ja mislim... da to zavisi...
FIGHTER: Samo od naroda, drugovi, zavisi gde će se koji znak udariti! A možda ćemo ih sve izbaciti kao reakcionarne! Pogotovu znak pitanja!
FROST: Šta će onda biti sa Zapisnicima? Kako će se onda sastavljati Zapisnik? Znak pitanja je sasvim dobar znak!...
FIGHTER: Znak pitanja je bio dobar, čak i napredan znak, dok je izražavao nepoverenje prema postojećoj buržoaskoj stvarnosti. Ali čim se promenila stvarnost, drugovi, znak je, dijalektički, postao nazadan.
FROST: A šta će biti sa tačkama, ako smem pitati?
FIGHTER: One nas samo zadržavaju. Možda ćemo zbog parada i proklamacija ostaviti samo znak usklika! I ko je vama dozvolio da sednete, Frost? Jesam li vam dozvolio da sednete? Nisam, drugovi, nisam dozvolio...
FROST: (Hladno) Samo na prvi pogled – proklet bio što to kažem, ali moram – stojeći je položaj za okrivljenog teži. Najbolji se rezultati postižu na klupi od čamovine.
FIGHTER: Sedite onda, Frost. Jer ko će ovde biti okrivljeni? Vi ćete, Frost, biti okrivljeni.
FROST: Naučni principi savršene istrage važe bez obzira na kome se primenjuju, ali ja, lično, sumnjam da ste vi za to dovoljno obrazovani, Fighter!
FIGHTER: A zašto nisam obrazovan? Zato, drugovi, što mi takvi kao Frost nisu dali da idem u školu, nego su i mene i moju klasu držali u mraku neznanja! Ali ću sada, drugovi, i ja u školu! Svi ćemo u školu!
FRÖLICH: Molim, druže, hoću li i ja u kakvu školu?
FIGHTER: Ko si ti? Na kakvoj si ti ovde dužnosti?
FRÖLICH: Molim, druže, ja sam Frölich. Ja sam ovde na dužnosti okrivljenog. Oni kažu da sam pljunuo ispod Zastave.
FIGHTER: Pravilno.
FRÖLICH: Ali, naravno, ja sam nevin, ja to nisam učinio!
FIGHTER: Zašto bi to bilo "naravno"? Zašto bi, drugovi, bilo "naravno" da ugnjeteni radnik ne pljune zastavu koja oličava njegove ropske lance? Ne bi bilo "naravno", drugovi! "Naravno" bi bilo da je pljune!
FROST: S vašom dozvolom, to je bio i moj zaključak.
FRÖLICH: Slažem se, samo ja nisam mogao da pljunem...
FIGHTER: Zbog zaostalosti, zbog nedostatka klasne svesti?
FRÖLICH: Zbog nedostatka pljuvačke, druže. Bio sam mučki žedan...
FIGHTER: A šta to znači, drugovi, kad neko prolazi pored omražene Zastave, pa ne oseti ni potrebu da je popljuje, jer da je potrebe, pljuvačke bi se već našlo? To znači, objektivno, da je smatra svojom!
FRÖLICH: (Uzbuđeno) Pa, Frost, dobro zna da je ne uvažavam. On me je za to i uhapsio. On kaže da je to logično!
FIGHTER: Nema više logike. Logika je buržoaska predrasuda, drugovi!

FRÖLICH: Što se tiče mene, neka je đavo nosi. Ona me je i dovela dovde!
FIGHTER: Treba misliti dijalektički, drugovi!
FRÖLICH: A hoće li me to odvesti kući?
FIGHTER: Zavisi od toga jesi li ili nisi pljunuo.
FRÖLICH: Jesam pljunuo, do sto đavola!
FROST: Svinjo!
FRÖLICH: Prošlo je vaše vreme, Frost. Ovo je sada narodna država, jel' tako druže Fighter?!
FIGHTER:Pravilno! Ovo je narodna vlast, drugovi, a narodnu vlast ne treba lagati. Jer ko narodnu vlast laže? Samo neprijatelji naroda, jel' tako?
FRÖLICH:Tako je.
FIGHTER: Objektivno samo izrodi!
FRÖLICH: Propalice, đubrad, govna!
FIGHTER: Pravilno! A ti si me, uprkos tome, lagao. Zašto si me lagao, zašto si izjavio da nisi pljunuo na Zastavu?
FRÖLICH: Ja ne znam, jamačno sam se zbunio, promena je bila tako nagla... celo vreme sam morao da lažem, pa mi je sad teško da se orijentišem... Ukratko, ja sam stvarno pljunuo...
FIGHTER: Imaš li kakve dokaze za to?
FRÖLICH: Jel' na pljuvačku mislite? Pa, ona je ostala tamo, ako je ovi nisu pokupili i uz moj dosije...
FIGHTER: Ne izmotavaj se sa narodnom vlašću, gade! I uspravi se! Glavu podigni! U oči narodnu vlast gledaj!FRÖLICH: Molim vas, neka Frost kaže, sve je u Zapisnik ušlo. Ne samo da sam pljunuo nego da sam ih u materinu poslao!
FIGHTER: Kakva je bila policija nenarodnih režima, drugovi? Ona je rodoljube nečovečnim mukama podvrgavala da bi im priznanje iznudila, ona je naše drugove danima bez sna i odmora ispitivala!...
FRÖLICH: Pa to su i sa mnom radili, skotovi!
FIGHTER: Pa kako se onda tako iznuđeno priznanja mogu uzeti kao objektivno istinita! Takva se priznanja, drugovi, ne mogu uvažiti. Mogu li?
FRÖLICH: Ne mogu.
FIGHTER: Pravilno. Ne mogu. Ispada, dakle, da si ti njih lagao...
FRÖLICH: Jesam... obećali su da će me...
FIGHTER: I da nisi pljunuo?
FRÖLICH: Ne, druže, nisam. Nisam pljunuo Zastavu...
FIGHTER: Jer si je objektivno uvažavao!
FRÖLICH: Ne, nego zato što nisam imao...
FIGHTER: Nego kako si se prema njoj odnosio?
FRÖLICH: Objektivno sam je mrzeo.
FIGHTER: A da li si je po propisima pozdravljao?
FRÖLICH: To su svi radili...
FIGHTER: A pozdravljanje – šta znači? To, drugovi, znači uvažavanje. Znači li to uvažavanje?
FROST: Znači, logički znači...
FRÖLICH: Stvarno znači...
FIGHTER: Znači ti si Zastavu uvažavao?
FRÖLICH: Izgleda tako mada sam je mrzeo...
FIGHTER: Ti si je subjektivno mrzeo a objektivno uvažavao. Dijalektički, drugovi, to se ne isključuje. Dijalektički se to u stvari dopunjuje, je li tako, Frost?
FROST: Ja ne znam. Ja sam stručnjak za logiku. A logički se to dvoje isključuje. Logički ova svinja je naše zastave mrzela!
FRÖLICH: Evo šta kaže čovek! Pošteno govori!
FIGHTER: Pozdravlja li čovek ono što mrzi? Ne pozdravlja, drugovi! On na to pljuje! Da li je Frölich zastave pozdravljao? Jeste, drugovi, pozdravljao ih je! Zašto ih je pozdravljao? Zato, drugovi, što ih je uvažavao, i treba li sada, drugovi, da poverujemo da je on sve zastave pozdravljao, a samo ispod ove pljunuo? Ne možemo u to poverovati, drugovi. On je nužno i ovu Zastavu morao da pozdravi!
FRÖLICH: Šta?
FIGHTER: Slušaj, Frölich – Frölich ti je ime, zar ne – ja ovde imam važnija posla nego da gubim vreme sa čovekom koji je pozdravljao nenarodne zastave koje su uostalom svi pozdravljali, pa ako ćemo pravo, drugovi, koju sam i sam pozdravljao da ne bih bio sumnjiv! Potpiši Zapisnik pa se gubi!
FRÖLICH: Kući!?
FIGHTER: Da ne bi ostao možda ovde da spavaš? Hajde potpiši...
FRÖLICH: Ovaj Zapisnik koji sam do sada potpisivao?
FIGHTER: Nego koji? Da ne bi možda Zapisnik od pergamenta, ti buržujski razmaženko!
FRÖLICH: Ali, to je NJIHOV Zapisnik, Zapisnik nenarodne policije!
FIGHTER: Zapisnik je zapisnik, Frölich! Šta je zapisnik? Parče špartane hartije, drugovi! Šta mu daje značenje? Onaj ko ga vodi, drugovi. Dok ga je vodio Frost, bio je to, nužno, nenarodni zapisnik. Čim sam ja počeo da ga vodim on se dijalektički preobratio u narodni, on je nužno i objektivno postao narodni! Jasno?
FRÖLICH: Jasno. Mogu li sad da se pokupim?
FIGHTER: Ne vidim prepreke, a vi Frost?
FROST: Ja vidim, ali ja se više ne pitam.
FRÖLICH: Milo mi je!
FIGHTER: Interesuje me samo, više kao čoveka, šta si ti u tom krvavom režimu dobrog video?
FRÖLICH: Ja? Ništa, druže, sve je to sam jad i beda božja!
FIGHTER: Pa što si ga onda hvalio?
FRÖLICH: Ko ga je hvalio, jeste li vi pametni?
FIGHTER: Ti, Frölich, ti. Čitaj Zapisnik. Sve sami hvalospevi! Da se čoveku smuči!
FROST: Rekao bih ja tebi, Frölich, kakav utisak ostavljaš!
FIGHTER:Objektivno nitkovski, drugovi, eto kakav. Dok si to pred Frostom činio, hajde da kažemo da si se vadio, ali ti i preda mnom tvrdiš da zastavu nisi pljunuo, da si je, šta više, poštovao kao svetinju. Šta to znači? To znači da je to zaista tvoje mišljenje. Jer, koja bi budala to radila? Nema te budale! Nijedna budala ne bi pred narodnim vlastima hvalila bivši nenarodni poredak! Ja lično ne verujem da će tako nešto čak i Frost pokušati!
FROST: Ja sam prema poretku uvek gajio ozbiljne rezerve...
FIGHTER: Eto vidiš, Frölich, koliko si ti okoreo...
FRÖLICH: Čujte, ja stvarno ne znam kako je do toga došlo...
FIGHTER: Objektivno to nije važno. Važno je jedino da ti nisi bio neprijatelj njihovog režima, zar ne?
FRÖLICH: Nisam.
FIGHTER: A šta je onaj ko nije protivu nečega? To je onaj koji je za nešto. Je li tako Frost?
FROST: Tako je. To je logično!
FRÖLICH: Nije tako! Ja nisam nizašta!
FIGHTER: A može li porodica misliti drukčije nego njen pripadnik? Nužno ne može, drugovi! Tvoja je porodica, Frölich, neizbežno morala deliti tvoj izdajnički stav, kolaborirati sa ugnjetačkim režimom, pa verovatno i maltretirati poštene rodoljube...
FRÖLICH: (Očajno) Oni su nevini, druže, to sam radio samo ja!
FIGHTER: Potpiši. Tako. Pa nam reci na šta si mislio?
FRÖLICH: Obično na tople zemičke i pivo... hladno pivo...
FIGHTER: Time su te, gade, nagrađivali gadovi, a?
FRÖLICH: Ma ne, kažem samo šta mi je uvek bilo u pameti!