...greške jadnog tehničkog osoblja...

Ja to radim ovako: prvo pročitam tuđi post, pa ako nisam shvatio, pročitam opet, pa kad shvatim poruku , odgovorim.

Ko bi rekao, posle čitanja ovih postova, da se oni ipak vole?

Dosad sam se uvek čudio zašto mi na postove odgovaraš tek posle pet, šest dana.

Sada bih mogao da i da apsolviram neke utiske koje sam kao selektor i producent stekao tokom tromesečnog rada na pripremi ovoga festivala.

Pripreme za festival počele su krajem novembra, kada sam imao prve, preliminarne razgovore sa kandidatima za širi krug. Tokom sledećih dvadesetak dana sve do polovine decembra, utvrđivano je stanje. Obavljeno je mnogo razgovora. Idealnu kombinaciju - da se posete i odgledaju sve predstave - bilo je gotovo nemoguće ostvariti ; ne samo zbog troškova i daljine (nije ni Srbija baš mala) već i zbog različitih kalendarskih obaveza. Ja sam mogao uvek (ili gotovo uvek), ali onda bi neka od predstava bila zauzeta ili nespremna. Mnoge kolege su poslale snimak što jeste znatno pomagalo, ali u jednom slučaju je čak i odmoglo.
Koncept ovog festivala je pomalo snobovski, neka mi niko ne zameri na toj reči; koristim je u nedostatku bolje da opišem želju je da okupe na jednom mestu pozorišta znamenitih i važnih srpskih varoši, a njih, bogu hvala, nije malo. Hteli smo i hoćemo da ugostimo pozorišta sa tradicijom, ugledom, korenima i - naravno - rezultatima. Dakle, ne kopiranje takmičarske vertikale Saveza amatera (sa svim ograničenjima koja ona donosi, da ne spominjem kuhinje, ključeve, nepravde i ostalo), već esnafska obaveza da našoj publici i srpskoj pozorišnoj javnosti ponudimo tradicionalnističko, varoško shvatanje pozorišta.
Moja želja je bila da se na festivalu nađu i učesnici prvih susreta, pored Valjevaca koji su imali sjajnog Boru Šnajdera i Kragujevčana koji su ''branili trofej'' ( ne baš bukvalno jer je ovde trofej individualna, a ne kolektivna stvar, ali svakako je nemoguće jedno bez drugog). Tako su se ponovo pojavili Batajničani i s njima varoška klasika - ''Sumnjivo lice''; svet praktikanata, načelnika, pisara, žandara i gospode udahnuo je taj lepi dah festivalu. Senta je apsolutno otkrovenje za požarevačku publiku, jer da smo mogli da naručujemo i izvoljevamo, ne bismo mogli da nađemo bolju predstavu kojom bi se mogla predstaviti varoš, varošarije i sve ono što je građansko u Srbiji u najboljem smislu reči. Tu su bili i podmlađeni Leskovčani . Uz domaćina i Kragujevčane, to su bila pozorišta sa savremenim tekstovima. Moglo bi se reći da se za požarevačku publiku našlo ''za svakog ponešto''.

Žao mi je što za sve kandidate iz šireg kruga nije bilo mesta, no moram da kažem da su se u tom širem krugu s pravom nalazili Ub, Prokuplje, Novi Sad, Niš i Kraljevo. Međutim, ili su predstave prekasno stizale ili se nisu uklapale u repertoarski koncept ; kako god, sve što je pozvano došlo je i odgledano, kao što je već rečeno pred punim salama . Od šest predstava četiri mogu da se pohvale da su čak i pomoćna sedišta bila potrebna, pa čak i nedovoljna.

Evo najvažnije, sedam dana iščekivane vesti. U trci za Milivojev šešir bili su , da podsetim:
1.Branko Antonić, za ulogu Bore šnajdera
2. Miljan Vojinović, za ulogu Žike , sreskog pisara
3. Vesna Rajković, za ulogu Grozdane
4. Slavoljub Matić, za ulogu Simeona Njegovana
5. Nikola Šćepanović, za ulogu Dejvida i
6. Nevena Nešković, za ulogu Jagode.

Šešir ide na glavu Miljanu Vojinoviću! Sledi i obrazloženje žirija, samo da ga se dokopam.

Čestitamo!