Последњих година српски поздрав победи, салутирање, уобичајено се врши са три раширена прста: палцем, кажипрстом и средњим прстом, а да се ретко ко упитао шта овај поздрав значи, одакле и од када потиче. Они који су себи заиста поставили ово питање, дошли су до врло неочекиваних сазнања.

Ако питате самозване «стручњаке» од када се овај поздрав користи међу Србима, неретко ће те добти одговор «одувек», а ако их питате шта значи, рећи ће вам да три прста представљају Свету Тројицу. Истинитост ових њихових тврдњи можемо врло лако проверити. Ако је заиста истина да се овај поздрав користи «одувек», за очекивати је да га видимо на сликама старих српских уметника који су дочаравали тренутке из наше славне историје. Ако не ту, а оно барем од када се појавио фотоапарат. Било би врло природно видети одушевљене српске борце после Церске или Колубарске битке, или после пробоја Солунскога фронта како показују три прста. Међутим, таквих слика и фотографија нема.Чак ни у многобројним записима, било историографским, социолишким или етнографским, нигде нема ни словца о та три прста.

У том случају кренимо и даље, према данашњици. Долазимо до Другог светског рата. За очекивати је да ћемо овакав поздрав видети на мноштву фотографија бораца Равногорског, четничког, покрета чији «наследници» највише и користе овакав поздрав. Ипак, ни ту се ама баш ни на једној слици не види да ико показује три прста, нити се и у једном опису неког значајног догађаја помиње да је ико икада показао три прста као знак некаквог одушевљења. Интересантно је да то чак не помињу ни странци који су у то време боравили у четничким јединицама. Нигде ништа о три прста код Срба.

Ипак, успели смо пронаћи неке изворе из времена Другог светског рата, који помињу, или показују овакав поздрав. Изненађује чињеница да ти извори не воде ка српским четницима, или било којим другим српским јединицама, већ на сасвим супротну страну, ка хрватским усташама. Наиме, хрватске усташе, о којима не треба посебно трошити речи, полагали су заклетву своме «поглавнику» пред римокатоличким свештеником са раширена три прста, палцем, кажипрстом и средњим прстом, десне руке. Овакав поздрав хрватске усташе преузеле су од немачких СС јединица, мада се по неким изворима наслућује да су Хрвати овакав поздрав користили чак и у Првом светском рату.

Слично су заклетву полагали и елитни српски одреди у Другом светском рату, одреди Српског Добровољачког Корпуса. Сличност је у томе што се подизала десна рука и што су се мали и домали прст постављали једнако као и код усташа, али ту се свака сличност завршава. И код једних и код других, мали и домали прст су спојени и савијени уз длан, код усташа јер другачије не могу да се рашире остала три прста, а код СДК-а да се покаже једниство Божанске и људске природе у Господу Исусу Христу. Ратници СДК-а су заклетву Краљу Петру II Kaрађорђевићу полагали са спојеним палцем, кажипрстом и средњим прстом, као симболом јединства Свете Тројице, управо онако како се православни осењују часним Крстом.

Порекло оваквог коришћења спојена три прста, као и малог и домалог спојених и савијених на длану, потиче још из четвртога века, и времена Светога Мелетија Архиепископа антиохијскога. У то време су се Хришћани борили са aријанским јеретицима. Између осталога, спор око природе Господа Исуса Христа довео је и до тога да Архиепископ Антиохијски Мелетије руком дочарава присутнима на Сабору тројично јединство Божије. Када је Архиепископ Мелетије спојио три претходно раширена прста, из њих се виде светлост као муња.

Прво раздвајање прстију, «раздвајање Свете Тројице» код Срба десило се почетком деведесетих година прошлога века, и за то је најодговорнији тадашњи вођа опозиције Вук Драшковић. Од времена успона Драшковића Срби заборављају стари хришћански поздрав са спојена три прста и узимају антихришћански са раздвојена три прста. На ово су упозоравали и различити четнички листови у емиграцији, али и разне омладинске националне организације у отаџбини. Остаје нам нада да ће будући нараштаји имати уши да чују упозорења која им данас упућујемо, те да ћемо одбацити овакав начин салутирања и обновити православни поздрав који користимо већ дуже од хиљаду година.

Аутор: Немања Мрђеновић

преузето са Форумтеатра

Zaista dobra elaboracija, koja, međutim, potrebuje jednu malu korekciju – poimence ispravku sledeće tvrdnje:



Polaganje vojničke zakletve podizanjem tri prsta prvi put je uvedeno 1450. godine od strane pripadnika Švajcarske garde (Guardia Svizzera Pontifica - telesne straže Pape), a nakon toga je postepeno uvođeno u čitav niz drugih armija.



Nastavljači slavne, pet vekova duge tradicije – zakletva vernosti pripadnika Švajcarske garde

Razlog za uvođenje istog je duboko simboličan – broj tri u Hrišćanstvu se pod uticajem učenja Pitagorejaca smatra brojem dovršenosti, koja je izražena početkom, sredinom i završetkom, te isto tako i Božanskim brojem koji govori o trojstvu božanskih osobina, ali isto tako i o Hristovom vaskrsnuću, jer je on tri dana proveo u grobu.

Nemački vojnici upražnjavaju polaganje zakletve sa tri podignuta prsta od vremena Fridriha II Velikog, kada je Pruska armija uvela ovaj ceremonijal, koji je kasnije ostao obligatna tradicija u svim narednim epohama, uključujući i savremenu. Evo i konkretnih primera:



Polaganje zakletve pripadnika nemačke Carske armije (Rajhsvera)



Nastavak istog ceremonijala od strane Vermahta...




Te od strane SS-a, internacionalnih SS dobrovoljaca i domaćih saradnika SS-a i Vermahta…



A na koncu i samoga Poglavnika oficijelno nepriznate NDH

No dobro je što se neko setio da načne ovu izuzetno intrigantnu i intelektualno podsticajnu temu. Isprazni mitovi i elementarno neznanje, naime, nikada nikome nisu koristili.

Moj dobri LibrarTy se obradovao što je neko "...načeo ovu izuzetno intrigantnu i intelektualno podsticajnu temu...". Slažem se sa tobom LibrarTy. Ali samo u pogledu teme, ne i naslova i sadržine teksta prvog posta (autor Nemanja Mrđenović, Branko samo preneo tekst na Forum).

LibrarTy zatim dodade da "...Isprazni mitovi i elementarno neznanje, naime, nikada nikome nisu koristili". I sa tim se slažem. U potpunosti. Ali dodajem i sledeće: A intelektualno vešto ukomponovane protivrečnosti i nelogičnosti – ni toliko. Naravno, i ovaj moj dodatak se odnosi na sadržinu prvog posta.

Pročitah tekst "Istina o tri prsta" pažjivo par puta (tako me naučio Upravnik: "Ako ti nešto nije jasno, čitaj ponovo – dok ne shvatiš") Posle nekoliko čitanja i dalje mi ništa ne beše jasno, a već se umorih od čitanja. Još teže mi beše prihvatiti da sam debil, koji ništa ne shvata, pa krenuh u malu analizu tog istog teksta.

Tekst je zaista intrigantan. Nesporno. I tačka. To mu je jedina pozitivna osobina. Ono ostalo se obično naziva: "dnevno-politička (verska) propaganda", "skup logičkih protivrečnosti vešto upakovanih u nebesku brigu za čistotu srpstva", "propagiranje navodno činjenično zasnovane jedine istine, bez ikakve potpore makar u jednoj jedinoj činjenici" i slično.

Pre rezultata te male i brze analize, samo jedna napomena za one koji to do sada nisu primetili: Pozdrav sa tri prsta NE koristim, iz sebi znanih razloga. DakleM, ovim tekstom niti "navijam" za takav pozdrav, niti lično imam nešto protiv njega. Samo pokušavam da shvatim (a nikako ne uspevam) smisao teksta "Istina o tri prsta".

Njegov autor, poštovani čtec Nemanja Mrđenović nam u svom tekstu kaže sledeće: "Истинитост ових њихових тврдњи можемо врло лако проверити. Ако је заиста истина да се овај поздрав користи "одувек", за очекивати је да га видимо на сликама старих српских уметника који су дочаравали тренутке из наше славне историје. Ако не ту, а оно барем од када се појавио фотоапарат. Било би врло природно видети одушевљене српске борце после Церске или Колубарске битке, или после пробоја Солунскога фронта како показују три прста. Међутим, таквих слика и фотографија нема (sva podvlačenja A.I.Đ.).Чак ни у многобројним записима, било историографским, социолишким или етнографским, нигде нема ни словца о та три прста"

E, sad, imam ja dobrog druga, mog dragog LibrarTy-a, koji me naučio da Googlam, Wikipedišem i sl, i posle svega par minuta naleteh na činjenice koje i te kako opovrgavaju gornju tezu poštovanog čteca. To bi bilo, na primer, ovo:

PRVI SRPSKI USTANAK:



Ili ovo: Paja Jovanović – Takovski ustanak:



Jes' da je moj monitor malo umrljan (nataložio se nikotin), ali ja na ovim slikama jasno vidim ne samo tri prsta, već jasno vidim i da su raširena.

'Ajmo dalje. Poštovani čtec Nemanja Mrđenović, u svom tekstu dalje tvrdi: "Долазимо до Другог светског рата. За очекивати је да ћемо овакав поздрав видети на мноштву фотографија бораца Равногорског, четничког, покрета чији "наследници" највише и користе овакав поздрав. Ипак, ни ту се ама баш ни на једној слици не види да ико показује три прста ..."

Dodade poštovani čtec Nemanja Mrđenović i da "Ратници СДК-а су заклетву Краљу Петру II Kaрађорђевићу полагали са спојеним палцем, кажипрстом и средњим прстом...".

Vratih se na prethodni jezičak Firefox-a, kad tamo jasno vidim em da postoji slika gde se vide tri prsta, a, bogme, videh i da ima i raširenih prstiju, ne samo spojenih (slika je sa polaganja zakletve Ljotićevaca):



Ima dalje u tom tekstu i izjava tipa: "Срби заборављају стари хришћански (dakle sad već ne samo pravoslavni) поздрав са спојена три прста"

Googlah ja još malo, pa nađoh i "tipičnog predstavnika" hrišćanstva, al' mora da je "fotograf" požurio, pa ga "slikao" pre nego što je uspeo da spoji prste:



Na svu sreću, poštovani čtec Nemanja Mrđenović je, i pored svega, optimista, tako da se nada da "...ћемо одбацити овакав начин салутирања и обновити православни поздрав који користимо већ дуже од хиљаду година.." (Napomena: Obratite pažnju da poštovani čtec uporno govori o pravoslavnom POZDRAVU, a ne o načinu krštenja ili o zakletvi)

Da ne ispada da čoveka "napadam" samo nekim slikama sa Net-a (možda su ih postavili neki "nepravoverni"), odlučih da razmišljam kao on, jer ću možda tako shvatiti "šta je pisac hteo da kaže", a možda ću i primenom njegovih argumenata doći do prave spoznaje..

DakleM, ako se pravoslavci tako (sa spojenim prstima) pozdravljaju već više od hiljadu godina (Bibli, kad ono beše Velika podela, da ne kažem šizma? Nešto mi stade mozak na momenat,a i pravnik sam, slab sa matematikom), onda najverovatnije, po načinu razmišljanja poštovanog čteca Nemanje Mrđanovića «...за очекивати је да га видимо на сликама старих српских уметника који су дочаравали тренутке из наше славне историје. Ако не ту, а оно барем од када се појавио фотоапарат. Било би врло природно видети одушевљене српске борце после Церске или Колубарске битке, или после пробоја Солунскога фронта како показују три прста".

Isti autor odmah daje i odgovor (to sam uvek obožavao: on pita, on odgovara, a tebi ostaje samo da ćutiš, po principu "nahrani svinje i ništa ne diraj"): «....Чак ни у многобројним записима, било историографским, социолишким или етнографским, нигде нема ни словца о та три прста...» Ni spojena, ni raširena (kaže on).

Na kraju se zainteresovah ko li je, u stvari, poštovani čtec Nemanja Mrđenović, pa "ubacih i njega u bubanj" (čitaj: u Google). I, gle rezultata:

http://www.parohija.org/content/view/14/18/

Ako ste mislili da ću sada analizirati njegove godine, razvojni put stručnog školovanja, za koliko je godina završio neke škole, koliko je godina imao kada je neke škole završio, da li je učio kod kuće ili tokom putovanja, ili tamo, u "dalekom svetu" školice traju kraće nego kod nas, kako je sa srednjom školom uspeo biti učesnik "nekoliko međunarodnih naučnih skupova" i slično – prevarili ste se. Umorih se od ovog pisanja. Ne mogu više da analiziram. Ako Vas baš interesuje, probajte Vi sami odgovoriti na ova pitanja iz njegove biografije.

Samo dve stvari koje prve zapazih.
Prvo, tekst koji prati ''biografiju'' dotičnog, vrvi od pravospisnih grešaka. Rekao bih namernih.
Drugo, pored svega što Aleksa navede, dotični je jedan od onih koji pobegnu 10.000 km od Srbije, a onda se ohrabre da nam dele lekcije.

Izuzetno mi je drago kada se nakon evidentne intelektualne oseke na ovom forumu konačno pojavi neka tema koja svojom intrigantnošću i inspirativnošću podstakne participante istog na intelektualni angažman, koji – barem u teoriji! - treba da pospeši tu danas tako deficijentnu višu cerebralnu aktivnost i sledstvene intelektualne konsekvence kod najšire populacije. Odlično!

Nažalost, u takvim hvale vrednim aktivnostima jedini faktički, a opet vazda prisutni problem predstavlja pitanje tzv. interpretativnog konteksta, koje nikada u potpunosti ne može biti izbegnuto, a koje počesto pervertira sam objekat rasprave, implicirajući istom konotacije koje on objektivno nema, a poglavito usled problematične upotrebe ključnih termina u elaboraciji materije, koja redovito istu zamagljuje i nepotrebno diversifikuje u puke aberacije osnovnog subjekta. Pokušajmo stoga da pobliže analiziramo ovo pitanje na konkretnom primeru ovog tematskog niza.

Analizirajući tekst g. Mrđenovića može se nedvosmisleno utvrditi da istim on pledira za povratak onim po njegovom mišljenju izvorno srpskim, autohtonim, etno-karakterističnim i - generalno uzevši - decidno hrišćanskim oblicima interpersonalne salutacije.

Mora se priznati da je pri tome g. Mrđenović usled nedovoljno striktne terminološke konzistencije objektivno pomešao inače odvojene i nezavisne pojmove, kao što su pozdrav (salutacija), blagoslov (benedikcija) i razrešenje (apsolucija), no ta mu se manjkavost može oprostiti pošto je evidentno nastojao da praćenjem njihovog generičkog (duboko hrišćanskog) toka u kojem su inicijalno bili nerazdvojivi ukaže na odstupanje sadašnje, kvazi-srpske salutativne gesturne prakse od one istorijski i eklezijalno-doktrinarno potvrđene.

U tom delu je, naime, g. Mrđenović potpuno u pravu, budući da je u grko-katoličkim (23 autonomne crkve) crkvama, te pravoslavnim crkvama standardna gestura Trojstva (koja je kao simbolički element istorijski služila u svim prethodno pomenutim svrhama) bila i jeste gestura u kojoj su palac, kažiprst i srednjak spojeni u višnju tačku, simbolišući Oca, Sina i Svetoga Duha, te božansku i ljudsku prirodu Isusa Hrista (dva preostala prsta ruke su savijeni!)



Doktrinarno ispravna tradicionalno Pravoslavna Gestura – palac, kažiprst i srednjak su spojeni

No najlepše od svega tek sada dolazi! Dublja analiza ove problematike nam ukazuje da svi istinski privrženici Ruske pravoslavne tradicije smatrali jesu i smatraju pomenutu gesturu potpuno invalidnom! Izvorna pravoslavna gestura, naime (kojoj su neki od ruskih pravoslavaca- staroveraca i dan-danas privrženi!) obuhvata dva prsta spojena u postraničnu tačku, dok tri ostala prsta ruke ostaju savijena, jer simbolišu dvojnu prirodu Boga! Uvođenje gesture sa tri spojena prsta usledilo je tek nakon tzv. liturgijske reforme Patrijarha Nikona iz 1652, kojom je preuzeta grčko-pravoslavna, u osnovi zapadnohrišćanska gestura.

I zaista - najstarija ikona Hrista Pantokratora – centralna ikona vascele Istočno-pravoslavne crkve iz VI veka n. e. i obligatni reper za sve Hrišćane zaista prikazuje gesturu sa dva prsta:



Hrist Pantokrator – Manstir Sv. Katarine – Sinajska Gora

Tvrdnju potkrepljuje i Mozaik Hrista Pantokratora iz Aje Sofije:



Mozaik Hrista Pantokratora, Aja Sofija – Konstantinopolj – XIII vek

A isto tako i legendarno „Trojstvo” Andreja Rubljova iz 1410. godine:



Andrej Rubljov – Trojstvo, 1410 – Tretjakovska Galerija, Moskva

A za poklonike kasnijih epoha u slikarstvu isto tako i znamenita slika Vasilija Ivanoviča Surikova „Boljarka Morozova”:



Vasilij Surikov – Staroverka Morozova prilikom hapšenja – 1887, Tretjakovska Galerija, Moskva

Iz svega navedenog je evidentno da tradicionalna pravoslavna gestura (zaista najbolji izraz, jer obuhvata sve tri simboličke i upotrebne karakteristike kretnje) ne sadrži isticanje tri odvojena prsta kao simbole salutacije, benedikcije i apsolucije koji su mogli biti uzeti kao funkcionalni element laičkog zaklinjanja, pozdravljanja, ili posvećenja.
Tu je g. Mrđenović savršeno u pravu.

Evolucija originalne simbolike i sam nastanak današnjeg popularnog pozdrava sa raširenim prstima nisu, doduše, obuhvaćeni njegovim srazmerno kratkim eksplanatornim radom, ali ni njegovi osporavatelji nisu bili u stanju da navedu ni jedan neposredni dokaz osim kasnog devetnaestovekovnog romantičarskog pikturalnog lirizma uobličenog u likovnom opusu uvaženog namenskog slikara Paje Jovanovića.

I sledeća konkertna tvrdnja g. Mrđenovića je potpuno korektna:



Zaista – takvih fotografija nema! Ako neko ne veruje, neka pokuša da nađe makar jednu i istu istavi ovde. Predstavljaće originalni doprinos evaluaciji ove problematike, te, iznad svega, nedvosmisleni dokaz da istorijska tradicija salutativne upotrebe tri prsta postoji makar od vremena I sv. rata. No krenimo dalje. Njegova naredna tvrdnja je isto tako zanimljiva za analizu:



Ovde je g. Mrđenović delimično u pravu – pripadnici Ravnogorskog (četničkog) pokreta – zvanično vojnici Kraljevske jugoslovenske vojske u otadžbini – zaista nikada nisu koristili TRI RAZDVOJENA prsta kao simboličku gesturu, ali tri spojena prsta (poput pripadnika starog nemačkog Rajhsvera!) jesu:



Zakletva članova Rudničkog četničkog korpusa spojenim trima prstima – 1943, zaravan Teovac na Rudniku

U najvećem broju foto-dokumentovanih slučajeva, međutim, zakletva ravnogorskih jedinica izvođena je bez posebne gesture – jednostavnim izgovaranjem teksta zakletve:



Zakletva Svrljiške brigade Čegarskog četničkog korpusa – Galibabinac decembar 1943 (Oficir u prvom planu je kapetan Mirko Ćirković)

Stoga da ponovimo još jednom – pozdrav (zakletva) sa tri raširena prsta ne egzistira kao autohtoni element u srpskoj pravoslavnoj tradiciji, a isto tako nije faktografski evidentirano njegovo tradicionalno prisustvo u standardnoj praksi pripadnika srpskih oružanih snaga.

Predstavljalo bi zaista intrigantno intelektualno pregnuće istraživanje eventualnog zapadno-hrišćanskog upliva na njegovu implementaciju, a naročito pak mogućnost unošenja istog u Strojevo pravilo srpske vojske nakon dolaska pruskih vojnih instruktora u Srbiju sredinom sedamdesetih godina devetnaestog veka. Postoje validni razlozi za pretpostavku da je polaganje vojničke zakletve sa tri spojena prsta bilo inaugurisano upravo tada. No ta tema ostaje otvorena za dalju elaboraciju.



Bilo ih je ukupno četiri, dragi moj g. Aleksey. Vi verovatno mislite na onu iz 1054, no za našu temu je esencijalna ona starija, tzv. Fotijska – uslovljena teološkom kontoverzom iz 863. koja je nastala usled spora oko doktrine Filioque (zapadni Hrišćani, baš kao i savremeni, smatraju da je Isus, sin, jednak u svom divinitetu sa Bogom Ocem, dočim stari, originalni Pravoslavci naglašavaju da je Bog Otac jedini primogenitor druge dva entiteta). Dilema je svojevremeno razrešena demokratski – glasanjem, tačnije preglasavanjem, baš kao i u naše savremeno doba...

Pitanje, naravno, ostaje kako je razlika uopšte moguća ako svi Hrišćani ispovedaju Jedno, no te filozofske suptilnosti ostaju tema za neki drugi segment našeg foruma.

Za nas je bitno da Istočni Hrišćani, na osnovu odbacivanja doktrine Filioque ostaju pri gesturi sa dva prsta. Onako kako je bilo upražnjavano u početku.

I konačno, pre kraja ovog malog elaborativnog posta samo još jedna krajnje dobronamerna napomena: u istinski naučno fundiranoj raspravi nema mesta pribegavanju argumentaciji ad hominem. Šta je odnosni gospodin završio od škole, kako je istu završio i gde, gde živi i od čega, odakle se javlja i kako, da li je crnac ili belac, šta su mu po zanimanju bili otac i baba, jede li tunjevinu za doručak, ili pak sve vreme živi na žitnim cerealijama, itd. itd. nije bitno za ovu raspravu. Bitno je jedino da li su njegove bazične postavke utemeljene na validnim, proverljivim i naučno fundiranim temeljima ili pak nisu. Sve ostalo je zamaglivanje teme koje ne doprinosi njenom meritornom i korisnom okončanju.

Za kraj još samo toliko da ni ja lično nikada ne koristim pozdrav sa tri prsta iz doktrinarno-filozofskih razloga, no i nadalje ću učiniti sve da korisno i argumentovano doprinesem evaluaciji ove istinski zanimljive i cerebralno podsticajne teme.

Znate i sami - na nas uvek možete računati.



Stoga do narednog posta, kao i uvek – sve najbolje!

Tačno, slažem se.

Moj post nije ni imao nameru da bude "naučno fundirana rasprava", već samo pokušaj da shvatim "šta je pisac hteo da kaže", jer mi je taj početni tekst, na prvi pogled, bio pun logičkih i činjeničnih kontradiktornosti (ne samo netačnosti), o čemu sam se detaljnije već izjasnio.

No, dozvolićeš mi i da grešim, ili da sam čak i profesionalno deformisan, ali kada nečiji tekst, ili izlaganje, sadrži toliko kontradiktornosti, meni je i te kako bitno to što ti nazivaš "argumentacijom ad hominem", jer me iskustvo uči da se iz toga mnogo može saznati po pitanju iskrenosti motiva i namera, ciljeva koje autor želi postići, i slično, što, barem za mene, nije nebitna stvar.

Prizemnije rečeno, kad neko hoće da me ubedi da je 2+2=5, ja se ne zadovoljavam time što znam da to nije tačno, i ne zadovoljavam se samo time da znam na kojoj stranici kog udžbenika piše da to nije tačno. Mene, nakon svega toga, živo interesuje ko je taj koji hoće da mi proda "rog za sveću", koji su mu motivi takvog nastupa, šta time želi postići i slično. Veruj mi, dragi moj LibrarTy, da u vezi ovog potonjeg je i te kako bitno ono što ti zoveš "argumentacijom ad hominem".

Shvatam ja u potpunosti Vaše stanovište, dragi moj g. Aleksey, ali ne mogu a da ne primetim da u slučajevima odsustva težnje za naučnom evaluacijom problema dolazi do faktičkog gubitka logičke razložnosti, te do njene zamene subjektivnim odnosom prema predmetu, što u krajnjoj instanci dovodi do logičkog paradoksa.

Dokazivati interpretativni, neeksplicitni i potpuno konotativno izvedeni sadržaj nečega kao razložnost po sebi nije moguće u kategorijama racionalizma, kojem – nadam se! – svi ovde težimo. U tom se slučaju, naime, pretpostavka uzima za fakticitet, pa se onda tako dobijeni subjektivistički konstruktiv dokazuje uz pomoć same preliminarne pretpostavke! Racionalno-logički niz pretpostavka – realitet – dokaz tada nema apsolutno nikakve mogućnosti za transformaciju u dokazivi objektivitet.

Logika niza moj utisak (prouzrokovan mojim nerazumevanjem!) = objektivna činjenica zasniva se na načelu paradoksa. A ako se pak paradoks prihvati kao princip rezonovanja, onda se apsolutno sve zamislive tvrdnje nužno moraju smatrati istinitim, budući da više nema kriterijuma (dokazni postupak) po kojima bi se racionalno utvrdila razlika između istine i neistine. A to sigurno nije ono što ovde želimo, zar ne?

Jedini objektivni greh g. Mrđenovića leži u nedovoljno striktnoj terminološkoj doslednosti, te odsustvu navođenja eksplicitnog dokaznog materijala, no imajući u vidu osnovnu svrhu njegovog sočinjenija – podsticanje na kritičku re-evaluaciju uvreženih, ali potpuno nedokazanih popularnih predstava kod pripadnika generalne populacije – te implicitno sugerisani podsticaj čitaocima istog za dalje samostalno istraživanje ove teme, zaista se ne bi moglo tvrditi da su mu namere bile suštinski maliciozne. Naprotiv.

No dobro – važno je to da smo svi mi zahvaljujući sopstvenim naporima naučili dosta toga korisnog i novog. A to je pak ono realno tlo na kojem se jedino može živeti.