Žorž Fejdo

IDEM U LOV

Georges Feydeau:
MONSIEUR CHASSE

Prevod: Dragoslav Andrić


LICA:
MORISE – nesuđeni ljubavnik (po količini teksta i igre njegova bi uloga bila relativno glavna, mada je i niz drugih uloga podjednako efektan). Malerozan, i zato često u situaciji da mora da gubi glavu, ali se nekako ipak izvlači. Ima 30-42 godine, recimo od 38-40.

LEONTINA – (g-đa Dišotel), lepuškasta građanka, koja iz osvete rešava da izneveri muža, mada joj uloga ljubavnice nikako ne leži.Uostalom, i ona će ostati nesuđena ljubavnica. Ima možda nešto više od 30 godina; može da ima i do 40, s tim da izgleda mlađe za svoje godine. Naizmenično plaha i bojažljiva, odnosno, snalažljiva i nesnalažljiva

DIŠOTEL – njen muž. Suviše siguran u sebe i svoju ženu i zato dobija zasluženu lekciju, tim pre što mu savest nije najčistija. Ima oko 45 godina.

KASANJ – seljak koji se lako zbunjuje kada se nađe u centru zbivanja, pa deluje po malo ogorčeno, iako nije za to kriv.Šta može kad mu se uvek desi da naiđe u nezgodno vreme i kaže ono što ne treba. Ima 40-45 godina.

G-đa LATUR – stanodavka, velika pričalica, suviše obuzeta svojom ličnošću i zato tim smešnija. Oko 50 godina, mada može da ima i osetno manje.

BRIDOA - policijski komesar. Prepotentan, mada nezgrapan, iako je u stvari dobričina kome je samo stalo da se napravi malo važan. Može da ima od 35-40 godina, nija naročito važno.

GONTRAN - mladi rođak Dišotelov, 25-30 godina. Ume da iz tuđih neprilika (koje su oni zaslužili) izvuče za sebe korist, ali mora mu se priznati da zato i spasava druge nezgodnih posledica zapleta koji su izazvali.

BABETA – služavka, koja povremeno kaže reč-dve, uglavnom kad prijavljuje neočekivane goste. Njene godine nisu važne, može da bude starija, mada je prevodilac zamišlja kao mlađu.

DVA POLICAJCA - od kojih samo jedan kaže dve-tri vrlo kratke rečenice. Njihove godine su potpuno nevažne.


I ČIN
PRVA SCENA

Mali salon za pušenje u stanu Dišotelovih. Vrata u dnu vode u predsoblje. Levo, u prvom planu, kamin sa ogledalom iznad njega. Na kaminu svećnjaci i šibice, kao i veliki časovnik. Levo od kamina, traka za zvonce. Levo, ukoso, vrata koja vode u Lentinin budoar. Desno, u prvom planu, vrata koja vode u Dišotelovu sobu. Između vrata u prvom planu i proscenijuma, maleni pisaći sto pod čiju je kraću nogu podmetnuta neka broširana knjiga. Na tom stočiću je pribor za pisanje. Na sredini scene ovalni sto, prilično veliki, sa po jednom foteljom sa svake strane. Na stolu pribor za punjenje metaka za lovačku pušku, fišeklija, jedno čanče sa praznim čaurama i drugo sa sačmom. Desno, pored pisaćeg stočića, jedna laka stolica. Levo, između kamina i stola, poveći niski tabure. U dnu, uz vrata, sa svake strane po jedno postolje sa korpom cveća. Između tih postolja i uskih i kosih zidova, fotelje. Na desnoj fotelji jedan muški šešir, a na levoj jedan štap. U kaminu vatra.

SCENA I
LEONTINA, MORISE
(Kad se podigne zavesa njih dvoje sede za stolom, Leontina levo, a Morise desno. Oboje pune čaure za lovačku pušku. Morise podiže pogled u pravcu Leontine, ali ga opet spušta i gleda čaure kao neko ko okleva da progovori, a onda se odluči)
MORISE (Molećivo): Leontina!
LEONTINA (Odrečno odmahuje glavom i ćušne sačmu u čauru koju drži) Ne...! (Dodaje Moriseu čauru. Morise opet spušta pogled, pa joj se opet obrati)
MORISE: Ali kad vas molim...
LEONTINA: Mir! (Pokaže čaure)
MORISE (Puni ih): Ali Leontina, šta vas to košta. Vaš muž ide u lov... Pošto sam mu prijatelj, valjda mogu da vas zamolim da samnom provedete veče.
LEONTINA (Podrugljivo): Znam – do sutra ujutru!
MORISE (Uverljivo): ... do sutra – rano ujutru...!
LEONTINA (Dodaje mu čauru): Dvadeset devet.
MORISE (Uzme čauru i puni je): Dvadeset devet. Zar nemate neku rođaku u okolini grada?
LEONTINA: Imam kumu...
MORISE: Pa lepo! Kad vas muž ostavlja samu, zašto ne biste skoknuli do te kume?
LEONTINA: Dabome – pa da usput malo skrenem i odmorim se u svratištu gospodina Morisea u Atinskoj ulici broj 40.
MORISE (Iskreno): Pa da!
LEONTINA (Podrugljivo): Zar možete da me zamislite kako ulazim sama u stan nekog muškarca...?!
MORISE (Sa ubeđenjem): Kako da ne!
LEONTINA (Podrugljivo): Lepo bogami...
MORISE (Kao da iznosi argument na koji se ne može odgovoriti): Ali kad već nije daleko!
LEONTINA: Najbolje je da o tome sad više ne govorimo.
MORISE (Sa prigušenim besom): Eto kakve su žene! Zahvaljujem nebu što vas nazad vidim razgolićenu...
LEONTINA (Vikne): Šta kažete?
MORISE (Opet sedne): Govorim u prenosnom smislu!
LEONTINA: Sva sreća!
(Ulazi Dišotel, napred, desno)

SCENAII
Isti, DIŠOTEL
DIŠOTEL: (Drži lovačku pušku. Čisteći je stane između njih dvoje, iza stola, licem prema publici) Kako napreduje posao?
MORISE: (Mrzovoljno) Nikako.
DIŠOTEL: Ma nemoj? Šta ti to smeta?
MORISE: Sve. Temperamentnom čoveku kao što sam ja, nije lako kad mora toliko da čeka.
DIŠOTEL (Dobroćudno): Lepo sam ti ponudio da ti pomognem...
MORISE: (Živo) A ne, ti bi mi samo smetao.
DIŠOTEL: Pa da, zato sam i pomislio: ’’Tu je moja žena! Brže će ići bez mene.’’
MORISE: Dabome.
DIŠOTEL: Zašto se onda nerviraš zbog sitnica? Vidiš, ja se ne sekiram zbog ove puške iako nikako ne uspevam da je očistim!
MORISE: Znači da ne znaš kako se to radi.
DIŠOTEL: A ti znaš?
MORISE: Nego šta!
DIŠOTEL: Kaži onda šta treba da uradim
MORISE: (Jednostavno): Pošalji je puškaru.
DIŠOTEL (Pokloni mu se): O, hvala.
LEONTINA: Evo, tu su ti tridesetdve čaure. (Ustane i nosi fišeklije na stočić u dnu, desno)
MORISE (Ustaje): Da mi je znati kako neko može da voli lov! Ja to ne bih mogao da podnesem.
DIŠOTEL: I to mi kaže jedan lekar!
MORISE (Nehajno): Znači, taj pokoljćeš da napraviš kod onog tvog prijatelja, Kasanja?
DIŠOTEL (Živo): Da, da, kao i uvek!
MORISE: Što taj Kasanj ne navrati koji put do tebe?
LEONTINA (Ide desno): Zbilja, nikad te nije posetio. (Iz torbice okačene na naslon jedne stolice izvadi pribor za pletenje i počinje da plete)
DIŠOTEL (Sa izveštačenom dobroćudnošću): Nećete mi verovati, ali taj nikuda ne mrda sa sela.
MORISE: Nije ni čudo. Sigurno želi da zaboravi nesreću koju je doživeo u braku.
DIŠOTEL: Zašto ’’nesreću’’? Samo ne živi više sa ženom i to je sve.
MORISE: A šta, žena ga vara?
DIŠOTEL: E to nije dokazano.
MORISE: Ali je sigurno. Naravno, ja je ne krivim. (Naglašeno, na Leontininu adresu) Naprotiv, treba joj čestitati: ta je žena imala bar jednog ljubavnika. (Leontina skreće pogled, praveći se da ne razume)
DIŠOTEL: Čuo si šta njen muž o tome govori? Muževima takve stvari tek na kraju postaju jasne...! Može samo da se nagađa! A to je baš ono što toliko sekira čestitog Kasanja: što nema dokaze! Jer onda bi mogao da dobije razvod. Ovako, Potrebno je da se obe strane saglase. A pošto se gospođa protivi razvodu...
LEONTINA: Dabome, ona je dobra katolkinja...
DIŠOTEL (Odobravajući): Pa da! Dojadi mi ova puška! Poslušaću te, poslaću je puškaru. (Odlazi ka vratima u dnu scene) Babeta! Babeta! (Izađe da da pušku služavci)

SCENA III
MORISE; LEONTINA
Trenutak čitanja. Leontina sedne za sto desno i vraća pribor za pletenje u torbicu. Morise krupno korača po sobi.
MORISE (Posle pauze, vraća se svojoj fiks ideji): Znači nećete? Pitam vas – prvi, drugi i treći put?
LEONTINA (Umorno uzdahne): Molim vas, ne počinjite ispočetka!
MORISE (Pređe desno): A vi nemojte više da mi pričate kako me volite! (Leontina ćuti, on ode do dna scene, onda priđe stolu okrenut ka publici) Sad ćete možda poreći da ste mi to ikad kazali! (Sumorno) Kao da se ne sećate onoga dana kad je uginuo vaš omiljeni papagaj. I tada, u nastupu iskrenosti, otelo vam se ono: ’’Volim vas!’’
LEONTINA: Svašta se govori u takvim trenucima!
MORISE (Uporno): A ne, izvinite! Tek u takvim trenucima, kad žena ne misli šta govori, ona govori šta misli... Lako je reći ’’volim vas’’ – treba to i dokazati...! Ja lično spreman sam da to i dokažem. A vi? Hajdete, kažite da ste i vi spremni.
LEONTINA (Pogleda ga podrugljivo, a onda pređe levo): Tvrdite da sam vam rekla da vas volim. Bože moj, ja to i ne poričem.
MORISE (Trijumfalno): Eto vidite!
LEONTINA: Pa da... Zašto moje srce ne bi imalo pravo da bira? Najzad, vi ste veoma dopadljivi, privlačniji ste od svih koje znam.
MORISE (Naivno uobražen): Oh.
LEONTINA (Nastavlja malčice podrugljivo): Veoma ste ljubazni, lepo umete da pišete stihove, kao retko koji lekar... (Odlučna) Ali Morise, mada žena može da raspolaže svojim srcem, jedna supruga ne može da raspolaže sobom kao ženom, jer supruga pripada samo svome mužu.
MORISE (podrugljivo): Eh, samo zato što matičar to zahteva...
LEONTINA (Odlučno): Nije važno. Dok god budem verovala da se moj muž drži svoje zakletve, ni ja neću izneveriti svoju zakletvu. Ali ako bih se slučajno uverila da me muž vara, da ima ljubavnicu, kunem vam se da bih vam sama došla i rekla: ’’Morise, osvetite me!’’
MORISE: (Sa ushićenjem): Stvarno!? Ah Leontina!
LEONTINA (Preseče ga): Ali, ja vrelo dobro znam da je ta pretpostavka nemoguća... (Priđe kaminu)
MORISE: Slažem se! I ja sam siguran da mu je savest čista.
LEONTINA: Zar ne?
MORISE: Da, da, jer... Kad Dišotelu savest zbilja ne bi bila čista ne bi valjda bio tako nespretan!
LEONTINA: (Prilazi mu): Kako? Na šta mislite?
MORISE (Odvoji se od stola): Šta ja znam... eto, na primer, pre neki dan vam je doneo punu torbu divljih zečeva i kunića.
LEONTINA (Nervozno): Otkud znate?
MORISE (Hladno): Čitajte zoologiju... (Menja ton) Samo se na jednom mestu mogu naći zajedno te dve vrste glodara.
LEONTINA: Možda je baš tamo i išao da ih traži?
MORISE: Pa da, tamo gde se prodaju! (Pomeri se desno)
LEONTINA (Prilazi mu): Zar je moguće? Ah! Objasniće mi to gospodin Dišotel! (Odlazi desno pozadi)
MORISE (Malo iza nje): Ah Leontina, nećete valjda to sad da mu kažete?
LEONTINA: Da neću možda da se ustručavam?
MORISE: Zaboga Leontina, pa to nema nikakvog smisla, ja... (Vidi Dišotela koji ulazo s desna)... ja idem! (Krene ka vratima u dnu)

SCENA IV
Isti, DIŠOTEL
DIŠOTEL (Na pragu): Šta? Već odlaziš?
MORISE (Zbunjen): Ne, ne... pa da! Kako si?
DIŠOTEL (ode malo pozadi): Zašto me to pitaš? Zar se nismo maločas videli?
MORISE: Pa da, naravno, ali znaš, od tada... E, pa sad zbogom! (Uzme svoj štap)
DIŠOTEL: Zbogom! Samo, napolju pada kiša... Hoćeš da ti dam kišobran?
MORISE: Hvala, imam šešir. (Izađe gologlav)
DIŠOTEL: (Priđe malo napred): Šta mu je sad odjednom? (Popreko gleda) A i ti... što si se namrštila?
LEONTINA (Kiselo): Maločas sam... naučila nešto što svake udate žene nikako ne bi smele da gube iz vida.
DIŠOTEL: A to je?
LEONTINA (Malo mu priđe): Tamo ghde ima kunića, nema divljih zečeva i obrnuto...
DIŠOTEL (Podrugljivo): Interesantno!
LEONTINA: Više nego što misliš! Jer, da si to znao, ne bi mi iz lova doneo torbu punu divljih zečeva i kunića. Ja to do sad nisam znala! Srećom, tu je bio Morise, koji mi je, kao obrazovan čovek, otvorio oči i objasnio mi ponašanje moga muža!
DIŠOTEL: Ništa ti on nije objasnio... Ta njegova predavanja iz zoologije samo će te zbuniti. Kažem ti, nema nikakvog razloga, ama baš nikakvog, da...
LEONTINA: Ma nemoj? E pa lepo. Dokaži mi da nema razloga, dokaži ako možeš!
DIŠOTEL (Savršeno mirno): Kao da je to teško!
LEONTINA (Sedne za sto): Molim, dokaži!
DIŠOTEL: Ta kad hoću da lovim divlje zečeve, idem tamo gde ih ima, a kad hoću da lovim kuniće idem...
LEONTINA (Počinje da shvata): ...ideš tamo gde ima kunića!
DIŠOTEL: Pa razume se!
LEONTINA: Ah mili moj, a ja sam posumnjala...
DIŠOTEL (Komično uvređen): Posumnjala si u svog muža, a nisi posumnjala u njegovog prijatelja.
LEONTINA: Ah! Oprosti, sve je to Moriseovo maslo! On mi je sve to uvrteo u glavu!
DIŠOTEL: Gad jedan! Zato je bio onoliko zbunjen kad je odlazio... Čak je zaboravio i svoj kačket. (Pokaže šešir koji je Morise zaboravio).
LEONTINA: Prosto je izgubio glavu!
DIŠOTEL: Gde će sa kačketom...? A sad, obećaj da ti takve gluposti više neće pasti na pamet... Hajde, poljubi me! (Ljube se)
MORISE (Zbunjeno se ušunja kroz vrata u dnu i ide levo od stola): Ja sam! Zaboravio sam kačket.
DIŠOTEL: Primetio si?
MORISE: Nisam ja. Jedan moj poznanik.
DIŠOTEL: Morise...!
MORISE: Idem.
DIŠOTEL: Morise, šta si to napričao mojoj ženi?
MORISE: Ja? Ali dragi moj, ja sam samo...
DIŠOTEL: Napunio si joj glavu nekakvim kunićima i divljim zečevima, ne bi li poverovala da je moj lov puka izmišljotina.
MORISE (Zbunjen, ne zna kako da se izvadi): Svašta! Vidi, zar nije...
LEONTINA: Smirite se! Muž mi je sve objasnio.

SCENA VI
Isti, BABETA
BABETA(Ulazi kroz vrata u dnu): Doneli su od krojača odelo za gospodina.
DIŠOTEL: Aha, dobro. Neka ga unesu u moju sobu.
BABETA: Da gospodine. (Hoće da krene)
DIŠOTEL: Samo da vidite kakvo sam odelo sašio! Taj je krojač sada u modi, šije za otmen svet. Šije odela i mom sestriću Gontranu. Šta da vam pričam.
MORISE: Izgleda da tvoj sestrić Gontran posvećuje više pažnje svome krojaču nego svom diplomskom ispitu.
DIŠOTEL (Sa ironičnom širokogrudošću): Šta ćeš, taj diplomski, to mu je hronična bolest.
LEONTINA: Dobro, da vidimo to odelo. (Izađe desno, u prvom planu, odnevši fišeklije)
DIŠOTEL (Za njom): Evo idem! (Moriseu) Pričekaj me, a ako ti je dosadno, uzmi neku knjigu. (Polazeći, doda) A da, hvala ti što si mi poslao svoju poslednju zbirku pesama ... kako se ono zvaše ... ’’Srce artišoka’’ a? (Dišotel izlazi)

SCENA VII
MORISE sam
MORISE (Slegne ramenima): ’’Srce atrišoke’’! (Ide desno, ka dnu) Još i takvi donose sud o knjigama! (Malo zatim se i vraća)! Pa još i ta Leontina!... Šta joj bi da kaže mužu... ono za zečeve i kunioće...! Hoće čovek da joj učini uslugu, a ona mu pravi komplikacije... (Govoreći, nasloni se na pisaći stočić koji se pod njegovom težinom zaljulja) Ala je ovo neki solidan pisaći sto! (Nasmeje se) Čak mu je i jedna noga kraća – podmetnuli su knjigu! (Izvadi knjigu i pročita naslov) ’’Suze srca’’. (Plačno) Jadna moja knjiga – kao podmetač! (Čita ceo naslov sa ponosom) ’’Suze srca’’ soneti dr-a Gistava Morisea, luksuzno izdanje na holandskom papiru... ispod stola! Varvarin jedan! (Tresne).

SCENA VIII
MORISE, DIŠOTEL
DIŠOTEL (Ulazi s desna u prsluku i novim pantalonama i ide govoreći, ka ogledalu iznad kamina): Je li, šta kažeš? Kako mi stoje?
MORISE (prezrivo i ne pogledavši ih): Odlično.
DIŠOTEL: Nego šta... Slične su sašili i Gontranu – šta da ti pričam!
MORISE: Hvala ti što si našao pravo mesto za moju knjigu.
DIŠOTEL (Pređe levo): A, našao si je?
MORISE: Da, ispod stola!
DIŠOTEL (Kao da je to nešto sasvim prirodno): Ja sam je tamo stavio. Znaš, taj sto ima jednu kraću nogu. (Prijateljski) Vidiš, i knjige mogu po nekad da budu korisne.
MORISE (Uvređeno): Kad samo pomislim da sam ti posvetio jednu od svojih najboljih pesama! Na strani dvadesetprvoj... naišao bi na ’’smrt.’’
DIŠOTEL: Šta kažeš!?
MORISE (Ponovi): ’’Smrt’’ (čita) ’’Smrt – Žilijenu Dišotelu’’
DIŠOTEL (Žacnut): Molim!?
MORISE (Ućutka ga gestom i nastavi): ’’Sa životom smrt se neprekidno čarka: Čak i dobri lovci – smrti su na meti. Ipak, ako smrt te ujede ko šarka, svak će od nas tebe rado da se seti.’’ (Rezigniran) Ima ljudi na koje stihovi ne deluju.
GONTRAN (Pojavi se u dnu; odeven je po poslednjoj modi: pantalone su mu slične onima koje je maločas obukao Dišotel): Gle! Gospodin Morise! (Stavi šešir na sto)
MORISE (Ne dižući se): Gontran! Otkud vi?
GONTRAN: Idem na izlet. Fakultet mi ne radi!
MORISE: A tako!
GONTRAN: Je l te, da li mi je ujak kod kuće?
MORISE: U svojoj sobi proba vaše pantalone.
GONTRAN: Moje pantalone?
MORISE: Pa takve, slične.
GONTRAN: Naravno, kopira me.
MORISE (Imitira Gontranov ton): Ako hoćete da ga vidite, tamo ćete ga naći.
GONTRAN: Nežuri mi se, mada bih mogao da ga obradim za jedno pet stotina franaka. Samo, već mu dugujem šest stotina.
MORISE (poverljivo): Izdržavate neku damu?
GONTRAN: Da.
MORISE: Zaanimljivo!
GONTRAN (Sa mladalačkim žarom): Da je samo znate, gospodine Morise! Prava slika!...Mlada je, sveža, još se nije pustila u promet!
MORISE: Tako!
GONTRAN: Naravno, ne računam njenog starkelju. On je tu samo da finansira stvar, stalo mu je da bude jedini... Baš je smešan!
MORISE (Podrugljivo): Mogu misliti!
GONTRAN (Iznenada): Auh! Zaboravio sam da joj pošaljem telegram, da me večeras čeka kod kuće. (Zazvoni)
BABETA: Gospodin je zvonio?
GONTRAN: Možete li odneti na poštu ovaj telegram?
BABETA (Uzme telegram i čita): Gospođica Irbena de Voatir, Atinska ulica 40.
GONTRAN: Nisam vas zamolio da ba pročitate, nego da ga odnesete. (Daje joj novac)
BABETA: Molim gospodine.

SCENA X
Isti, DIŠOTEL, LEONTINA
DIŠOTEL (Obučen u novo odelo): Eto! Sad sam spreman!
LEONTINA: O, Gontrane! (Morise je kraj kamina, Gontran kraj njega, Leontina iza stola, d Dišotel pored stola desno)
GONTRAN (Ide pored stola ka Leontini): Dobar dan ujna, dobar dan ujače! Gle stavrno, imate moje pantalone. (Ispruži nogu da bi uporedio svoje pantalone sa Dišotelovim)
DIŠOTEL (Takođe ispruži nogu): Stvarno, izgleda da se ugledasmo jedan na drugog. (Promeni ton) Koliko je sati?
MORISE (Pogleda na svoj sat): Pet i pet.
DIŠOTEL: Zar već? (Počinje da piše i kaže sa izveštačenim naglaskom, da bi ga čula njegova žena) Taman ću stići da pošaljem telegram, pošto krećem vozom u četvrt do šest.
LEONTINA (Prilazeći mu) Javljaš se Kasanju?
DIŠOTEL (Živo okrene list da Leontina ne bi mogla da pročita tekst telegrama): Da zna kad da me čeka na stanici. (Promeni ton) Hoćeš, molim te,da kažeš da mi donesu torbu.
LEONTINA: Svakako. (Izađe kroz vrata na dnu)
DIŠOTEL (Nastavlja da piše): Gospođa Kasanj, Atinska ulica 40.
MORISE (Gontranu, koji stoji kraj njega blizu kamina): Dakle, što ne prelazite na obradu?
GONTRAN (Kao neko ko hoće da dobije malo vremena): Kad obradi telegram.
DIŠOTEL (Završava telegram): U šest sati u zlatnoj kućici. Budi tačna!... Zizi. (Presavije depešu i stavlja je u džep)
GONTRAN (Podstaknut od Morisea, ide prednjim delom scene ka Dišotelu): Ujače...
DIŠOTEL (Ustaje i rasejano odgovara): A...? (Za sebe) Da vidim imam li dovoljno novaca... (Vadi novčanice iz novčanika i broji ih)
MORISE (Tiho Gontarnu): Napred!
GONTRAN (Uz ogroman voljni napor): Ujače...Kad već brojite novac, možda bi ste mogli da mi date jedno pet stotina?
DIŠOTEL: Već mi duguješ šest stotina.
GONTRAN (Ustranu, glasno): Ali ujače, nisam tražio nikakav poklon! Prosto sam hteo da vam usitnim...
DIŠOTEL: A, to... (Broji novčanice) Evo ti!
GONTRAN (Pošto najpre strpa novčanice u svoj novčanik) Hvala ujače... A evo i vama... (Vadi onu potvrdu i ljubazno je pruža ujaku, a onda živo odlazi ispred stola)
DIŠOTEL: Šta je to? (Čita) ’’Na dan kad diplomiram.’’ (Pokaže mu novčanicu)

SCENA XI
Isti osim GONTRANA, LEONTINA I BABETA
LEONTINA (Ulazi kroz vrata na dnu, sa Dišotelovim mantilom i šeširom i gleda, smejući se, tamo kud je otišao Gontran): Šta mu bi – pobeže ko zec!
DIŠOTEL: Šta mu bi!? Zdipio mi je petsto franaka, eto šta mu bi! Ali... uhvatiću ja njega!
LEONTINA (Dodaje mu šešir i mantil): Bolje pazi da uhvatiš voz... Ne želim da te teram, ali...
DIŠOTEL (Uzimajući šešir i mantil): Pravo kažeš! (Zvono na vratima)
LEONTINA: Ko li je to?
BABETA (Ulazi kroz vrata u dnu sa zapakovanom Dišotelovom puškom, koju ostavlja čim uđe): Gospodine, neki gospodin je u salonu, želi da razgovara sa gospodinom.
DIŠOTEL: Nemam sad vremena. Primi ga ti Leontina. Ja sad kidam... (Babeti) Jeste li mi spremili torbu?
BABETA: Jesam gospodine. (Ode levo)
DIŠOTEL (Uzme pušku i prebaci je preko ramena): Tako... E pa, doviđenja mala moja...
LEONTINA: Doviđenja dragi moj... Čuvaj se! (Dišotel ljubi Leontinu. Morise, koga taj prizor nervira, okreće glavu sa zlovoljnim izrazom lica)
DIŠOTEL (Moriseu): Ideš li i ti?
MORISE: Da, ispratiću te. (Ide ka dnu scene da uzme svoj šešir i štap)
LEONTINA: Srećno dragi!
MORISE (Pre nego što izađe učini poslednji pokušaj): Leontina?
LEONTINA: Molim?
MORISE (Uz značajan izraz lica): Dakle?
LEEONTINA: Ne! Možda!
MORISE: Ah! (Obeshrabreno uzdahne i izađe)
BABETA (Vraća se): Da dovedem gospodina koji čeka?
LEONTINA (Ostala je na ulaznim vratima, ispraćajući ih): Uvedite ga.
BABETA: Molim gospođo. (Ode do vrata levog salona, u drugom planu, otvara ih, ulazi tamo, za trenutak nestaje, vraća se i najavljuje): Gospodin Kasanj!
KASANJ (Ulazi. Vrlo je dobroćudan. U ruci ima štap): Dobar dan gospođo. Kako je moj dragi Dišotel? Nisam ga odavno video.
LEONTINA: Niste ga odavno... (Priđe mu malo bliže)
KASANJ: Želim s njim da porazgovaram o jednoj ličnoj stvari... Da zatražim od njega savet...
LEONTINA: Savet? (Leontina, koja je vrlo nervozna, ali to vešto prikriva, poziva ga gestom da sednu. Oboje sednu, on levo, ona desno. Kasanj stavlja svoj cilindar na sto)
KASANJ: Pa da! Vi valjda već znate da živim odvojeno od svoje žene i da bih, više nego išta, voleo da se razvedem.
LEONTINA (Želela bi da pokrene razgovor o stvari koja je interesuje): Da, znam, ali...
KASANJ (Prekine je): Bio mi je potreban samo dokaz. (Stavi i štap na sto) Spremam se da večeras svoju ženu uhvatim u neverstvu. (Vrlo je zadovoljan) To je neki gospodin Zizi.
LEONTINA (Rasejana): Da, da, da... Nego... Kada ste poslednji put bili s mojim mužem u lovu?
KASANJ: Koješta! Pa ja uopšte ne idem u lov!
LEONTINA: Ne idete u lov?
KASANJ: Nikad mi to u životu nije palo na pamet!
LEONTINA: Ne idete u lov!? (Pauza, za vreme koje hoće prosto da se zaguši, a onda odjednom skoči i počne da pušta neke neartikulisane glasove zbog kojih i Kasanj poskoči)
KASANJ (Ispravi se naglo kao opuštena opruga): A!?
LEONTINA (Obraća se Kasanju, mada, u stvari, misli na svog muža): Ah, ti lažljivče! Nevaljalče! Bedniče!
KASANJ (Zaprepašćen): Ali gospođo... (Ode u stranu)
LENTINA (Uputi se ka njemu): Otkrili ste najzad svoje pravo lice, vidi se koliko vam je duša prljava!
KASANJ (Približava joj se. Spušta ruke na sto): Gospođo, nemojte tako...
LEONTINA (Uzima štap sa stola, lupi njime po stolu i istovremeno po njegovim prstima): Ostavite me na miru...!
KASANJ (Povlači se u stranu, uz bolnu grimasu zbog prstiju): Jadnica, ima napad!
LEONTINA (Ustane i ode levo, držeći Kasanjov štap): Do sad sam bila isuviše dobra, ali sad ćemo, gospodine moj, okrenuti drugi list! Oko za oko, zub za zub! (Zvoni)
BABETA: Gospođa je zvala?
LEONTINA (Babeti): Spremite mi kofer za put... provešću dva dana na selu. (Babeta izađe) Sramota! Sramota!... Ali, osvetiću se ja! (U besu slomi štap, pa ga ljutito baci) Ah, videće on već! (Besno izađe levo)
KASANJ (Za njom): Ali gospođo, to je moj štap. (Uzme komade)
BABETA (Začuđeno, Kasanju): Šta joj je?
KADANJ (Babeti poluglasno, sa ubeđenjem): Ah, bolesna je, strašno je bolesna! Ah moj štap!

Z A V E S A

II ČIN
SCENA I
G-ĐA LATUR, DIŠOTEL
G-DJA LATUR ( U ruci ima prskalicu za miris; prska zavese na prozoru. Prilazi kanabeu): A sad da namirišem i ovo! To je najvažnije, tu obično i počinje akcija... Od prvih čarki najviše zavisi pobeda! Zato – za kanabe dvostruko sledovanje! (Pedantno prska kanabe) Tako... treba prskati strategijski! (Prilazi postelji šiji je pokkrivaš otkriven) Da i ovo malo namirišem... prosto, reda radi, jer, ako ćemo pravo, kad već dotle dođe. Potrošila sam skoro celu bočicu – to će ga koštati šesnaest franaka. (Ide ka pijaninu) Priznajem, sviđaju mi se takvi ljudi... koji u ljubavi ne pitaju za trošak! (Namiriše i sebe)
DIŠOTEL (Spolja): Gospođo! (Ulazi u odelu iz prvog čina. Puška mu je na levom ramenu, u navlaci) Gospođo, jeste li tu!?
G-ĐA LATUR: Da gospodine Zizi!
DIŠOTEL: Gospođo Latur, tražim vas već četvrt sata... Auh ala ovde zaudara... sigurno drže mačku?
G-ĐA LATUR (Štrcne na njega): To je kolonjska voda ’’Imperial.’’
DIŠOTEL: Fuj! Da se čovek onesvesti! Nego, slušajte, već deset minuta zvonim tu s druge strane stepeništa kod gospođe Kasanj. Nije kod kuće?
G-ĐA LATUR (Kao da veoma žali): Nažalost nije, gospodine.
DIŠOTEL: Nije primila moj telegram?
G-ĐA LATUR: O jeste, gospodine. Rekla mi je. Moj ujka Zizi, znate onaj što živi u unutrašnjosti, danas će da doputuje. Dajte mu moj ključ i zamolite ga da me pričeka.
DIŠOTEL (Smelo): Hvala. Nego, konteso, ta koketa što ovde stanuje – baš se zgodno smestila...
G-ĐA LATUR: Koketa? A, mislite na gospođu Voatir? Otkazala sam joj.
DIŠOTEL: Stvarno?
G-ĐA LATUR: Znate gospodine, spanđala se sa studentarijom! Onaj poslednji balavac... čak mi nije ni ključ vratio! Nemaju ni diplomu, a kod nje već diplomiraju! (Patetično se busa u grudi) To moja otmena krv više nije mogla da podnese!
DIŠOTEL: Prestrogi ste konteso!
G-DJA LATUR: Prezirem plaćenu ljubav! Imponuju mi samo neverstva poštenih žena. Srećom, od kako je otišla, mogu s ponosom da kažem da mi je kuća opet ugledna: ovde su svi venčani – neki čak i međusobno.
DIŠOTEL: Znači, takav je slučaj i sa ovima... kojima ste iznajmili ovu garsonjeru?
G-ĐA LATUR: On je neženja, ali ona je sigurno udata, sudeći po misteriji koja je okružuje...
DIŠOTEL: Neki opasan tip?
G-ĐA LATUR: Ne gospodine. On je lekar.
DIŠOTEL: Aaaa! Specijalista za udate žene, a? Vidi ti njega! A glupavi muž ništa i ne sluti... E pa onda – doviđenja konteso, odoh da vidim da li se gospođa Kasanj vratila. (Krene)
G-ĐA LATUR (I ona krene levo ka ulaznim vratima): Izvolite gospodine Zizi...
DIŠOTEL: Ne, ne, čekajte, neko se penje uz stepenice.
G-ĐA LATUR: Ah Gospode! Pa to su oni što stanuju ovde, grdiće me što sam vas pustila da uđete.
DIŠOTEL: Pa dobro, onda me pustite da odem.
G-ĐA LATUR (Zaustavlja ga) Ne, ne. Sreli bi s te ih. (Uzima ga za ruku, odvodi ga do desnih vrata) Eto, uđite tu. Reći ću da ste mi rođak i da ste došli da mi pomognete da uredim stan. (Gurne Dišotela u plakar desno)
DIŠOTEL: Ali zaboga...
G-ĐA LATUR: I čekajte dok vas ne pustim.
DIŠOTEL: Uh, ala tu miriše na naftalin!
G-ĐA LATUR: To je zdravo za odelo! (Zatvara za njim vrata videći Morisea i Leontinu) Uh! (Ostaje naslonjena na vrata plakara)

SCENA II
G-ĐA LATUR, MORISE, LEONTINA
MORISE (Uvodeći Leontinu koja ima veo preko lica): Evo našeg gnezdašca. Uđite, ne bojte se.
LEONTINA: Ah ne, prosto se ne usuđujem.
MORISE (Blago je vuče): Hajdete, zaboga, šta je tu tako strašno? Čega se to plašite?
LEONTINA (Ulazi plašljivo): Ah, a ako nas neko bude video?
G-ĐA LATUR: Prosto kao da sebe gledam - kad sam bila mlada.
LEONTINA (Ustukne): Neka žena!
MORISE (Prišavši joj): Šta!? (Pokaže na g-đu Latur) Na nju ne treba da računate.
LEONTINA: Molim!?
MORISE: Kontesa De Latur di Nor.
LEONTINA (Čuvši tu titulu zapanjena pozdravljag-đu Latur, koja joj se duboko klanja) Kontesa?
MORISE: Moja stanodavka.
LEONTINA (Zgranuta): Vaša stanodavka?
G-ĐA LATUR: Šta ćete, gospođo, mora se... Da sam imala sreće da mi se dopadne jedan takav gospodin.
MORISE (Tonom punim aluzija): A sad konteso, nećete nam više biti potrebni. (G-đa Latur hoće da krene kad se u tom trenutku čuje kijanje iz plakara)
LEONTINA: Šta je to?
MORISE (Pokauje na plakar): Tamo je neko kinuo
G-ĐA LATUR (Vrati se i živo dodaje): A da, gospodine, zaboravila sam da vam kažem, tu je neki moj rođak... zamolila sam ga da mi pomogne oko uređivanja stana.
MORISE (Pomalo ljut): Trebalo je da ga ranije otpustite.
G-ĐA LATUR (Uslužno): Ali ako gospodin ne želi da on vidi gospođu... gospodim treba samo da je odvedeu onu sobu... (Pokaže vrata u drugom planu, desno) Za to vreme moj rođak će izići.
MORISE (Propušta Leontinu kroz pokazana vrata): Dobro, samo brzo. (Vrati se g-đi Latur i daje joj napojnicu) Evo, dajte svom rođaku napojnicu za njegov trud.
G-ĐA LATUR (Uzme novac): O gospodine, on će vam biti vrlo zahvalan...
MORISEDobro, dobro... (Nežno odvlači Leontinu desno) Hajde lepa plašljivice! (Izlaze)


SCENA III
G-ĐA LATUR, DIŠOTEL
G-ĐA LATUR (Čim su izašli, ona pritrči plakaru u kome je zatvoren Dišotel): Brzo gospodine Zizi, bežite!
DIŠOTEL (Izlazi iz plakara i ide ka prednjem delu scene, prolazeći pored g-đe Latur i kanabea): Jedva jednom!
G-ĐA LATUR (Sledi ga u stopu) Samo brzo! Nego, držite ovo, to je za vas. (Tutne mu napojnicu u ruku)
DIŠOTEL (Iza stola): Sto sua!?
G-ĐA LATUR: To vam je dao doktor, što ste mi pomogli da uredim stan.
DIŠOTEL: Aaaa... napojnica za vašeg rođaka? Uzmite to konteso. (Daje joj novac) Da ne kažu da ne pomažem porodicu.
G-ĐA LATUR: Hvala. A sada... (Pokaže mu izlaz)
DIŠOTEL (Kreće napolje): Evo, evo... (Zastane) Tu su, a? Kad samo pomislim... (Smeje se)
G-ĐA LATUR: Ne vidim šta je tu smešno. Jadna ženica, sigurna sam da joj je to prva avantura.
DIŠOTEL: Zbilja! (Uz galantni gest) Jedan rogonja više, konteso! Da mu se poklonimo! (Skine šešir sa istom pompom) A sad bežim gospođi Kasanj. Doviđenja! (Izgubi se)

SCENA IV
G-ĐA LATUR, LEONTINA, MORISE
G-ĐA LATUR (Zatvara vrata): Ode – najzad! (Trči do desnih vrata u drugom planu, otvara ih i propušta Leontinu i Morisea) Izvolite sad.
MORISE: Dobro ste se setili.
G-ĐA LATUR: Nisam vam više potrebna, gospodine Morise?
MORISE: Ne! Hvala, konteso. Laku noć gospođo. (Čim je g-đa Latur izašla pogleda Leontinu zavodnički. Zagrli je): Najzad sami!
LEONTINA: Morise! Ah Morise, zar sam to ja? Pomislite samo: U ovom trenutku još sam poštena žena, a sutra...
MORISE (Savršeno ubeđen): Ma bićete i sutra, ne brinite!
LEONTINA: Mislite?
MORISE (Vrlo iskreno): Pa naravno – ako o svemu ćutite.
LEONTINA (Živo, kao da se instinktivno uplašila): O, da!
G-ĐA LATUR (Pojavi se kao pajac iz kutije, prekinuvši njihove izlive nežnosti): Ako vam slučajno budem potrebna, tamo je zvonce. (Ne mičući se s praga, pokazuje traku kojom se povlači zvonce i kikoćući se odlazi)
MORISE: Ah, to vaše pismo – otvorilo mi je rajska vrata! To pismo koje...
LEONTINA: Imate li ga pri sebi?
MORISE: Zar još pitate? Čuvam ga pokraj srca svog. (Pljesne se po grudima)
LEONTINA (Pomalo sumnjajući, ali s puno koketerije dok on iz zadnjeg džepa pantalona izvlači pismo. Ona pocrveni i obori glavu da bi se suzdržala od smeha): Oh! Zar vam je tu srce?
MORISE (Posle kratke pauze, sa ubeđenjem): Srce je svuda! (Lirski) Da, ovde je to pismo. (Čita. Uzbuđen, ljubi pismo) ’’Prijatelju moj, reći ću vam samo jedno: ako je već dotle došlo – između nas nema prepreka. Oslobodivši se sebe same, vama se dajem u zalogu.’’ (Hoće da presavije pismo)
LEONTINA: Oh! A šta sam dodala na kraju? (Čita preko njegovog ramena) ’’Ali znajte da ovako postupam zato što je on tako hteo...’’ (Insistira) Što je on tako hteo!
MORISE: Da, to je mali ustupak vašem ženskom samoljublju.
LEONTINA (Pomalo podrugljivo): Mislite?
MORISE: Leontina, zar na sve oko nas ne poziva da se volimo? (Obuhvati je levom rukom oko struka) Vidite taj stočič postavljen za dvoje, gde nas čeka intim na večerica...
LEONTINA (Pljesne šakama kao devojčica): Oh! Jarebice! Pa rakovi!... Moj muž to prosto obožava!
MORISE (Opet postaje lirski raspoložen): Eto, i mesec nam se stavlja na raspolaganje! Mesec, taj poverenik svih zaljubljenih!
LEONTINA: Gle, imate i balkon!
MORISE (Poneseno, u istom lirskom tonu): Da, balkon koji okružuje čitavu kuću! (Zagrli je) Eto, sad smo Romeo i Đulijeta!
LEONTINA(Ustukne ugledavši postelju): Oh!
MORISE: Oh?
LEONTINA (Baci se na kanabe sva postiđena): Ne to! Ne to! Ne to!
MORISE (Priđe joj i sasvim mirnim glasom): Kako, pa to je...
LEONTINA: Da, da! Oh, ne! Ostavite to, ostavite to!
MORISE: Dobro, dobro, ostavićemo... (Ode ustranu, malo ulevo) To je kao u hirurgiji – ne treba unapred pokazivati instrumente! (Nežno) Ah Leontina!
LEONTINA (Postiđena, s licem među šakama): Oh! Morise!
MORISE: Šta vam je? Vi drhtite?
LEONTINA (Briznu u plač, jeca): Ah, Morise! Čini mi se kao da se preudajem! (Baci mu se u zagrljaj)
MORISE (Zgranut): Preudajete!?
LEONTINA (Još uvek skrivena u njegovom zagrljaju): I on je, posle venčanja, bio tako kraj mene, sam!
MORISE (Drži je, nezgodno mu zbog njenih reči): Ma, ostavite!
LEONTINA (Kao gore): I davao mi je ljubavne izjave kao vi... A zatim, odjednom... odveo me je do postelje, i onda...
MORISE (U zanosu): Ah! Leontina! Dao bih sav svoj život za ovaj trenutak pijanstva!
LEONTINA (Više nema snage; skljoka se na stolicu kraj stola): Uh, što sam žedna!
MORISE (Stane da krupno korača ka desnom kraju scene, užasno pogođen time što ona u takvom jednom trenutku može da bude žedna): Žedna je, žedna! (Odmah se vrati do nje) Šta bi ste hteli da pijete?
LEONTINA (Uzme sa stola čašu i pruži mu je): Šta bilo – može i šampanjac!
MORISE (Unezveren, obigrava oko stola ne bi li našao šampanjac): Molim – dobićete šampanjac! Samo, gde li je? Auh, ona gnjavatorka je zaboravila šampanjac! (Divovskim koracima pređe scenu i povuče traku za zvono kraj kamina)
LEONTINA: Zar vi ne osećate žeđ?
MORISE (Strasno, vrativši joj se istim krupnim koracima i uzevši je u naručje. On je sad tačno iza stolice na kojoj sedi Leontina. Lice je priljubio uz njeno, kao zaljubljen čovek koji šapuće nežne reči svojoj ljubljenoj): Ja – ne, osećam žeđ samo za tobom... i za tvojom ljubavlju. (Kao gore) ’’Ljubav me nagriza kao boljka ljuta, dok me bez milosti, najzad ne proguta.’’
LEONTINA (Poluzatvorenih očiju, obuhvati mu glavu svojom levom rukom, tako da mu njom uokviri lice): Ah kakvi stihovi! Pesniče moj! Kad mi se obraćaš u stihu, prosto ne mogu da ti se oduprem!
MORISE (Padne na kolena) Ah, Leontina! (Presrećan, okreće tamo-amo svoju glavu, koju Leontina pridržava šakama na svojim kolenima. U tom momentu neko zakuca na vrata. Oboje poskoče. Leontina odgurne Morisa i pređe desno)
MORISE: Ko je to?
G-ĐA LATUR (Spolja): Ja.
MORISE (Lakne mu. Leontini): Stanodavka. (Pojača lampu i ode da otvori) Uđite!

SCENA V
ISTI, G-ĐA LATUR
MORISE (Iza stola, g-đi Latur koja je još kod ulaznih vrata): Šta vam bi, konteso? Spremili ste večeru, a nigde šampanjca!
G-ĐA LATUR: Ali gospodine tamo u sobi su dve boce, na poslednjoj polici. (Pođe) Idem da donesem.
MORISE: Čekajte. Ja ću to brže. Bolje malo pravite društvo gospođi.
G-ĐA LATUR: Dobro gospodine.
MORISE (Odlazeći): ’’Pijan sam od tvoje vilinske lepote...’’ (Pošalje poljubac Leontini i iziđe desno. Leontina sedne na kanabe)

SCENA VI
G-ĐA LATUR, LEONTINA
G-ĐA LATUR (Gledajući za njim): Divan je čovek gospodin Morise...
LEONTINA: Je l te?
G-ĐA MORISE: Svakako. Mogu potpuno da shvatim što jednom takvom čoveku ni poštena žena nije u stanju da se odupre.
LEONTINA (Oholo): Na koju to mislite?
G-ĐA LATUR (Živo): Mislim onako – uopšte! Na sebe, recimo. Ja sam, eto, grdno pogrešilašto sam u svoje vreme udostojila pažnjom jednog čoveka koji nije bio tako fin. Bulevar Sen-Žermen me je bojkotovao, muž me je oterao – i eto dokle sam dospela.
LEONTINA: Moje saučešće.
G-ĐA LATUR: Hvala. Takođe!
LEONTINA: A ko je bio taj čovek?
G-ĐA LATUR: Bio je ukrotitelj u cirkusu ’’Fernando.’’ Oh gospođo, bio je tako lep!
LEONTINA (I dalje sedi, ali klaviru okrenuta leđima): Mogu misliti kako vam je bilo nezgodno kad se za to saznalo.
G-ĐA LATUR: Manite, molim vas! Što je najgluplje, upala sam u tako banalnu klopku...
LEONTINA (Smešeći se): Zaista?
G-ĐA LATUR (Prišavši joj): stari trik: Pravio se, tobože, da ide u lov.
LEONTINA: Ko to?
G-ĐA LATUR: Pa moj muž!
LEONTINA (Uz jetki osmeh): Svi su muževi isti!
G-ĐA LATUR: Tako je!... A zamislite, nije išao u lov.
LEONTINA: Znam, bio je to samo izgovor da bi mogao da ode svojoj ljubavnici.
G-ĐA LATUR: Pa da!... Šta rekoste?...A ne, ni govora. Kad muž ide svojoj ljubavnici, kaže da ide u klub. To je poznata stvar! Ali kad kaže da ide u lov, to znači da sumnja u svoju ženu i da ima nameru da se vrati da bi je uhvatio na delu.
LEONTINA (Zadrhti): Oh bože...!
G-ĐA LATUR: Šta vam je?
LEONTINA: Pa to je strašno! A ja sam mislila da... (Brzo prođe pored g-đe Latur, dođe do vrata kroz koja je izašao Morise, otvara ih i viče) Morise! Morise!
G-ĐA LATUR (Zapanjena): Šta joj bi odjednom?
LEONTINA (Viče): Brzo, Morise, šta čekate!

SCENA VII
ISTI, MORISE
MORISE: (Veselo se vraća s ključem) Šta želite Leontina draga?
LEONTINA: Moj šešir i mantil, samo brzo!
MORISE: (Preneražen) Šta!?
LEONTINA: Smesta moram da odem odavde.
MORISE: (Prilazeći joj) Zaboga, Leontina, šta to treba da znači?
LEONTINA: Ali, bogu hvala, sebi nemam šta da prebacim – verna sam svom mužu.
MORISE: Ali Leontina...
LEONTINA: Da, da, gospodine, a i on je meni veran!
MORISE: On? Koješta! A što odlazi ljubavnici praveći se da ide u lov?
LEONTINA: (Stavljajući šešir na glavu) Glupost! Znate vi vrlo dobro – kad neko ide ljubavnici, kaže da ide u klub, to je bar poznato! Niko ne kaže da ide u lov!
MORISE: Ko vam to kaže?
LEONTINA: (Prilazi ogledalu iznad kamina da bi videla kako joj stoji šešir) Pitajte kontesu – i ona će isto da vam kaže.
MORISE: (Naglo se okrene g-đi Latur i fiksira je pogledom. Ona je, videći kakav su obrt stvari uzele, već diskretno krenula ka vratima. Čim ugleda Moriseov preteći pogled, okrene glavu ustranu, vrlo zbunjena. Pauza.) Molim? Dakle, vi ste to rekli? (Besan) Šta se vi tu mešate? Je l to neko tražio od vas?
G-ĐA LATUR: Ali gospodine, zar sam mogla da predvidim?
MORISE: Hajde bežite, šta sad čekate!?
G-ĐA LATUR: (Srećna što može da ode) Hvala gospodine Morise, odmah gospodine Morise, hvala lepo! (Izađe)

SCENA VIII
ISTI, SEM G-ĐE LATUR
MORISE: (Zalupi vrata za g-đom Laturi ponavlja njene reči) ’’Hvala lepo’’ – alapačo jedna! (Leontini) Leontina, ne mislite valjda ozbiljno da me sad napustite?
LEONTINA: Valjda mogu slobodno da odlučujem! (Krene ka vratima)
MORISE: (Osetivši njenu nameru, živo skoči iza kanabea, prepreči put Leontini i natera je da se vrati) Čekajte, moram da izvršim misiju koju ste mi poverili – moram da vas osvetim i osvetiću vas!
LEONTINA: Samo probajte... (Požuri levo ne bi li se dokopala vrata)
MORISE: (Potrča i prepreči joj put) Leontina, čekajte, zaboga, ja vas volim! Volim vas, nego kako! (Recituje, kao da pribegava poslednjem, najjačem adutu) ’’Pijan sam od tvoje vilinske lepote...’’
LEONTINA: Ha! Ne trudite se, dragi moj, to nema nikakvog smisla.
MORISE: Ostaćete ovde, Leontina!
LEONTINA: (Na kanabeu) Pa to je nasilje! (Besno ustaje)
MORISE: (Odlučno) Nek je i nasilje – kad se ne može drugačije!
LEONTINA: (Skine mantil) Molim! Provešću noć na ovom kanabeu! (Skine šešir i besno sedne)
MORISE: A ja na ovoj stolici! (Besan sedne)
LEONTINA: Kako hoćete!
(Oboje sede, upola okrenuti leđima jedno drugom. Ona smirije svoje nerve besno prevrćući jastučiće na kanabeu, koje s vremena na vreme lupa pesnicom. On mrmlja nerazumljive reči, a desnom rukom, čiji je lakat naslonjen na sto, čupka listiće rotkvica koje su u činiji. Primetivši da mu je ruka mokra, besno je briše o stolnjak.)
MORISE: (Posle pauze) Hoću!
LEONTINA: Možete leći u svoju postelju!
MORISE: Dobro, a vi?
LEONTINA: Snaći ću se!
MORISE (Ustaje) Bolje da se ja nekako snađem, a vi lezite ovde.
LEONTINA: (Ustaje) Ja da legnem u vašu postelju! Nikada!
MORISE: Ali bez mene, čujte, bez mene!
LEONTINA: S vama ili bez vas, izlazi na isto!
MORISE: (Odmahne glavom) Zavisi kako čovek na to gleda.
LEONTINA: (Kraj kamina, pokušava da upali šibicu ali ne uspeva, pa redom baca jednu za drugom) Ne, ne...! Smestiću se već nekako na fotelji u drugoj sobi. Daćete mi prekrivač ili nešto slično... (Uzme čirak sa zapaljenom svećom i krene u drugu sobu, desno)
MORISE: (Krene ka postelji) Naravno... (Zbaci pokrivač na začelje postelje i doda joj ga natmureno, posle kratke pauze) Zažalićete vi zbog ovoga!
LEONTINA: (Gordo) Zbog čega?
MORISE: Tamo je užasno hladno.
LEONTINA: (Uzme svoj mantil sa kanabea) Ništa vi ne brinite! Založiću vatru...

SCENA IX
MORISE, ZATIM G-ĐA LATUR, PA LEONTINA
MORISE: (Uhvatio je prekrivač za kraj, pa ga vuče za sobom skoro do rampe. U jednom trenutku zamalo što ne padne, saplevši se o njega. Nabirajući prekrivač, da bi ga celog mogao uzeti u ruke, kaže kao za sebe) Divota jedna! Ako ona misli da je to lepo... obećati, a onda... Ali neka! Ja mnogo mogu d apodnesem... nije ona jedina! (Priđe kanabeu, okrene se, kao da hoće da svome jadu da oduška) U stvari, nije baš ni tako lepa! Više se bogme neću tako lako prevariti! (Neko kuca. Morise glasno) Ko je to?
DIŠOTEL: (Spolja) Ja sam – vaš sused!
MORISE: Ala su dosadni. (Ide do levih vrata)

SCENA X
MORISE, DIŠOTEL
MORISE: (Naglo otvara vrata) Šta je? Šta hoćete?
DIŠOTEL: (Još ne vidi da je to Morise) Izvinite gospodine... Došao sam...
MORISE: (Ustranu) Dišotel! (Glasno) Ne može se ovamo! Rekavši to, pokuša da zatvori vrata, ali Dišotelova ruka ostade zaglavljena u njima)
DIŠOTEL: (Pokušava da oslobodi ruku) Jaoj! (Iza vrata) Prignječili ste mi ruku!
MORISE: (I dalje naslonjen na vrata) Ne možete unutra, kad vam kažem!
DIŠOTEL: (Naglo upre u vrata koja Morisea odgurnu do sredine scene)
MORISE: (Obreo se na kanabeu) Oh!
DIŠOTEL: (Prepozna Morisea i zaprepašćeno se trgne) Morise!
MORISE: (Pravi se da je iznenađen) Gle, Dišotel! Ko bi rekao! Otkud ti ovde?
DIŠOTEL: (Trlja prignječenu ruku) Kako, zar ti ovde stanuješ?
MORISE: (Trudi se da izgleda prirodno) Kao što vidiš. Zar ti nisam rekao?
DIŠOTEL: Ne!
MORISE: Je li? Eto, iznajmio sam je za večeras.
DIŠOTEL: Znači ti si taj lekar? (Pali šibicu)
MORISE: (Praveći se da se srdačno smeje) Pa naravno, ja sam taj...(Gleda prema drugoj sobi. Čuje se kako škripe vratanca od peći u susednoj sobi. Morise zbog toga poskoči)
DIŠOTEL: (Čuvši taj uzvik pokazuje sobu u kojoj je njegova žena) Ko li je ... to tamo!?
MORISE: (Pravi se kao da je savršeno miran) Šta? Ko? Gde? A to... to su dimničari.
DIŠOTEL: U ovo doba noći?
MORISE: Da, to su noćni dimničari... Sad se i noću radi. (Pritrči vratima sobe u kojoj je Leontina i stavi rezu)
DIŠOTEL: (Ne mrdnuvši se s mesta, zadirkuje Morisea) Zašto si spustio rezu?
MORISE: (Veoma zbunjen) Zbog čađi... da čađ ne bi prodrla ovamo!
DIŠOTEL: (Malo priđe) Ama pusti, bogati, kome ti to pričaš! (Uzme ga pod ruku) Je li, ko je ta tvoja srećna žrtva? Meni možeš slobodno da kažeš.
MORISE: E baš tebi ne mogu.
DIŠOTEL: Bojiš se da nekom ne kažem?
MORISE: To ne...
DIŠOTEL: E pa onda? Hajde, govori!
MORISE: (Traži neko ime) Pa eto... (Smelo) Gospođa Kasanj!
DIŠOTEL: (Pusti mu ruku i prijateljski ga mune, smejući se) Šališ se!
MORISE: (Zbunjen je, ali hoće da istraje) Dajem ti reč.
DIŠOTEL: (Odmahne glavom) Ama ostavi... (Posle kratke pauze, da bi efekat bio što veći) Ona je samnom, razumeš?
MORISE: Šta!?
DIŠOTEL: Ali ništa, milo mi je što si ti taj lekar i zbog nje si mi potreban. Hajde samnom! (Priđe Moriseu, uhvati ga za ruku, da ga povede)
MORISE: Kuda?
DIŠOTEL: Pa tvojoj susetki, gospođi Kasanj. Maločas je imala nervni napad.
MORISE: Šta? Vodiš me gospođi? ( U stranu) O, bože!
DIŠOTEL: Idi slobodno. Ja ću sići do gospođe Latur da je pošaljem u apoteku. Odmah se vraćam.
(U trenutku kad Dišotel polazi, vidi se kako se okreće okrugla ručka na vratima sobe u kojoj je Leontina, najpre polako, a onda brzo, a zatim vrata počinju da se tresu. Taj prizor zaustavi Dišotela)
MORISE: (Unezveren) Šta je sa tim vratima!?
DIŠOTEL: (Podrugljivo) Vidi, onaj tvoj dimničar hoće da izađe.
MORISE: (Strahovito zbunjen) Da, da! Ništa ne mari!
(Vrata se sve više tresu. Čuju se udarci pesnice po njima koji se pojačavaju i propraćeni su uzvicima: Morise, Morise! Morise, potpuno izgubivši glavu, trči ka tim vratima, i da bi nadjačao Leontininu viku, zapeva iz sveg glasa ariju iz ’’Fausta’’ – ’’Anđeli prečisti’’, prateći to, sa svoje strane vrata, takođe udarcima pesnicom po vratima, nadajući se da će tako da ućutka Leontinu)
MORISE: (Peva) ’’Anđeli beli, dođe mi kraj, nosite mi dušu sada u raj.’’ Samo ti ne obraćaj pažnju! (Peva iz sveg glasa dok Leontina sve više drmusa vrata.) ’’O bože moj, čuješ li vapaj moj...’’
DIŠOTEL: (I on zapeva) ’’Oprosti, uvek sam bio tvoj...’’
MORISE (Priđe mu) Tako je, pevaj i ti.
MORISE i DIŠOTEL: (Stavili su jedan drugom ruku na rame i tako, licem okrenutim prema publici, pevaju u glas, dok se vrata drmusaju) ’’Anđeli beli...’’
DIŠOTEL: (Dok Morise peva, čas tiše, čas iz sve snage, pokušava da pokrije Leontininu viku) Hajde, već si mi se popeo na glavu s tom pesmom. Odoh ja do kontese, a ti idi gospođi Kasanj. (Vikne Moriseu, koji ne prestaje da peva. Morise, ne prekidajući pesmu, potvrdno klimne glavom. Dišotel izađe)
MORISE: (Hitro zatvara vrata zaDišotelom i klone, naslonivši se na ragastov. Leontinina vrata se još uvek tresu)
LEONTININ GLAS: (Besno) Otvarajte! Hoćete li već jednom da otvorite!
MORISE: Evo, evo. (Otvara vrata)

SCENA XI
MORISE, LEONTINA
LEONTINA: (Besna) Šta to znači!? Kako ste smeli da me zatvorite i još da se dernjate iz sveg glasa?
MORISE: (Iznenadno) Leontina, moram začas da izađem, a vi se dotle nipošto ne mičite odavde! Radi se o vašoj časti!
LEONTINA: Šta to govorite!?
MORISE: Ne mogu ništa da vam objašnjavam. Ako neko zakuca, nikako ne otvarajte. Ja ću se odmah vratiti. (Istrči na leva vrata)
LEONTINA: (Ostaje zanemela, a onda naglo) Šta je to sad? (Pritrči levim vratima) Morise! Morise! Gospode bože, šta mu je sad odjednom!
DIŠOTEL: (prilazi sredini scene) Da vidimo šta je sa Moriseom... Siguran sam da je još tu... (Krene u pravcu sobe u kojoj je Leontina iz koje se čuje kako je pala neka stolica) Pa da, tu si! (Lupa na desna vrata, ne otvarajući ih) Hajde već jednom! (Ide sasvim levo)
LEONTINA: (Uđe) Najzad!...(Prepozna svog muža koji ide u drugi kraj sobe, okrenut joj leđima) Gospode! Moj muž! (Unezvereno se obazre oko sebe ne bi li se negde sakrila. U tom trenutku primetida joj je na dohvat ruke onaj pokrivač koji je Morise prebacio preko naslona kanabea, jedva stigne da ga zgrabi i prebaci preko glave, tako da je njime potpuno pokrivena)
DIŠOTEL: (U tom trenutku se okrene i primeti to ljudsko obličje koje pod pokrivačem liči na fantoma( Eheeeej! Šta je to!? Pazi, mrda! Ništa se ne bojte, gospođo! Samo sam navratio da vidim da li je gospodin Morise još tu. (Leontina odgovara odrečno, odmahujući glavom više puta levo-desno.) Otišao je? (Leontina to potvrđuje klimajući glavom više puta gore-dole) Hvala gospođo, samo sam to hteo da znam. (Duboko joj se pokloni, a ona učini svečani reverens) Izvinite što sam vas uznemirio. (Ode do ulaznih vrata, tamo se sudari sa Moriseom, koji žurno ulazi, sav zadihan)
MORISE: Jao! Bio sam kod gospođe Kasanj. Sve je u redu. Pustio sam joj krv!
DIŠOTEL: Šta?
MORISE: Požuri, čeka te.

SCENA XIV
MORISE, LEONTINA
LEONTINA: (Brzo baci prekrivač sa sebe i skljoka se na kanabe) Ohhh...
MORISE: (Vraća se ka sredini scene) Dva puta sam okrenuo ključ. Sad više niko neće moći da uđe.
LEONTINA: (Mahinalno uvija prekrivač tako da od njega napravi loptu) Morise, šta ćemo sad da radimo?
MORISE: Biće najbolje da pokušamo da do jutra malo odspavamo.
LEONTINA: (Suvo) Laku noć. (Ljutito izlazi) Neću vam ovo nikad oprostiti! (Ode u sobu odnevši onaj prekrivač)
MORISE: (Kad ona izađe, slegne ramenima, kao neko kome je to svejedno) Vrlo važno!
LEONTINA: (Opet se pojavi) Šta rekoste?
MORISE: Kažem, vrlom je kasno!
LEONTINA: A tako. (Vrati se u sobu)

SCENA XV
MORISE, LEONTINA
MORISE: (Opet priđe vratima) Da li sam ih dobro zaključao? Jesam. Niko neće moći da uđe. Mogu mirno da legnem. Lepo bogami! I to mi se zove sreća u ljubavi! Ja ovde – ona tamo! Zato, bolje da što pre zaspim – kad sam već ispao blesav. (Bolje se namesti ispod ćebeta. Zevne) Đavo nek nosi udate žene. (Trenutak tišine. Pojavljuje se Leontina)
LEONTINA: (Uđe sa čirakom u ruci i ide ka kanbeu) Šta, već ste legli? (Odabere jedan od onih jastučića sa kanabea.) A ne pitate se kako ću ja prenoćiti u fotelji. (Nastavlja sve temperamentnije) Zamalo što gospodin nije upropastio ugled jednoj poštenoj ženi, jednoj vernoj supruzi. Šta bi mi vredelo što mi je savest čista, u očima celoga sveta, bila bih kriva. (Morise, koji je već zaspao, odgovara hrkanjem) Spava... oh! (Jedva uspeva da se suzdrži da mu ne baci jastuče na glavu, a onda se ljuta i uvređena vraća u svoju sobu, zalupivši vrata. Morise i dalje spava.)

SCENA XVI
MORISE, GONTRAN
(U tom trenutku začuje se okretanje ključa na ulaznim vratima, koja s etiho otvaraju. Pojavljuje se Gontran)
GONTRAN: Uhhh... ala je ovde mračno. Ne boj se mala moja Ibreno – to sma ja, Gontran. (Ustranu) Ne odgovara... (Morise glasno zahrče. Gontran ode desno) Da, da, spava. Čujem je kako pravilno diše. (Morise još jače zahrče) Samo, izgleda da ima kijavicu. (Priđe postelju, hrkanje je dvostruko jače) Izgleda da ima baš jaku kijavicu. (Poljubi Morisea koji odgovara mrmljanjem) Tvrdo spava, mala moja... (Popne se na krevet, legne pored Morisea i poljubi ga)
MORISE: (Bunovno) Ko je to?
GONTRAN: Ja sam, mače moje.
MORISE: (Još uvek bunovan) Leontina, jeste li to vi? (Zagrli Gontrana oko vrata)
GONTRAN: (Užasnuto) Jaoj!
MORISE: Neki muškarac! (Gontran se otima. Nastaje rvanje, uzvikuju, bacaju jastuke jedan na drugoga – pravi krkljanac. Na kraju, Gontran upada u uski prostor između zida i kreveta.)
GONTRAN: Pustite me!
MORISE: O bože, gde su te šibice!? (Brzo navuče patike i požuri do Leontine) A šta je sa Leontinom? Možda je otišao k njoj! (Ode)
LEONTININ GLAS: Šta je sad?
GONTRAN: (Za to vreme, on je uspeo da se sakrije ispod kreveta, ali se prebacuje u plakar, desno) To je sigurno onaj Ibrenin starkelja... Brzo u plakar! (Nestane desno, u prvom planu)

SCENA XVII
MORISE, LEONTINA, GONTRAN, zatim BRIDOA
MORISE: (Vraća se izbezumljen. Za njim Leontina, prestrašena. U ruci ima upaljenu sveću) Kažem vam, tu je neki muškarac!
LEONTINA: (Unezverena) Ali gde je? (Svuda ga traže)
MORISE: (Gleda ispod stola) Otkud znam! Treba da ga nađemo.
LEONTINA: Gde ste ga videli?
MORISE: (Prolazi ispred stola i ide ka kanabeu) U krevetu! Poljubio me! (Legne na stomak i zaviruje ispod kanabea)
LEONTINA: (Idući ka ulaznim vratima) Ta ne budite ludi! Sve ste to samo sanjali!
MORISE: (Diže se) Kad vam kažem da me je poljubio!
LEONTINA: (Pošto je probala kvaku) Koješta, brava je zaključana, nije valjda ušao kroz ključaonicu?
MORISE: (Prilazi Leontini i tupo je gleda) Zaključana?!
LEONTINA: (Prinosi sveću bravi) Pogledajte.
MORISE: (Ide ka kanabeu) Ovo je da se čovek raspameti!
LEONTINA: Sve je to bio samo ružan san. (Ostaju tako za trenutak slomljeni, bez reči. Odjednom, neko tri puta jako lupi po ulaznim vratima u izvesnim razmacima. Svaki od tih udaraca protrese Leontinu i Morisea. Oduzeta od straha, jedva progovara) Neko kuca!
MORISE: (Isto) Da!
BRIDOOV GLAS: U ime zakona, otvorite!
LEONTINA: (Poskoči) Policija!
BRIDOOV GLAS: Otvarajte, ili ću da razvalim vtara!
LEONTINA: Brzo, brzo... aha, u postelju! (požuri ka postelji da legne u nju)
MORISE: (Zaustavi je) Ne, nikako! Taman posla! Samo nam još to treba.
LEONTINA: (Trči ka prozoru) Kroz prozor!
MORISE: (Opet je zaustavi) Ni tuda ne može! Ovo je drugi sprat!
LEONTINA: (Izbezumljena) Pa kuda ću? Morise!
MORISE: (Isto izbezumljen, trčkara tamo-amo) Otkud znam! (Očajnički) Šta ste stali! Mrdnite, zaboga! Skrivajte se! Bežite!
BRIDOOV GLAS: Ne pokušavajte da pobegnete! Znam da ste tu! Otvarajte!
MORISE: (Ljutito, u pravcu vrata) Evo...evo! (Leontini) Ništa nam drugo ne preostaje. Samo hladno. (Zakopčava žaket) Samo dostojanstveno! (Pokaže Leontini šešir koji je na kaminu) Dajte mi šešir! (Ona mu ga dodaje, on ga stavlja na glavu) Ma šta da kažem – samo potvrđuje!
BRIDOOV GLAS: Znači, nećete dobrovoljno da otvorite?
MORISE: (Priđe vratima i otvori ih) Molim gospodine, samo uđite.
BRIDOA: (Ulazeći, kaže onima van scene) Vi sačekajte tu! (Ispod gornjeg kaputa ima svečano odelo)
MORISE: (Vadi rukavice iz džepa, navlači ih na ruke da bi izgledao što besprekornije) Hoćete li mi reći na osnovu čega upadate u moj stan u ovo doba noći?
BRIDOA: (Vrlo dostojanstveno skida šešir i pokazuje policijsku značku) Odmah ću vam reći! (Promeni ton) Ali, najpre bih želeo, gospođo i gospodine, da mi oprostite što vas u nevreme uznemiravam. Iako nastupam kao zvanično lice... (salutira)... ja se, kao pristojan čovek, izvinjavam.
MORISE: (Nestrpljivo) Molim... molim.
(Komesar je kraj stola. Morise i Leontina su jedno pored drugog, lica okrenutim publici, drže se za ruke, ne bi li se tako uzajamno hrabrili)
BRIDOA: (Vraća značku u džep) A sada gospođo, dolazim na zahtev vašega muža da konstatujem gospodinovo prisustvo u vašem stanu u ovo doba noći!
MORISE: (Pokušava da drskošću spase stvar) Ali gospodine, ne razumem vas... ja sam ženjen, a ovo mi je žena.
BRIDOA: (Podsmešljivo) Eh, znamo mi to... vsakog dana slušam istu priču... (salutira)...Kao pristojan čovek, odobravam tu laž... ali kao zvanično lice... (Stavi šešir na stolicu i izvuče beležnicu iz džepa)
MORISE: Doktor Morise!
BRIDOA: (Piše) A vi gospođo?
MORISE: (Brzo) Pa doktorka... ovaj, g-đa Morise.
BRIDOA: Nemojte biti tvrdoglavi. Vrlo dobro znamo da gospođa nije g-đa Morise.
LEONTINA i MORISE: (U stranu) Ah!
BRIDOA: Gospođa je – gospođa Kasanj.
LEONTINA: Gospođa Kasanj?
MORISE: Kazali ste: gospođa Kasanj?
LEONTINA: Da, da, rekao je gospođa Kasanj.
MORISE: 8Skoči i od radosti zagrli komesara kao da hoće da ga poljubi. Ovaj se odupire i izmakne se sasvim levo) Oh, ima i dobrih policajaca! Oh, ima i dobrih... (Promeni ton, sad je vrlo hladan) To je preko puta, gospodine! Gospođa Kasanj stanuje na desnoj strani stepeništa!
BRIDOA: (Okrene ga ka gledaocima) Da! Ali, stepenice zaokreću ovamo! I tako je moka desna strana postala leva!
MORISE: (Vrlo dostojanstveno) To je vaša stvar, gospodine, Ne treba u ovo doba buditi ljude da bi im se to saopštilo.
BRIDOA: (Uzima svoj šešir) Veoma mi je žao, gospodine, gospođo...(Izađe, Morise zalupi vrata za njim. Izgovara spolja, pošto su ga vrata lupila po leđima) To je preko puta!
LEONTINA: (Seda) Ovo je već isuviše! Sad još i policija! To je zbilja vrhunac ljubaznosti s vaše strane!
MORISE: (Ustaje) Zar sam ja tu kriv? Tražili su gospođu Kasanj, i ja sam ih poslao gospođi Kasanj!
LEONTINA: (Ljutito) To znam!
MORISE: (Krikne) Auh!
LEONTINA: (Zadrhti) Šta je sad?
MORISE: Pa kod nje je... Uhvatiće ga policija!
LEONTINA: Ta šta vam je? Govorite šta vam je? (Besna) Smejete se? Srećni ste što se sve ovo događa? Uh!
(Izlazi)
MORISE: Ali Leontina zaboga... pričekajte! (Odlazi sa scene, pustivši da se vrata zalupe za njim. U tom trenutku, kroz prozor, koji je ostao otvoren onda kada je Leontina htela da kroz njega pobegne, pojavljuje se prestrašeni Dišotel, upada na scenu sav neuredan i poluobučen, o ramenu mu puška, u gaćama je.)

SCENA XVIII
DIŠOTEL, GONTRAN u plakaru, zatim MORISE; DVA POLICAJCA, zatim LEONTINA
DIŠOTEL: (Izbezumljen, trčkara levo-desno kao životinja uhvaćena u klopku koja traži spas) Gospode! Ne mogu ovako da pobegnem! (Primeti Moriseove pantalone) Aha, Moriseove pantalone! Spašen sam! (Žurno oblači pantalone ne obraćajući pažnju na naramenice koje mu vise pozadi) Tako! Sad sam spašen. (Pritrči ulaznim vratima, otključava ih ključem koji je Morise ostavio u bravi)
GONTRAN: (Tiho otvara vrata plakara i izlazi) Ne čujem ih više! (Primeti Dišotela) Moj ujak! (Naglo se vrati u plakar)
DIŠOTEL: (Primetio ga je) Gontran! (Brzo pobegne)
(U tom trenutku čuju se glasovi na balkonu odakle se pojavljuju dva policajca u civilu, a u istom trenutku, privučen žagorom, Morise izlazi iz susedne sobe)
MORISE: Kakva je to galama?
PRVI POLICAJAC: (Pokaže na Morisea) Evo ga! Taj je u gaćama! Drži ga!
MORISE: Ko ste vi?
PRVI POLICAJAC: (Skoči na njega) Ovamo, u ime zakona!
MORISE: (Beži dok ga policajci jure) Šta hoćete od mene? Pustite me! (Opšta jurnjava. Morise pobegne prvom policajcu, ali ga drugi ščepa)
OBA POLICAJCA: Naš je!
MORISE: Pustite me!
OBA POLICAJCA (Vuku Morisea) Tako!
MORISE: (Otima se) Ta pustite me, jeste li ludi! Upomoć! Upomoć!
PRVI POLICAJAC: Ništa, ništa, objasnićemo se već u policiji! (Odvlače Morisea)
LEONTINA: (Izlazi iz sobe izbezumljena) Zaboga, šta se dešava!?
GONTRAN: (Izlazi iz plakara kao maločas. Prepozna Leontinu) Moja ujna!
LEONTINA: (Prepozna ga) Gontran! (Užasnuta pobegne)

Z A V E S A

III ČIN
ISTI DEKOR KAO U I ČINU
MORISE, LEONTINA
MORISE: Nisam smeo ranije da se pojavim, Leontina, da ne bih ispao sumnjiv, ali od jutros sam bio kao na iglama. Nisam znao šta je bilo sa vama posle noćašnje drame.
LEONTINA: Ah, dragi moj, pobegla sam kao luda. Našla sam se na ulici, ni sama ne znam kako.
MORISE: (Sažaljivo) Jadna moja Leontina! (Promeni ton) Srećom, primili ste moje jutrošnje hitno pismo u kome sam vam sve objasnio.
LEONTINA: Da, videla sam nazad kakvog muža imam! Eto gde je lovio gospodin Dišotel! Kod gospođe Kasanj!
MORISE: Da je samo to! Ono što je najgore, ja sam ulovljen! Vaš muž lovi bez dozvole, a meni sude zbog prekršaja...
LEONTINA: (Ustane i priđe prednjem delu scene) Ko vam je kriv za to. Kad vas je komesar malo pre toga video, što mu niste lepo sve objasnili?
MORISE: Kako da nisam! Kaže: ’’Ne želim da ulazim u detalje. Moja je dužnost da konstatujem činjenice, a ne da mudrujem. U ovoj sobi, sa gospođom Kasanj je bio neki muškarac. Taj muškarac je pobegao preko balkona i to bez pantalona: i uhvaćen je bez njih! Znači, to ste bili vi. Ostalo je stvar istražnog sudije.’’
LEONTINA: Divota!
MORISE: Ali neće to tek tako proći! Idem k njemu iz ovih stopa i nateraću ga da pozove Dišotela, pa nek se njih dvojica objasne.
LEONTINA: A ja znam šta mi preostaje: razvod!
MORISE: Šta?... Zar ćete...?
LEONTINA: Razume se! Niko ne zna za moju jučerašnju avanturu – ja sam, znači, u povoljnom položaju! I zato, pošto ne želim da ostane ni najmanji trag moje jučerašnje ludosti, vratite mi ono moje pismo.
MORISE: Zar baš to... jedino što sam uspeo od vas da dobijem! (Pomiri se sa sudbinom) Kad baš hoćete...(Namršti se) Gde sam ga ono stavio? Ah, za ime boga!
LEONTINA: (Uplašena) Šta je sad?
MORISE: (Kao da se guši) Ono je u mojim pantalonama!
LEONTINA: Kako?
MORISE: U džepu od pantalona! A njih sad nosi vaš muž!
LEONTINA: Da ste to hteli, ne bi ste izveli bolje! (Ode levo)
MORISE: Ali zar sam mogao da predvidim da će vaš muž da obuče moje pantalone?
LEONTINA: (Kraj kamina) Ništa vi ne možete da predvidite! Samo umete da pravite zbrku!
MORISE: Zaista! E pa dobro, ako dozvolite, idem u policiju, tamo me komesar već čeka. (Izađe kroz vrata u dnu scene)
LEONTINA: Zaista!
BABETA: (Uđe) Gospođo, ovog trenutka videla sam gospodina kako stiže.
LEONTINA: (Značajno) Gospodina? Dobro. Recite mu da sam ovde. (Babeta izađe) Odmah ću videti da li je našao ono moje pismo.

SCENA III
Isti, DIŠOTEL
DIŠOTEL: Ah Leontina, dušo! (Pritrči i poljubi je)
LEONTINA: (U stranu) Ništa ne zna!
DIŠOTEL: (U stranu, stavljajući pušku i šešir na stočić) Ništa ne zna!
LEONTINA: (Kad joj Dišotel opet priđe) Dragi moj! Lov te nije ni malo izmorio?
DIŠOTEL: A ne, ni malo... naprotiv! Ipak, žurio sam da se što pre vratim svojoj slatkoj ženici. (Poljubi je) LEONTINA: (U stranu) Licemer!
DIŠOTEL: Da znaš samo kako smo lovili. A imali smo lepo vreme!
LEONTINA: Da,da, zato si sigurno i promenio pantalone?
DIŠOTEL: A? ...Da, naravno! Primetila si? Žene zbilja sve vide.
LEONTINA: Malo su ti velike.
DIŠOTEL: Pa da. On je malo krupniji Znaš, sav sam bio mokar. Padala je kiša. (Ode malo nazad. Babeti) Donesite moje pantalone.
BABETA: Da gospodine (Izađe)
DIŠOTEL: A bogami i dobro sam se pokazao.
LEONTINA: (Klimne glavom kao da mu čestita) Molim?
DIŠOTEL: Jedan srndać je udario u trk i poterao jednog tetreba, a ja dum, dum... i eto!
LEONTINA: PA jesi li šta doneo iz lova?
DIŠOTEL: (Malo zbunjen) Naravno, draga moja! (Uzima torbu) Imaš li makaze? Vezao sam torbu kanapom, da bolje drži.
LEONTINA: (Ustane) Kako da ne... Jedva čekam da vidim šta si to ulovio. (Za sebe) Tartife jedan! (Izađe levo)
DIŠOTEL: (Dođe sasvim do rampe) Uh! Sve je u redu. A tu je i ova puna torba, da pomogne stvar... (Posle kratke pauze, hladno) Četrdeset franaka!... Kod Ževea! Nego, gde mi je račun? (Pretura po džepovima pantalona i izvlači Leontinino pismo Moriseu) Rukopis moje žene... nije to. (Stavi pismo u bočni džep žaketa, a onda izvuče račun iz drugog džepa pantalona) A, evo računa! (Iscepa ga) Ne sme da me kompromituje! Hitro baci hartiju u vatru pa se odmah vrati)

SCENA IV
DIŠOTEL, LEONTINA
LEONTINA: (Vraća se sa makazama i prilazi stolu) Da vidimo... Baš me zanima čega tu ima.
DIŠOTEL: (Stavlja torbu na sto) Evo je, draga moja, u njoj je sve što sam ulovio – a bogami, nije baš malo! (Ode desno)
LEONTINA: (Otvara torbu i gleda unutra) Ovo si, znači, ulovio? Čestitam, čestitam!
DIŠOTEL: (Sa zadovoljstvom) Imao sam sreće.
LEONTINA: (Izvadi iz torbe dugačku paštetu) Ovo, a?
DIŠOTEL: Pa narav... (Trgne se) Šta!?
LEONTINA: (Izvuče drugu paštetu, pa treću) I ovu? I ovu?... To si znači ulovio?
DIŠOTEL: (Pokušava da se smeje i prilazi stolu) To? Odmah ću da ti objasnim... Znaš, divljač, kad je promenjljivo vreme...
LEONTINA: Ah, prestani već jednom da lažeš! Taj lov je jedna obična izmišljotina! Nisi ni išao u Liankur! A što se tiče toga tvoga Kasanja, taj ne samo da nije bio sa tobom, nego čak nikada u životu nije ni išao u lov!
DIŠOTEL: Ko kaže?
LEONTINA: On sam mi je rekao.
DIŠOTEL: (Poskoči i protiv svoje volje) Dolazio je?
LEONTINA: I to baš juče, čim si ti otišao.
DIŠOTEL: Znači opet njegova sunčanica. Ti ne znaš, ali u Africi ga je jednom uhvatila sunčanica i od tad slabo stoji s pamćenjem! I naravno, kad ga pitaš da li koji put ide u lov, reći će ti ’’NE’’ i to tako iskreno... jer se ne seća! Dakle tako, on ide u lov? ... Divota! Voleo bih da je tu – da to predamnom kaže! Šteta što nije tu! (Seda u stolicu, pun samopouzdanja)

SCENA V
ISTI, BABETA, zatim KASANJ
BABETA: (Ulazi) Gospodin Kasanj!
DIŠOTEL: (Kao gromom pogođen) Lele!
LEONTINA: Eto, jesi li sad zadovoljan?
DIŠOTEL: (Ustranu) Volina jedna!
KASANJ: (Ulazi) Dobar dan gospođo! Dobar dan dragi moj!
DIŠOTEL: (Brzo mu prilazi i staje između njega i Leontine) O, kako si? (Tiho i brzo) Pst! Ni reči!
KASANJ: Molim!? (Babeta izlazi)
DIŠOTEL: (Rukuje se s njim) Baš je lepo od tebe što si došao! (Tiho) Zajedno smo bili u lovu!
KASANJ: (Glasno) Otkuda!? Ta ne!
DIŠOTEL: (Tiho) Da, da...! (Glasno, tobože spokojno) Pa kako si od jutros?
LEONTINA: (Ubaci) Moj muž vas pita kako ste od jutros, pošto vas je već video u lovu...
KASANJ: (Ne shvata) Kako?
DIŠOTEL: (Daje mu znake iza leđa svoje žene) Pa da, znaš, u lovi!?
KASANJ: (Ponavlja kao neko ko ne razume) U lovu?
DIŠOTEL: Pa naravno! (Daje mu znake koje prekida kad se susretne sa pogledom svoje žene) Sećaš se: dum, dum!
KASANJ: (Tupavo) O čemu ti to pričaš?
DIŠOTEL: (Leontini, smelo) Vidiš, odlično se seća!
LEONTINA: (Podrugljivo) I ja bih rekla. (Kasanju) Šta ste sve vas dvojica ulovili! Napravili ste pravi pokolj! (Glavom pokaže Kasanju na torbu da bi pogledao šta je unutra)
KASANJ: (Pogleda u torbu) Pa to su paštete!
LEONTINA: Šta ćete – muž mi nije ulovio ništa drugo!
KASANJ: (Smeje se) Kako? Zar pucaš u paštete?
DIŠOTEL: (Licem okrenut ka Kasanju) A? (Promeni ton) Ama, šta se praviš lud?
KASANJ: Čekaj brate...
LEONTINA: Kad ste već zajedno bili u lovu...
KASANJ: (Korakne napred) Ali ja nisam bio gospođo...
LEONTINA: (Takođe korakne napred) Niste?
DIŠOTEL: Ama jesi, kako da nisi! (Leontini) Vidiš draga moja, ne seća se, šta sam ti rekao! To je zbog one njegove sunčanice.
KASANJ: Kakve sunčanice?
DIŠOTEL: Zbog sunčanice, nego kako! Naravno, ti se ne sećaš te sunčanice pošto ti je oduzela pamćenje. (Leontini, videći da ga ona naslonjena na sti i sa prekrštenim rukama posmatra, vrteći glavom) Šta ti je?
LEONTINA: Ništa! Divim se vašim glumačkim sposobnostima.
KASANJ: Mojim?
DIŠOTEL: Ne, mojim?
LEONTINA: Vi ste izvanredan glumac. Samo, veoma me potcenjujete ako mislite da ćete me obmanuti tim pričama za decu. (Krene levo. Kasanj, koji je sve to slušao ništa ne shvatajući, vidi da su stvari krenule na rđavo i da je on suvišan u toj diskusiji, polako odlazi ka dnu scene, idući pored zidova, pretvarajući se da agleda slike, predmete i sl. Kako njegov uzmak ne bi bio upadljiv)
DIŠOTEL: Ali Leontina, uveravam te...
LEONTINA: Nemojte, molim vas! Zar mislite da mi nije sve već poznato?
DIŠOTEL: (Idući za njom) Zaboga Leontina...

SCENA VI
ISTI, BABETA
BABETA: (Ulazi noseći preko ruke Diotelove pantalone) Gospođa je zvonila?
LEONTINA: (Još uvek u dnu levo, pokazije na torbu) Da, odnesite to!
BABETA: Odmah gospođo! (Daje Dišotelu pantalone) Evo pantalona koje je gospodin tražio. Morala sam da ih očistim. (Pogleda u torbu) Ah šta je ovo!?
LEONTINA: To je gospodin ulovio! Hajdete!
BABETA: (Začuđeno) Oh, zar ovo? (Izlazi, odnoseći torbu)
DIŠOTEL: (Preklinje) Leontina...
LEONTINA: Neću ništa da čujem! (Izađe levo, zalupivši vrata)
KASANJ: (Sedeći kod pisaćeg stola, sasvim desno) Lepa svađica! Lepa svađica!
DIŠOTEL: (Ostavlja pantalone na stolu) Ti bolje da ćutiš, nespretnjakoviću!
KASANJ: Šta?!
DIŠOTEL: Znači ništa ti nije jasno!? Nisi pogodio da si mi ti bio samo izgovor pred mojojm ženom... da sam joj rekao da idem kod tebe?
KASANJ: A zašto to?
DIŠOTEL: (Zamalo da kaže) Pa zato što sam bio sa... Ah, nikad ti ništa ne znaš! Zaboga, ako već neko godinama ne navraća u nečiju kuću, treba pre svega da se upita: ’’Čekaj, da vidim najpre da možda ne služim mužu kao alibi! ’’ To je bar logično!
KASANJ: Šta mogu.
DIŠOTEL: (Presavije pantalone koje je skinuo) I šta hoćeš od mene? Šta te dovuklo ovamo?
KASANJ: Zakazao sam ovde sastanak sa policijskim komesarom.
DIŠOTEL: (Zadrhti) Kod mene?
KASANJ: (Srećan zbog svog podviga) Da!
DIŠOTEL: Sad mi još i policiju dovodiš! Gde ti to pade na pamet?!
KASANJ: Dozvoli da ti kažem jednu prijatnu vest: noćas sam uhvatio svoju ženu na delu – u neverstvu!
DIŠOTEL: Šta? Zar ti?
KASANJ: (Sav zrači) Ja!
DIŠOTEL: (Ustranu) Idiot! (Glasno) Nisi ti nikog uhvatio, čim niste našli njenog ljubavnika!
KASANJ: (Ustane) E vidiš, u tome i jeste stvar – što smo ga našli!
DIŠOTEL: (Podrugljivo) Ma nemoj!
KASANJ: Nego kako! To je neki Morise...
DIŠOTEL: (Promeni mu se izraz lica) A?
KASANJ: Morise... neki lekar?
DIŠOTEL (Ustranu) Moje pantalone!
KASANJ: Nego, da slučajno ne znaš ti tog Morisea?
DIŠOTEL: A? Ja? Ne, ne! Ne znam nikakvog Morisea!

SCENA VII
ISTI, BABETA; zatim MORISE
BABETA: (Ulazi i najavljuje zvonkim glasom) Gospodin Morise. (Iziđe)
DIŠOTEL: (Ustranu, ošamućen) Lele! (Pređe rukom preko čela)
KASANJ: (Iznenađen) Morise?
DIŠOTEL: (Pribere se) A... da, da...Da!
KASANJ: (Mršti se) Znači, to je taj Morise? (Odlazi ka vratima u dnu)
DIŠOTEL: (Brzo) Ne, ne, taj nema nikakve veze, to je moj krojač – šije mi košulje!
KASANJ: A tako? Da li je dobar?
DIŠOTEL: Odličan! (Vidi Morisea koji ulazi i pritrči mu da bi predupredio neku nesmotrenost s Morisove strane)
MORISE: (Glasno, ne obraćajući pažnju na Kasanja) Tu si, najzad! U lep sos si me uvalio!
DIŠOTEL: (Tiho Moriseu) Pst! Ćuti! To je njen muž!
MORISE: (Glasno) Šta kažeš?
DIŠOTEL: (Tiho) Kažem ti, to je njen muž! To je Kasanj!
MORISE: Aaaa... to je Kasanj! Pa lepo, tim bolje ako je to on!
DIŠOTEL: Dragi moj Morise da ti predstavim svog prijatelja Kasanja...
KASANJ: (Vrlo ljubazno) Milo mi je gospodine! Priznaću vam da se nosim mišlju da ovih dana naručim jedno tuce košulja.
MORISE: (Ne shvata) Molim?
DIŠOTEL: (Skoro da se onesvesti) Auh!
KASANJ: (Nastavlja) Hteo bih nešto dobro, ali da kođšta najviše četrnaest franaka!
MORISE: (Posle kratke pauze) Ali gospodine, izvinite... šta se to mene tiče?
KASANJ: (Zbunjen) Kako?
DIŠOTEL: (Prešavši iza Kasanja, neupadljivo ga gura levo) Pa da, šta ga se tiče što su ti potrebne košulje?
KASANJ: Pa kad hoću da ih naručim!
DIŠOTEL: Manite se sad košulja. Hajde, idi sad tamo!
KASANJ: (Govori Dišotelu preko ramena, dok ga ovaj gura ka desnim vratima) Ali zašto?
DIŠOTEL: (Gurajući ga) Mora da mi uzme meru. (Zastane, pa onda kaže kao neki jak razlog) Moram da se skinem sasvim go. (Opet gura Kasanja) Hajde, čekaj me tamo...
KASANJ: (Okrene se) A komesar...?
DIŠOTEL: (Uhvati ga za ramena i opet ga okrene ka vratima) Zvaću te kad dođe... samo ti idi.
KASANJ: Dobro, ali nemoj da me zaboraviš (Izađe sa scene)
DIŠOTEL: (Zatvori vrata za njim) Neću! (Nasloni se na vrata) Uh kakav dan! (Sa naporom se pribere, kao neko ko je spreman da započne novu borbu i krene ka Moriseu, koji je za vreme prethodnih replika otišao sasvim levo. A sad... šta imaš da mi kažeš?
MORISE: Još pitaš? A pantalone? Gde su moje pantalone?
DIŠOTEL: Znači, u tome je stvar! Ih, ja mislim bog zna šta... tu su! (Govoreći to, ode i uzme sa stolice pantalone koje je tamo ostavio i donese ih Moriseu)
MORISE: (Zgrabi pantalone i stisne ih na svoje grudi kao blago. Opipava ih) A stvari? Ono što je bilo u njima?
DIŠOTEL: (Žacnut) Pa tu su... Ne misliš valjda da ću da ti preturam po džepovima?
MORISE: (U stranu) Pismo! (Glasno) A sad – da pređemo na ono glavno! Noćas si lepo udesio stvar...
DIŠOTEL: Ja?
MORISE: Znaš li do čega su dovele tvoje ludorije?
DIŠOTEL: ( U tonu saučešća) Znam, uhvatili su te umesto mene.
MORISE: Da.
DIŠOTEL: (Utuk na utuk) Tako ti i treba kad šetkaš nepristojno odeven! Kad bi znalo tvoje lekarsko udruženje...
MORISE: Ovo je već isuviše!
DIŠOTEL: Ne znam, dragi moj, izvlači se kako znaš i umeš! Ja znam samo jedno: mene nisu uhvatili i gotovo! Pst! Moja žena! (Ode malo pozadi)
MORISE: Dobar dan gospođo.
LEONTINA: (Spremajuči se da otvori fioku na pisaćem stolu, upola se okrene i odgovara pomalo hladno) A to ste vi Morise! Dobar dan. (Otvara fioku)
DIŠOTEL: (Napući usne kao dete koje hoće da mu oproste) Leontina!
LEONTINA: (Prezrivo, preko ramena) Šta je!?
DIŠOTEL: Još si ljuta na mene?
LEONTINA: (Usiljeno se nasmeje, zatvarajući fioku) Ja? Ta pusti, mislim ja na druge stvari... (Kao uzgred kaže Moriseu koji je u međuvremenu preko ramena prebacio svoje pantalone, a koje je do tada držao presavijene) Kakve su vam to pantalone preko ramena prebačene? (Na Dišotelovom licu se ocrta užas)
MORISE: (Istim tonom, kao uzgred) Ove? Vratio mi ih je Dišotel.
DIŠOTEL: (U stranu) Idiot!
LEONTINA: (Podrugljivo Dišotelu) Gle!? Znači Moriseu vraćate pantalone koje vam je pozajmio Kasanj?
DIŠOTEL: Ma ne, ma ne! Nisam mu ih vratio! Samo, baš sam ih bio svukao i nisam znao gde da ih stavim.
MORISE: (Koji mu je bio okrenut leđima odmah se okrete i stane da vuče pantalone) Pusti, šta ti je?
DIŠOTEL: (Vuče k sebi) Pusti ih ti!
MORISE: (Vuče ih) Neću! Zašto?
DIŠOTEL: (Vuče ih) Pusti ih, kad ti kažem!
LEONTINA: (Ozbiljno, ali i podrugljivo) Zaista Morise, zašto ih ne pustite kad su to pantalone gospodina Kasanja!
MORISE: (Naglo povuče pantalone tako da ih Dišotel ispusti) Ma ne, moje su!
DIŠOTEL: (Odlazi ka dnu scene, besan i očajan) Ah, kakav gad!
MORISE: (Tiho i brzo Leontini) Nesrećnice! I ne sanjate da je u njima vaše pismo.
LEONTINA: (Savršeno mirno) Kako da ne! Zato sam i bila sigurna da ih nećete pustiti.
MORISE: (Zapanjen tolikom hladnokrvnošću) Oh! (U stranu) Neverovatna žena! (Za vreme sledećeg dijaloga, Morise predsavija pantalone i stavlja ih na kamin)
DIŠOTEL: (Dolazi opet napred kao čovek koji je doneo neku odluku) Pa dobro Leontina... Mogao bih i dalje da vrdam, ali više volim otvoreno da ti kažem – to su Morisove pantalone!
LEONTINA: (Trijumfalno) Tako, najzad! To sam i htela! A lov!? Priznajte i to! Priznajte da niste išli u lov!
DIŠOTEL: Priznajem sve, jer ma šta da kažem – ništa ne vredi...
LEONTINA: Dabome!
DIŠOTEL: Nisam išao u lov, nisam uopšte bio sa Kasanjem!
LEONTINA: Jesam li rekla!

SCENA VIII
Isti, KASANJ

KASANJ: (Na pragu desnih vrata) Je li, nisi me zaboravio?
DIŠOTEL: A? Ta ne, nisam.
KASANJ: (Leontini) A tu ste gospođo... Baš sam hteo nešto da vam kažem. (Tiho Dišotelu) Sad ćeš da vidiš! (Glasno, Leontini) Maločas nisam dobro shvatio vaše pitan je u vezi sa lovom. Treba da znate – Dišotel i ja smo bili zajedno u lovu!
DIŠOTEL: (Poskoči) Lele! (Leontina i Morise prasnu u smeh)
LEONTINA: (Podrugljivo) Stvarno?
MORISE: (U stranu) Ovaj ti je baš srećne ruke.
DIŠOTEL: Eh, Kasanj, Kasanj...moja žena vrlo dobro zna da nismo išli u lov. Što moraš da lažeš?
KASANJ: (Zgranut) Ali zaboga, ti si mi...
DIŠOTEL: (Okrene se drugima skrstivši ruke) Jeste li videli lažova! (Kasanju) A sad dosta. Bolje idi tamo. (Gura ga ka vratima)
KASANJ: Nikad čovek ne zna na čemu je kad se s tobom uhvati u kolo.
LEONTINA: (Naslonjena na sto u sredini, kao uzgred) Zašto dolazi taj komesar?
DIŠOTEL: (Prilazeći joj) A? ... Zbog...a, ti to pitaš? Ništa, njegovu su ženu uhvatili na delu.
LEONTINA: Sa vama?
DIŠOTEL: (Mahinalno, u istom tonu) Sa mnom! ... (Brzo se ispravi) Šta to govoriš!? ’’Sa mnom!’’ Zar bi njen muž bio ovde da je ona bila samnom!
LEONTINA: Onda, kod koje ste to ljubavnice bili?
DIŠOTEL: Ja!? Zar ja da imam ljubavnicu? Šta ti pada na pamet? Evo, nek ti kaže Morise...
MORISE: (On je za vreme prethodne replike sedeo pored kamina, leđima okrenut publici) Ne znam, dragi moj, ne znam!
LEONTINA: Pretvarao si se da ideš u lov? (Sa indignacijom) A ja sam te za to vreme, puno poverenja u tebe, naivno čekala kraj našeg domaćeg ognjišta...
DIŠOTEL: Ali Leontina...
LEONTINA: Prirodno, ja sam poštena žena! Verna žena! ... (Moriseu) Zar ne, Morise?
MORISE: (Sedeći) Da, da... na žalost.
LEONTINA: Nikad nisam ni pokušala da prevarim svoga muža! (Moriseu) Zar ne, Morise?
MORISE: (Pokušava da ih izmiri) Ma ne, ne! Oboje ste verni, naravno!

SCENA IX
Isti, BABETA, zatim GONTRAN

BABETA: (Uđe kroz varata u dnu i najavljuje) Gospodin Gontran!
SVI: Gontran! (Morise instinktivno ustane i priđe Leontini, a ona priđe njemu. Dišotel zamalo što nije pao u nesvest. Njih troje izgledaju kao prikovani za mesto. Babeta se izmakne da propusti Gontrana i izađe, a za njom ostaje ledena tišina)
GONTRAN: (Zastane u dnu, prekrsti ruke i mangupski namigne) Jel’ te, recite vi meni šta ste noćas radili u Atinskoj 40?
SVI: (Poskoče) Lele! (Opšte kašljanje da bi se nadjačao Gontranov glas)
DIŠOTEL: (Priđe Gontranu) O dragi Gontrane! ... (Privuče ga k sebi kao da hoće nešto tiho da mu kaže, odvede ga malo napred, prošavši pored stola)
LEONTINA: (Kao i Dišotel, i ona je krenula ka dnu scene, ali je stigla prekasno da bi se dokopala Gontarna, kome pritrči, a za njom i Morise) Gle, evo Gontarna! (Dohvati njegovu levu ruku i počne da ga vuče ka sebi. Dišotel ga povuče ka sebi. Leontina ga opet cimne ka sebi uz pomoć Morisea. Dišotelu) Ta nemojte ga toliko vući!
DIŠOTEL: (Vukući Gontrana) Pa ti ga vučeš!
LEONTINA: Ja!?
MORISE: Koješta – ti ga vučeš!
GONTRAN: (Zgranut, dok ga oni čereče) Ama, šta vam je? (Dišotel tako jako cimne Gontrana da ga Leontina ispusti, a pošto je bila toliko zapela, biva odbačena ka Moriseu)
DIŠOTEL: (Koristi se prilikom da odvuče Gontrana desno, pre nego ga se Leontina dokopa. Brzo, tihim glasom) Ni reči o onome što si sinoć video! Dajem pet stotina. (Pusti ga i malo mu gurne desno rame, tako da time okrene Gontrana ka Leontini, a sam se napravi ravnodušan)
LEONTINA: (Pritrči Gontranu, dohvari ga i odvlači ga levo, govoreći mu tiho i brzo) Ni reči o onome noćas! Dobićeš onih pet stotina što si tražio! (Pusti ga i malo mu gurne levo rame, tako da time okrene Gontrana ka Dišotelu i napravi se ravnodušna, kao i njen muž. Morise je sledi u ovome)
GONTRAN: (Prijatno iznenađen) Gle, gle! (Njih četvoro stoje u jednoj liniji okrenuti publici i ništa ne govore. Gontran ih, onako ravnodušne, zgranuto gleda)
DIŠOTEL: (Posle kratke pauze, Leontini) Pa lepo... eto... pustio sam ga. (Leontina i Morise ga gledaju)
LEONTINA: Pa šta? I ja sam!
MORISE: (Posle pauze) Čim si ga ti pustio, pustili smo ga i mi!
GONTRAN: (Gleda ih redom)
DIŠOTEL: (Posle kratke pauze, kao da se odlučio da sve ovo naglo završi) Tako! (Gontranu) E pa, dosta smo te gledali! (Povede ga) Imamo nešto da razgovaramo. Dođi posle.
GONTRAN: Posle?
DIŠOTEL: (Tiho, u dnu scene, Gontranu) Pričekaj me u salonu, daću ti onih pet stotina. (Vrati se napred)
GONTRAN: Dobro. (Leontini) Doviđenja ujna.
LEONTINA: (Priđe mu) Doviđenja Gontrane. (Tiho i brzo) Daću ti pet stotina franaka, pričekaj me u salonu.
GONTRAN: Dobro. (U stranu, dok se Leontina vraća napred) I nju... u salonu?... (Filozofski) Pa ništa – neka se sretnu! (Izađe kroz vrata na dnu)
DIŠOTEL: (U stranu, umiren) Tako, sad bar sa te strane mogu da budem miran.
LEONTINA: (Tiho, Moriseu) Dobro se izvukosmo.
(Njih troje su na prednjem delu scene: Dišotel desno, Morise i Leontina levo. Trenutak opšteg olakšanja. Sve opasnosti izgledaju otklonjene, svi lakše dišu. Odjednom, zvonce na ulaznim vratima snažno odjekne tako da svi zadrhte. Ista obeshrabrenost se vidi na njihovim licima pri pomislina to da je opet moguć neki novi zaplet. Leontina i Morise su se instinktivno približili jedno drugome)
BABETA: (U dnu csene najavljuje) Gospodin Bridoa!
DIŠOTEL: (Niti se miče, niti se okreče, u istom raspoloženju kao malopre) Gospodin... gospodin Bridoa!
LEONTINA: (Kao gore – potvrđuje) Gospodin Bridoa!
MORISE: (Kao gore) Gospodin Bridoa!
DIŠOTEL: (Leontini) Ti poznaješ gospodina Bridoa?
LEONTINA: Ja? Ni govora! (Moriseu) Poznajete li vi gospodina Bridoa? Nikad čula za njega.
DIŠOTEL: Ni ja. (Babeti) Pa dobro. Uvedite ga onda.
(Njih troje čekaju, licem okrenutim ka publici, očigledno na velikoj muci)
BABETA: (Iza kulisa) Neka gospodin izvoli ući!
BRIDOA: (Uđe i pokloni se. Pod miškom nosi nekakav paket) Gospođo! Gospodo! ((Prilazeći) Gospodin Dišotel?
DIŠOTEL: (Priđe komesaru i ponesen svojim dosadašnjim lažima, automatski slaže, pokazujući na Morisea) To je on! (Popravi se) To sam ja! (Izgleda kao čovek koji nema čega da se boji) Dolazite zbog slučaja Kasanj, znam! Gospodin Kasanj je tu, idem da ga zovem, a ovde vam je već gospodin Morise. (Krene desno)
BRIDOA: (Ne mičući se) Gle, odista! (Pokloni se) I gospođa Morise, ako se ne varam?
LEONTINA i MORISE: Lele!
DIŠOTEL: (Zastane čuvši Bridoove reči) Kakva gospođa Morise? (Pokaže na Leontinu) Mislite na gospođu? To je gospođa Dišotel, moja žena!
BRIDOA: (Zbunjen) A, tako! (Shvativši, on se nakašlje i okrene se, zviždućući kao čovek koji zna kako stoje stvari. Dišotel izađe desno)
LEONTINA: (Čim Dišotel izađe, požuri ka komesaru, a za njom i Morise) Gospodine, da vam objasnim...
MORISE: To je vrlo prosto...
BRIDOA: (Zaustavlja ih, tonom savršenog džentlmena)Nema potrebe gospođo. Kao zvanično lice, ja sam nem... (Salutira) ... a kao svetski čovek, ne znam ništa.
MORISE i LEONTINA: (Uz uzdah olakšanja) Oh! (Odu levo, a Bridoa dođe desno do stola na koji spušta paket koji je dotle držao)

SCENA X
Isti, DIŠOTEL, KASANJ
DIŠOTEL: (Ulazi s desna, a za njim Kasanj) Evo gospodina Kasanja!
KASANJ: (Prolazi ispred Dišotela i prilazi komesaru) Gospodine komesare, molio sam vas da dođete ovde zato što sam želeo da se istraga izvrši u prisustvu mog prijatelja Dišotela.
DIŠOTEL: (Desno na sceni, Leontini koje je na levom kraju scene) Eto vidiš...!
BRIDOA: A ja sam se s tim saglasio tim pre što je to tražio i sam osumnjičeni koji je energično odbijaooptužbu i uveravao me da ćemo baš ovde naći pravog krivca.
MORISE: Izvrsno rečeno! (Ode malo pozadi)
KASANJ: (Ponovi nesvesno za Moriseom) Izvrsno! (Primeti da je to baš Morise rekao. U stranu) Šta se ovaj meša!?
BRIDOA: Gospodo, da li je potrebno da vas podsetim na činjenice? Na zahtev gospodina Kasanja, zatekao sam noćas gospođu Kasanj na delu neverstva!
MORISE: Čestitamo!
KASANJ: Čestitam! (Primeti da je Bridoa zapanjen, pa doda, da bi objasnio svoju upadicu) Želim da vam čestitam.
BRIDOA: (Poklone se jedan drugome, a onda sednu. Bridoa nastavlja) Dužnost mi je bila da uhvatim njenog saučesnika, koji je stigao da pobegne kroz prozor u gaćama. Zato sam odmah uputio svoje ljude na pravi trag, pa je u susednom stanu uhvaćen gospodin Morise!
MORISE: To je bilo samo slučajno! Ja sam žrtva nesporazuma!
KASANJ: (Moriseu) Znači to ste vi?!
MORISE: Šta ja?
BRIDOA: (Nastavlja) Kao što vidite, gospodin Morise kategorički odbija navedene optužbe, i stvarno, mada ga okolnosti terete, moram priznati da mu neke činjenice daju za pravo. Odmah smo na njemu isprobali te pantalone i one mu ni malo ne odgovaraju!
MORISE: To je jasan dokaz!
BRIDOA: (Ustane i uzme paket sa stola) Mi smo se, uostalom, postarali da taj dokazni materijal donesemo ovamo.
DIŠOTEL: (Ustaje, prođe pored Kasanja i žurno prilazi komesaru) Ali to je sasvim nepotrebno! Zašto, na kraju krajeva, morate da znate ko je bio saučesnik?Uspeli ste da iznenadite gospođu Kasanj, našli ste kod nje te pantalone, i to je, mislim, dovoljno.
KASANJ: (Ustane i korakne napred) Meni jeste!
DIŠOTEL: I meni. (Vrati se na svoje mesto, prošavši pored Kasanja)
BRIDOA: Da, ali zakonu to nije dovoljno! Nije dovoljno zateći jednu ženu nasamo sa ... jednim pantalonama, da bi se moglo reći da je uhvaćena na delu. (Govoreći ove poslednje reči, odvije paket i izvadi pantalone, koje se odmotaju) Evo tog predmeta! (Svi ustanu, ali se ne miču sa svojih mesta)
DIŠOTEL: (U stranu, gledajući Leontinu, koja je, videvši pantalone, napravila značajan izraz lica, skrstila ruke i klimajući glavom uz podrugljiv pogled, odmerava svog muža) Sad je gotovo!
BRIDOA: (Primetivši njihovu pantomimu) Šta kažete?
DIŠOTEL i LEONTINA: Ništa, ništa!
BRIDOA: (Vraća se na svoju temu) Samo, kako ga pronaći?
KASANJ: U tome je stvar!
DIŠOTEL: Naravno da ne može da se pronađe Nego šta mislite, gospodine komesare, ne možete valčjda da stanete na ulicu i probate te pantalonena svim prolaznicima? To je stvar za arhivu, gospodine komesare!
BRIDOA: Izvinite gospodine, ne trpamo mi tako lako stavri u arhivu.
DIŠOTEL: ( U stranu, u nastupu očaja) Ah, nikako se neću izvući!

SCENA XI
Isti, GONTRAN
GONTRAN: (Uđe kroz vrata u dnu i slobodno prilazi tako da je sam između komesara i Kasanja) A mene ste zaboravili u salonu! (Vidi pantalone u komesarevim rukama – spontano) Gle! Moje pantalone!
SVI: A?
DIŠOTEL: (Skoči i odgurne Kasanja – stajući na njegovo mesto) Negove pantalone! Jeste li čuli!? Negove pantalone! Rekao je: ’’Moje, tj. njegove pantalone!“
GONTRAN: (Ne sluteći da se radi o lukavstvu) Pa da! Šta onda?
DIŠOTEL: Ništa, ništa! (Tiho i brzo Gontranu) Dobićeš pet stotina ako potvrdiš da su tvoje!
GONTRAN: Šta?
BRIDOA: (Začuđen, Gontranu) Priznajete da su ovo vaše pantalone?
GONTRAN: Kako da ne!
BRIDOA: Priznajete, znači, da ste noćas bili u Atinskoj ulici broj 40?
GONTRAN: Gle, otkud znate?
DIŠOTEL: (Brzo stane između komesara i Gontrana) Priznaje gospodo, vidite da je priznao!
SVI: (Preneraženi) Oh!
GONTRAN: Pa naravno, zašto ne bih?
DIŠOTEL: Sad je sve jasno! (Tiho Gontranu, stežući mu ruku iza leđa) Bravo junačino!
BRIDOA: (Vadi beležnicu – Gontranu) Zovete se?
GONTRAN: Molim?
BRIDOA: Vaše ime?
GONTRAN: (U stranu) Baš su zgodni! (Glasno) Gontran Morion. A zašto?
KASANJ: A smem li znati otkud vi u Atinskoj ulici broj 40?
GONTRAN: (Okrene se ka Kasanju, čuvši njegov glas) Pa bio sam kod svoje male!
SVI: (Skandalizovani) Oh!
KASANJ: (Zajedljivo) Kod vaše male!? I ne pomišljate, izgleda, da je ona i moja!
GONTRAN: (Iznenađen) Vaša!? (Spontano) Auh... pa to je onaj njen starkelja!
SVI: (Uključujući i Kasanja) Starkelja?
GONTRAN: Starkelja zbog koga sam se sakrio u plakar.
KASANJ: Daćemo vam mi ’’starkelju’’. (Priđe komesaru) Unesite to u zapisnik gospodine komesare, unesite to u zapisnik.
GONTRAN: (Zgranut) Komesar?
KASANJ: Sad ću valjda, najzad, da dobijem razvod.
GONTRAN: Razvod? Pa ko ste vi? Niste, znači, njen ... ’’zaštitnik’’!?
KASANJ: Dosta gospodine! Saznao sma šta sam hteo i odmah ću preduzeti korake! Gospodo, gospođo, ja vas pozdravljam! (Izađe kroz vrata u dnu)
GONTRAN: (Za njim) Šta?! Ali zaboga, gospodine..!
DIŠOTEL: (Pođe za njim, pokušavajući da ga zadrži) Ama, pusti ga...
GONTRAN: Nikako! Čekajte gospodine! (Izađe za Kasanjem)
MORISE: (U stranu) Ništa ne shvatam!
DIŠOTEL: (U stranu, vraćajući se) Uff! Sad mi je malo lakše!
BRIDOA: (Uzima svoj šešir) Dakle, vidim da je moja misija završena. (Leontini) Moje poštovanje gospođo. Klanajam se gospodine Dišotel.
DIŠOTEL: (Vrlo ljubazno) Ispratiću vas.
BRIDOA: (Takođe ljubazno) Ako vam nije teško...
DIŠOTEL: (Odlazi ka dnu scene) Izvolite ovuda. (Propusti komesara ispred sebe, a onda pođe za njim)

SCENA XII
MORISE, LEONTINA, zatim DIŠOTEL
MORISE: To se zove preokret!
LENTINA: Ako je obmanuo komesara, mene neće! (Promeni ton) Nego, kada smo već sami, dajte mi ono pismo.
MORISE: A da, stvarno! Gde su mi pantalone? (Uzme ih iza kamina, gde ih je stavio složene i opet priđe Leontini) Danas se sve vrti oko pantalona!
LEONTINA: (Užurbano) Požurite!
MORISE: Evo, evo! (Dok njih dvoje drže pantalone za dva kraja pojasa, Morise pretražuje džepove) U zadnjem džepu, ništa! (Pretura po jednom bočnom džepu) Moj novčanik, maramica...
LEONTINA: (Nervozno) Da, da, samo požurite!
MORISE: (Pretražuje dno džepa i odjednom ga hvata panika) Šta je sa pismom!? Zamislite – nema ga! Nije više u pantalonama!
LEONTINA: Nema pisma!? Šta vam je!? Pogledajte malo bolje!
MORISE: Nemam šta da gledam! (Pokaže pantalone) Tu je jedna nogavica, tu je druga!
(Nastave očajnički da pregledaju džepove, ona jedan, on drugi. Dišotel se pojavi u vratima na dnu, priđe im neprimećen iza pantalona koje oni drže tačno u visini njegovog pojasa)
DIŠOTEL: (Tako reći, zabada nos u pantalone) Šta to radite?
MORISE: (Zbunjen) Mi... Pa...(Ne zna šta da kaže) Pokazao sam pantalone gospođi Dišotel!
DIŠOTEL: Vrlo interesantno! (Promeni ton, zatim Leontini, smelo) Jesi li videla tog nevaljalca Gontrana! Ko bi to pomislio? Baš on – sa gospođom Kasanj!
LEONTINA: (Lukavo) Da, da! (U stranu) Samo čekaj!
DIŠOTEL: Kad pomislim da si čak posumnjala u mene. Zbog tog mangupa...
LEONTINA: (Nastoji da bude što uverljivija) Mene to ni malo nije iznenadilo. Gontran mi je već odavno rekao, u poverenju, da je u intimnim odnosima sa gospođom Kasanj.
DIŠOTEL: (Promenivši ton) Šta!?
LEONTINA: Kako? Niste to znali?
DIŠOTEL: Nisam! (Ustukne) Znači, to je bilo tačno!
LEONTINA: (Dira mu u ’’ranu’’) Zato je i tražio novac da ga troši sa njom.
DIŠOTEL: (Skoro se guši) S njom..? Tako dakle! Ja sam sve plaćao! Plaćao za obojicu.
LEONTINA: Samo, jadnog mladića je peklo saznanje da ona ima i nekog starkelju...
DIŠOTEL: (Pogođen u živac) Starkelju!? Ko je to rekao?
LEONTINA: Ona... njemu!
DIŠOTEL: Kako to, starkelja? Kakav je to izraz? Nije moguće da je ona to rekla! Zar ona tako da kaže? ’’Starkelja.’’
LEONTINA: (Lukavo) Šta vam to smeta?
DIŠOTEL: (Sa uzbuđenjem) Pa ja nisam star!
LEONTINA: (Stavi mu ruku na rame) Vi?
DIŠOTEL: (Osetivši da je uhvaćen) A? Ovaj... ne, hoću d akađem...
LEONTINA: (Podrugljivo) Mislim da posle ovoga nemate šta da kažete, dragi moj!
DIŠOTEL: (Pokušava da se izvuče) Ne, ne, moram da ti objasnim.
LEONTINA: (Sita njegovih laži) Vidite da sve znam. Bolje priznajte da ste noćas bili kod gospođe Kasanj.
DIŠOTEL: (Priteran do zida) E pa dobro! Vidim da mi nikakve laži ne pomažu. Više volim da buidem otvoren. Jesam!... Bio sam noćas kod gospođe Kasanj!
LEONTINA: Najzad ste se rešili!
DIŠOTEL: (Jednostavno i sa najiskrenijim ubeđenjem) Prosto ne umem da lažem.
LEONTINA: (Prilazeći Moriseu) Oh! On ne ume da laže! (Dišotelu) Gospodine, između nas je sve svršeno.
DIŠOTEL: (Umiljava se) Nemoj tako Leontina. Oprosti mi.
LEONTINA: Ni govora!
DIŠOTEL: (Kao gore) Zaboga... (Obrati se Moriseu) Ta reci joj i ti nešto, što ćutiš?! Eto vidiš, i on ti kaže!... Kunem ti se da više nikada neću da vidim gospođu Kasanj!... Ni nju, ni ma koju drugu!
LEONTINA: Znam, tako se samo kaže.
MORISE: (Mahinalno, ne primećujući da time škodi Dišotelu) Da, da, tako se samo kaže!
DIŠOTEL: Ti bolje da ćutiš, ako nemaš drugo šta da kažeš. (Leontini) Gotovo je s neverstvom, gotovo je s lovom, gotovo je s onom torbom! (Odjednom kao da čini veliko priznanje) A kad je reč o toj torbi...ne bih morao da ti kažem, ali eto... Punio sam je kod trgovca! (Pogrešno shvativši Leontinin podrugljivi osmeh) Časna reč! Ako mi ne veruješ, evo, pogledaj ovaj račun.(Opipava se po džepovima i vadi iz džepa kaputa Leontinino pismo)
LEONTINA: (Zadrhti i instinktivno se priljubi uz Morisea) Moje pismo!
MORISE: (Isto tako) Ah!
DIŠOTEL: (Razvija hartiju. Leontini) Gle, tvoj rukopis.
LEONTINA: (Poleti ka njemu da bi mu istrgla pismo iz ruke) Da, da, znam.
DIŠOTEL: (Drži pismo u levoj ruci i ne skida pogled sa njega, gurajući ženu desnom rukom) Ama pusti, čekaj...
LEONTINA i MORISE: (U stranu, premrli od straha) Bože!
DIŠOTEL: (Čita svečano) ’’Prijatelju moj, reći ću vam samo jedno... ako je već dotle došlo – između nas nema prepreka’’. (Govori) Kojim povodom si mi ovo pisala?
LEONTINA: (U velikoj neprilici) Otkud ... otkud znam!?
MORISE: (Interveniše) Evo: bilo je to jedne večeri...
DIŠOTEL: Šta je? Šta se ti mešaš? Otkud možeš to da znaš? (Nastavi da čita) ’’Oslobodivši se sebe same, vama se dajem u zalogu... (Krikne) Ahaaaa!
LEONTINA i MORISE: (Zadrhte)
DIŠOTEL: (Polako, kao da evocira neku uspomenu) ’’To je bilodan-dva nakon naše veridbe, ali znajte da ovako postupam zato što je on to tako hteo...’’ (Govori) Pa da! ’’On’’! To je bio tvoj otac! (Uvereno) Dabome! (Morise i Leontina se jedva uzdržavaju da ne prasnu u smeh)
MORISE: Auh!
DIŠOTEL: (Leontini) Nećeš mi verovati, ali ovo pismo kao da sam prvi put video.
LEONTINA: (Prekoreva ga, tobože uvređena) Kako, zar ...
DIŠOTEL: (Prekida je, kao da sam sebe prekoreva zbog zaboravnosti) Ali sad ga se vrlo dobro sećam! I zato Leontina, zbog te uspomene, zbog sećanja na trenutak kad si mi napisala ovo pismo, oprosti mi!
LEONTINA: A ne, nikako!

SCENA XIII
Isti, GONTRAN
GONTRAN: (Ulazi kroz vrata na dnu i prilazi im) Neće ni da me čuje gospodin Voatir!
DIŠOTEL: Gontrane, pomozi mi da umilostivimo tvoju ujnu.
GONTRAN: (Ne shvata) Ja?
DIŠOTEL: Leontina, obećavam ti da ću ubuduće biti uzoran muž.
MORISE: (Interveniše) Oprostite mu gospođo!
DIŠOTEL: (Zahvalno Moriseu) Kaži joj!
MORISE: Veliki je krivac...
DIŠOTEL: Ama umukni!
LEONTINA: Ne, nikada!
DIŠOTEL: (Ljut) Oh!
GONTRAN: (Tiho Leontini, dok Dišotel tiho grdi Morisea) Dozvolite mi ujna da se i ja založim...
LEONTINA: Ništa ne vredi!
GONTRAN: (Još tiše) U ime gospođe koja je noćas bila u Atinskoj ulici broj 40.
LEONTINA: U ime... (Dišotelu) Pa dobro, na kraju krajeva, opraštam vam!
SVI: Ah!
MORISE: (Ode da uzme pantalone koje su na kaminu) A ja ću da odnesem svoje pantalone...!

K R A J
Z A V E S A