Ok Bibli, imam komentar na rečenicu:
"Stoga su istinski prosperitetnim društvenim zajednicama potrebne velike vođe, ljudi sa moralnim integritetom - i one ih, u najvećem broju slučajeva, i nađu u takvim velikanima kao što su Vašington, Linkoln, Lenjin, Čerčil, Ruzvelt ili Tito."
Ne ulazim u raspravu o Vašingtonu i Linkolnu, taj deo istorije mi baš i nije jača strana priznajem, ali drugi pomenuti kao velikani, Bibli molim te! Pa mi smo barem živeli pod vladavinom jednog tzv. "velikana", ne bih se baš složila, a to i tvrdim iz ličnog iskustva, da ta tvoja rečenica važi za našeg VELIKANA - Tita, eto toliko za početak.

OK, srećo moja - obrazloži mi, molim te, zbog čega jednog Vinstona Čerčila, Frenklina Delana Ruzvelta, Vladimira Iljiča Lenjina ili Josipa Broza Tita ne smatraš velikanima istorije? Onako jednostavno - da imamo osnov za raspravu.

Ostavljajući mogućnost za potonju detaljnu analizu svake od pomenutih ličnosti, ja ću se u ovom mom istupu ograničiti na kratko elaboriranje teze o Titu kao velikanu svetske istorije, dajući ovoga puta krajnje svedenu deskripciju političko-socijalnih ostvarenja pomenute ličnosti koje ga - potpuno objektivno i prema svim validnim kriterijumima - uvrštavaju u pomenuti personalni niz istorijskih velikana.

Premda su, naime, južno-slovenski narodi tokom svog istorijskog postojanja dali svetu uistinu impozantan broj uglednih naučnika, pronalazača, umetnika i društvenih reformatora, neosporna je istorijska činjenica da ni jedna druga politička ličnost nije za svoga života ostvarila toliko veliki stepen faktički sprovedene društvene transformacije jedne ljudske zajednice, političke rekompozicije postojećih međudržavnih okvira Balkanskog poluostrva i afirmativne, istinski pozitivne promene političkih i socijalnih prilika u krugu nerazvijenih zemalja sveta kao što je to uradila osoba koja je bila političar i državnik, vojni rukovodilac i socijalni reformator velikog kalibra - Josip Broz Tito.

Izuzevši Nikolu Teslu, kao jedinu osobu koja je potičući iz južno-slovenskih krajeva u svetskim okvirima, no u socijalno daleko užem, mnogo specifičnijem segmentu ljudske egzistencije, ostvarila uporedivi stepen transformacije postojećih društvenih prilika, Josip Broz Tito je postao sinonim za ljudsko ime koje je nadraslo samu odrednicu jedne fizičke ličnosti, postajući višeznačnim pojmom, simbolom, pa čak i supstitutom za ime naroda, zemlje, socijalnog ustrojstva i države, obezbeđujući upravo zadivljujuće jednostavni identifikator ovih pojmova u njihovom potpuno specifičnom, nedvosmisleno unikatnom značenju.

Nije poznato, draga moja Tajo, da je ikoja druga ličnost potekla sa pomenutih prostora uspela da i u najzabitijim, najnepristupačnijim delovima ove planete svojim vlastitim imenom postane simbol jedne zemlje, obeležje društvenog ustrojstva, oznaka klasnog identiteta, te reprezent ideološke sadržine i političke profilisanosti jedne ljudske zajednice. Izgovorenom rečju TITO bili su, naimne, smesta informisani članovi ljudskog planetarnog plemena koji nikada u svom životu nisu čuli za Jugoslaviju, imali pojma o položaju Hrvatske, elemtarnu spoznaju o Beogradu ili ma čemu drugom što je povezano sa po prvi put državotvorno uobličenom zajednicom divergentnih skupina južnoslovenskih plemena, koja su po prvi put u svojoj istoriji živela i stvarala u najdužem neprekinutom razdoblju mira, spoljne nezavisnosti i široke kooperativnosti sa drugim zemljama i narodima.

Ličnost koja je u sebi na odista neponovljiv način povezivala državnika, ideologa, taktičara političke borbe, stratega društvene transformacije, utemeljitelja jedinstvene državne zajednice južnoslovenskih naroda i brojnih nacionalnih manjina na njihovom najkompletnijem do sada integrisanom istorijskom području, postala je i ostala ujediniteljskim simbolom onog naboljeg što je tokom dugih godina istorijskog razvoja bilo porođeno na ovim prostorima. Naime, vekovni san mnogih pređašnjih političara, ideologa i društvenih reformatora o ujedinjavanju naroda zajedničkog etničkog porekla koji tradicionalno žive na kompaktnom području između Dunava i Jadrana ostvario je u zbilji, potpuno i radikalno jedino Josip Broz Tito. I to mu niko ne može osporiti.

Ceneći paralelno ostvarenja svih drugih, trenutno ili u prošlosti slavljenih i analiziranih ličnosti, usuđujem se postaviti samo jedno, prilično lapidarno, no suštinski bitno pitanje vezano za reglamentaciju jedne ličnosti kao istorijski signifikantne: malo li je, draga moja Tajo?

Verovatno je Tanja mislila i na drugu stranu medalje.

Nema nikakvih problema - neka se Taja izjasni, pa ćemo analizirati i te aspekte ove istorijske ličnosti, povlačeći paralele i dajući potvrđene, neosporne primere iz svetske istorije.

OK, Bibli to je jedna strana medalje (baš kako kaže i Branko) a ona druga?
Beograd, završetak rata, ulazak nam naših oslobodilačkih snaga u glavni nam grad i onda... Suđenja tzv. izdajnicima našeg naroda i streljanja u narednom periodu istih. Da li su stvarno bili izdajnici? Građani drugog reda, koji su izgubili sva građanska prava, pa i pravo da zarađuju da bi im porodice preživele, a pre rata su bili recimo bankari, diplomate tj. inteligencija. Vojvođanska sela, tzv. kulaci, (moj pradeda) čišćenje tavana, uterivanje obaveza od "bogatih" seljaka, eksproprijacija zemlje, imovine, fabrika..., GOLI OTOK (šta reći). A da ne govorimo ispiranje - propaganda u periodu od oslobođenja pa skoro do ocepljenja Slovenije. Toga bi trebalo i ti da se sećaš, mlađim generacijama i nije zameriti ako se ne sećaju, one su po meni doživele da vide šta je pravo lice Titove Jugoslavije (od 1991 pa još traje zar ne?) ‚
To bi bilo u crtama, izvini ali nemam baš vremena da tako lepo i detaljno analiziram kao ti Bibli, ali mogu po koju rečenicu - primedbu da napišem.

A druga strana medalje, draga moja Tajo? Ona, avaj, i u ovom slučaju predstavlja jedino puku manifestaciju nestanka i onih poslednjih tragova nekada tako slavljenog antičkog ideala suprotnosti između filozofske istine i pijačnog mnenja. Sa fakticitetom stvarnog stanja, naime - za razliku od nas, aktivnih debatnika ovog ogranka socijalne istorije XX veka, draga moja Tajo – ne sukobljavaju se više ni Istina, koju su racionalistički mislioci XVIII veka smatrali glavnom osnovom ljudskog delanja, niti pak filozofsko Poimanje, koje se otkriva onom retkom, problematici posvećenom pojedincu. Sukob činjenične istorije i političke pragmatike, draga moja Tajo, valjda nikada ranije nije bio toliko intenzivan kao što je to danas, jer se istorijska faktografija suočava upravo danas i ovde sa većim neprijateljstvom nego ikada ranije u ljudskoj istoriji, a osobito ukoliko dolazi u sukob sa prizemnom grupnom korišću, ili iracionalnim, atavističkim zadovoljstvom ljudske jedinke.

Isprazno filozofiranje, zar ne, draga moja Tajo? Avaj, nije. Samo puka deskripcija tragične kontradiktornosti idealne egzistencije i tužnog prakticiteta društvene transformacije, to je sve. Kao i svako drugo društveno previranje i jugoslovenska revlucija je predstavljala radikalni prekid sa prošlošću, postajući olujnim pogrebom socijalnih anahronizama nasleđenih od stoleća zaostalosti, neznanja i odsustva slobode. No žalosna je činjenica da ciljano uspostavljanje jednakosti ljudskih jedinki ni toga puta, baš kao ni u ma kojem prethodnom navratu, nije predstavljalo realizaciju apstraktne jednakosti univerzalno jednakih, idealnih jedinki. Stoga u etičkom pogledu nije opravdano pripisivati sada jugoslovenskoj socijalističkoj revoluciji neuspeh za ono što ona nikada nije ni pokušala da ostvari!

Ideal revolucije, draga moja Tajo, ne podrazumeva da svi ljudi imaju dobre mozgove sa ugrađenim etičkim čulom, ništa više nego što podrazumeva da svi učesnici socijalnog prevrata imaju duge noge. Samo danas tako prisutne i na pijedestal uzdignute tendenciozne oratorske budale mogu uobražavati da postižu etički fundiranu pobedu nad starim društvenim revolucionarima dokazivanjem da ljudi nisu jednaki po inteligenciji i moralnom karakteru. Niko, Tajo moja, nikada nije ni rekao da jesu, i možda bi bilo manje zabuna da je teorija našla za shodno da istakne da ljudi nisu svi jednaki, ali da svi ljudi jesu slični. Jer upravo je protivu konstantnog zaborava te istine revolucija i protestovala. Vreme je stoga da se podsetimo ove lekcije.

Vidiš, Tajo moja, niko ko je mentalno zdrav, a pride još i nominalno demokratski nastrojen, ne može biti protiv materijalnog blagostanja što većeg broja ljudi, a u onoj idealnoj viziji SVIH LJUDI. Zapravo, dobrobit – kao postizanje što višeg standarda – praktično se može smatrati primarnim ciljem društvenog razvitka. Živeti, Tajo moja, ne znači ništa drugo do ne biti u oskudici, a sve ostalo dodale su religije. Jedini problem u ovom nastojanju je pitanje kako je blagostanje raspodeljeno, tj. da li je koncentrisano u malom broju ruku, ili je pak, po mogućstvu, razdeljeno ravnomerno unutar čitave zajednice. Rešenje je u iznalaženju sistema koji upravlja raspodelom dobara na način da u njemu nema zakinutih, a ono nije jednostavno.

No ukoliko je to taj istinski, nepatvoreni ideal kojem ljudsko društvo uistinu teži, tada ne bi smelo da dođe do posteriorne aprecijacije onog pređašnjeg društvenog stanja koje je, baš kao i ono potonje, posegnulo za potpuno istim merama u cilju dokidanja postojeće nejednakosti društvenog kantara. Isprazno lupetanje? Pa da vidimo...

Vojvođanska sela posle revolucije za tebe su problematična, Tajo moja, je li? Po čemu? Po sprovedenoj drugoj agrarnoj reformi? Zaboga, pa ona samo predstavlja logični nastavak odavno započetog ekonomskog procesa egalitarizacije seljaštva koji je započet nakon I sv. rata. Eksproprijacija zemlje bez naknade vlasnicima, Tajo moja draga, prvi put je uvedena u primarno vreme stvaranja Kraljevine SHS (potonje Kraljevine Jugoslavije) revolucionarnim okončanjem izrabljivanja neposrednih proizvođača baziranog na feudalnom polufeudalnom i veleposedničkom eksploatisanju istih, a posredstvom legitimnog zakonodavnog akta od 27. II 1919. kojima je proklamovano raskidanje kmetskog odnosa, a kmetovi proglašeni titularima svojine nad zemljom nad kojom su vlasništvo do tada imala druga lica! I to je, o Gospodnja voljo, sve u najboljem etičkom redu!

Pominje li iko danas, npr. Časnu materijalnu nadoknadu Vaseljenske Imovinske Nepravde očevidno učinjene Habsburškome domu vrlom, mila moja Tajo, te zlosrećnim strancima koji u posed zemlju dobiše od ove Uzvišene Kuće, budući da 419 veleposeda sa 775.000 hektara od zlosrećnih 419 veleposednika vlasti nove uzeše i bezemljašima razdeliše, od toga 542.600 onih vojvođanskih, a bez ikakve nadoknade novčane? Ta je li to pravda zemaljska, Tajo moja? Ta zar tako, po prokletome modelu komunjarskom, radi neke tamo buduće sreće šugavih seljaka koji se ni potpisati na tapiju ne znadoše, te zarad tamo neke produkcije blago zemaljsko tako mačem deliti, a Tajo moja? Gde će duša i državi i onima nesrećnicima, svoj jadovnoj 93 hiljadi skupa! Amo zemlju carsku, nazad u povraćaj Božijim vlasnicima pravednima – dosta je sa komunjarstvom bilo! Oteto – prokleto!

A šta tek za onaj uredbeni državni jad od 22. VII 1919. da se kaže – ta zar deložiranim kmetovima – priorcima, pridržnicima, prisjevnicima, napoličarima i ćesimlijama... ja, i hercegovačkim četvrtarima šugavim! – da plodove zemlje bez isplate vlasnicima beru? Aoj, Bože – ima li te?

Ta zar preostalih 807 veleposeda sa 1.243,1 hiljadom hektara Zakonom likvidirati u 1929. godini XX veka? Neka državna poljoprivredan dobra nalik onim komunjarskima u onoj Uniji Sovjetskoj formirati – zar toga da u jednoj Kraljevini bude? Neće, vala! Ići će Oto naš u Strazbur, da nauči te divljake šta je svojina i kako se zemlja uzima! Živa je jošte reč carska i plemenitaška, nego šta! Ne interesuju nas, vlasnike prave i legitimne, ni oni šugavi dobrovoljci, svih njih 14.383 u Dunavskoj banovini opstojećih, ni onih 5.300 kolonista drugih vrsta, ni 67.884 pomesna interesenta – zemlja je naša, po Božijemu i Ljudskome zakonu! I biće naša opet, ako sreće i pravde bude bilo! Pogani balkanska, što bi sve džabe od poštena sveta da uzimaš!!!

Znam ja šta misliš Tajo – serenda Bibli sve u šesnaest...da, ali juridički potkovano! O etičnosti da ni ne govorimo... ta imovinska pravda najvažnija je pravda! Koja je jednaka za sve – ili je nema! A to je tek početak, Tajo moja...

Šta reče ono, Tajo? Čišćenje tavana neko spočitavaš? Čišćenje tavana Tajo, jašta, osobito u slučaju kada je u pitanju društveno biti ili ne biti! Zna se – svako istinski demokratsko društvo suočeno sa smrtnim iskušenjem lišava na pravedan i balansiran način svoje građane viška privatne im svojine, a zarad očuvanja onog zajedničkog dobra, Res Publica-e, koja jedina kadra jeste da obezbedi svima potrebni društveni okvir koji demokratskoj individui obezbeđuje faktičku materijalnu egzistenciju.

Atomizovani pojedinac XVIII veka bez zajednice, bez srodnika, bez tradicije i bez produkcionog kolektiviteta je zastarela apstrakcija – zajednica istinski slobodnih pojedinaca nije moguća bez postojanja zajedničkih sredstava proizvodnje i ujedinjene, ciljno usmerene radne snage, a zarad podmirenja životnih potreba koje bi inače ostale nerešene jer ih individuum sam ne može podmiriti. Privremeo odricanje je mera održanja nas samih – to je sve. Ako Individualni entitet ne poseduje svest o potrebi očuvanja kolektivnog produkcionog kapaciteta, pa... moraće se primeniti dozirana represija. To je žalosno nužna, ali potrebna tehnikalija, uzrokovana nedovoljnom razvijenošću ljudske svesti!

Trabunjam? Ne, Tajo moja – samo držim na umu inherentno demokratske primere...

Jesi li čula za izvesnog Frenka Šumaka? Nisi? Ni ne čudi me, ta kako si i mogla – ko još to pamti... Elem, 30. marta 1942. u Valparaizu, Indijana, vojna policija i službenici Odbora za ratnu produkciju upadoše u dvorište g. Šumaka i silom odnesoše 200 000 funti staroga gvožđa koje je on odbijao da proda Vladi po osnovu obaveznog otkupa, a po državno određenoj ceni od 18,75 $ za tonu. Čuli su ga kako je lajao u krčmi „Ako ga vlada hoće, bolje neka pošalje armiju – ja ga neću milom dati.” Držali su ga za reč...



Šumak se nije opirao, jedino se u prisustvu vlasti državne vajkao da je ta gomila metala bila njegovo osiguranje za pod starost...



...no oni ga ne poslušaše i odneše mu sve što je tokom 12 godina vredno skupljao. Kad odoše, onako jadan i u besu, ne shvatajući da u ratnome času država ima prava od podanika svojih demokratsku žrtvu zahtevati – plačući stade gaziti kapu i rukavice svoje...

A šta tek za slučaj tavana gospođe Dženi Boven iz Binghemtona, savezna država Njujork, možemo tek reći? Ta kad službenici Državnog ureda za sirovine na tavan odoše, umalo se ne zaplaka ona u svojoj demokratskoj sreći!



Ovo stanje zatekoše - sa gledišta državnih potreba pravi primer sirovinskog rasipništva čista...



...no kad odoše, nadoknadu u obveznicama državnim u zamenu joj davši, tavan ostade da čist, tek onako, sa personalnim uspomenama preostalim, prosto-naprosto... blista!

E, da – tako je to bilo, Tajo moja, u četrdesetim godinama, u Demokratije Istinske uzoritom Stubu! Pšenicu ili kukuruz, seljaci kući nisu smeli ni da drže, već samo u zadružnim silosima – baš u onom tipu koji od njih komunjare zavereničke uvezoše u staru, dobru socijalističku nam Jugu!

No da se vratim ozbiljnom dijalogu, Tajo moja. Goli otok... žalosni primer pervertiranosti demokratskog načela „manjim zlom u odbranu ideala”. Večni dokaz istinitosti surove socijalne šale Ignjacia Silonea izrečene Palmiru Toljatiju da će se konačna bitka između dobra i zla uvek voditi između komunista i bivših komunista... Jer zaista, Tajo moja, bivši komunisti su problematična deca savremene politike. Oni se pojavljuju na najneobičnijim mestima i uglovima, oni nas vuku za rukav ne bi li i mi osetili ukus društvene nepravde ili poniženja, osećaj nesigurnosti u društvenim krizama, čeznuće za velikim idealom ili ciljem, za verodostojnim intelektualnim vodičem kroz drhtavi lavirint društva.

Da – socijalizam, besklasno društvo, odumiranje države – sve se to činilo odmah tu, iza ugla. Malo ih je uopšte moglo naslutiti krv, znoj i suze koji ih očekivaše. Samom sebi intelektualac preobražen u komunistu izgledao je kao novi Prometej – osim što niko nije očekivao da će i njega za stenu prikovati Zevsov gnev društvenog totaliteta kojem se on javlja kao prepreka u realizaciji njega samog... Pa ipak – ni tu nije bilo mnogo toga novog – sve je to poteklo iz istog lonca neželjene, ali neumitno postojeće društvene potrebe, koja je ipak bila nepotrebno oštra budući da se oslanjala na ono Ničeovsko ljudsko – previše ljudsko... i bazično demokratsko.

Društvena opasnost, Tajo moja, istorijski je već mnogo puta porodila raznolike oblike mržnje uzrokovane strahom, ali nikada ranije kao u XX veku ta energija nije bila kanalisana u divergentne forme organizovanog, kolektivnog ostvarenja. Iako se znalo da rasne predrasude, klasni mitovi i pogrešno shvaćeni ideal dobrobiti većine mogu izazvati slične posledice u različitim delovima sveta, nikada do tada nije bilo evidentno da čak i suštinski netotalitarne, inherentno demokratske ljudske zajednice, mogu da potpadnu pod negativni uticaj ovih tendencija, upravo žudeći da očuvaju tu tako visoko pozicioniranu vrednost boljitka za sve kojeg ograničava jedna uža društvena skupina socijalno divergentnih, ali kolektivnom determinantom povezanih ličnosti. Postojanje te opasnosti nije bilo poznato, ili makar uočeno čak i u najrazvijenijim, socijalno stratifikovanim društvima, u kojima je vrednost ljudske jedinke uvek bila naročito naglašavana kao sam po sebi vredan društveni cilj. Stub Demokratije je opet ponajbolji primer.

Premda je tradicija individualne slobode direktno vezana za pojam SAD kao i vazduh koji se udiše, svest o kolektivnoj ugroženosti nikada nije poprimala ni u jednoj pređašnjoj društvenoj krizi takve pojavne oblike kakvi su se javili početkom četrdesetih. U zemlji koja individualnu, ustavom garantovanu slobodu drži svojim idealom, kažnjavanje osoba koje ugrožavaju taj i takav sistem vrednosti nikada nije bilo tretirano kao socijalna obaveza društva u celini. Iako je par dokazanih nemačkih agenata i izvornih američkih fašista bilo pritvoreno, najambiciozniji pokušaj da im se izrekne društveno posredovana kazna - tzv. Zaverenički proces dvadeset osmorice, okončan je abolicijom. I premda su pojedine novine kao „Socijalna pravda” bile izopštene iz sistema javne distribucije, osobe sa prigovorom savesti, socijalisti, i ostali „asocijalni elementi” američkog društva bili su angažovani u programu javne resocijalizacije posredstvom obaveznog rada, a ne zatvora.

U tužnom kontrastu sa ovom činjenicom, bes čuvara društvenog poretka okrenuo se prema jednoj socijalnoj grupi – Japancima. Neuspešan početak rata po SAD i podozrenje prema jednoj socijalno distinktivnoj grupi poprimilo je manifestacije divljeg straha, ojačanog neformalnim, senzacionalističkim vestima, a koji je poprimio oblike otvorenog fizičkog nasilja upražnjavanog od strane ordinarnih, do tada potpuno nekonfliktnih jedinki.

Pod javnim pritiskom predsednik SAD Frenklin Delano Ruzvelt je februara 1942. administrativnom naredbom ovlastio armiju da UKLONI SVE LJUDE JAPANSKOG POREKLA sa zapadne obale SAD.



Javni vapaj žrtve američke društvene predrasude, baziran na legalističkom konceptu društva

Kao što je to posvedočeno od strane bivšeg državnog sekretara SAD Kordela Hola, čoveka velikog moralnog integriteta, Amerikanci su se zarad očuvanja demokratskog karaktera svog društva okrenuli praksi fašističkih režima. Jer istorija Japanske konfinacije upravo predstavlja najdirektniji primer upotrebnog obrasca akcije iz totalitarnog priručnika!

Postojeća društvena skupina je postala žrtvenim jarcem vojnog poraza na Havajima i pretećeg urušavanja maeričkog društva pod jasnim spoljnim pritiskom. Rasne predrasude, ekonomska zavist, političko mešetarenje i sticanje jeftinog društvenog prestiža postali su isprepleteni sa patriotskim angažmanom. A civilni administratori jednog društva sa dugom demokratskom tradicijom zadovoljili su se da problem reše jednostavnom merom – fizičkom detencijom.



Evidentiranje Amerikanaca japanskog porekla prilikom odvođenja u logor

Više od 117.000 ljudi, od toga 2/3 sa američkim državljanstvom, poslato je iza bodljikave žice, a potom transportovano do realokacionih centara u divljim i za život nepogodnim delovima SAD. Izgubivši bez i najmanje sopstvene krivice, bez suda i presude sopstvenu slobodu, pretrpevši finansijski gubitak od najmanje 40% od ukupne imovine, sa zabranom obavljanja lukrativnih poslova na 12 godina po okončanju inkarceracije, zlosrećni građani, čiji su rođaci u preko 17.600 slučajeva bili borci oružanih snaga SAD, boreći se izuzetno hrabro za svoju demokratsku domovinu na najtežim frontovima (poput onog u Italiji), Amerikanci japanskog porekla nisu mogli da računaju čak ni na pravnu rehabilitaciju –Vrhovni sud SAD je svojom presudom POTVRDIO pravo SAD da u vanrednim prilikama SUSPENDUJE NEOTUĐIVA, USTAVOM ZAŠTIĆENA INDIVIDUALNA PRAVA SVOJIH GRAĐANA. Demokratski – VEĆINOM GLASOVA u Vrhovnom veću.



Koncentracioni logor za Amerikance japanskog porekla, planina Hart, Vajoming – pristizanje administrativnih kažnjenika

Štaviše, svojom odlukom iz 1944 Vrhovni sud je potvrdio da vojne vlasti imaju VOJNU KONTROLU nad civilima, te da u slučaju nacionalne opasnosti i rata izvršna vlast može poiništiti ustavom datu i sudovima garantovanu zaštitu individualnih prava i sloboda. Op trt gevezn zajn!



Fumiko Hajašida i njena jednogodišnja kćer Natali po dolasku u logor

„Realokacioni centar zapravo predstavlja kaznionicu – naoružani čuvari su u kulama sa reflektorima i smrtonosnim mitraljezima, 15 stopa visoke ograde od bodljikave žice, svi obavezni da budu u svojim barakama posle 21 H, gašenje svetla u 22 H. Stražarima je naređeno da pucaju svakoga ko priđe ogradi na 20 stopa. Nikome nije dopušteno da trči do poljskog klozeta udaljenog dva bloka nakon devet uveče, pod ma kojim okolnostima...

Najgori su problemi sa hranom i sanitarijama. Apsolutno nemamo sveđeg mesa, povrća ili maslaca otkako smo došli ovamo... Smrdljivo blato i bare su posvuda. Je li ovo još uvek ista ona Amerika koju smo napustili pre par nedelja?”

Ted Nakašima, 15. jun 1942.



Internirci logora Hart, Vajoming, pozdravljaju zastavu SAD na hladnoći od – 12 stepeni C.

Ovaj tužan događaj predstavlja možda ponajbolji dokaz da su zlo i ljudska nenavidnost prisutni u svakom društvu. Nagon da se u interesu ma i samo pretpostavljenog samoodržanja čine nepravde drugim ljudskim bićim, draga moja Tajo, ne predstavljaju osobenost niti jednog postojećeg društvenog sistema – on je univerzalna, ljudska kategorija.

Ako na to zaboravimo Zver u čoveku odneće prevagu - kad-tad. Bez obzira gde i bez obzira s kim.

Za sada toliko, avaj - još nešto skenirati moram Tajo, a već je uistinu veoma pozni čas – ostaj mi stog zdravo i čilo, vidimo se sutra srećo moja – istorija do tad sačekaće nas!

Elem, vrli moj Popoviću, usudiću se da Vašem Egu podarim jedan omanji savetak:
- Ako mislite da razgovarate onda postirajte manji post, Taja je već ukazala na nedostatak vremena. Za ovaj esej će joj trebati dve-tri nedelje. Budite strpljivi može se sve reći, a da se ne kaže odjednom.
- Ako pak mislite da postirate ovakve postove pomirite se sadbinom da će to biti monolog.
- Inače post je zanimljiv i u mnogo čemu razlog za debatu (jer ima praznina)

Jeste Branko u pravu si, treba mi vremena prvo da pročitam sve navedeno, da ne bude da sam preletela preko Biblijevog teksta i usudila se da komentarišem napamet.
Inače Bibli ovako detaljne argumentacije sam se i plašila, jer ovo će za ostale biti vrlo monotona konverzacija.
Pročitala sam polovinu teksta i moram da ti kažem Bibli da kad bih gledala sve te činjenice teorijski možda bih i mogla da se složim sa tobom, samo što teorija i istoriju baš i ne idu zajedno, a inače istoriju, kao što znamo, pišu razni istoričari, razne strane (oni koji su pobednici, dobitnici, gubitnici, neutralni posmatrači, itd..), da ne budem dosadna kao naši političari...
I dalje me nisi ubedio da Tito treba da spada u velikane navedenog istorijskog perioda.
Inače moram priznati da ja lično ne spadam u one koji smatraju da su pojedinci zaslužni za značajne periode u istoriji naroda, država.
Za mene su velikani oni koji su doprineli opštem dobru čovečanstva, kao što su naučnici, pisci... No to je samo moje mišljenje!

Mislim da Bibli daje veliku ulogu baš pojedincu u istoriji. No, odgovoriće ti on.

Без намере да се удубљујем у полемику, изнећу своје кратко и скромно мишљење о горе поменутој тематици. За мене је најзначајнија личност са ових простора (а и шире ) био и остао Никола Тесла. Али, ако већ споменусте Ј.Б.Тита, морам признати, слагао се неко с његовом политиком или не, подржавао његово политичко делање или не, да је матори био прави махер у свом "послу". Обичан бравар је обележио читаву једну епоху, о којој можемо писати на овај, или пак онај начин.

Za jednu sedmicu preživeo dve avio - nesreće

Holanđanin Rob de Kneht iz grada Dordrehta dugo će se sećati proteklih nedelju dana kada je preživeo dve avionske nesreće.
avion.jpg

De Kneht je prvo preživeo avionsku nesreću na aerodromu u Istanbulu i potom pad aviona turske kompanije "Turkiš erlajnz" kod aerodroma Šipol u Amsterdamu.

On je prošao samo s četiri polomljena rebra, što mu čini smetnje prilikom hoda, ali je presrećan da je među živima.

Prvi nemio događaj zbio se 19. februara kada je avion kojim je putovao za Irak prilikom sletanja u Istanbulu skliznuo sa piste i udario u aerodromsku svetiljku.

Nekoliko dana kasnije, 25. februara, usledio je sledeći, još užasniji dogadaj, kada se Boing 730-800 kompanije "Turkiš erlajnz" koji je saobraćao na liniji Istanbul-Amsterdam srušio na tri kilometra od aerodroma u Amsterdamu.

De Kneht se seća da je čuo kapetana kako obaveštava posadu o sletanju koje će uslediti odmah potom.

Nekoliko sekundi posle toga, De Kneht kao i ostali preživeli našli su se u ledenoj tišini uništenog aviona prikovanog za zemlju u koji je kroz raskomadani trup dopirala dnevna svetlost. Sve se odigralo u trenu.

Izvlačeći se iz Boingove olupine De Kneht nije odoleo da ne napravi dva snimka. "Bez fotografije, niko mi neće verovati", pomislio je.

U bolnici lekari su dijagnostikovali četiri prelomljena rebra. Kada su ga pitali da li su mu rebra bila polomljena pre nesreće, De Kneht je požurio da odgovori potvrdno.

"Rekao sam da jesu iz straha da će me zadržati u bolnici", kazao je Holanđanin a prenele agencije.

"Halal gugl" za surfere muslimane

ImHalal je prvi muslimanski internet pretraživač. Portal opominje korisnike ukoliko naiđu na stranice koje nisu u skladu sa islamskim propisima.

Stranica radi pomoću filtera, koji ocenjuje koliko je uneta reč 'opasna'. Postoje tri stepena opasnosti: ako se unese reč kao "gay" ili "sexy", ImHalal upozorava na treći stepen harama. Reči kao "pivo" ili "svinja" su na prvom haram stepenu.

"Na tu ideju smo došli kada su se moji prijatelji žalili kako ih Google ili Yahoo uvek dovode na stranice koje su seksualnog sadržaja", kaže za "Dojče vele" Reza Sardeha, osnivač firme AZS Media Group koja je pokrenula ImHalal.

Na izradi stranice radilo se sedam meseci. Pretraga se može vršiti na 15 jezika, među kojima su arapski, kineski, turski i engleski.

Ne postoje restrikcije za one koji su zainteresovani za teme kao "dating" (sastanak), niti za pojmove "samoubistvo" ili "magija", za koji se inače smatra da su zabranjeni u islamu. Čak je i reč "hot pants" (vruće pantalone) procenjena kao halal.

Reza Sardeha kaže da stranica treba još da se usavrši: "Mi smo socijalna kompanija, na stranici postoji i ’feedback-button’. Tako korisnici mogu da nam napišu kritiku ukoliko se pojavi nešto sporno".

Nekoliko dana nakon starta internet stranice blogeri su započeli debatu. Neki od njih tvrde da je ta stranica jedna vrsta cenzure.

"To je slobodna volja - svako ko želi neki poseban sadržaj, može da koristi i drugi portal za pretragu. Da bi smo sastavili filter, kolege i ja smo dosta vremena proveli na zabranjenim stranicama (koje su inače haram). Šta ćemo? Takav je život!", kaže Sardeha.

Maje: Neće biti smaka sveta 2012.



Godine 2012. neće biti smaka sveta, tvrdi potomak drevnih Maja, uprkos tumačenjima da majanski kalendar pokazuje da će vreme ovog sveta "isteći" 21. decembra 2012. godine.

Potomak Maja Apolinario Čile Pikstun iz Gvatemale umoran je od brojnih pitanja o kraju sveta.
"Vratio sam se iz Engleske prošle godine i, čoveče, napunili su me (tamo) tim stvarima", kaže on.

Pomenutog datuma okončava se značajan vremenski period za Maje, a entuzijasti su naveli čitavu seriju astronomskih poravnanja koja koincidiraju sa 2012. godinom, uključujući jedno koje se događa, ugrubo, svakih 25.800 godina. Međutim, većina arheologa, astronoma i samih Maja kažu da je jedino što će možda da pogodi zemlju biti meteorska kiša filozofa Novog doba, popularne astronomije, glasina o kraju sveta koje se šire internetom i preko televizijskih emisija, poput one na kanalu "Histori" u kojoj su povezana predviđanja Nostradamusa i Maja. Izgleda da će takvih stvari biti još više.

En Martin sa Univerziteta Kornel, koja vodi veb-sajt "Znatiželjni? Pitajte astronoma", kaže da su ljudi stvarno u strahu od smaka sveta.
"Primamo elektronsku poštu od učenika osnovnih škola koji kažu da su premladi da umru. Pisala nam je i majka dvoje dece koja se plaši da neće videti njihovo odrastanje", kaže Martinova.

Pikstun ističe da teorije o kraju sveta potiču sa zapada, a ne od Maja. Histerija koja okružuje 2012. godinu ima, međutim, nekih arheoloških osnova, uključujući Spomenik broj šest, pronađen tokom izgradnje puta na jugu Meksika šezdesetih godina.
Zapis na kamenoj ploči opisuje nešto što bi trebalo da se dogodi 2012. godine, a što uključuje Bolona Joktea, misterioznog majanskog boga povezanog sa ratom i stvaranjem. Erozija i napukline u kamenu uništile su, međutim, kraj zapisa.
Gilermo Bernal, arheolog meksičkog Nacionalnog autonomnog univerziteta, smatra da poruka zapisa glasi: "On će se spustiti sa neba".
On takođe ukazuje da postoje drugi zapisi Maja za datume koji idu mnogo dalje od 2012, među kojima i jedan koji se tiče 4772. godine. Majanski kalendar počinje 3114. godine pre nove ere, označavajući periode od po 394 godine, poznate kao baktuni. Broj 13 je bio značajan za Maje, a 13. baktun okončava se 21. decembra 2012.

"Maje nikada nisu rekle da će biti smak sveta", kaže Dejvid Stjuart, stručnjak za zapise Maja. "Oni nisu nikad rekli da će se dogoditi nešto loše, one su samo zabeležile buduću godišnjicu".

Međutim, neki navode da su Maje poznavale tajnu kolebanja Zemljine ose koja unešto menja poredak zvezda svake godine. Svakih 25.800 godina Sunce se poravna sa centrom našeg Mlečnog puta tokom zimskog solsticija, kada je Sunce u najnižoj tački na horizontu. To je jedino što će se, prema nekima, dogoditi 21.12.2012.