Fakultet dramskih umetnosti,
Katedra za Menadžment i produkciju
u pozorištu, radiju i kulturnim delatnostima

Milan Grol

kao upravnik, organizator-producent, osnivač glumačke škole 1909. i 1920. i zakonopisac

Profesor: Dragana Čolić Biljanovski
Asistent: Maja Ristić
Student: Iva Mladenović

Beograd, mart 2005.

1. Uvod

Milan Grol pripadao je generaciji Jovana Skerlića, Milana Rakića, Radoja Domanovića, Bore Stankovića, Petra Kočića, Isidore Sekulić. Bio je dramaturg, upravnik nacionalnog teatra, kritičar, prevodilac, pozorišni zakonodavac, stranački prvak, ministar i državnik. Svojim delom je uticao na razvoj i stabilizovanje Narodnog pozorišta u Beogradu. Uspešno je sjedinjavao teoriju i praksu, bio je zaljubljenik u glumce, a istovremeno veoma oštar kritičar. Grolova politička karijera je uticala na to da se zaboravi njegov kulturni doprinos, što se objavljivanjem »Londonskog dnevnika« 1990. godine polako ispravlja. Iz tih razloga, pozorišno delo Milana Grola nije dovoljno poznato. Njegovi dnevnici su do nedavno bili sasvim nepoznati, njegova prepiska, još uvek je rasuta i neistražena, a njegovi prevodi za Narodno pozorište su još uvek neidentifikovani. Kada govorimo o njegovom doprinosu pozorišnom zakonodavstvu, poznat nam je samo u globalnim crtama.

2. Život i rad Milana Grola

Milan Grol rođen je 1876. u Beogradu. Bio je dete zanatlijske porodice i u Velikoj školi u Beogradu završio je redovno školovanje. Maturirao u II beogradskoj gimnaziji, a na Filološkom fakultetu završio je lingvističko-literarni odsek. Položio je profesorski ispit francuskog jezika 1905. U beogradskom Narodnom pozorištu radio je kao sekretar i pomoćnik drmaturga od 1899. do 1900. Nakon toga, odlazi na usavršavanje u Pariz gde proučava književnost, estetiku i pozorišnu umetnost. Vršilac dužnosti dramaturga bio je od 1903.-1906. Bavio se književnom i pozorišnom kritikom u brojnim novinama i časopisima, kao što su Iskra, Nova iskra, Srpski književni glasnik, Dnevni list, Odjek, itd. Bio je đak Dragomira Jankovića koji je od 1903. započeo dugoročniju politiku razvoja Narodnog pozorišta. Na čelo uprave pozorišta došao je i kao politički čovek. On je, naime, bio član Samostalne radikalne stranke koja je bila dosta moćna i pružala mu podršku.
***
Od 1900. do 1902. godine ministar prosvete, Pavle Marinković, Narodnom pozorištu poklanja posebnu pažnju, pa Grol, uz ministrovu pomoć, dobija državnu stipendiju za stručno usavršavanje u inostranstvu. Tog avgusta 1900. Grol je zajedno sa Skerlićem krenuo u Pariz. Aprila 1901. Grolu je odobreno produženje sa odsustva dužnosti za još jednu školsku godinu. Za izučavanje njegovog rada značajno je da su sačuvane pozorišne zabeleške koje je stvarao tokom boravka u Parizu 1900., 1901. i 1902. godine. U njima je Grol opisao svoja zapažanja o osamdeset i devet predstava. Iako je fizički bio u Parizu, njegov duh se uvek vraćao Narodnom pozorištu u Beogradu.

U svojim beleškama često je poredio pozorišne situacije Beograda i Pariza. Najviše ga je brinuo nedostatak glumačkih snaga i to što za većinu uloga iz pariskih predstava nije video mogućnost uspešne podele kod nas. Milan Grol se svestrano bavio proučavanjem pozorišne umetnosti u Francuskoj, pažljivo prateći šta se događa na sceni, kao i sve što je okružuje: pozorišnu zgradu, foaje, salu, publiku, trajanje predstava i pauza između činova i, što je za nas naročito važno, unutrašnju organizaciju teatra, njegovu uređenost, odnos službenika prema publici, popunjenost gledališta. Iako se u svojim beleškama najviše zadržavao na sadržaju dramskog teksta, ocenjivao je i igru ansambla, pratio reakcije publike. Iako je u mladosti Grol veoma radikalan i iskren u svojim kritikama upućenim beogradskom glumištu, to je uvek bilo sa ciljem da se poboljša stanje u prestoničkom teatru i podigne glumačka igra na evropski nivo. Osim tekstova, sačuvani su i Grolovi crteži scenografija u kojima su se izvodile predstave, rekvizite i delova kostimografije. Iz Pariza je povremeno slao i književne tekstove u srpske književne listove i novopokrenuti »Srpski književni glasnik« (1901.). Ministar prosvete Ljuba Kovačević ga je 1902. postavio za »poslovođu Komisije za izradu Projekta Pozorišnog zakona« uz Branislava Nušiaća, Milovana Glišića, Dragomira Jankovića, Pavla Popovića, Ristu Odavića i Milorada Gavrilovića.

U Narodnom pozorištu Milan Grol je sa prekidima proveo petnaest godina. Rad u ovom pozorištu je započeo 1898. kao sekretar i tu funkciju je vršio do 1899. godine. Dragomir Janković postaje upravnik Narodnog pozorišta 6. maja 1903. i Milan Grol biva postavljen za v.d. dramaturga. Kao dramaturg ovog pozorišta, Grol je radio od 1903. do 1906. godine, kada je zbog demonstracija protiv uprave u Narodnom pozorištu, upravnik Janković otišao je sa celom upravom koju su činili, osim Grola, Bogdan Popović i Jovan Skerlić i članovi književno – umetničkog odbora. Uporedo sa radom u Narodnom pozorištu, Grol je predavao u III beogradskoj gimanziji (1904 – 1906), u I beogradskoj gimnaziji (1906 – 1909) i na kraju u II beogradskoj gimnaziji (od oktobra 1910. do januara 1911. ). U svojoj trideset trećoj godini, 17. jula 1909. godine je postavljen za upravnika Narodnog pozorišta. Za njegove uprave dramaturg je stalno bio Milan Predić. Novembra 1909. godine u Narodnom pozorištu osnovao je Glumačku školu. Već marta 1910. godine podneo je ostavku, da bi prvog januara 1911. godine ponovo bio postavljen na upravničko mesto gde će ostati sve do izbijanja prvog svetskog rata 1914. godine.

Za vreme prvog svetskog rata, dok je bio u izgnanstvu, Grol jr bio šef Presbiroa u Ženevi i urednik »Jugoslovenske lige«. Kada je rat bio završen, on je 5. avgusta 1919. godine ponovo preuzeo dužnost upravnika Narodnog pozorišta od Milutina Čekića koji je bio dotadašnji vršilac dužnosti. Pozorište napušta februara 1924. godine. Ipak, njegova ostavka na mesto upravnika nije značila prekid sa pozorišnom umetnošću.


Nastavio je aktivan politički život, postao šef Demokratske stranke, za vreme II Svetskog rata bio ministar jugoslovenske Vlade u emigraciji u Londonu, posle rata bio potpredsednik Vlade. Pored svega, uspeva da izda knjigu »Pozorišne kritike«. Pred kraj života, 1952. godine, uređuje svoju drugu pozorišnu knjigu »Iz pozorišta predratne Srbije«. Preminuo 1952. u Beogradu.

3. Umetnička delatnost Narodnog pozorišta za vreme uprave upravnika Dragomira Jankovića i dramaturga Milana Grola (1903-1906)

Za upravnika Narodnog pozorišta postavljen je Dragomir Janković, i to maja 1903. godine. Već u junu, v.d. dramaturga postaje Milan Grol. Grol i Janković radili su u uslovima dosta povoljnijim od onih u kojima su radili Nušić i Dokić. Posle majskog prevrata, finansijske prilike su bile povoljnije, došlo je do kulturno-književnog poleta, liberalizacije i demokratizacije u društvu. Tokom tri godine, koliko su bili u Upravi, izgražena je određena umetnička politika.

Ono što je bitno je da Grol kao saradnik nije bio samo izvršilac sugestija i ideja već i njihov kreator. Bio je snažna stvaralačka i umetnička individua sa već izgrađenim shvatanjima i težnjama u teatru. Svoje pozorišna razmišljanja pokazuje i kao dramaturg, a kasnije i kao dugogodišnji upravnik. Ono što je Janković tražio od Grola je da osavremeni i učini raznovrsnim pozorišni repertoar, po uzoru na francuska i nemačka pozorišta. Zahvaljujući Grolovom odličnom izboru komada i prihvatanju saveta Književno-umetničkog odbora, ovaj zahtev upravnika je i uspešno ostvaren. Grol se sa velikom ljubavlju posvetio nacionalnom repertoaru i od 1903-1906 redovno su raspisivani kniževni konkursi za originalne komade iz srpskog života i istorije.

3.1 Repertoar

U repertoaru se uočava raznovrsnost dela i pisaca iz raznih epoha i pravaca. Ono što je najčešće presuđivalo pri izboru komada bili su književni i scenski zahtevi, pa se primećuje izvesni plan u umetničkoj politici. Što se tiče nacionalne dramske književnosti prihvatano je bilo ono što se u tom trenutku smatralo za najbolje.

Ivo Vojnović je bio najpopularniji i od domaćih pisaca dobijao najviše prostora u repertoaru. Njegove drame su odgovarale ukusu moderne publike i godinama obnove posle majskog prevrata. Prikazana je i dramska poema Jovana Dučića, »Krunisanje Dušanovo«. Značajni pozorišno-književni i nacionalno-politički događaj predstavlja izvođenje satire «Jazavac pred sudom« Petra Kočića. Veoma dobra šansa da Grol i Janković pokažu svoja znanja i umeća bilo je sastavljanje stranog repertoara. Za vreme te tri godine oni su pokazali da dobro poznaju stranu dramatiku, prate šta se igra na evropskim, a naročito francuskim i nemačkim pozornicama.

Komadi su uglavnom birani prema aktuelnosti ili zanimljivosti fabule, kao i po scenskoj dinamičnosti. I pored zadovoljavanja zahteva publike u izvesnoj meri, u repertoarskoj politici primećujemo nagao zaokret – izvođena su dela Sofokla, Plauta, Šekspira, Molijera, Tolstoja, Ibzena.

Danas je teško procenici koje su ideje bile Jankovićeve, a koje Groloveiz razloga što su mnoge inicijative predstavljele plod njihovog zajedničkog rada. Književno-umetnički odbor u ovo vreme činile su značajne književne i pozorišne ličnosti, koje su svojim znanjem, stručnošću i savetima doprinosili razvoju kvalitetnog pozorišnog života. To su bili Dobroslav Ružić, Bogdan Popović, Pavle Popović i Jovan Skerlić. Janković i Grol su bili ipak najbolja kombinaciju dva veoma dobra stručnjaka u upravi. Oni su čak krajem 19. v zajedno počinjali pozorišni karijeru i sarađivali, Janković kao dramaturg, Grol kao sekretar. Ovo je i doprinelo tome da ova kratka umetnička etapa bude jedna od najboljih u ovom vremenu sve do I Svetskog rata kada se uspeh ponavlja, i to u saradnji Grola sa Milanom predićem.

Dragomir Janković je želeo da u pozorištu zavede opštu i scensku disciplinu. Disciplina je od glumaca dosta slobodno shvatana, i zbog toga je Janković doživeo organizovani otpor glumaca. U spletke protiv Uprave od strane glumaca često je uvlačena i nedovoljno informisana publika. Finansijska kriza u Pozorištu vodila je Upravu ka njenom kraju. Posle demonstracija prilikom predstave »Na dnu« Maksima Gorkog, februaura 1906. godine, ostavku su podneli članovi Uprave i Književno umetničkog odbora.

Kada analiziramo rad Dragomira Jankovića i Milana Grola dolazimo se do zaključka da nijedna pozorišna uprava nije pokazala tako značajne umetničke rezultate. Oni su tada zaista bili najbolji pozorišni stručnjaci. Postoje mišljenja da oni nisu imali intuiciju za scenu i glumu. Ako je to pruhvatimo kao delimično tačno, ipak treba imati u vidu da su u velikoj meri posedovali nepogrešiva kritička merila i sposobnost da osete kucanje novog života, kako u društvu, tako i u pozorištu. U svakom slučaju, tokom njihove uprave, Narodno pozorište uzdignuto je za jedan stepen.

3.2 Milan Grol kao organizator i zakonodavac srpskog pozorišta

Grolov učinak za pozorišnu umetnost u ulozi zakonodavca i organizatora srpskog pozorišta manje je proučavan. On je 1902. imenovan za člana i »poslovođu« Komisije za izradu novog Pozorišnog zakona uz najviđenije ljude toga vremena, pa od tada možemo da pratimo njegovu aktivnost. Grol kaže da je taj pokušaj zakonske reforme bio savremeniji, ali i dalje nedorečen. Kao njegove dobre strane ističe "bliže obeležavanje umetničkog zadatka i pravca rada u Narodnom pozorištu, upućivanje Narodnog pozorišta da sa celokupnom trupom priređuje predstave u unutrašnjosti Srbije, potpuno ukidanje književno–umetničkog odbora, usredsređivanje umetničke i administrativne inicijative u vlasti u jednoj odgovornoj ličnosti, uvođenje pored sekretara – kojim je zamenjen dramaturg – naročitog administrativnog pomoćnika Upravniku u licu inspektora; prvi put uvođenje ugovora za redovne članove, iako ograničeno samo na prvih deset godina službe...."1 Ono što je bila mana ovog nacrta je što je stao na pola puta i u sistemu uprave i u pogledu ugovornih članova. Imao je previše teksta, a nije obuhvatio dosta važnih pitanja. Ipak, bio je napredniji realnijii od predloga iz 1901, mada nije prihvaćen.
Grol, na preporuku upravnika Dragomira Jankovića, 1905. putuje u Francusku na proslavu desetogodišnjice Popularnog pozorišta u Bisangu. U svom obraćanju tadašnjem ministru prosvete, Ljubi Stojanoviću, upravnik ističe da je cilj Grolovog putovanja upoznavanje jednog novog pokreta pozorišne umetnosti kako bi se njihova znanje prenela i kod nas.

______________
1 Jovanović T. Zoran: Pozorišni lik Milana Grola, »125 godina Narodnog pozorišta u Beogradu«, Zbornik SANU, Beograd, 1997., str. 219.


4. Narodno pozorište za uprave upravnika Milana Grola i dramaturga Milana Predića (1909-1910)

Jula 1909. Milan Grol postavljen je za upravnika, a Milan Predić za dramaturga Narodnog pozorišta. Prvi put vodili su pozorište nešto više od osam meseci. Za to kratko vreme nisu mogli da pokažu šta zaista znaju jer su bili ometani raznim neprijatnostima. Imenovani su i novi članovi Književno-umetničkog odbora: dr Jovan Skerlić, Branislav Nušić, Dragomir Janković, koji je tada bio sekretar kraljeve kancelarije, kao i kompozitor Stevan Mokranjac.

''Za osam meseci rada Grol i Predić su pokazali lepe umetničke rezultate: uspostavili su potrebnu scensku disciplinu, neposrednim intervencijama podsticali režiju i igru glumaca podižući tako umetnički nivo predstava, osvežili glumački kadar novim snagama, organizovali nekoliko verlo značajnih i uspelih gostovanja stranih i domaćih glumaca, izveli gostovanje Narodnog pozorišta u Skoplju i Leskovcu i osnovali Glumačku školu.''2

Grol je predložio ministru prosvete Ljubi Stojanoviću da imenuje komisiju za novi predlog zakona o pozorištu. Komisija je stvorena, a njeni članovi su bili Branislav Nušić, Pavle Janković, Rista Odavić, Milutin Čekić, Milan Grol i drugi. Komisijom je predsedavao Andra Nikolić. Ministarstvu upućena prva verzija Projekta zakona o Narodnom pozorištu već početkom juna 1909. godine.

Grola je jako zanimala organizacija modernog evropskog pozorišta, pa je u jesen 1910. godine podneo molbu ministru prosvete Jaši Prodanoviću za desetomesečno odsustvovanje zbog studijskog putovanja koje bi činilo izučavanje pozorišne umetnosti u Francuskoj. Grol navodi da će se posebno posvetiti administraciji i zakonodavstvu što bi mupomoglo da napravi projekat za Uredbu Kraljevskog srpskog Narodnog pozorišta. Pored Pariza, Grol smatra da ća biti korisno da neko vreme provede i u Minhenu.

Molba je odobrena. Posle samo tri meseca, Milan Grol u Beograd šalje elaborat o korenitoj reformi Narodnog pozorišta. Navodi da su za te reforme potrebne sledeće promene: potrebno je obnoviti i pojačati glumačku trupu, neophodan je preobražaj režije, treba utvrditi principe za donošenje repertoara, a sam repertoar književno i jezički prečistiti, kao i poboljšati tehničke uslove za izvođenje dela, dakle, dekor, kostime, mašineriju. Treba izvršiti i reformu tadašnjeg Zakona za koga smatra da je birokratski i zasatreo. Novi zakon treba da bude primeren modernom pozorišnom zakonodavstvu i uređenju, da bude u matreijalnom interesu pozorišta, da ima za cilj poboljšanje materijalnog i moralnog položaja glumaca. Sve u svemu, da bude u interesu postavljanja normi stabilnosti i kontinuiteta u radu Narodnog pozorišta.

Od ministra prosvete i crkvenih dela očekuje da se založi kako bi se doneli novi Zakon i uredbe o Narodnom pozorištu, kao i odobrenje vanrednog kredita za korenite popravke zgrade Narodnog pozorišta. Ove mere ocenjuje kao dve najpotrebnije i najnužnije. U Narodnoj skupštini 27. maja 1911. godine nacrt komisije je usvojen, a Uredba o Narodnom pozorištu kao podzakonski akt 15. juna iste godine. "Tim datumima počinje novo poglavlje u istoriji modernog srpskog pozorišta."3


4.1 Repertoar

Može se reći da u repertoar ne postoji veliki umetnički stil, ali potvrđuje postojanje određenih kritičkih merila. Jovan Sterija Popović i Branislav Nušić zauzimali su najviše mesta u nacionalnom repertoaru koji je obnavljan sa puno ljubavi i planski.

Od osamdesetih godina, pa sve do Prvog svetskog rata dominantno je živo stvaranje domaćeg repertoara. U tom periodu dve večeri bile su posvećene našim značajnim piscima. Jedno Đuri Jakšiću (izvedena je tragedija »Stanoje Glavaš« na dan pesnikove smrti), a drugo Steriji (izvedena je »Pokondirena tikva«, iz istog razloga).

4.2 Glumačka škola

Tokom svog rada u Narodnom pozorištu, posebno vodi računa o zastupljenosti domaćih tekstova na repertoaru. Još od kada je bio u Parizu 1900. posmatrajući francuske glumce čeznuo je za školovanim talentima u našim pozorištima. Za vreme svoje prve uprave, 21. novembra 1909. godine, osnovao je Glumačku školu pri Narodnom pozorištu u Beogradu i tako ostvario svoje pređašnje želje. Praktični deo nastave izvodili su glumci i reditelji: Milorad Gavrilović, Ilija Stanojević i Sava Todorović, a predavanja iz oblasti gramatike, naglašavanja reči i estetike Milan Predić i Dragutin Kostić. Škola je radila samo jedan semestar, pa je zatvorena iz finansijskih razloga.

Milan Grol i Milan Predić podneli su ostavku u vreme kada je od pozorišta trebalo očekivati još veći uspeh. Razlog za to što je jedan manje poznati glumac želeo svoj 25. rođendan da proslavi u pozorištu. Uprava je to odbila, a taj glumac je potom dozvolu za proslavu tražio direktno od tadašnjeg Ministra prosvete, Jovana Žujovića. Ministar mu je dao dozvolu i naredio upravi da se proslava održi, a Grol i Predić su, ne želeći da prihvate naredbu, podneli ostavku.


5. Narodno Pozorište za vreme druge uprave upravnika Milana Grola i dramaturga Milana Predića (1911- 1914)

Stara uprava vraćena je januara 1911. i za upravnika je izabran Milan Grol sa svojim dramaturgom Milanom Predićem. Predić je stupio na dužnost aprila iste godine. Oni rade sve odo izbijanja Prvog svetskog rata. Po mišljenju Borivoje S. Stojkovića njih dvojica su za relativno kratko vreme učinili za beogradsko Narodno pozorište više nego sve uprave zajedno pre njih, mnogo više nego što se uradilo u vreme zajedničkog rada Grola i Jankovića. Ovde se misli na više stvari: ''na svestranu organizaciju i umetničku disciplinu, na poboljšanje finansijske situacije, životni standard glumaca, unapređenje režije, dekorativno-kostimske opreme inscenacija, usavršavanje celog umetničkog sistema rada, pretežno uspešnu pozorišnu politiku, organizaciju gostovanja stranih glumaca i trupa, saradnju sa drugim jugoslovenskim pozorištima, inicijativu za pozorišne zakone i druge važne pozorišne mere.''4 Ovoliki rad svedoči o znanju, sposobnosti, razumevanju i veštini Grola i Predića kao umetničkih rukovodilaca.

Ovo su bile godine društvenog, ekonomskog, kulturnog i kniževnog napretka jer je Srbija oslobođena apsolutističkog režima. Ipsk, potresana je Balkanskim ratovima. Grol je vršio dužnost vojnog cenzora, a veliki deo članova pozorišta je mobilisan. Pozorište je ipak nastavilo da radi. Posle pobede Srbije, raspoloženje za rad bilo je zaista veliko i pozorište 1912/13. beleži jednu od najaktivnijih sezona. Nedugo kasnije, 1914., Austro-Ugarska objavljuje Srbiji rat i pozorište prestaje sa radom.

Srpski glumci i srpsko pozorište nikada nisu toliko verno izražavali težnje , borbu i raspoloženje svog naroda kao u ovim ratnim godinama. "U tim i takvim godinama Grol i Predić su želi svoju najbogatiju i najbolju umetničku žetvu i pokazali se potpuno dorasli zadacima koje su im nametale prilike, potrebe i pozorišna umetnost."5

Uprava je po prvi put angažovala profesionalne reditelje. Za glavnog reditelja i direktora pozornice 1911. postavila je Aleksandra Ivanoviča Andrejeva, bivšeg člana Umetničkog pozorišta u Moskvi i reditelja gradskog pozorišta u Tifilisu i 1912. mladog, talentovanog Milutina Čekića, pisara Ministarstva prosvete. Skoro u isto vreme, Uprava angažuje moskovskog slikara i scenografa Vladimira Vladimiroviča Baluzeka na čije su se dekorativno-slikarske opreme ugledali dekorateri i ostalih srpskih pozorišta.

Tako zahvaljujući inicijativama Grola i Predića Narodno pozorište dobilja stalne, profesionalne reditelje, iskusnije glumce i kvalitetne slikare-scenografe. Od posebnog značaja bila su gostovanja stranih pozorišta i trupa jer je to bio jedini način da srpska publika sazna kakav je umetnički nivo evropskog pozorišta.

5.1 Repertoar

Repertoar pokazuje težnju da se pozorište prilagodi opštem raspoloženju koje je vladalo tokom ratnog perioda. Izvođena su na primer dela Nušića, Jakšića, Milutina Bojića. Što se tiče stranog repertoara, bio je raznovrstan u tematskom pogledu, ali ne uvek biran prema strogim umetničkim merilima. Komadi su obično bili od velike scenske vrednosti, kao i književno efektni.

Za vreme ove uprave su postignuti odlični rezultati u oblasti operske muzike, jer nikada nije izvedeno više značajnih opera. Značajna je i ideja o osnivanju stalne opere u Narodnom pozorištu u Beogradu. Iz repertoara je izbačena opereta i izvođena je samo klasična opera. To je bio vrlo smeo umetnički izbor s obzirom da smo imali nedovoljno pravih operskih pevača. Grol se naročito zalagao da dobije finansijsku pomoć ministarstva kako bi se realizovala gostovanja hrvatske opere u Beogradu.

Narodno pozorište se, do izbijanja prvog svetskog rata, razvilo u veliku umetničku ustanovu koja je dobijala evropske vrednosti. To je postignuto dobrom organizacijom poslova, vrednošću repertoara, solidnijom inscenacijom komada zahvaljujući stručnim rediteljima, slikarima-scenografima i dirigentima-kompozitorima, sastavom i umetničkom vrednošću glumačkog ansambla.

Proglasom mobilizacije, septembra 1912., skoro polovina osoblja Narodnog pozorišta napušta ovu kuću. "Uz ogromne napore Pozorište je nastojalo da nastavi rad, sa ostatkom trupe i improvizovanim tehničkim osobljem. Izvođen je nacionalni rodoljubivi repertoar, uglavnom posle podne i bio je namenjen omladini."6 Posle kraće pauze, predstave su u januaru 1913. nastavljene.
U prvoj polovini jula 1914. pozorište je radilo normalno, a već od jula kada je Gavrilo Princip izvršio atentat na austrijskig prestolonaslednika, pozorište je obustavilo rad naredne četiri godine.


6. Narodno pozorište za vreme treće uprave upravnika Milana Grola i dramaturga Milana Predića (1919-1924)

Ovo vreme je i dalje vreme obnove u kome primećujemo umetničku stabilizaciju kojom se odlikuje svak pozorišna oblast. Ovo poglavlje je jedno od najzanačajnijih i najasdaržajnijih u periodu između dva svetska rata.
Za pozorište je prepravljen je Manjež. Restaurirana je pozorišna zgrada, ustanovljeni su novi sektori, operski i baletski.

'' Ovome treba dodati još i četiri možda najznačajnije umetničke inicijative:

1. zavođenje stručne režije i angažovanje dobrih umetnika u pravom trenutku
2. uvođenje scenografije i dobrih scenografa i dekorativnih slikara...
3. solidnija organizacija glumačke trupe i
4. podizanje opšteg umetničkog nivoa Pozorišta'' 7

Tokom Grolove uprave izvršena je stručna i administrativno-tehnička organizacija i Drame i Opere, podeljene su administrativne i umetničke dužnosti i angažovani prvi značajni saradnici u tim novim telima. Jedna od najznačajnijih tekovina je osnivanje glumačko-baletske škole 1921. godine.

6.1 Repertoar

U prvoj sezoni se primećuje više sigurnosti u kritičkom izboru dela bez obzira na neke ustupke pubilici, dok je u drugoj primetna određena nesređenost. Najviše se potenciraju francuski, a slede ruski i italijanski komadi, dok je domaći repertoar siromašniji. Posebna pažnja posvećuje se starijim piscima kao što su: Đura Jakšić, Laza Kostić, Jovan Sterija Popović, a zanimljivo je to da su njihove drame izođene bukvalno svake sezone. Nastavljena je i tradicija održavanja Sterijine večeri koja je započeta još od vremena dramaturga Dragomira Jankovića.

Kada u celini sagledamo repertoar, zaključujemo se da su izvođena samo ona dela koja su mogla da podignu umetnički nivo Pozorišta i razvitak glume. Ipak, pored komada velike vrednosti, mogli su se videti i zabavni i laki komadi koji su sastavni deo skoro svakog pozorišta. Sve u svemu, u toku šest sezona repertoar sve neprestano poboljšavao, bio je kritički odabraniji, raznovrsniji i aktuelniji.


6.2 Gostovanja i prva turneja Narodnog pozorišta

Glumačka uprava je 1919. podeljena u dva dela Jednu grupu je po Banatu vodio reditelj Milutin Čekić a u ovoj trupi su se, između ostalih, nalazili Pera Dobrinović, Milorad Gavrilović i Mara Taborska. Drugu trupu je vodio direktor Drame, Milan Predić, a nju su činuli Ilija Stanojević, Dobrica Milutinović, Žanka Stokić i drugi. Ova trupa je nastupala po Dalmaciji i BiH. Glumci su svuda oduševljeno dočekivani.

Tokom uprave Grola i Predića bilo je dosta gostovanja stranih pozorišta i trupa od kojih su najveći umetnički događaj predstavljala dva gostovanja emigrantske grupe čuvenog moskovskog Hudožestvenog teatra 1920/21. i 1924-godine. Gostovanje je bilo baš u trenucima kada je to srpskom pozorištu bilo najpotrebnije. Hudožestvenici su uticali na srpske glumce svojom studioznom, realističnom i spontanom igrom, bez patetike, bez rutine, jeftinih efekata. Hudožestvenici su uticali kako na glumce i reditelje, tako i na publiku.

6.3 Grolov memorandum o saradnji južnoslovenskih pozorišta

Grol smatra da, zbog teškoća sa kojima se bore sva južnoslovenska pozorišta, treba stvarati »zajednicu jugoslovenskih pozornica«. On kaže da je to jedini način da se s njihovim skromnim sredstvima ostvare velike umetničke ambicije. Smatra da u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Sofiji nema uslova za razvijanje u širem smislu. On u saradnji između južnoslovenskih pozorišta vidi mogućnost da se poboljša materijalno stanje, ali isto tako i podigne umetnički nivo. On, između ostalog, predlaže:

• uzajamno pozajmljivanje kostima, dekoracija i rekvizite
• sporazumno utvđivanje plana rada i repertoara za jednu sezonu
• pravljenje zajedničkih konkursa za nacionalnu dramu
• zajednička zaštite autorskih prava
• organizovanje gostovanja
• zajedničko zalaganje za podizanje velikog umetničkog konzervatorijuma za obrazovanje pevačkih i glumačkih snaga
• da postoji ista ili slična politika prema stranim umetnicima
• da se stvori prava pozorišna kritika

Kada sagledamo njegove ideje, možemo samo potvrditi opšti zaključak o Milanu Grolu kao ličnosti koja je sveobuhvatno sagledavala pozorišni problem i neprestano tražila rešenja na širem planu.


7. Kritički opus

Milana Grola ima zaista velik kritički opus koga čine eseji, studije i članci koje je objavljivao po brojnim časopisima, kao i naročito značajne njegove dve objavljene knjige: »Pozorišne kritike« i »Iz pozorišta predratne Srbije«. Značajno je da Grol od 1902. godine piše za »Srpski književni glasnik« koji je uređivao njegov profesor s Visoke škole Bogdan Popović. Kasnije Grol sve više piše za Srpski književni glasnik i postaje najpre njegov prvi pozorišni kritičar, a zatim i stalni saradnik 1923. godine. Njegovo ime će se pojavljivati i u mnogim drugim časopisima kao što su: Zvezda, Odjek, Venac. Najpolodniji Grolov period u pisanju pozorišne kritike je do 1914. U tom periodu objavljuje preko devedeset pet kritika i priloga. "Njegovi pozorišni prilozi mogu da se podele na tri temetske celine:
1. pozorišne kritike
2. glumački portreti
3. prilozi o repertoarskoj politici Narodnog pozorišta u Beogradu i njegovim organizacijsko-tehničkim problemima."8

Grolove kritike mnogo pre mogu da se ubroje u literarnu kritiku što može da dovede do zaključka da je više analitički okrenut dramskom tekstu nego scenskoj realizaciji dela i koncepciji predstave u celini. Njegov stav je bio da pozorišna kritika nije trajna i da zato treba da bude književni dokument. Iako je najviše pažnje posvećivao formalno-sadržajnoj strani dela, a svesno zanemarivao scensku realizaciju predstave, ipak je pokazivao istančani smisao za razlikovanje književnosti i teatarske primene književnih dela.

Bio je svestan da literatura i pozorište nisu isto, da je osnovni zadatak pozorišta da daje dobre predstave. Njegovom kritičkom opusu nedostaju duboke analize scenske realizacije, ali dosta nadoknađuje pisanjem knjige »Iz pozorišta predratne Srbije«. Njegovi portreti glumaca su pisani sa analizama psihologije ličnosti i sa elementima umetničkog stvaranja. Grol je studiozno prikazao glumce koji su se uporedo sa njim razvijali.


8. Zaključak

Milan Grol je jedna izuzetno svestrana ličnost. On je bio inteligentan, talentovan i snalažljiv, iznad svega vredan. Dobro je poznavao francusku i evropsku scenu i pozorišnu problematiku, sa posebnim razumevanjem domaćih pozorišnih potreba. Radio je u svim pozorišnim sektorima, bio i inicijator i stvaralac. Dovodio je stručne reditelje i scenografe, zalagao se za usavršavanje glume i uzdizanje umetničkog nivo Narodnog pozorišta. Bitna mu je bila scenska disciplina, pokušavao je da iskoreni rutinski rad i improvizaciju. Nosi najveće zasluge za stvaranje Zakona o Narodnom pozorištu i Pravila o putujućim pozorištima iz 1911. godine kojima su bili rešeni mnogi najznačajniji aktuelni pozorišni i glumački problemi. Učestvuje u osnivanju prve srpske opere i baleta posle I svetskog rata. Pokazao se kao spretan organizator jer uspeva da uskladi rad dramskog, operskog i baletskog sektora. Jedan je od glavnih inicijatora Kongresa svih slovenskih pozorišta i u Beogradu.
Jedan je od najboljih srpskih pozorišnih kritičara, a u njegovim kritikama se osećaju duhovitost, oštroumnost, precizna zapažanja, bogat stil i pozorišno znanje. Pored bavljenja kritikom, bio je i uspešni prevodilac nekoliko drama.

Ovako svestranoj, naprednoj i zaslužnoj osobi definitivno se ne posvećuje dovoljno pažnje. U proučavanju njegovog rada mogli bismo da nađemo rešenja za mnoge probleme koje danas muče pozorište. Milan Grol zasigurno predstavlja kulturološki fenomen i zahvaljujući svojoj upornosti ostavlja duboke tragove u razvoju srpske pozorišne umetnosti i organizovanju nacionalnog teatra.

________________
2 Stojković S. Borivoje: »Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba (Drama i Opera)«, Teatron br.4, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, 1979., str. 407.

3 Jovanović T. Zoran: Pozorišni lik Milana Grola, »125 godina Narodnog pozorišta u Beogradu«, Zbornik SANU, Beograd, 1997., str. 221.

4 Stojković S. Borivoje: »Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba (Drama i Opera)«, Teatron br.4, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, 1979., str. 409.

5 Stojković S. Borivoje: »Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba (Drama i Opera)«, Teatron br.4, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, 1979., str. 409.

6 Olga Milanović: »Početak umetničke reforme Narodnog pozorišta u Beogradu uoči Prvog svetskog rata«, Godišnjak grada Beograda, knj. XXVII – 1980., str. 198.

7 Stojković S. Borivoje: »Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba (Drama i Opera)«, Teatron br.4, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, 1979., str. 573.

8 Jovanović T. Zoran: Pozorišni lik Milana Grola, »125 godina Narodnog pozorišta u Beogradu«, Zbornik SANU, Beograd, 1997., str. 222.

_______________________




Literatura i izvori:


• Grol Milan: »Iz pozorišta predratne Srbije«, Srpska književna zadruga,Beograd, 1952.

• Stojković S. Borivoje: »Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba (Drama i Opera)«, Teatron br.3, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, 1978.

• Stojković S. Borivoje: »Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba (Drama i Opera)«, Teatron br.4, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Beograd, 1979.

• Milanović Olga: "Početak umetničke reforme Narodnog pozorišta u Beogradu uoči Prvog svetskog rata, Godišnjak grada Beograda, knj. XXVII, 1980.

• Jovanović T. Zoran: Pozorišni lik Milana Grola, »125 godina Narodnog pozorišta u Beogradu«, Zbornik SANU, Beograd, 1997.