Italijanska renesansa

FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI
KATEDRA ZA SNIMANJE I DIZAJN ZVUKA
PREDMET: ISTORIJA SVETSKE DRAME I POZORIŠTA


RAZLIČITI KOMIČKI ŽANROVI
“ŽABE” I “NAMĆOR” (SLIČNOSTI I RAZLIKE)

Nastavnik:
Student:
Ivan Medenica
Aleksandar Rančić

Beograd, April 2008.

1. Klasifikacija antičke komedije

Naziv komedija (gr. κωμωδια, lat. comedia) je složenica za koju se pretpostavljada je nastala od grčke reči komos (gr. κωμος) „vesela povorka“ i oide (gr. ωδη) pesma. Tvorci komedije su oni učesnici predstave koji su davali intonaciju (exarchontes) pesmama u slavu falusa, u povorci koja se u jednom istorijskom trenutku priređivala u čast Dionisa u dorskim selima, ali koja je sigurno spadala u obrede slavljenja plodnosti u pojedinim godišnjim dobima. U Atini su komedije počele da se prikazuju za vreme svečanosti Lene, januara i februara, a kasnije su uključene u program, Velikih dionizijskih svečanosti. Prikazivanje komedija država je uzela u svoje ruke 465 god. U istoriji atičke komedije razlikuju se tri razvojne faze:
• Stara komedija
• Srednja komedija
• Nova komedija
Stara komedija ispunjava dve poslednje trećine 5. veka. Njeni najstariji predstavnici jesu Hijonid, Magnet, Ekfantid, Alkimen i Eufronije, zatim Kratin, čijom je zaslugom atička komedija dobila definitivan oblik, pa Kratet, Ferekrat, Amipsije, Teleklid, Eupolid, Frinih, Platon komediograf i drugi; a najznamenitiji njen predstavnik jeste Aristofan. Njena radnja je gotovo uvek nekakav pregled događaja poslednje godine, naročito političkih, s mnogo ličnih napada i karikatura. Krajem 5. veka, a naročito u 4. veku, ona se sasvim preobrazila. Politika je zauzimala sve manje mesta u atinskom životu, a publika je postala osetljivija, pa je, mesto krupnih lakrdija i šala, sve više zahtevala finu moralnu istinu, na koju su je naučili tragičari.
Srednja komedija je, uslovni termin kojim se označava komediografska produkcija u Grčkoj između poslednjeg Aristofanovog i prvog Menandrovog dela, što znači otprilike između 380. i 320. god. p.n.e. Iz tog perioda nema nijedne potpuno sačuvane komedije, ali je poznat dosta velik broj fragmenata. Ovi odlomci su sistematski prikupljeni i objavljeni tek u 19. veku. Glavni predstavnici su Antifan, Anaksandrid, Aleksid i Arhip.
Nova komedija, tj. komedija morala i intriga, će uzimati gradivo iz malograđanskog porodičnog i društvenog života, a glavni predstavnici su joj Menandar, Filemon i Difil.



2. O Aristofanu

Aristofan (gr. Aριστοφάνης 450-388 p.n.e.), najznačajniji grčki i uopšte antčki komediograf. O njegovom životu zna se vrlo malo. Još kao mlad počeo je pisati komedije koje nije, kao ni one u kasnijem periodu, prikazivao pod svojim imenom (“Žabama” je didaskal bio Filonid, “Pticama” Kalistrat). Napisao je 44 komedije od kojih je sačuvano 11: Aharnjani, Vitezovi, Oblakinje, Zolje, Mir, Ptice, Lisistrata, Tesmoforijazuse, Žabe, Eklesijazuse, Plut. Njegove komedije su uglavnom dobijale ime po onome što hor u njima predstavlja. Aristofan, među velikom piscima, predstavlja izuzetak po tome što nije izvršio gotovo nikakav uticaj. To se najbolje može objasniti činjenicom da je, bez obzira na izuzetnu vrednost i neospornu umetničku snagu svojih dela, bio i ostao samo jedna lokalna književna pojava, vezana za tle i period, te otuda sasvim nepogodan za podražavanje. Bio je savršeno aktuelan u vreme kada je pisao, kritički angažovan u svim političkim i društvenim incidentima. Ono što on piše je mnogo manje komedija sujetne svakidašnjce, a mnogo više komedija trenutne političke scene. To je razlog njegove neaktuelnosti već u sledećoj generaciji a naročito u potonjim vekovima. Ipak, njegova dela su sačuvana u većem broju od dela drugih pisaca čiji je uticaj na kasniju evropsku dramsku književnost bio daleko veći, kao što su Menandar ili Filemon. Objašnjenje je da tu, kao i uopšte kada je bila reč o tome koja će dela iz antike preživeti, nije bio presudan književni kvalitet već čistota grčkog jezika. Što je jedan pisac, a to je sa Aristofanom bio slučaj, bio bliži klasičnom antičkom jeziku iz 5. i prve polovine 4. veka p.n.e., njegovi izgledi da pretraje za potomstvo bili su veći, pošto bi ga u školama potonjih vekova više koristili, pa i češće prepisivali.


3. O Menandru

Menandar (gr. Μένανδρος 343-291 p.n.e.) je najistaknutiji predstavnik Nove komedije. O njegovom životu nema mnogo podataka. Udaljen iz školske biblioteke, neumnožavan, Menandar bi bio ostao potpuno izgubljen za kasnije generacija da nam ga, bar delom, nisu sačuvali spisi leksikografa, ruševine i grobovi. Polovinom 19. veka počela je serija arheoloških nalaza sa delovima Menandrovih tekstova (“Utvara”, “Parničar”, “Namćor”, “Štit”, “Samljanka”, “Žene odsečene kose”, “Seljak”, “Svirač”, “Laskavac”...). Ali, stvarno veliki trenutak i možda najznačajniji događaj prošlog veka na području nauke o antičkoj književnosti predstavljalo je objavljivanje prve potpune Menandrove komedije ''Namćor'', u Švajcarskoj, marta 1959. god. Napisao je 108 komedija a pripisuje mu se i jedna zbirka aforizama u po jednom stihu koja se u srednjem veku često umnožavala i bila vrlo popularna. Menandrov ugled bio je stabilan za njegova života, ali neuporedivo viši posle njegove smrti. Relativno mali broj njegovih pobeda na festivalima je verovatno bio posledica uzdržanosti njegovog humora i opšte diskretnosti tona. Menandrove komedije su po scenskoj efektnosti zaostajale za delima njegovih savremenika Filemona i Difila, ali su zato kao štivo ostavljale daleko dublji utisak. Kritičari i pisci rimskog perioda i pozne antike su Menandra nebično cenili, a u nekim slučajevima i upadljivo precenjivali.



4. Različiti komički žanrovi - “Žabe” i “Namćor”

Stara komedija je okrenuta aktuelnoj stvarnosti i obraća naročitu pažnju na javne običaje, dnevnu politiku i celokupnu prosvetu, za razliku od Nove komedije sa kojom se rađa, tako reći, građanska drama, a to su doživljaji raskalašne dece i škrtih očeva, srećno razrešeni po shemi zapleta podložnog beskonačnim promenama i ponavljanjima. Stara komedija udara na ljude, ali ih ne ume prikazati onakve kakvi jesu, nego ludo preteruje, i u tome je njena snaga, ali i slabost. U Novoj komediji se beži od bilo kakve klasne podele. Nova komedija uopšte ima simpatije za siromašne i obespravljene, pa čak i za robove. Upadljiva je sklonost ka opštem razumevanju i uzajamnoj dobroj volji, kao i o jasnoj težnji da se svi ljudi smatraju za jednake. Za duhovnu klimu Nove komedije karakteristična je do tada nepoznata popustljivost tuđim greškama i razumevanjima za ljudske slabosti. Takva humana tolerancija i dobronamernost obeležava i odlikuje neke od najlepših Menandrovih likova, kao npr. Gorgijino podnošenje Knemonovih nepodopština u „Namćoru“. Ovakva moralna orjentacija mogla je biti znak duhovne atmosfere koja je u vidu ranih nagoveštaja prethodila hrišćanstvu. Bliskost sa shvatanjima hrišćana se ogleda u izbegavanju mitoloških tema (sem da bi ih ismevali), korišćenju svakodnevnog govora, bavljenju ljudskim problemima i moralnim pitanjima i prelaženje nekih etičkih aforizama u poslovice. Kada je reč o običajima, Stara komedija brani predanje, jer ono, ukoliko ga je prihvatilo opšte mišljenje, nije podesno da se izlaže poruzi, a šiba stvarnu ili prividnu ludost novotarije, prema kojima je nepoverljiv zdrav razum naroda. Napadi pesnika Stare komedije upereni su gotovo samo na demokratske državnike. Nepresušni izvor za podsmevanje bili su demagozi koji su narodu obećavali zlatna brda i time sve više raspirivali njihove prohteve. Oštrica ovih komedija uperena je protiv rata i demagoga („Aharnjanin“, „Lizistrata“, „Mir“), protiv sofista i Sokrata („Oblaci“), protiv nove književne škole („Žabe“). Aristofan se često poziva na gledaoce i uzima ih na nišan. Gledaoci na to, verovatno, nisu odgovarali samo smehom i pljeskanjem, već se katkad, posredstvom glumaca, između pesnika i atinskog naroda uspostavljao dijalog u pravom smislu reči. Nova komedija je odbacila s jedne strane političku satiru, a s druge aluzije na dnevne događaje i konkretne ličnosti. Lične aluzije, kada se i jave, sve su više ismevanje pojedinačnih osoba i nedostataka, a sve manje političkih i državno važnih stavova određenih Atinjana. Objašnjenje ovakvih procesa treba tražiti u društvenim prilikama Atine na prelazu iz 4. u 3. vek. Za komediografe čak nije bilo ni toliko opasno da grde i ismevaju koliko sve što bi oni mogli kazati sada više nije imalo smisla: komedija, i ne samo komedija, nije više bila u položaju da u ma kojem pogledu utiče na politički i društveni život zajednice. Autorima Nove komedije je bilo pre svega stalo da svoju publiku zabave i razvesele, a ne da je šibaju gorkim sarkazmima. Time treba objasniti činjenicu da u sačuvanim komedijama i fragmentima nema neprijatnih elemenata života toga doba, elemenata koji bi za današnje istoričare mogli biti zanimljivi, ali su sa komediografskog stanovišta bili savršeno izilišni. Ta činjenica, opet, objašnjava žašto slike situacija i ljudi u novoj komediji većinom nisu realistične i pojedinačne nego tipične i ublažene opštošću. Ljudi helenističkog perioda nisu bili apolitični već politički događaji i problemi sa čisto umetničkog stanovišta nisu zanimali autore a publika nije želela da o tim stvarima sluša u pozorištu.
Staru komediju, a naročito Aristofanova dela, odlikuje jednostavnost zapleta kao što je to slučaj u komediji „Žabe“, Dionis prerušen u Herakla odlazi u Had kako bi, nezadovoljan savremenim pesnicima, od Plutona izmolio svog omiljenog pesnika Euripida. Za zaplete novoatičke komedije bi se moglo reći da redovno prikazuju neki niz događaja čiji je ishod pretvaranje jedne haotične situacije u kojoj su likovi nesrećni ili ugroženi, u srećnu situaciju gde su likovi srećni. Onog trenutka kada se pomenuti prelaz iz haotične situacije u srećnu izvrši, komedija se završava. Ovde se novoatička komedija znatno razlikuje od one Aristofanovog tipa, gde bi se radnja nastavljala i pošto bude ispunjen uslov za okončanje zapleta. Vidi se, dakle, da su komediografi Menandrovog doba više poštovali osnovni zaplet i da su izbegavali digresije, uled čega su njihovi komadi bili u najmanju ruku koherentniji od, na primer, Aristofanovih dela. Ovo treba objašnjavti s jedne strane uticajem Euripidovih tragedija, a s druge verovatno i Aristofanovih teorija. U novoatičkoj komediji okosnicu radnje redovno predstavlja na ovaj ili onaj način ugrožena ljubav: dvoje zaljubljenih se po pravilu nalaze u opasnosti bilo da budu razdvojeni, bilo da im bude onemogućeno da se sastanu ili stupe u brak. Bilo je neizbežno da u tako uskim tematskim okvirima zapleti nove komedije postanu obeleženi izvesnom jednoličnošću ali i odsustvom originalnosti. Verovatno je da je publika više cenila suptilnost u variranju već iskorišćenih tema nego potpunu originalnost. Što se prologa tiče, on je u Staroj komediji obično duži i raznoličniji od prologa u Novoj. On može obuhvatiti i više različitih prizora, od kojih samo neki daju dispoziciju radnje, dok drugi čine njen sastavni deo. U Aristofanovim „Žabama“ Dionis sa svojim slugom Ksantijom prevaljuje svoj put do Hada. Osim toga, već u tom delu doznajemo po koju političku ili moralnu tezu koju dalje radnja ima dokazati ili oboriti. Kod Nove komedije publika nije više mogla unapred biti obaveštena o predistoriji radnje, a kako su i zapleti često bili vrlo komplikovani nametala se potreba za prologom kao sredstvom da se izbegne nesrazmerno obimna kompozicija. Prolog u Novoj komediji izgovarju božanske ili alegorične ličnosti (npr. u „Namćoru“ to je Pan). Jedna od osnovnih razlika između Stare i Nove komedije zasniva se na odnosu prema elementima natprirodnog, fantastičnog i uopšte irealnog. U 5. veku, pozornicom su se kretali bogovi, alegorična bića ili personifikacije apstraktnih pojmova, životinje su govorile i ponašale se kao ljudi, a mesto gde se radnja dešava nije bilo određeno nikakvim obzirima prema verovatnosti. U Novoj komediji, međutim, božanstva, ako se uopšte pojave, javljaju se samo da bi izgovorili prolog, alegorične i simbolične figure iščezavaju, nema čuda i preobražaja, a radnja se odigrava pod okolnostima koje su vladale u svakodnevnom životu bilo kojeg atinskog građanina. Nova komedija je uopšte poštovala fizičku verovatnost, a ako bi se o nju i ogrešili, to ne bi bilo ni iz daleka onako drastično kao kod Aristofana.
Hor u Staroj komediji ima izrazit pozorišni zadatak, čvrsto je uklopljen u celinu predstave i često se upliće u radnju. Kod Nove komedije hor gubi svaki značaj i nema više gotovo nikakve veze sa radnjom, a da je uopšte postojao znamo samo po tome što u sačuvanim tekstovima, uglavnom na mestima gde u radnji nastupa logičan predah, stoji reč horoú. Funkcija hora u Novoj komediji je bila da razonodi publiku dok glumci predahnu, on je pevao trenutno popularne pesme ili zbijao aktuelne šale. Kod Stare komedije hor je često imao zadatak da stvori onu fantastičnu dimenziju koju je u nekim slučajevima („Žabe“, „Ptice“) sadržavao i sam tekst i koja je prožimala značenje drame i predstave u celini. U to fantastično dvojstvo ljudske i životinjske suštine hora, uklapala se radnja likova lišena kontinuiteta. U njihovoj pojavi ima više elemenata karikature no što je to predviđeno tekstom, mimika im je silovita, veoma živa, ali ne i nužno preterana ili u pravom smislu reči groteskna, kako bi se moglo naslutiti po kostimu pre nego po maski. Tim likovima su, naime, stomak i stražnjica pojačani jastucima, a često između nogu imaju i golemi falusni simbol. Grotesknost je silno dolazila do izraza samo u onim likovima koje možemo nazvati negativnim, to jest likovima koje je pisac, u svojoj polemici o politici i kulturi, uzeo na nišan. S druge strane, hod i kretnje komičara pružale su široke mogućnosti za uživanje u zapažanju i snažnom prikazivanju malih ljudi, i to u njihovim najvernijim, najprirodnijim, najvažnijim stavovima, naravno bez ikakve namere za verističkim preslikavanjem. Kod Nove komedije gube se neverovatne i kitnjaste odežde aristofansih horova, a nestaje i ranije obavezan falus kao izraz direktne veze komedije sa dionizijskim ritualom. Glumci se oblače isto kao i građani u svakodnevnom životu, s tim što ispod odela zadržavaju neku vrstu trikoa sa dugačkim rukavima i nogavicama. Sa mogućim izuzetkom svirača, svi su nosili maske, s tim što su one groteskne bile rezervisane za likove koji su nosioci elementarnije vrste humora, kao što su robovi, kuvari, paraziti ili vojnici. Ti komični likovi su preuzeti iz stare i srednje komedije, tako da i u novoj, kao nekad, ispod odela nose jastuke kako bi delovali što nezgrapnije. Komedija uopšte je povezana sa dionizijskim ritualom i kultom plodnosti. Dok je u doba Aristofana i njegoih prethodnika ta veza bila naglašena skaradnim elementima u govoru, gestu i kostimu, u građanskom svetu Menandrovih komedija to više nije bilo moguće iz razloga pristojnosti.
Za razliku od Nove, kod Stare komedije naglašen je duh životne radosti, a naročito visoko razvijen kult telesnih zadovoljstava. Ovakav duh dolazi do izražaja naročito u eksodama, koje su ritualno zasnovane i predstavljaju vezu sa prvobitnim oblicima komedije kao sastavnog dela obreda proisteklih iz kulta plodnosti. Za Novu komediju karakterističan je izvesni pesimizam, neka vrsta melanholije verovatno proistekla iz saznanja da je sutrašnjica neizvesna. Ovakva turobna raspoloženja najčešće su povezana sa razmatranjima o čovekovoj prolaznosti. Smrt je neizbežna i svakom času sve bliža, a čak ni tokom kratkog postojanja koje mu je podareno čovek ne može biti siguran da će ga sudbina poštedeti svojih svirepih poigravanja. Ova vrsta rezigniranog pesimizma mogla bi se smatrati reakcijom na političku situaciju toga doba, kada je vladala prividna demokratija, gde odlučuju samo lične veze, mito i bliskost onima na vlasti, i gde nesposobni pokvarenjaci potiskuju stvarno vredne ljude. Ovaj pesimizam je verovatno bio utoliko teži ukoliko je doba prave demokratije, kada su (bar uglavnom) odlučivali lična vrednost i zasluge, bilo srazmerno blisko u prošlosti. Pisci se međutim nisu isključivo predavali ovakvim raspoloženjima. Ima i mnogo mesta i fragmenata gde se ukazuje na sredstva za borbu protiv nedaća umesto da im se čovek prepušta. Ljudi treba da se uzajamno pomažu kako bi lakže snosili hirove sudbine, a pošteni da se ujedine u borbi protiv nepravde.

Nova komedija, kao kao finiji tip komedije, je retko izazivala gromak smeh. Humor se najčešće zasnivao na prirodi odnosa ili situacije čije apsurdnosti učesnici nisu svesni. Ovde veliku ulogu igra postojanje prologa, zahvaljujući kojem gledaoci mogu da uživaju i da se smeju, pošto im je poznato ono što ućesnici radnje ne znaju. Sa ovim je povezana komika koja proističe iz dvosmislenog izražavanja: neke reči i rečenice za upućene u spletku imaju jedno, a za one koji ne znaju o čemu se radi sasvim drugo značenje. Drugi vrlo važan izvor komike efekata jesu standardni tipovi. Njihove šale su, kao i njihove maske, bile u okvirima tačno određenih klišea, tako da je svako u pozorištu unapred znao šta od kojeg lika treba očekivati. Publika primitivnijeg mentaliteta možda je više uživala u tome što s uspehom predviđa kakve će šale čuti nego u šalama samim. Smešna preterivanja i groteske, koji se nalaze u tradiciji grčke komedije, nisu iščezli, već su kao komični efekti prešli u isključivi domen nekih standardnih likova, kao što su čankolizi, kuvari ili hvalisavi vojnici. Dosta često, iako ne u onoj meri kao što je to bio slučaj u Staroj komediji, komični efekti postižu se i čisto jezičkim sredstvima, pomoću igre reči, aliteracije i sl. Nova komedija često izaziva smeh tako što parodira dobro poznate stihove ili pasuse iz čuvenih klasičnih tragedija. To, naravno, nije ništa novo, jer je i Aristofan na sličan način zasmejavao svoju publiku, oslanjajući se na njenu književno-pozorišnu obaveštenost. Kod Aristofana se primećuje vrlo naglašena skaradnost kao element humora, satire i izraza uopšte. Ona predstavlja više ili manje svestan izraz drevne vere u životodavnu, a posebno apotropejsku moć skaradnih izraza i radnji, a uvek ostaje gromka, osvežavajuća i duboko zdrava. Tu ima nečeg iskonskog, možda priprostog i grubog, ali sasvim nesumnjivo i u najboljem smislu reči zdravog. Tu se nikada ne oseća ništa nalik rafiniranoj ili čak blago izopačenoj, više ili manje prikrivenoj, golicavoj nepristojnosti. Bio je svestan humornih mogućnosti samog jezika, i koristio ga kao sredstvo za postizanje efekata te vrste. Za razliku od Menandrovih dela, kod Arisofana su naglašene sklonosti prema hiperboli i neologizmu kao i privrženost alegoričnim personifikacijama. Prizori i likovi iz svakodnevne stvarnost, prikazani su često sa naturalističkom vernošću detalja, i stoje naporedo sa neverovatnim svetovima i bićima iz područja sna i mašte. Naizmenično nizanje takvih elemenata ne samo što nije neskladno već, protivno svim načelima klasicističkih poetika, takav spoj postaje svojevrsna, velika i uzbudljiva vrednost. Kod Menandra i njegovih savremenika priroda humora se menja, pre svega utoliko što se potpuno gubi gromka aristofanska skaradnost, čiji su koreni, razume se, bili rituanog karaktera i povezani sa faličkim kultom kao jednim od izvora komedije. Menandrova dela odlikuje građanska pristojnost. Promena u prirodi humora zapravo je tolika da je već bivalo postavljeno pitanje da li dela iz perioda Nove komedije uopšte zaslužuju naziv komedija, odnosno nisu li Menandar i njegovi savremenici prekoračili granice komedije kao žanra, ma koliko one bile široke. Bez sumnje je tačno da u Novoj komediji ima dosta elemenata filosofije, moralisanja i izvesnog sentimentalizma, kao i to da su komični efekti uzdržaniji nego u doba Aristofana, ređi, blaži i u većoj meri zasnovani na podrazumevanju; utoliko, kao i u svetlosti tesnih veza između nove komedije i tragedije euripidovskog tipa. Dramska produkcija u Grčkoj iz doba posle Aleksandrovih osvajanja žanrovski je možda bliža poznom tragičaru Euripidu nego ranom i zrelom komediografu Aristofanu. Nova komedija je ispoljavala izrazitu sklonost prema didaktici i sentencioznosti. Pouke po pravilu nisu naročito duboke, niti se odlikuju posebnom uzvišenošću ili originalnošću. To su svakodnevne mudrosti, zasnovane pre svega na iskustvu, i to na iskustvu onakvih ljudi kakvi su mogli biti likovi nove komedije - jednostavni, pristojni, dobri građani. Tom tipu prosečnih osoba teško bi se i mogla pripisati neka naročito smela, prodorna ili uznemiravajuće originalana misao, a da se time pisac ne ogreši o verovatnost i priličnost u aristotelovskom smislu. Otuda u filosofskom fondu Nove komedije nećemo naći ništa do čega već nije bila došla grčka misao u prošlosti. To su ideje koje se, otprilike, svode na to da treba biti spreman na sve ćudi sudbine i podnositi ih hrabro i smireno; da ništa ne treba uzimati suviše k srcu; da treba izbegavati preterano očajanje i plač koji nije nikad nikome ni u čemu pomogao; da ne treba zahtevati od života više nego što on može da pruži; da treba biti zadovoljan ako čovek u životu nailazi na više dobra nego zla; da treba biti spreman na ljudsku nezahvalnost; da je ljudska sreća promenljiva i nepostojana; da niko ne može opstati ako se tuđi od zajednice; da je iskren prijatelj dragoceniji od svake imovine i sl. Sigurno je da takve preporuke nisu mogle mnogo čemu naučiti gledaoce, niti ih učiniti znatno boljim ili mudrijim. Bila su to prosto utvrđivanja tipičnih i svakodnevnih iskustava. Filosofija Novih komedija je neka mešavina stoicizma i hedonizma. Filosofija koja bez sumnje nije naročito duboka, ali je bila prijatna i nadasve pogodna za književno uobličavanje.


5. Zaključak

Svakako je očito da postulati na kojima se drži antička drama jesu važni jer predstavljaju osnovu i uzor na kome će kasnije nastati commedia dell’arte i mnogi drugi zanrovi (npr. melodrama). Uticaj Aristofana, Menandra i njohovih savremenika se prožima od rimskog perioda i pozne antike pa do današnjih dana. Jasno je da antička komedija nije nešto što će izumreti nego je od krucijalne važnosti za dalji razvitak drame.



6. Literatura

Janković, Vladeta Nasmejana Životinja 1987.
http://en.wikipedia.org/
http://www.theatrehistory.com/ancient/
http://www.tonykline.co.uk/PITBR/Greek/Frogs.htm
http://faculty.fairfield.edu/rosivach/c ... skolos.htm
http://www.wayneturney.20m.com/menander.htm