Kako je državni sekretar razoružao bombaša

KAD JE GUSTO - HOMEN!

Piše: Petar Luković

Svega 24 sata nakon upada bombaša Dragana Marića u zgradu Predsedništva Srbije – otkrivena je i poslednja dobro čuvana tajna: zahvaljujući pravdoljubivoj i radoznalnoj „Politici“, čitalac u horror-atmosferi jezovitog naslova „Oči u oči sa bombašem“ otkriva da je u samoubilačkoj misiji pregovaranja učestvovao niko drugi nego Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde!

Da strahom podsetimo: to je onaj isti Homen koji je vodio i okončao akciju isplate milion dolara žrtvi Miladina Kovačevića; to je onaj isti Homen koji je hladnokrvno prosledio predstavku svog kolege iz Dinkićevog ministarstva da sudovi zaustave sve procese u kojima radnici tuže poslodavce i državu; konačno, to je onaj isti Homen koji je u nekakvoj TV emisiji s ponosom priznao da mu je ime John Maynard Keynes sasvim nepoznato, nikad čuo za najpoznatijeg svetskog ekonomistu!

Vazda ugledna „Politika“ jezikom policijskih serija upoznaje nas sa jezivim detaljima čvrste psihološke borbe između Državnog Sekretara & Bombaša, te ovako čitaoca uvodi u lavirint straha: Pored članova pregovaračkog tima MUP-a Srbije, oči u oči sa Marićem, našao se i Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde. Samo za „Politiku”, Homen otkriva kako su tekli pregovori, šta su predstavnici vlade obećali „bombašu”, o čemu je razmišljao dok je ispred njega bio čovek koji je u ruci držao bombu, kao i da je osnovni cilj bio da se zaštiti i Marićev i život policajaca koji su obavljali svoju dužnost.

Užasavajuća pomisao da je ovaj mladi čovek, jedan od nekadašnjih lidera „Otpora“, bio spreman da žrtvuje svoj državni život (samo se setite primalnog naslova: „Oči u oči sa bombašem“), odmotova se u ispovednim kadrovima koji nikog ne ostavljaju ravnodušnim:

Došao sam 45 minuta pošto je Marić sa dve bombe ušao u zgradu predsedništva. S obzirom na to da se Marićev problem ticao rada pravosudnih organa, premijer Mirko Cvetković me je ovlastio da u ime vlade pregovaram sa Marićem. Razgovarali smo u prizemlju zgrade predsedništva, na prostoru od oko tri-četiri metra. Rekli smo mu da smo u potpunosti otvoreni da u ime vlade razgovaramo o njegovom problemu i da je uslov za razgovor njegovo razoružavanje, odnosno predaja bombe.

Međutim!

Oko 16.30, Marić je predao bombu. Eksplozivnu napravu uzela su dvojica policajaca koja su u bombu vratila osigurač. Razgovarali smo s Marićem o razlogu koji ga je naterao na ovakav korak kada je bio svestan da postoji mogućnost da zbog njega krivično odgovara – prepričava Homen dramatične trenutke.

Skromno opušten u razgovoru za prijateljsku „Politiku“, vidljivo preživeli Slobodan Homen seća se svakog pregovaračkog detalja:

Marić je, prema njegovim rečima, dobro poznavao pravnu problematiku. Žalio se da je 1994. godine izgubio spor zato što su određene strukture tadašnje vlasti, pomogle Jatu da dobije spor zbog čega je on izgubio oko 900.000 dolara. Tvrdio je da ta presuda nije zasnovana na činjenicama i dokazima, već na falsifikovanim izjavama.

Pregovarači iz glupih američkih filmova sigurno bi se udvarali bombašu, uveravajući ga da je u pravu kako bi lukavo oslabili njegove reflekse. Međutim, neumoljivo ledeni Homen izabrao je delotvorniju taktiku:

Zaključili smo da postoje dva načina da mu pomognemo i to smo mu rekli. Prvo da preispitamo šta je sa krivičnim prijavama koje su podnete protiv učesnika u postupku a koje, navodno, nisu procesuirane. To proverava nadležno tužilaštvo. Objasnili smo mu da ne postoji mogućnost ponovnog pokretanja postupka jer je pravosuđe nezavisno, ali da se razmišlja o izvesnim izmenama zakona koji bi, u drastičnim slučajevima kršenja prava, omogućili otvaranje ovog pitanja. On je shvatao da smo, u rešavanju njegovog problema, ograničeni zakonskim i ustavnim rešenjima.

Ako čitalac „Politike“ pažljivo čita, situacija je sledeća: s jedne strane stola sedi Dragan s bombom koja svakog trenutka može da eksplodira; s druge strane stola sedi Homen koji izgovara šokantnu rečenicu („Pravosuđe je nezavisno“), toliko subverzivnu i sugestivnu da je Marić odmah shvatio „da smo (u rešavanju njegovog problema) ograničeni zakonskim i ustavnim rešenjima“. Razumljivo, pred ovakvim neoborivim logičkim argumentima – Marić se odmah predao, bomba je prešla u vlasništvo policije, a Homen je već mogao da započne pisnje svojih memoara pod naslovom „Oči u oči sa bombašem: kako sam, koristeći građanski strah od nezavisnog sudstva, hipnotisao Marića i spasao Predsedništvo Srbije od eksplozivnog razaranja“.

Konačno, da je homenizam dosledna mentalna disciplina u kojoj su asocijacije slobodne a zaključci poremećeni, svedoči još jedno objašnjenje Sekretara:

Uopšte ne ulazimo u suštinu sudskog spora, ali smo svesni činjenice da pravosuđe u to vreme nije funkcionisalo na pravi način, da su sudije primale direktive od partijskih rukovodilaca. Samim tim, ostavlja se mesto za sumnju da li je postupak sproveden potpuno u skladu sa zakonom. Što je za nas najvažnije, jeste da je taj predmet pravosnažno okončan još 1995. godine.

Tko nije razumeo, neka mu se prevede: zna Homen da je država Srbija zajebala nesrećnog Marića, zna Homen šta je sve radilo miloševićevsko pravosuđe, usuđuje se Homen čak i da sumnja da „postupak nije bio u skladu sa zakonom“, ali je za Homena najvažnije da je sve „pravosnažno okončano 1995. godine“. Kad je sve to objasnio bombašu – ovaj se pred silinom pravnih argumenata predao i priznao: „Kad je gusto – Homen!“.