U emisiji "Peščanik" je 3. aprila govorio i moj omiljeni ekonomista Miodrag Zec /predaje ekonomiju na filozofskom fakultetu u Beogradu/. Slušao sam njegovo izlaganje, u duhovitom Ćopićevskom maniru i istovremeno se smejao i bio ogorčen jer sve što je govorio jeste tako. Danas su na sajtu b92 objavili i transkript emisije i evo ga postiram. Ako imate živaca pročitajte.

Svetlana Lukić: Slušate Miodraga Zeca, profesora ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Miodrag Zec: Ovo čemu prisustvujemo pet-šest meseci unazad pokazuje jednu trajnu osobinu našeg establišmenta. Uzmimo, recimo, od leta prošle godine, kad su prvi znaci krize bili očigledni, ono junačenje naše Vlade – ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine. Svi su parametri u redu, iako danas kukamo i plačemo. Druga stvar, koja je takođe trajna osobina našeg establišmenta još od pedesetih godina, je osionost prema kritičkoj misli. Vi možete tvrditi da je crno crno, ali to ne važi dok neko na vrhu to ne potvrdi. To samo pokazuje da nam vrednosni sistem nije promenjen, da smo mi u staroj paradigmi. Pokušaću da prosto pratim jednu stvar – ovde je sve u redu, samo ima viška stanovništva, čovek je višak. Ima viška penzionera, viška nezaposlenih itd. Kako može čovek biti višak u jednom sistemu, u jednom društvu, ako je čovek dar neba, stvoren po liku Božijem, koji kreira sve ovo i sve je ovo radi njega? Ako je on višak, to bi bilo jedno duboko civlizacijsko pitanje. Prema tome, zaista sam duboko uveren da su ovo naši apsolutno dominantni unutrašnji problemi, koje ne rešavamo i koji periodično dovode do eskalacije agonije koja je u stvari dugotrajna, dok je ovo što se desilo u spoljnom svetu samo ogolilo sve ovo skupa. Zašto mi u svakom vremenu u kome živimo tvrdimo da je juče bilo bolje? Mi smo jedan od retkih naroda koji tvrdi da je juče bilo bolje. Danas, 2009. godine, skoro je opštepoznata stvar da je Broz bio bolji, to govore ne samo radnici. Šta ako se za pet-šest godina dokaže da je Milošević bio bolji? Pa, da li smo mi zaista društvo sa potrošenom budućnošću? Mi sad ne možemo da dostignemo industrijsku proizvodnju iz 1989. godine, koja je bila uvod u krah jednog sistema i koja ni po čemu nije bila dobra. Pa to je stvarno strašno, jer to je kraj desetogodišnje agonije raspada jedne države, a niko sad više ne priča o tome da je Milka Planinc uvela par-nepar, da nije bilo benzina, da je platni bilans bio u problemu. Ako je 1989. godina nedosanjani san, onda se zaista moramo zapitati zašto je to tako i zašto je Srbija 2009. godine izložena strahovitim neravnotežama koje se na kratak rok uopšte ne mogu ukloniti, koje su se toliko akumulirale da postaju zaista dramatične, dok mi stalno tvrdimo da to pitanje rešavamo.

Primera radi, navešću samo osnovne neravnoteže. Neravnoteža između proizvodnje i potrošnje, trajna karakteristika ove države. Dramatična neravnoteža između unutrašnje akumulacije i nivoa potrebnih investicija, znači, mi moramo sad da gradimo hiljade stvari, a mi para ni za šta nemamo. Neravnoteža između uvoza i izvoza postaje dramatična, neravnoteža između zaposlenih i nezaposlenih, neravnoteža između zaposlenih i penzionera, neravnoteža između zaposlenih u privredi i administracije, neravnoteža između obima industrije i obima usluga. Mi pričamo da imamo stopu rasta, a industrijska proizvodnja pada 20%. Imali smo rast, a šta je raslo? Rasle su usluge, raslo je bankarstvo, raslo je osiguranje itd, što nisu izvozni proizvodi, i to je sad veliki problem. Ogromna imovina pojedinaca, a ne mogu da plate struju i komunalne usluge. Dramatična je neravnoteža između centra i periferije, mi 70 godina pričamo o ravnomernom regionalnom razvoju, a nikad nam odnos razvijenih i nerazvijenih nije bio gori. Neravnoteža između novorođenih i umrlih, mi svake godine imamo 35.000 manje stanovnika, više ljudi umre nego što se rodi, i na kraju – opet je čovek višak. Mislim da su ovo stvari koje treba kao Luterove teze zalepiti za Narodnu skupštinu, kad god uđu poslanici da pročitaju, evo, ovih mojih deset teza, da meni neko odgovori zašto je to tako i kako se to sve skupa može rešiti.

Prema tome, reč je o strateškom poremećaju društva, jednog sistema koji je davno uspostavljen i samo se menjaju forme, što mi pokrivamo, ali u suštini ne otklanjamo. U tom kontekstu mislim da je naš problem mnogo veći nego što je tekući problem ekonomske krize. Stalno smo pokušavali da rešimo kvadraturu kruga i da zaobiđemo neke stvari koje se zaobići ne mogu. Stalno smo tvrdili za sebe da smo maštoviti do te mere da ćemo naći treći put, i stalno vraćamo prežvakane ideje da rešimo jednu stvar, ali tako da nas ne zaboli, da u stvari sve ostane isto. I zato je to problem društva koje nije smoglo snage da nađe unutrašnju snagu da prvo to razume, drugo, da reši, treće, da shvati da to sve neko mora da plati. Ovde se sve reforme sprovode kao da to neće nikog ni boleti. I onda vlada može da se ljuti – pa jesu pre četiri meseca obećali da neće biti smanjivanja plata? A kad neko kaže, ljudi, mora se živeti gore, đavo je došao po svoje, na njega se, bre, čoveče, baca anatema, k'o rimski papa, hoće da te ekskomunicira. Znači, jednostavno sasvim dobronamerno predlažem da naš establišment prestane anatemisati, da pokuša, ako ima šta da čuje, da čuje, a ako neće, bar neka ne anatemiše, jer i to dolazi po svoje, obećali ste hleba i igara, a igara ima, hleba nema. To naše domunđavanje sa istorijom, pokušaj da se nađe treći put, završava se driblanjem u kaznenom prostoru. Taj problem smo imali i pedesetih godina kad smo počeli razvijati samoupravljanje, i šezdesetih kad smo ušli u reforme. Od šezdesetih nam ta reč reforma ne izlazi iz javnog života, a mi smo došli dotle da imamo iste probleme kao što smo imali i pre 50 godina. I zato je bio u pravu Đinđić kad je govorio da nikad nama nije bilo lako, samo nam se čini da je bilo bolje. Jedno malo društvo, koje nije pogledalo u sebe samo i koje pati od manije veličine sukobljava se sada sa elementarnim stvarima. Iza velikih ideja nema šta da uspeš sa ljudima koji stoje u redu, to je fakat, i ti možeš da pričaš šta god hoćeš, ali je situacija takva kakva jeste.

Pečat je najubistvenije sredstvo za proizvodnju, kakav plug, kakav čekić, ašov, kompjuter - štambilj je sredstvo za proizvodnju. Politička elita sama sebi kreira posao i zaduženja, i onda nije ni čudo što se toliko namnožila administracija. À propos administracije, sad smo ponovo na pragu neke reforme i vlada u znoju lica svog traži rešenje. Znoj vrca na sve strane, tu se ulaže energija, ulažu se emocije, tu savetnici, ministri, Međunarodni monetarni fond, svi traže jedno rešenje i ne mogu da ga nađu. Radi više, troši manje – to je rešenje. Mi sve tražimo da se to ne desi, a desiće se, kako god da okrenemo. I sada je očigledno da će se sve svesti na trivijalno rešenje da se povećaju porez i PDV. To je toliko poznato, da na kraju uvek i sve plaća stanovništvo, porez je jedno od glavnih oruđa države za preraspodelu.

Šta bi oni mogli da urade, a neće, povodom budžeta, i šta je problem s tom nesretnom administracijom koju sad svi stavljaju na stub srama? Koja administracija, zašto ona postoji? Pa, to su ljudi koji su na vlasti ili su bliski vlasti, to im je delatnost. I šta će se desiti ako smanjimo administraciju? Zašto je ona velika? Pa, zato što praviš zakone koji su tako komplikovani, a zakon je moć i kontrola, i onda takav zakon zahteva mnogo činovnika. Ako smanjiš broj činovnika, a naročito ako im smanjiš platu, što je jedno od rešenja, šta će se desiti? Pa, redovi pred šalterima biće ogromni. Kakva je naša država i kako ona funkcioniše? Pa, prvo propišeš zakon koji ima za posledicu rast broja činovnika. Evo, primera radi, napravio si zakon o ličnoj karti tako da si smanjio trajanje lične karte sa 10 na 5 godina. Tako si duplo povećao rad administracije, duplo, sva obrazloženja su više nego trivijalna. Ako pasoš važi 10 godina zašto bi lična karta važila kraće? Umesto da se taj postupak rastereti, ti izlaziš s posla, ne radiš, da bi uopšte mogao doći do lične karte, vađenje lične karte je najveći društveni događaj. Imamo hiljadu drugih takvih zakona, mogao bih danima da nabrajam sve nepotrebne procedure i šta je sve smišljeno da se izazove tražnja za administracijom. Onaj ko pravi zakon, on ga ne pravi da konstituiše prava, nego pravi zakon kao spisak zabrana i spisak potrebnih papira za vađenje dokumenata. I kad se sagneš pred šalterom, ti si slomljen čovek, a onaj tamo kad te pogleda, pa zareži, pa ne da... Svako se susreo s tim besmislom. Prema tome, Vlada Srbije za jedan dan može promeniti zakon i reći da lične karte važe 10 godina, ali ona to neće da uradi. I sad, kad onim službenicima tamo u SUP-u ili u opštini daš još manju platu, e, jado, nećeš ličnu kartu izvaditi ni za pola godine! Normalno, pa ljut je čovek, čitav dan je u onim papirima. Ko kreira zakon, taj smišlja kako da mu dođeš na vratanca. Šta on prodaje, šta je njegova delatnost? Pa, moć. Ako ti nemaš, da dođeš kod mene po neki papir, i da se pri tom ne osiliš, jer, brale, kad te ja pogledam... I stalno se neki papiri izdaju – evo, SOS prodavnica, skupi stotinu dokumenata da dobiješ papir da bi otišao u prodavnicu da kupiš dva litra ulja i odmah prodaš na pijaci.

Mi hrlimo ka besmislu. Ozbiljna država bi, kao prvo, mogla da oporezuje sivu ekonomiju, ili da to zatvori ako hoće. Ali, neće, tu su centri moći, tu je socijalna politika na buvljaku itd. Mogla bi da reformiše indirektne poreze, ti imaš sistem u kome rad nosi najveći poreski teret. Ja, recimo, kao profesor univerziteta, da bih popio kafu ili imao jedan dinar u džepu, moram najmanje još 80 para nekom da dam za to; državi, socijalno, penziono, porezi, doprinosi itd. Da li to mora onaj vlasnik kapitala? Ne mora. Kako radi bogat čovek koji ima preduzeće? On ne povećava plate, on vrši raspodelu dobiti i on to plati 10%, njega dinar potrošen u privatne svrhe košta 10%, plus njegovo preduzeće 10% ili manje. Znači, njega dinar koji stavi u džep košta 1,20 a mene 1,80. O čemu mi onda pričamo? Mogli bi se reformisati indirektni porezi, pa bi se mogle uvesti razne poreske skale, ne ovako odoka porez na automobile, molim, neka rastu po 200 kubika, a ne da je odjednom, recimo iznad 2000 kubika, porez isti i za nove i za stare. Tako sirotinja što je uvezla ove krntije sa Zapada sa 2000 i 2500 kubika neće moći platiti porez. Država bi još mogla da reformiše te javne nabavke, koje neće da reformiše. Prema tome, ono što smatram ključnim za državu, a to se neće desiti, to je da se ne sme dirati PDV, jer povećanje PDV gura inflaciju, gura troškove. I da se nikako ne smeju dirati investicije. Šta će naša vlada odlučiti – upravo obrnuto, da poveća PDV, da skreše investicije. Znači, mi ćemo otvarati tih uvek istih 10 kilometara puta još jedno 17 godina i na kraju – nemamo autoput. Prema tome, ključna stvar, nešto što treba da piše na vratima Vlade Republike Srbije: da država mora da se izdržava od tekućih prihoda, a ne da se zadužuje. Sad ćemo dobiti 3 milijarde, u redu, a šta ćemo 2010? Šta ćemo 2011? Pa, stiže to sve na naplatu, šta će se desiti? To smo radili sto puta, mi znači permanentno imamo 7-8 milijardi koje nam fale, koje nam neko daje. Pa, prestaće da daje ili će biti sve skuplje i skuplje, i to će biti problem. To bi trebalo, znači, da piše tamo u Vladi: možemo da potrošimo onoliko poreza koliko smo naplatili. Da li to tamo piše? Ne.

Naša voljena otadžbina, kaže, rešava krizu likvidnosti, a ona sama je uzrok nelikvidnosti. Ona ne plaća svoje obaveze. Budžet je dužan putarima. Moguće je da je to prevara, ali on je dužan – dužan je prosveti, dužan je zdravstvu i tako dalje, dužan je preko milijardu eura. Neće država da plati. Ta ista država, umesto da plati svoje obaveze, odvaja sredstva pa daje kredite trećima. Znači, neće da plati onome ko je asfaltirao, ali hoće da dâ subvencije za kamate da bi neko kupio Punto. Dalje, država amnestira dužnike, kažnjava poverioce. Šta ako je plaćao redovno poreze i doprinose, ispao je budala, zašto bi neko radio legalno kad može ilegalno? Obećavani su milioni prihoda u budžetu od kakve-takve legalizacije, legalizacija nije ni bila. Pa, ko je lud da traži bilo kakve dozvole, jedni drugima se ovde penjemo na glavu, dok se sve to ne razvali. Je l' bi to mogla država uraditi, je li to njen posao? Jeste, ali ona to ne radi, neće da radi, a puna usta pravne države. Onoga momenta kad ti amnestiraš dužnika a kazniš poverioca, ti si izašao iz domena civilizacijskih tekovina i pravne države, i više ne možeš da se vratiš. Kao kad pustiš da pčele izađu iz košnice, pa ih posle vijaš po šumi da ih vratiš, samo će te izujedati, one više natrag u košnicu neće. I zato je država ozbiljna stvar.

Sećate se RTS pretplate? Neće narod da je plaća i ne možeš se ti vijati sada po antenama. Druga stvar, ova javna preduzeća, to je tolika misterija, toliko pričanje bajki i toliki juriš – pa da smo jurišali na Kosovo kao što sad jurišamo na javna preduzeća, Turci ne bi prešli Bosfor. Zašto jurišamo? Zato što je tamo čista moć i čisti algoritam bogaćenja. Nema slađe stvari nego kad je svojina javna a upravljanje privatno, to je prosto istorijska poslastica. Da li mi to možemo da sredimo? Možemo. Da li nam treba više od mesec dana? Pa, ne treba, ali moramo da hoćemo. Pričamo da moramo dati milione ljudima u upravnim odborima i upravi. Zašto moramo? Hajde da pokušamo ovako – da utvrdimo šta je cena rada, pa da objavimo konkurs za, recimo, direktora Elektroprivrede Republike Srbije u kojem piše da to mora biti takva i takva osoba, sa tom i tom radnom biografijom, tim i tim iskustvom. Znači, prvo da utvrdimo kriterijume. Ali te poslove sada može da radi svako ko ima u ruci adekvatnu partijsku knjižicu. Ništa mu ne treba, može mu to čak biti i prvo zaposlenje u životu. Kao što je priznao jedan visoki činovnik – ja sam se tek zaposlio kad sam se učlanio u partiju. Drugo, da vidimo ko je odgovoran za gubitke, da vidimo upravni odbor tog i tog javnog preduzeća, je li on odgovoran za gubitke ili je samo dobijao platu? Tada bi ljudi razmišljali da li da se javljaju na takve konkurse. Još gora stvar je sa kontrolnim telima, imaš kontrolna tela u kojima se zapošljava elita. Mi smo poslednji bastion na Zapadnom Balkanu. Mislim da tu ima više komisija za hartije od vrednosti, regulatornih tela, raznih berzi i ostalih zanimacija, nego od Krakova do Pekinga. Je li to normalno, ljudi? Što mi ne bismo mogli propisati da u komisiju za hartije od vrednosti treba da se biraju ljudi koji imaju određene papire. Recimo, kod nas je opšte poznato da imamo dilere, brokere, portfolio-menadžere, investicione savetnike, oni svi treba da imaju neku školu – a onaj ko njih kontroliše ne treba da ima nikakvu školu? Kako može neko ko nema posebne dozvole kontrolisati rad finansijskih institucija gde rade ljudi koji imaju neke posebne dozvole? Jesmo li ikada objavili kakav konkurs? Nismo. Je l' treba? Treba. Nego, ovde ima još jedna poslastica: svi dođu na vlast preko partije pa se onda zamrznu. Evo, recimo, berza pada, kao i sve drugo, dovoljno je da uhvate jednog za transakciju i dokapitalizaciju nečega, pa mogu da žive godinu dana, to su toliko velike pare. Ko određuje tu cenu? Određuje država, moraš da platiš. Dođi po potvrdu i plati milion evra. Je l' to dobar biznis? Pa, savršen biznis! Je li to perpetuum mobile? Jeste. Mislim da nikakva materijalna odgovornost nije dovoljna, odgovornost mora da bude krivična. Vidimo šta se sad dešava na Zapadu, pa ljudi upadaju u kuću, bre, direktora Bank of Scotland, videli ste juče ono u Londonu. A ovde – puj pike ne važi. Svi naši guverneri su u Aleji zaslužnih građana, i oni koji su uništili onu staru deviznu štednju, ništa se nije desilo.

I pozicija i opozicija i nevladine organizacije, svi sa radošću očekuju dolazak Mesije, državne revizorske agencije. Šta ona može da uradi? Ne može ništa, sistem je ključ. To malo, slatko drvo od kojeg sad svi očekuju da će doneti prve plodove, državna revizorska iskustva – kako da ih donese kad oni mogu da rade šta hoće, kad je centar moći na drugoj strani? To je problem. Mi srljamo iz jednog rešenja u drugo, a problem je izvor sam. Treba se vratiti na izvor, tamo su koncepcije, tamo je filozofija sistema, i onda plivati uzvodno. Svet je u problemu koji smo mi već više puta imali, da se privatizuju dobici, a socijalizuju gubici. Onaj je stanovao džabe, neće da plati stanarinu, onaj dobio vilu na Dedinju za 200 evra, ovaj drpio preduzeće za 1 evro – sve su to privatizovani dobici, a gde su gubici? Gubici su javni. Znači, ovde su vrline javne, a poroci privatni. Zapad shvata taj problem i kuda to vodi – do kovača lažnog novca. Mi ne možemo to tako da rešimo, jer još nam nisu dali pravo da kujemo novac kojim možemo kupiti tuđu robu. Dakle, ma koliko to apsurdno možda zvučalo – što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Ovde je reč o novom propitivanju, i u Srbiji i u svetu, kakav je oblik sistema i šta su njegove kontrolne tačke. Nažalost, i svet je počeo da sanira posledice, a da ne otklanja uzrok. Uzroci su primarni – da li ti svojom svojinom garantuješ za svoje poslove, da li ličnom odgovornošću garantuješ za ispravnost odluka koje donosiš kao sudija, revizor, kontrolor, komisija? Da li tebe, na kraju, ako te uhvate u prevari ili nevršenju dužnosti i tako dalje, čeka ne verbalna osuda, nego zatvor, jer zatvor je tu jedini lekovit. Neko ko ima milijardu šta da ga kazniš sa milion? Pa, to je kao muva da ujede bizona. Nego, apsana, a onda se vrati, pa na početak. Ko je ključ? Ključ je poverilac, a ne dužnik. A šta se tamo, na Zapadu, rešava? Pa, i tamo se brine o dužnicima, ne o poveriocima. Ako je neko dobio kuću na Floridi koja mu ne pripada, neko je to platio. Ko? Onaj Kinez u Sijanu koji pravi WC šolju koja na Floridi košta 2 dolara. Govorim metaforično. E, to su pitanja koja svet mora postaviti globalno, a mi u našoj voljenoj otadžbini moramo postaviti pitanje - zašto je čovek višak? Premda umire više nego što se rađa, čovek je opet višak.. Jer, mi srljamo u situaciju koja je po definiciji nerešiva. Danas, sutra, prekosutra – ili će se rešiti, što kaže naš bivši vođa, institucionalno, ili vaninstitucionalno.

Jedno je kad neko društvo pozovete 1945. na štednju i obnovu, ljudi zaista jurišaju, ručno vade slavonske hrastove i prave autoput, pruga gradi nas, mi gradimo prugu. Energija naroda. Jedno je kad 2000. godine kažete – ljudi, dosta je, bre, bilo zavrzlame, mi ćemo to, to i to. Ali, posle devet godina ponovo smo na istom. Nema emocionalnog potencijala za velike projekte, sad se mora delovati institucionalno. A mi nemamo demokratski sistem. Šta će poslaniku za rad na terenu pare, kad on terena nema, nema on neposrednih birača. Ovo je nagodba partija – kakvih 250, pa ne treba nam 5 poslanika! Najbolje je e-mailom da iz partijskih centrala predsedniku skupštine stignu uputstva šta je stav. Ovo je juriš po komandi. Je l' se Obama borio za svaku američku državu? Mora se vratiti veza naroda i poslanika. Ili druga opcija, partijski ali većinski sistem, ko pobedi nosi sve, pa ćemo onda videti. A ti imaš nešto između, politički motor ne funkcioniše. Jedan moj prijatelj kaže – Srbija je zemlja u kojoj bi Sizif morao da gura kamen nizbrdo. A ja mislim da je u najboljem interesu naše elite da se iz politikantske preobrazi u političku i državničku elitu i da pokuša da reši stvar. Sačekaće to ovi mladi ljudi, jedino je Broz umro na vreme i ovenčan slavom, već ovaj drugi naš tiranin i vladar nije umro ni na vreme, ni jednostavno, ni ovenčan slavom. Iz toga se mora učiti. Ne želim da se pogrešno shvati, ali prosto je to tako, treba vladati i gledati rezultat. A moglo se videti i prošlog leta. Sećam se koliko su me napadali kad sam predložio broj ministara – prete ljudi, bre, hoće da biju. Ali sad idem korak dalje, kažem, nemojte smanjivati broj ministara, to ne znači ništa, promenite zakone. Nemam ja ništa protiv tih običnih ljudi na šalterima, oni ne kreiraju zakone, ali možda i kreiraju. Zašto Toyota funkcioniše? Zato što svaki radnik kad izlazi s posla daje neku racionalizaciju onome koji dolazi na posao; makar bilo samo „nemoj šaraf ovaj tamo, nemoj ovamo“, ta je logika dovela do strahovite efikasnosti i na kraju najvećeg proizvođača automobila na svetu. Šta naš svaki činovnik radi? Ma, daj još jednu začkoljicu, ako nam se slučajno izmigolji na članu 9, da ga dočeka 9a, onda je moj. To je potpuno suludo. Kad predsednik Vlade sedi iza celog metra materijala, kako će onda načelnik da nema bar 30 santimetara nerešenih stvari? Moj radni sto je uvek čist, i onda neko kaže – ovaj Zec ništa ne radi, đe su papiri, đe je nered? Kad nešto uradiš na vreme, ti si se zeznuo, to je kao da si nekom rekao da si bez posla. Potpuno je izokrenuta filozofija koja, naravno, pojedincima koristi. Uzmimo taj nesretni Kopaonik, prvi put na tom Kopaoniku ti nisi mogao da kažeš ništa kritično, to je bilo izrežirano kao Peti kongres. Govori predsednik države, govore ministri jedni drugima, a mi ostali kao slušamo. Da li si mogao nešto kritički da prozboriš? Nisi. Imao sam mnogo pitanja, ali nisam mogao da ih postavim. I pita me jedan novinar šta ja mislim o tome. A ja, pošto volim da branim onoga koga napadaju, imam problem, jer sad branim našu vlast. I kažem – ljudi, oprostite im, morali smo doći na Kopaonik, problem je toliki da sa niže tačke ne može da se vidi, i morali smo ostati četiri dana zbog velike magle, čekali smo da se razbistri, da vidimo dokle taj problem seže. Dajte, oprostite ovim ljudima, mislim, nemojte tako. Eto, ja sam ih branio koliko sam mogao.

Vala - svaka mu dala...

Još malo Miodraga Zeca, ovoga puta 10. 4. 2009. godine na četvrtastom stolu u istoj emisiji.

Miodrag Zec: Da je Srbija u krizi to nije sporno, ali ono što je veliki problem jeste to što je tranzicioni koncept potpuno u kolapsu i u krizi. Druga je stvar što se u Srbiji stalno otvara pitanje kad je vreme za reforme. Ja kažem - nikad, pitanje je da li Srbija uopšte može institucionalno napraviti reforme i bilo kakve promene‚ ili može to raditi samo vaninstitucionalno, što se i desilo 2000. godine. Mi smo živeli u uverenju da ćemo dobiti sistem, racionalan ekonomski i razuman politički sistem koji proizvodi dobru političku robu, koji ima takav sistem izbora da mi izaberemo najbolje. Međutim, mi kao što imamo ekonomski buvljak, tako imamo i politički buvljak, znači, neko može da vam ponudi jogurt koji traje pet dana, a onda kada vi dođete do njega on kaže - e, taj se pokvario juče. Ti naprosto imaš jedan mamac, a kad se dočepaš novca uradiš nešto drugo. Normalno je da tada naiđeš na otpor. Srbija potrebuje onoga ko neće ići okolo i namamljivati narod na lažna obećanja. Da li taj može dobiti izbore, to je drugo pitanje. Srbija treba na bazi sistema da ima razumnu ekonomsku politiku, a ne može jedan nerazuman sistem biti poduprt nikakvom ekonomskom politikom.

Ova se konstrukcija ne može držati nikakvim porezima. Toliko se popelo na to slabašno drvo demokratije i privrede, da, ljudi, mora neko ili da padne s te kruške ili da sam skače, ili da se drvo rascepi. Dobili smo jednu tranzicionu birokratiju koja je postala sama sebi svrha, dobili smo jedno društvo koje troši ogromno vreme i novac na birokratiju i na proizvodnju zakona čija je primena strahovito teška, arbitrarna i daje moć da ti nešto tumačiš. Ni po jada da je to tih 28.000 činovnika, nego još 50.000 činovnika iz privatnog sektora mora da se dopisuje s tom državom. Primera radi, naša vrla Narodna banka kaže - jes', jes', štednja, ali mene ni slučajno ne diraj, braniću se do zadnjeg atoma snage, jer ja sam nezavisan. Pa, šta je roba Narodne banke, šta on proizvodi? Novac, je li tako? To se dešava već 50 godina i postaje sve gore i gore. I dalje se razilaze proizvodnja i potrošnja, 2000. godine reprogramiraj, oprosti, zaduži, donacije, ovo, ono, pokrij, ne vredi, prodaj - ne vredi. Opet sad ne možeš da pokriješ potrošnju proizvodnjom, je l' se i dalje razilaze uvoz i izvoz, razilaze se, je l' se i dalje razilazi problem zaposlenih i nezaposlenih, razilazi se, drastično. A kad se vidi struktura gde su se ljudi zaposlili onda je tek problem, 100.000 ljudi je zaposleno u regulatornim telima‚ pa ako na svakog Srbina ima po jedan policajac i tri revizora i oni primaju platu za to‚ onda je problem gde su ti ljudi zaposleni.

Rast je takođe problem, šta je raslo, ljudi, u ovoj zemlji? Rasle su usluge, raslo je bankarstvo, rasli su tržni centri, sve je to raslo, sve je to dobro, ali ništa što ima veze sa izvozom nije raslo. Te dve-tri strane grinfild investicije, oni su držali izvoz, ali oni su ustvari i najveći uvoznici. Sartid je najveći uvoznik ali i najveći izvoznik, njegov neto efekat je mali, došli su tu zato što je bio stečaj, što je jeftina struja, čim to ne bude tako biće kao i sa Deripaskom i Aluminijumskim kombinatom u Podgorici - tražiće negde jeftiniju struju. Crna Gora više gubi na subvencionisanju struje nego na izvozu alumunijuma, a to se proglašava velikim dobitkom. Balans između penzionera i zaposlenih se strahovito širi, biće još dramatičniji. Imate taj balans između osnovnih i obrtnih sredstava koji je samo posledica što se kroz ekonomiju predstavljaju rente, kako će novac biti džabe, da će biti oprošten, da će dug biti oprošten. Oni svi investiraju u nepokretnosti i oni nemaju para. Naš najveći dužnik je naš najveći industrijalac, zašto je on ušao u to - zato što je to korisno, što se amnestira dužnik, a ne rešava se problem poverioca. Svi naši najveći tajkuni su istovremeno najveći dužnici, i on se sad sanira. Pa, ovde samo dobijaju dužnici ustvari, a štediše gube, pa se posle vijaju sa državom i prave udruženja za staru deviznu štednju. Centar i periferija, kad je bila veća razlika između Bujanovca i Beograda? Nikad, 1.100 agencija, 2.700 posmatrača rešavaju problem regionalnog pitanja, 7.000 ministara i ministarskih pomoćnika je išlo dole, davali neke pare, a bivalo je sve gore. Od kad postoje Bujanovac i Beograd nikada nije bila veća razlika.

I na kraju, nesrazmera između novorođenih i umrlih, onoga momenta kada bude 1 prema 1, to vreme je vrlo blizu, mislim, biće onih koji hoće da se rode ali prvo će pogledati, pa će reći - bolje da ne izlazimo, ovde se nema šta tražiti. Ostaće samo penzioneri i narodni poslanici. E, sad, šta je država? Jesam ja sve rekao što sam imao? Oduzmi mi reč, molim te, da mi ne bi oduzeli slobodu. Ne isplati se valjda režimu mene da drži u zatvoru, moram da jedem povrće, moram da se šetam, evropska prava odmah imam da zovem upomoć. Daću nekoliko predloga, nekoliko ideja gde mislim da je srce problema. Ja pozdravljam ovo što je vlada uradila, bez obzira iako su prisiljeni, pomognimo im, oprostimo im to što nisu hteli, ali ih podržimo, ja ih podržavam da štede. Međutim, ja bih od njih voleo da čujem sledeće - šta je njihova vizija, moraju to jasno reći. Evo, da budem dobroćudan, to je 10-12 ministarstava, ministara. Hajde, kažu, nije trošak, jeftini su ministri, i ja mislim da su jeftini, ali to je najviše 12.000 činovnika. To je osam miliona Srba, jedan promil je 8.000, hajde da budem dobroćudan kao što jesam, dajem 50% više, to je najviše 12.000 a ne 28.000, a cilj je 8.000. Ali ne ovi, nego neki drugi činovnici. I koji je to parlament? Pogledajmo repere koji postoje kod Rusa, kod Amera, najviše može biti 150 ljudi, samim tim i 150 činovnika u skupštini, a ne 400 itd. Vi znate da su u svim ovim regijama imali ideju da se poslanici penzionišu čim ih neko zbaci s vlasti, pošto znaju da ne mogu ponovo doći. Je l' su bili takvi zakoni? Bili su. Daj mi da se uguram u parlament dva meseca, ispade bolje dva meseca parlamenta nego četiri godine u partizanima, i odmah - u penziju. Ti zakoni su bili, ljudi, vi ste zaboravili, ja se ne šegačim, stvarno, u Republici Srpskoj, u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj, sve je to donešeno.

Kako su ovde česti izbori, njih po 350, na kraju će dogurati do 10.000 bivših narodnih poslanika, šefova država, vlada itd. Znači, to jeste cilj. Šta mora da piše tamo? Održivost države iz tekućih prihoda. Je li ova država održiva iz tekućih prihoda? Pa ona ne može da se održi ni prodajom imovine, ni NIS im nije pomogao da se održe. Šta bi bila reforma i šta ja mislim da je ključ, ne ovo da se šegačimo sa sitnim činovnicima, pogotovo onih bez partijske zaštite. Mi imamo dve vrste činovnika, one koji su po definiciji tu odavno, zaboravio ih neko, ako nemaju nikog da ih štiti oni će stradati, i imate novoformirane činovnike koji formalno imaju malu platu. Pouzdano znam, samo neću da kažem, da je ogroman broj ljudi koji se diče platom od 90.000, a imaju još po pet upravnih odbora. Nemaju ministri, sad su novinari skočili na ministre pa ih prate infracrvenim kamerama, ali imaju svi drugi. Ja vam mogu nabrojiti ove koji se najviše diče štednjom, poimenice. Taj u skupštini ovoj, u skupštini NIS-a, EPS-a, 'vamo, tamo, pa jedni kod drugih... Juče sam bio u jednom javnom preduzeću, pa, ljudi, svi direktori tog preduzeća su u upravnom odboru nekog drugog preduzeća i obrnuto. To je na stotine ljudi. Ključ je da se donesu zakoni koji ne zahtevaju toliku državnu birokratiju, kao u našoj Austro-Ugarskoj gde sad živi Vlada Gligorov, a ja sam, to jest moj otac, bio bivši podanik Franje Josifa. Tamo je kažu postojao neko, a Vlada će reći da li je to tačno, ko je čitao zakone pre ulaska u parlament, pa kažu da je to bio Ličanin, narednik, onaj najgori soj, pa kad on pročita zakon i ako je njemu jasno, onda se to usvaja.

Vladimir Gligorov: Bilo je za vreme Marije Terezije, ali nije više tako.

Miodrag Zec: Ja govorim da je moj đed bio, nisam ja. Znači, nisu me slagali, to mi je važno. Mora se videti koji je zakon moguće sprovesti, ne može ova birokratija ni sprovesti ove zakone. Smišljeni su tako da se ne mogu nikako sprovesti. Ja vam tvrdim, neću sad da koristim ovu scenu, da ja znam pisma našim dičnim ministarstvima, naročito ovim najavangardnijim, na koja osam meseci niko ne odgovara, važno da je zapisao tamo - pitaj me, a nije rekao da ti moram reći i u kom roku i kada i zašto. Ja bih postavio neka ključna pitanja, treba ih stalno postavljati, molim predstavnike štampe da stalno pitaju, podanik sme da pita, ne sme da tvrdi. Pitajte vladu koje su to kvalifikacije koje su potrebne za upravu javnih preduzeća, gde ima škola za to, šta se tu traži, koji staž, koje obrazovanje, kakve seksualne slobode?

Tvrdi se da je to stručna stvar, a ne politička, pa kad je stručna daj da se i ja u tu školu upišem. Kako će isplaćivati bonus? Čoveče, vlada pristaje na bonus a bonus isplaćuje samo onaj ko ima dobitak. Koliko ja znam, nijedno javno preduzeće nema dobitka. Jeste imao ovaj, kako se zove, naš voljeni upravnik aerodroma, Krišto. A kako i ne bi, Krišto je stao na kapiju i kaže - ko kod mene uđe, 100 evra odmah, mogao bi za destet evra da letiš do Frankfurta kad bi German Wings dobio dozvolu da leti, ali ne, kod mene je 100. Šta ti je opcija? Da skačeš s padobranom ili niz uže. To je moj biznis, ja sam genije, ja sam ovlašćeni genije. Onda jedan naš ministar, štiteći njega, kaže - to je takav genije da će nam ga oteti Zagreb! Čovek izjavio na televiziji! Ja kažem - možda, ali tamo je onaj iz HDZ-a, on drži kapiju. Možda Krišto i može to, ne znam, ali ne vidim da ga je baš preuzeo neko. Idemo sad na ono što je za mene važnije, to su kontrolna tela. Kažu, ima 105 agencija. Da vidimo, ljudi, šta ti treba da budeš agent. Uzmimo Narodnu banku. Svako je preduzeće iz finansijskog sektora dužno, da po tarifi koju odredi Narodna banka, njoj plaća kontrolu. Ovome kad dođe 200.000 dinara, on ne sme da se vrati a da te za nešto ne uhvati, i onda ti moraš još više da plaćaš, i na kraju izađe izveštaj, penzioni fondovi propali itd. Pa, ko je koga tu kontrolisao, ljudi?

Jedna moja uvažena koleginica mi kaže - ali, Zeko - vrlo je nežna - ja ostvarujem prihode, ja nisam na budžetu, ja zarađujem. Kako ti zarađuješ, tako što propisuješ stopu koju ja moram da platim. A ja toj mojoj uvaženoj koleginici kažem - što ne bi neko tranzicionom gubitniku Zec Miodragu dao pravo da propiše da ima jedan dinar ako je neko od vas ustao na levu nogu, kao javnu dažbinu, i ima da rešim sve svoje finansijske probleme. Ti si meni propisao za sva državna kontrolna tela koliko god hoćeš, pa to su ogromne sume. Znači, da pitamo - gde se ide u školu za komisiju za hartije od vrednosti?

Šta je vaš prihod, kako ga vi ostvarujete? Slovenačka berza ostvaruje prihod edukujući ove divlje berze u regionu, naš zajednički prijatelj Marko ide okolo i podučava nas, crnce, Indijance, prodaje nam softver. To je njegov osnovni prihod. Mi stražarno privodimo ljude na berzu, žandarmerija privodi, to da nije zakon to bi svako živi pobegao. Pa ona berza što je formirana tamo, u Brižu, ljudi sami došli, platili, sazidali to, kod nas, bre, moraš stražarno privoditi, to nešto nije u redu. Kakva je to berza na kojoj su sve glavne kompanije pobegle, i domaće i strane? Tamo se junače na seljačkim radnim zadrugama, tamo nema ni NIS-a, ni EPS-a, ni Sartida, ni Hemofarma, nikoga tamo nema, tamo je ostala sirotinja raja koja zulum trpi.