Preminuo Patrik Svejzi!

Zvezda filma “Prljavi ples” i “Duh”, glumac Patrik Svejzi preminuo je u noći između ponedeljka i utorka posle duge i teške bolesti. Pedesetsedmogodišnji glumac se dve godine borio sa rakom pankreasa, ali je do nedavno vredno radio, pa je tako do nedavno u seriji “The Beast” igrao glavnu ulogu. Glumac je preminuo u svojoj kući okružen svojim najbližima.

Преминуо академик Душан Каназир

БЕОГРАД – Академик Душан Каназир преминуо је у 89. години на Војно-медицинској академији у Београду, пренела је Радио-телевизија Србије.

Каназир је био председник Српске академије науке и уметности (САНУ) од 1981. до 1994. године.

Рођен је 1921. године у Мошорину код Титела. Научни рад посветио је истраживањима у молекуларној биологији. Докторирао је физиолошке науке на Универзитету Либр у Бриселу.

Добитник је многих признања и члан неколико страних академија.

Био је редовни члан Одељења хемијских и биолошких наука САНУ.

Време и место сахране накнадно ће бити саопштени.

Почина Коле Чашуле



На 88 години вечерва почина Македонски романсиер, драмски писател и публицист Коле Чашуле.

Тој е роден во Прилеп во 1921 година. Чашуле бил директор на радио Скопје, уредник на списанијата „Нов ден“ и „Современост“, главен и одговорен уредник на „Разгледи“, и директор на драмата при Македонскиот народен театар.

Еден е од иницијаторите за формирање на друштвото на писателите на Македонија, а бил и негов претседател. Член е и на Македонскиот Пен центар.

Чашуле бил конзул во Канада и амбасадор во Боливија, Перу и во Бразил.

Негови најпознати дела се драмите - Една вечер (1948), Последните гаврани (1950), Задруга (1950), Вејка на ветрот (1957), Бразда (1958), и Црнила (1960), романи - Простум (1970) и книги раскази - Првите дни (1950).

Умро Патријарх Павле




Патријарх српски Павле је поглавар Српске православне цркве. Његово пуно име и титула гласи Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки, патријарх српски Г.Г. Павле. Рођен је 11. септембра 1914. године као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Рано је остао без родитеља - отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и "вратио се кући да умре" кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете "врло слабачко", поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон "предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика", иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.

Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео "на плућима" и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона.

Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

3. децембра 1990. изабран је за патријарха Српске православне цркве. Избор, међутим није прошао лако. Пре свега, обављен је за живота претходног патријарха Германа и то без његове сагласности. Осим тога, његово име се нашло на листи кандидата тек у деветом кругу гласања. Све до тог круга, довољан број гласова за улазак на листу добила су свега два кандидата (епископи Сава и Стефан), а тек у деветом "цензус" је прешао и епископ рашко-призренски Павле. После тога по тзв. апостолком начину бирања, коверте са именима тројице кандидата стављене су на Јеванђеље, архимандрит Антоније их је промешао и потом "извукао" коверат са именом патријарха, најстарији присутни великодостојник митрополит Владислав отворио је коверат и прочитао име. Нови 44. патријарх СПЦ тада је рекао:

„Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.“

Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.

За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и информативна служба Српске православне цркве Православље Прес.

Покренуо је 1993. године у Београду Академију за уметности и конзервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација), следећих година настава веронауке је враћена у школе (2002), као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је 44. поглавар Српске православне цркве.

Preminuo pesnik Dragomir Brajković



Srpski pesnik Dragomir Brajković (62) preminuo je danas u Urgentnom centru u Beogradu, potvrdila je Tanjugu porodica pesnika.
Brajković, koji je bio i član srpske delegacije na manifestaciji "Dani srpske kulture u Temišvaru", koju predvodi ministar kulture Nebojša Bradić, preminuo je od posledica moždanog udara.
Brajković je rođen 1947. godine u selu Pisana Jela, kraj Bijelog Polja u Crnoj Gori.
Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima su italijanska nagrada Padoeus Amoenus za delo "Krvava svadba u Brzavi", nagrada Dušan Kostić za pesničku knjigu "Starostavnik", nagrada Zmaj Ognjeni Vuk za zbirku pesama "Za vekom zalazeći".
Brajković je napisao i Teslin pojmovnik u čast 150. godišnjice rođenja naučnika Nikole Tesle i priredio dve antologije savremene poezije za decu ( izbor pesama za mlade Branka Chopića).
Mesto i vreme sahrane biće naknadno objavljeni.

Preminuo književnik Milorad Pavić

BEOGRAD, 30. novembra 2009. (Beta) - Književnik Milorad Pavić preminuo je u ponedeljak u Beogradu od posledica infarkta u 81. godini, saopštila je porodica tog književnika.

Milorad Pavić bio je pripovedač, pesnik, dramski pisac i član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Njegova dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta.

Pavić je od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Slavu u Srbiji i inostranstvu stekao je romanom "Hazarski rečnik", koji je objavio 1984. godine.

Preminuo Oskar Danon



Juče je u Beogradu u 96. godini života preminuo Oskar Danon, kompozitor i dirigent, posleratni osnivač Beogradske filharmonije i Opere i baleta Narodnog pozorišta, čiji je bio i dugogodišnji direktor

Svojim znanjem, umetničkim i profesionalnim radom doveo je Beogradsku operu i balet u sam vrh evropskog izvođačkog stvaralaštva. Po odlasku iz Narodnog pozorišta ostvario je i značajnu samostalnu međunarodnu karijeru od preko 2000 nastupa u najuglednijim operskim kućama i koncertnim salama širom Evrope, u Americi, Japanu i mnogim drugim zemljama, a snimci njegovih interpretacija velikih operskih i koncertnih dela svetske i domaće muzike sa orkestrima kao što su Londonska i Česka filharmonija i danas su dostupni u produkciji poznatih svetskih muzickih kuća. Bio je stalni gost dirigent Bečke opere, vodio Zagrebački radio orkestar i Slovensku filharmoniju, gostovao po čitavoj bivšoj Jugoslaviji i redovno sarađivao sa operom i orkestrima u svom rodnom Sarajevu. Bio je i profesor na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Dobitnik je velikog broja međunarodnih i domaćih priznanja za umetnički rad i uspeh.

Preminuo Dušan Jakšić



Sa životne scene otišao je i glumac i pevač Dušan Jakšić, nekadašnji prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Jakšić je u nacionalnom teatru proveo dvadesetak godina plodnog, zapaženog rada, od 1971. do odlaska u penziju 1990.

Rođen je u Karlovcu 5. juna 1927, gimnaziju je pohađao u Beogradu, a zatim studirao glumu na Pozorišnoj akademiji u klasi prof. Bojana Stupice. Glumačku karijeru započinje 1950. u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a zatim je bio, i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, Beogradskom dramskom pozorištu i Savremenom pozorištu...

Tumačio je uloge u preko 100 predstava, od kojih su istaknute: Don Kihota u „Čoveku od La Manče“ D. Vasermana), Higinsa u „Pigmalionu“ Dž. B. Šoa, Spire u „Popu Ćiri i pop Spiri“ S. Sremca, čovek s nogom u „Putu oko sveta“ B. Nušića, Kurjaka u „Ivkovoj slavi“ S. Sremca, teča Jakova u „Gospođi ministarki“ B. Nušića, Erla od Rosa i „Magbetu“ V. Šekspira), Rajačića u „Maski“ M. Crnjanskog... Karijeru je završio ulogom grofa Tockog, ljubavnika Nastasje Filipovne u „Idiotu“ F. M. Dostojevskog. Igrao je i u filmovima: „Put oko sveta“ i „Roj“ kao i u televizijskoj seriji ‘Vuk Karadžić“. Veliku popularnost je stekao interpretirajući starogradske pesme, romanse i zabavnu muziku. Snimio je oko osamdeset ploča i kaseta i nastupao na brojnim koncertima u zemlji i inostranstvu. Dobio je više nagrada, među kojima i „Zlatni beočug“ za celokupno delo.

ODLAZAK MIRJANE MARKOVINOVIĆ



U Novom Sadu je iznenada, u 56. godini, preminula mr Mirjana Markovinović, teatrolog.

Rođena je 1954. u Somboru, gde je završila osnovnu i srednju školu, a Pravni fakultet i magistarske studije – Katedra za teatrologiju na Akademiji umetnosti Novi Sad, u Novom Sadu.

Radeći na magistarskoj tezi "Rekonstrukcija predstave Ženidba i udadba Jovana Sterije Popovića u režiji Dejana Mijača, na sceni Narodnog pozorišta Sombor...", želela je da promoviše sistemsku teatrologiju kao nauku i lično zahvali zaposlenima u Narodnom pozorištu Sombor za uzajamni kreativni i poslovni rad u periodu njenog upravnikovanja (1984–1988).

Radila je kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, direktor Drame SNP-a, pomoćnik upravnika za umetničke poslove u SNP-u, direktor Kulturnog centra Novog Sada, direktor Sterijinog pozorja, Novi Sad, urednik Dokumentaciono-istraživačkog centra Pozorja.

Pisala je i objavljivalae naučne i teatrološke radove. Pisala je drame – nije ih objavljivala. Autor je više od dvadeset dramatizacija koje su realizovane na RT Vojvodine i dva scenarija za dokumentarni film.

Pozorišni život Vojvodine izgubio je aktivnog učesnika i poštovaoca.


Komemoracija će se održati u petak, 25. decembra, u 9 časova, u Srpskom narodnom pozorištu.

Ispraćaj je u petak, 25. decembra, u 10.30 časova, na Gradskom groblju u Novom Sadu.


Divna žena i veliki teatrolog. Iskreno mi je žao.

Najmanje rečeno šokiran sam ovom vešću. Otišao je veliki prijatelj našeg pozorišta i veliki čovek. Nikad joj nije bilo teško da uradi za naše pozorište sve što sam je zamolio. A samo pre neki dan razgovarali smo telefonom o tome da je obavestim kada bude repriza Venecijanke koju je toliko želela da pogleda.





Gospođa Markovinović kao član žirija na Republičkom festivalu u Kuli ove godine

Blago rečeno - šokirana sam...

Ova žena je zračila neverovatnom toplinom...

Slava joj.

Posle premijere "Lepih očiju..."