DOBRO TEMPEROVAN KOMAD, ILI: DUPLO DNO NA GLUMAČKI NAČIN

Od ’’Seoba’’ Miloša Crnjanskog, najvećeg romanopisca na našem jeziku, do danas mnogi pisci su pokušavali da progovore o vekovnim lutanjima srpskoga naroda. Stradanje, trpljenje i izdržljivost tog nažilavijeg dela slovenstva može se nazvati Pasijom po seobama, gigantskom istorijskom freskom koja još nije oslikana i na kojoj svaka nova generacija prepozna sebe. Od ’’Pesni na insurekciju Serbijanov’’ do ’’Korešpodencije’’ smestile su se asocijacije Vase Rešpekta, Šamike Kirića, Malčike, Isakoviča; putovale su dereglijama, čezama, vlakovima bez voznog reda, traktorima...Kako su putovale, tako su se taložile tuge i neumitnosti, ali i svakodnevne životne brige, a valjalo je živeti, dohodovati, jer jedan je život pa makar bio daleko od Majčice Srbije.
Samo tako veliki mislilac kakav je Pekić mogao je filigranskom istranščanošču da spoji srpski duh, jetkost, inat i žilavost sa još žilavijim cincarskim, moskopoljskim instinktom svojih junaka, pripadnika jednog od brojnih naciona koji su kreirali ono što mi danas obeležavamo prilično maglovitim pojmom srpstvo, pa i srbijanstvo. Zahvaljujući njegovoj erudiciji i dramaturškoj veštini, preko scene nam defiluju pitoreskni likovi koje bi poželeo svaki flamanski portretista jer ne bi morao mnogo da radi na dovršavanju. Koliko god su se mnogi veliki srpski stvaraoci trudili da oslikaju, dramatizuju ili ekranizuju ’’Seobe’’ i pri tom redovno lomili i ruke i zube (bez obzira na autorsku veličinu, umeće i ambiciju), toliko bi se ’’Korešpodencija’’ lako u svakoj postavci privukla ansamblu i ansambl njoj, a svi zajedno prodrli bi do gledaoca gotovo neprimetno. U tu pekićevsku magiju s lakoćom su se uključili i naši jučerašnji gosti, kamerna scena ’’Miroslav Antić’’ Senta. Oni su se prvi put juče sreli sa našim gradom i našom publikom i rekao bih da je to bila ljubav na prvi pogled. Prefinjenim rafirmanom iskusnog, zrelog pozorišta, repliku po repliku, scenu po scenu osvajali su punu salu požarevačkog Centra za kulturu. Prvo što je publika mogla da vidi bila je vrlo jednostavna, stilizovana scenografija u kojoj su dominirali kirovsko-cincarski simboli – ormar iz koga svašta može da izađe, i solidna škrinja , simbol svega što oslikava njihov život , uključujući i duplo dno. Takvom scenom lako i gipko kretali su se izvanredno kostimirani glumci. Ako bi se ovaj festival bavio ocenjivanjem predstava u celini, kao drugi klasični festivali, onda bi ova predstava s lakoćom bila proglašena najboljom u dosadašnjem toku festivala. Jedan od presudnih delova te sjajne celine svakako je bila i kostimografija; uspešno izvedena ’’epoha’’ nije bila samo stilski verna. I pogled iz najveće blizine (netipičan za pozorišnu vizuru) pokazivao je zanatsku veštinu i umeće koji su od ovih kostima načinili prave odevne predmete, a glumcima omogućili da kompletiraju svoj habitus i ovom važnom, likovnom komponentom.
Posebnu vrednost ove dramatizacije čine izvanredni dijalozi , tekst koji se s pažnjom i znatiželjom čita i bez dramske postavke. Reditelj i ansambl bili su spremni za to iskušenje, pa je scenskom govoru posvećena izuzetna pažnja. Najveći deo ansambla odlično i razgovetno se čuo u sali koja je mnogim pozorištima i glumcima bila podmukla zamka svojom širinom i dubinom. Posebno se to odnosi na glavne aktere koji su intonaciju i dikcijske vrednosti svojih replika dovodili do perfekcije. Žiri je , naravno, rekao svoje, ali bez previše obrazlaganja, a meni će to biti dozvoljeno da na svoj način protumačim. Nagradu za slikovito predsavljanje svoga lika dobila je Mirjana Savin, za ulogu Milice Njegovan. Ako bih mogao da je uporedim sa prvim najbližim poznatim pandanom, to bi svakako bila Brehtova majka Hrabrost; njena, srpska verzija čuvene izreke da je ’’muškarac glava porodice, ali da je žena vrat koji okreće tu glavu’’ u potpunosti je došla do izražaja. Zbog čega je ona , do poslednjeg trenutka, u očima žirija i publike bila kandidat za priznanje večeri? Stoga što je u prvom delu predstave kada se , sportski rečeno, lomi rezultat a borba za pažnju publike nalazi u najvažnijoj i najkritičnijoj fazi, ona je ta koja je ubedljivo vodila igru, delila šlagforte, uzvraćala na vreme i neverovatnom količinom energije vladala scenom. Publika je to nagradila i prvim aplauzom na otvorenoj sceni.
Kako je onda uspelo Slavoljubu Matiću da ’’za recku’’ nadmaši svoju sjajnu koleginicu ? Rekao bih da je to bilo na obostrano zadovoljstvo jer je kreacija Matićeva ne samo njegova lična, glumačka zasluga i veština, već i rezultat nesebičnog davanja celog ansambala. U maniru dobro skrojenog pozorišta, oni su kolegijalno i pravoremeno davali svoj doprinos celoj predstavi, a onda – kako kome Talija pomogne. Nije samo Talija bila ta koja je pomagala: muzika je bila primerena situaciji i kao retko kada, poznate, ’’izlizane’’ melodije, ponovo su dobile na aktuelnosti i dinamičnosti u korespodenciji sa ansamblom.
Kada bih kao dežurni namćor hteo da nađem falinku ovom komadu, morao bih mnogo više da se potrudim nego što sam to do sada radio. Jasno je da je ovaj ansambl najveće iskušenje imao pod svojim nogama – a to je scena Doma kulture koja je veća od mnogih sala u našoj zemlji. Korak više ovde, korak – dva više tamo i deo energije pretočen u tempo potražio je od ansambla napor koji ga je umalo savladao pri samom kraju predstave. Na sreću, efektna bavura Juliške sa neobičnim svetlosnim efektom stroboskopa (van epohe, ali funkcionalnim), pomogli su ansamblu da svoju predstavu, kao jedan veliki, moćan i solidan brod lagano privede uz dok, nežno ga dodirnuvši.
Cela predstava je ostavila utisak umivenosti , doteranosti i pedanterije. Reditelju od iskusnog ansambla nije bilo teško da traži ono što je u zanatu najvažnije – preciznu igru i pametno ispunjavanje zadataka. Muzičari bi to nazvali ’’dobro temperovan komad’’. Mnogo toga je u ovoj predstavi punoj zamki moglo da krene naopako jer se ovo pozorište odlučilo na najrizičniji put – put vrhunskog, beskompromisnog bavljenja pozorištem – od epizode do glavne uloge, od efekata do kostima; od rekvizite do scenografije. U tome im je pomogao i cincarski duh koji je kružio iznad one volšebne kutije. Kao što samo Cincari znaju vrednost i značaj duplog dna, tako je i ovaj ansambl umeo da nam pokaže tu veštinu: taman kad bi publika pomislila da je sve rečeno, neko od glumaca bi otvorio i taj drugi poklopac i duplo dno bi učinilo svoje – iz kutije koja je bila sve, samo ne Pandorina, opet bi ravnomerno i pravoremeno stizale pozorišne magije i prikazanja, pucali bičevi i sevale strasti, ječao grohotan smeh i zazebla diskretna pretnja.
Iz male vojvođanske varoši stiglo nam je i kratko vreme bilo naš gost pozorište kojim bi se podičili mnogi veći gradovi, pa i naš. Ovacije publike rekle su svoje, a meni preostaje da u svoje ime kažem: nadam se da ćemo ih ponovo, što pre videti – u čast i slavu glumačkog poziva.