БЕЛОВИЋЕВИ ДРАМСКИ ПЕДАГОЗИ

Лазић:
Ви сте режију студирали у Лењинграду и Београду. Ко су били Ваши учитељи и у
чему се састојала њихова метода педагогије режије?

Беловић:
Прво сам студирао глуму. Мислим да је то било за мене корисно. Редитељ мора да
осети на себи и кроз себе све проблеме с којима се сукобљава глумац. Да будем
јасан: редитељ не мора да буде глумац, али све глумачке вибрације, кочнице и
страховања морају да му буду блиске и разумљиве. До неких првих сазнања о
режији дошао сам гледајући представе које су режирали искусни мајстори, а много
штошта ми се објаснило у пракси када сам радио с аматерима у Југословенској
армији. У Лењинграду сам студирао на класи Евгенија Гакеља и Владимира
Венгерова. Гакељ је био искусан и мудар редитељ и педагог, дубоки поштовалац
театарске естетике Вахтангова. Професор Гакељ ме је деликатно и поступно превео
из поља глуме у поље режије. Он је успео да разбије у мени отпоре, да ме осоколи,
да развије и конкретизује моју склоност за редитељску активну анализу. У почетку
сам се боље сналазио на читалачким пробама. На другој години студија професор
ме је увео методом импровизација у тајне мизансценирања. Његов асистент
Владимир Венгеров био је један од најбољих ученика Сергеја Ејзенштејна. Он нам
је на вежбама преносио метод свог учитеља. Проучавали смо све компоненте
редитељског стваралаштва. Предавања су била свакодневно, и то по неколико
часова. Било је много динамике и много задатака. Проницању у проблеме режије
много су нам помагали и остали стручни предмети: сценски покрет, ритмика,
мачевање, плес, историја музике, сценографија. У слободним часовима посећивао
сам предавања и на осталим класама режије и глуме. Иако је теорија заузимала
доста места, ипак је већина часова била посвећена практичним вежбама. Изучавала
се сложена технологија редитељског посла: специфика редитељских припрема,
облици рада с глумцем, сложеност посла око осмишљавања сценског простора и,
оно што је најтеже, компоновање целине, поступци који омогућују да се
синхронизују и споје у једну поетску целину многе компоненте представе. Вечери
сам проводио на представама и на концертима а слободне дане у Ермитажу.
Захваљујући ономе што сам чуо и видео изменила су се моја схватања о Систему
Станиславског. Примитивна тумачења Система су ми постала далека; прихватио
сам многе ставове Вахтангова и Мејерхољда. На нашем Институту предавала је
ћерка Мејерхољда. То је била прилика да сазнам праве и битне ствари о раду
великог експериментатора и реформатора савремене сцене. Међу многим врсним
представама имао сам срећу да у концертном извођењу, поводом јубилеја Јурјева,
видим Мејерхољдову режију Љермонтовљеве Маскараде. Та представа је извршила
прави преокрет у мени. Јурјев, који је годинама сарађивао с Мејерхољдом играјући
главне улоге у његовим режијама испричао ми је многе битне ствари о облицима
Мејерхољдовог редитељског рада.
После две године студија у Лењинграду, вратио сам се у Београд. Добио сам
ангажман у Југословенском драмском позоришту. То је било у лето 1948. године.
Тада сам почео да асистирам Мати Милошевићу и Бојану Ступици. Прошао сам
све фазе асистентског рада. Ступица ми је дао интересантан задатак да пре сваке
пробе Љубов Јароваје коментаришем претходну пробу и дајем подстицаје за даљи
рад. Мата Милошевић, мој стари професор из Драмског студија, поклонио ми је
велико поверење дајући ми деликатне задатке у свим фазама рада. Он ме је смело и
ефикасно увео у практични рад. После рада на драми Дубоки су корени, на
Родољупцима и на Пери Сегединцу ја сам био спреман, иако још врло млад, да
започнем самостални редитељски рад. Од јануара 1949. године асистирао сам Мати
Милошевићу на првој глумачкој класи новоосноване Позоришне академије. У раду
са студентима покушавао сам не само да проверим оно што сам научио него да
даље експериментишем и нађем своја сопствена упоришта. У то исто време
преузимам уметничко руководство Академског позоришта у Београду и почињем
са серијом представа које су окупиле најбоље студенте Позоришне академије и
најдаровитије аматере. Академско позориште тада је било веома популаран и
духом експеримента прожет колектив. Заједнички рад с Томиславом Танхофером
значио је такође за мене једно лепо сазнање. Импресионирале су ме Танхоферове
зналачке редитељске припреме. 1952. одлазим у Енглеску у Стратфорд на Ејвону и
похађам Летњу школу Бирмингемског универзитета. Слушали смо најбоље
шекспирологе из целог света. Гледали представе и пробе уШекспировом
меморијалном позоришту. Писали семинарске радове и полагали испите. Сусрет с
енглеском редитељском и глумачком школом унео је ново светло у моја
размишљања о путевима савременог театра. После Стратфорда, упознао сам се са
театрима Лондона и Париза. Од те године моја редитељска путешествија не
престају. Упознао сам на њима многе значајне позоришне уметнике. Неки од њих
су постали моји пријатељи. Од неких сам чуо ствари које не могу да се нађу у
књигама. Шта сам од кога научио, тешко је рећи. Сви смо ми вечни студенти у
школи живота и позоришта.

Лазић:
Које своје режије издвајате као најпотпунија остварења своје редитељске
уметности?

Беловић:
То је веома често и тешко питање. За мене је прекретница моја режија Плуга и
звездаШон О'Кејсија јер сам у њој, први пут у целини, потврдио мисао
Мејерхољда да је веза између живота и уметности као између винограда и вина. Од
те представе, чини ми се, да сам почео да говорим својим гласом, да сам на сцени
почео да причам своје приче и да их се не стидим.
Плугу и звездама додао бих и Таоца Брендана Биена. Ту је слика даблинског дна
скочила на један виши метафорични план који је речито и атрактивно сведочио о
једном свету који се кочопери на ивици атомског рата.
Што се тиче коришћења ироничног поступка у домену комедије, издвојио бих
Никад се не зна БернардаШоа и Капетана Џона Пиплфокса Душана Радовића,
чији сам био и коаутор. Из мојих подухвата у сатири везан сам за Стеницу
Мајаковског, за Мистер Долара и Ожалошћену породицу Нушића. Необичну
радост су ми донеле светска премијера Танга Славомира Мрожека, прво извођење
Крлежине Саломе и Маскерате, Хваркиње Бенетовића, и Христићева драма
Савонарола и његови пријатељи.
Дуго сам се одлучивао да ли после Бојана Ступице да радим Дунда Мароја. Био сам
необично срећан кад ми је пошло за руком да остварим један нови и рискантан
концепт ове наше најбоље ренесансне комедије.
Можда ово издвајање није најбољи метод. Многе сезоне су доносиле плодове, а
понеки промашаји значили су за мене понекад више од неког успеха. Јер у тим
»промашајима« било је зрно будуће сценске истине.
У целини гледано, најзначајнија је моја преокупација домаћим драмским
текстовима, од наше ренесансне комедије и црквених приказања, па све до
најновијих домаћих драмских писаца. Ја сам још давно, као студент, направио свој
избор из наше баштине. Сећам се, био сам покренут Крлежиним чланком поводом
400-те годишњице Тирене, у коме је он медитирао о нашем драмском репертоару.
Мање-више сва дела која сам изабрао поставио сам на сцену. Остаје још неколико
значајних песника, као што су: Лаза Костић, Ђура Јакшић, Иван Цанкар, Тито
Брезовачки. Режирао сам дела која су имала око себе ореол, а још више она која су
неправедно заборављена, или од свог времена потцењена.

РЕЖИЈА ШЕКСПИРА
Лазић:
Ви сте као редитељ на сцену постављали Шекспира. Памтимо Вашу режију Сна
летње ноћи на сцени Југословенског драмског позоришта. Шта је особено у
режији Шекспира за Вас?

Беловић:
Режирао сам поводом 400-годишњице Шекспировог рођења Сан летње ноћи. То је
био мој први и за сада једини Шекспир. Бајка као жанр ме је увек привлачила и ја
сам дуго година експериментисао на сцени »Бошка Бухе« са скаскама
најразличитијих врста, од романтичних до ироничних. Фантастика тог жанра пружа
заиста бескрајне могућности редитељу. У Сну летње ноћи покушао сам да са те
бајке скинем романтичарску хипотеку и да једним комедиографским поступком, у
коме се иронија преплиће с поезијом, објединим различите светове овог
Шекспировог сновиђења. Хтео сам да кроз начин игре објединим занатлије,
виловњаке и дворјане. У једном махнитом темпу завитлао сам збивања, а целу
бајку заоденуо сценографијом и костимографијом која се инспирисала искључиво
елизабетанским сликарством. Иако волим Менделсонову музику за тај комад,
побегао сам од ње. Зоран Христић написао ми је мотиве који су се стилски
уклапали у моју визију те бајке. У то време Јан Кот је извршио огроман утицај на
све редитеље света својим смелим тумачењем Шекспирових дела. Читајући његову
анализу Сна летње ноћи уживао сам у његовој машти, али нисам могао да се
отргнем утиску да он сувише форсира еротику. Покушао сам да идем својим
путевима и да искомпонујем комедију, распевану, духовиту, у славу театра и
његових чаролија.
Мислим да је то био првиШекспир који је код нас играо више од сто пута. Без
икаквих скраћења, цела представа је играна за два сата.
Експериментисао сам с говорном радњом, захтевајући од глумаца пуну
кондензованост. У частШекспировог јубилеја играли смо Сан летње ноћи на
централној прослави у Сарајеву, а затим као ванредну представу на Стеријином
позорју. Приказали смо је у многим градовима наше земље. Нарочито памтим
представе на отвореним сценама, а пре свега у великом парку у Задру. Режирајући
то слојевито песничко дело, за мене је било најбитније да се ослободим грча од
Шекспира. Постоји опасност да из респекта затаји машта. Имао сам, срећом,
изузетне глумце у улогама занатлија, преко тих сцена у којима сам травестирао свој
некадашњи рад с аматерима, дошао сам до оне неопходне уметничке слободе без
које нема бајке, фантастике и смеха.