Johan Volfgang Gete

Egmont

Prevod: Velimir Živojinović

LICA:
Margareta od Parme, kći Karla Petog, regentkinja u Niderlanlu
Graf Egmont, princ od Gora
Vilhelm od Oranije
Hercog od Albe
Ferdinand, njegov vanbračni sin
Makijavel, na službi u regentkinje
Rikard, Egmontov sekretar
Silva, u službi pod Albom
Gomez, u službi pod Albom
Klarica, Egmontova dragana
Njena mati
Brakenburg, sin jednog građanina
Građani briselski: Soest, sitničar, Jeter, krojač, jedan stolar, jedan sapundžija.
Buik, vojnik pod Egmontom
Ruajzum, invalid i gluv
Vanzen, pisar
Narod, pratnja, straže, i t. d.

Događa se u Brislu

ČIN PRVI

NADMETANJE U GAĐANJU

Vojnici i građani sa lukovima i strelama. Jeter, građanin briselski, krojač, izlazi napred i zapinje luk. Soest, građanin briselski, sitničar.
SOEST: Hajde, gađajte samo, neka se svi izređaju! Ipak mi ne oteste nagradu! Tri crna kruga, to vi niste pogodili od kad znate za sebe. I tako bih ja bio za ovu godinu majstor.
JETER: Majstor, pa još i kralj. A ko bi i imao šta protiv toga? Samo ćete zato i čast dvostruko platiti. Valja da platite svoju veštinu, kao što je i u redu.
BUIK (Holanđanin, vojnik pod Egmontom) Jetere, ja ću vam preoteti pobedu, podeliti dobitak i počastiti gospodu: i onako sam već poodavno ovde, pa vam dugujem za mnogu i mnogu pažnju prema meni. Ako promašim, računa se kao da ste vi pogodili.
SOEST: Ono, trebalo bi da se tu i moja čuje, jer ja tu upravo gubim. Ali hajd', Buiče, svejedno!
BUIK (Gađa) No, lakrdijašu, kapu dole! Jedan! Dva! Tri! Četiri!
SOEST: Četiri kruga? Pa hajd', dobro!
SVI: Živeo gospodin kralj, živeo! I još jednom živeo!
BUIK: Hvala, gospodo. I majstor bi mi bilo odviše! Hvala vam na počasti.
JETER: Samom sebi imate da zahvalite za nju.
RUAJZUM (Frizlanđanin, invalid i gluv) Da vam kažem!
SOEST: No, stari?
RUAJZUM: Da vam kažem! On gađa kao njegov gospodar, gađa kao Egmont.
BUIK: Prema njemu sam ja tek ubogi đavo. Pa što iz puške pogađa, tu mu tek u svetu nema ravna! I to ne, da kažete, kad ima sreće, ili kad je dobre volje, ne! Koliko uzme na oko, toliko je već i pogodio, i to poered crna kruga. Od njega sam se naučio. No i to bi mi bio krasan momak, koji bi kod njega služio pa ne bi ništa od njega naučio. Nego da ne zaboravimo, gospodo! Kralj hrani svoje ljude; i zato, vina ovamo, na kraljev račun!
JETER: Ali, mi smo se pogodili da svak -
BUIK: Ja sam tuđinac i kralj, pa ne vodim računa o vašim zakonima i običajima.
JETER: Ma ti si gori i od Španjolca; on nam je bar to do sad ostavljao.
RUAJZUM: Šta?
SOEST (glasno) Hoće da nas časti: neće da se porevenimo, a da kralj plati samo dvaput toliko koliko mi.
RUAJZUM: Pustite ga! Manite se predrasuda. To je i u njegova gospodara običaj, da se razmeće i prosipa gde ima. (Donose vino.)
SVI: U zdravlje NJegovog Veličanstva! Živeo!
JETER (Buiku) Naravno, Vašeg Veličanstva!
BUIK: Od srca hvala, ako već tako mora biti.
SOEST: Nego da mora! Jer u zdravlje našeg španskog Veličanstva neće lako nijedan Niderlanđanin piti od srca.
RUAJZUM: Koga?
SOEST (glasno) Filipa Drugog, španskog kralja.
RUAJZUM: Naš premilostivi kralj i gospodar! Bog mu darovao dug život.
SOEST: Zar vama njegov otac, Karlo Peti, nije bio miliji?
RUAJZUM: Bog da ga prosti! to je bio gospodar! Držao je ceo svet u svojoj ruci i bio vam sve i sva; pa ipak, kad bi vas sreo, pozdravio bi vas kao sused suseda, a kad biste se preplašili, znao je tada tako lepo - Da, da me razumete - Izlazio je, izjahivao, kako mu je kad bila volja, samo sa po nekoliko ljudi. Ta svi smo, eto. plakali, kad je ovde ustupio presto svome sinu - rekoh, da me razumete - ovaj je već drukčiji, ovaj ima u sebi više veličanstva.
JETER: Dok je bio ovde, nikad se nije pojavljivao drukčije do u sjaju i kraljevskoj odori. Kažu da malo govori.
SOEST: Nije to vladar za nas Niderlanđane. Naši knezovi moraju biti veseli i otvoreni, kao i mi, da žive i da druge puste da žive. Mi nećemo da nas preziru i ugnjetavaju, pa ma koliko da smo dobrodušne budale.
JETER: Kralj bi, ja mislim, bio zacelo milostiv gospodar, samo da ima bolje savetnike.
SOEST: Ne, ne! On nema duše za nao Niderlanđane, njegovo srce nije narodu naklonjeno, on nas ne voli; pa kako mi njega možemo voleti? Zašto je ceo svet tako odan grafu Egmontu? Zašto bismo njega svi nosili na rukama? Zato što se na njemu vidi da nam želi dobra; što mu iz očiju viri veselost, otvorenost, dobronamernost; što nema ničega što ne bi podelio sa siromahom, pa i s onim koji nije potrebit. Da živi graf Egmont! Buiče, na vama je da prvi napijete u njegovo zdravlje! Nazdravite svome gospodaru!
BUIK: Ta od sveg srca: živeo graf Egmont!
RUAJZUM: Pobedilac kod Sen Kantena!
BUIK: Junak od Gravelingena!
SVI: Živeo!
RUAJZUM: Sen Kanten mi je bila poslednja bitka. E jedva sam odbauljao odatle, jedva sam odvukao tešku pušku. Jer sam još jednu pričvrljio Francuzima pod kožu, pa mi tada, za srećna puta, okrznuše desnu nogu.
BUIK: Gravelingen! Prijatelji, tu vam je bilo okršaja! Ali mi smo održali pobedu. Ta palili su i žarili francuski psi po celoj Flandriji, zar ne? Ali čini mi se da dao im se dobro naplatili. NJihovi stari žilavi vojnici davali su za dugo otpora, ali smo mi nasrtali, pucali, sekli, tako da su zinuli, a redovi im se počeli kolebati. Kad ti oboriše pod Egmontom konja, te smo se za dugo nosili tamoa.mo, čovek s čovekom, konj s konjem, gomila s gomilom, nosili se po prostranom ravnom, peskovitom zemljištu kraj mora. Odjednom zagrme, kao s neba, sa ušća reke, bum, bum! pa sve topovima u Francuze. To su bili Englezi pod admiralom Malinom, koji su kanda doplovili od Denkerka. Do duše, mnogo nas nisu pomogli; jer su mogli prići samo s najmanjim lađama, pa i to ne sasvim blizu; pa su pucali, bogme, i na nas - ali je ipak bilo vajdica. To slomi Francuze, a u nama podiže srčanost! Tada nastade urnebes. Trak, trak! Drž' ovamo, drž' onamo! Sve potukosmo, sve nagnasmo uvodu. I, hulje jedne, podaviše se čim vode okusiše; a što nas Holanđana beše, mi za njima! Nama, vodozemcima, prijalo je tek u vodi, kao žabama; pa seci neprijatelja u reci, obaraj ih kao patke. Što se probi i umače, potukoše usput seljanke budacima i vilama! Elem, moralo je francusko Veličanstvo pružiti šapicu i utvrditi mir. A za taj mir dugujete nama, dugujete velikome Egmontu.
SVI: Živeo! Živeo veliki Egmont! I opet: živeo! I još jednom: živeo!
JETER: Hej, da su nam njega postavili za namesnika na mesto Margarete od Parme!
SOEST: A, ne tako! Što je pravo, pravo! Ne dam da se ma šta rđavo kaže za Margaretu. Sad je na mene red. Da živi naša milostiva gospođa!
SVI: Živela!
SOEST: Duše mi, valjanih žena ima u toj kući. Živela namesnica!
JETER: Pametna je ona, i umerena u svemu što čini; no kad samo ne bi tako uporno i čvrsto držala sa popovima. Kriva je, između ostalih, i ona što smo dobili u zemlji četrnaest novih vladičanskih kapa. Čemu nam samo to? Naravno zato da se mogu utiskivati stranci na ova masna mesta, na koja su pre birani opati iz glavnih gradova, zar ne? A mi treba da verujemo kako je to radi vere! Da, manj to! Imali smo tri vladike, pa dovoljno: sve bilo časno i pošteno. A sad mora svaki od njih da se gradi kao da bez njega ne može biti, pa eto ti otuda svakog trenutka omraze i kavge. I što ga više mućkaš, ono sve mutnije! (Piju)
SOEST: Pa to je bila kraljeva volja; niti ona tu može što odmoći niti što pomoći.
JETER: Pa ni nove psalme sad valja da ne pevamo. A oni su baš divno u stihove složeni i pevaju se na vrlo pobožan glas. NJih da ne pevamo, a bezočne pesme koliko nam volja. I zašto to? Jeretični su, vele, i ima u njima Bog bi ga znao šta. A i ja sam ih pevao, to je sad novina, pa nisam ništa našao u njima.
BUIK: Pitao bih ja njih! U našoj provinciji pevamo mi što je nama volja. To je otuda što je graf Egmont upravnik; taj ti ne razbira mnogo za takve stvari. U Ganu, Ipernu, po celoj Flandriji peva ih kom je god drago. (Glasno) Nema ti, je li, ništa nevinije od crkvene pesme? Zar ne, oče?
RUAJZUM: Pa razume se! To ti je služba Bogu, blagodet duši.
JETER: Ali oni kažu da to nije po pravom načinu, po njihovom načinu; a opasno je svakoliko, pa je onda čoveku milije da se okani. Inkvizicione sluge šunjaju se okolo i motre; po neki čestit čovek je već i nastradao. Samo je još trebalo da nam savest sputaju! Kad već ne smem da činim što bih hteo, neka me bar puste da mislim i pevam šta hoću!
SOEST: Inkvizicija neće prokopsati. Nismo mi kao Španjolci, da pustimo da nam tiranišu savest. A i plemstvo se mora za vremena postarati da joj podseče krila.
JETER: Baš je to da Bog sačuva! Ako tim krasnicima padne na um da banu u moju kuću, a ja sedim za svojim poslom i pevušim slučajno koji francuski psalam, ne misleći pri tom ništa, ni dobro, ni zlo, a pevam ga zato što mi je u grlu, odmah sam jeretik, pa hajde sa mnom u zatvor! Ili idem po zemlji, pa zastanem kraj neke gomile naroda koja sluša kakvog novog propovednika, jednoga od onih što su iz Nemačke došli: smesta me nabede da sam buntovnik, i u opasnosti sam da izgubim glavu. Jeste li kadgod slušali koga od tih propovednika?
SOEST: Valjani ljudi. Tu skoro slušao sam jednoga, kad je na sred polja držao govor pred hiljadama i hiljadama njih. Drukča je to kaša bila od one što nam je naši sa predikaonice izblebeću, daveći svet latinskim otpatcima. Ovaj vam je govorio od srca, bez uvijanja; govorio: kako su nas ovi naši vukli do sad za nos, kako su nas održavali u gluposti, i kako bismo mogli imati više prosvećenosti. I za sve to vam je davao potvrde iz Biblije.
JETER: Mora da u tome ima nečega. To sam ja uvek govorio, i razbijao glavu o toj stvari. Dugo mi se to vrzlo po pameti.
BUIK: A, vala, i ceo svet trči za njima.
SOEST: Pa nego šta, kad čovek može da čuje po štogod dobro i novo.
JETER: I čega ima tu? Pusti, brate, svakog neka propoveda kako ume.
BUIK: Na posao, gospodo! U brbljanju zaboravljate na vino i Oranskog.
JETER: Toga da nismo zaboravili! To vam je pravi bedem! Pomisliš li samo na njega, odmah ti se učini da se možeš iza njega sakriti, pa da te ni sam satana odatle ne izvuče. Živeo Viljem Oranski, živeo!
SVI: Živeo! Živeo!
SOEST: Dela, stari, napij i ti jednu.
RUAJZUM: U zdravlje starih vojnika! U zdravlje svih vojnika! Živeo rat!
BUIK: Bravo, stari! U zdravlje szih vojnika! Živeo rat!
JETER: Rat! Rat! Ama znate li vi šta to vičete? Što se vama to tako lako otkida sa usana, to je već i prirodno; ali kako je čoveku moje bagre pri tom kukavno oko srca, to vam ne umem ni kazati. Slušati cele godine dobovanje; i ne čuti ništa drugo, do to kako promiče sad jedna a sad druga gomila; kako su prešli preko nekog brežuljka i zaustavili se kod neke vodenice; koliko ih je ostalo tu, a koliko tamo; kako se potiskuju i kako jedan dobija a drugi gubi, a ovamo za živu glavu ne znaš ni ko šta dobija ni ko šta gubi; kako je osvojena neka varoš, građani poubijani, i kako su se provele jadne žene i nevina deca. Prosto strah i napast; svakog trenutka pomisliš: „Eto ih! I mi ćemo tako proći!"
SOEST: Zato i treba da je svaki građanin vazda vičan oružju.
JETER: Da, vežba se oružju ko ima ženu i decu. Pa ipak je meni milije da slušam o vojnicima no da ih gledam.
BUIK: Trebalo bi da se rasrdim na tebe zbog ovoga.
JETER: Ne velim ja to za vas, zemljače. Ali otkako smo se otarasili španskih posada, opet smo dahnuli.
SOEST: Aha! Tebe su one kanda najviše žuljile, a?
JETER: Teraj ti sprdnju sa sobom!
SOEST: Dobro su se bili ukmetili kod tebe.
JETER: Jezik za zube!
SOEST: Izjurili su ga bili iz kujne, iz podruma, iz sobe, iz - postelje. (Svi se smeju.)
JETER: Ti si zvekan.
BUIK: Mir, gospodo! Zar vojnik da viče mir? No, kad već nećete da znate ništa za nas, a vi onda bar nazdravite jednu i u svoje zdravlje, u zdravlje građana.
JETER: Na to smo gotovi! Da živi bezbednost i mir!
SOEST: Red i sloboda!
BUIK: Bravo! Tako je i nama po volji. (Kucaju se i ponavljaju veselo ove reči, ali tako da svaki kaže drugu, te nastaje kao neka vrsta kanona. Stari Ruajzum osluškuje, pa najzad i sam pristane uz njih.)
SVI: Bezbednost i mir! Red i sloboda!

PALATA REGENTKINJE

Margareta od Parme (u lovačkom odelu). Dvorani, paževi, služitelji.
REGENTKINJA: Odgodićete lov; danas neću da jašem. Recite Makijavelu da dođe. (Svi iziđu) Misao na te strašne događaje ne da mi mira! Ništa ne može da me razveseli, ništa da razonodi; neprestano mi se vrzu po pameti te slike, te brige. Sad će kralj reći da su to posledice moje dobrote, moje popustljivosti; a ovamo mi savest veli svakog trenutka da sam učinila ono što je najpametnije, najbolje. Zar je trebalo da olujinom gneva još ranije podstaknem i raspirim ovaj požar? Nadala sam se da ću ga okrenuti na drugu stranu, da ću ga nagnati da se sruči sam u sebe. Ah, da, to što samoj sebi govorim, to što sama znam dobro, to me pravda u mojim očima; ali kako će moj brat to primiti? Jer, ko će poreći? Obest stranih veroučitelja svakim danom je sve više uzimala maha; oni su hulili našu svetinju, razdrmali tupoglavost u svetine i zarazili je duhom obmane. Nečisti duhovi umešali su se među buntovnike i užasna se dela desila, na koja kad čovek pomisli groza ga hvata, a koja sad imam potanko da saopštim dvoru; brzo i ponaosob, da me ne bi pretekao glas što ide od usta do usta, kako kralj ne bi pomislio da hoćemo još više da zatajimo. Ja ne vidim sredstvo, ni strogo ni blago, da se ovo zlo suzbije. O, šta smo ti mi velikaši na talasu čovečanstva? Mi mislimo da mu gospodarimo, a on nas baca to gore, to dole, to tamo, to ovamo. (Makijavel uđe) Jesu li gotova pisma za kralja?
MAKIJAVEL: Za jedan čas moći ćete ih potpisati.
REGENTKINJA: Jeste li dovoljno potanko napisali izveštaj?
MAKIJAVEL: Potanko i opširno, kao što kralj voli. Kazujem kako se u Sent Omeru prvo javila obest borbe protiv ikona. Kako jedna pomamna rulja, motkama, sekirama, čekićima, lestvicama, konopcima, praćena malim brojem naoružanih ljudi, napada na kapele, crkve i manastire, rasteruje pobožne molitelje, provaljuje zatvorena vrata, sve prevrće, obara oltare, lupa kipove svetiteljske, kvari slike, i sve sveto i osvećeno na šta naiđe lupa, kida, gazi. Kako se usput gomila povećava, a stanovnici iz Iperna otvaraju joj kapije. Kako su sabornu crkvu neverovatnom brzinom opustošili, a biblioteku vladičinu spalili. Kako velika rulja naroda, obuzeta istim bezumljem, nailazi preko Menina, Komina, Verviša, Lila, kako ne nailazi nigde na otpor, i kako se skoro u celoj Flandriji u tren oka objavila i izvela ogromna zavera.
REGENTKINJA: Ah, kako me ponova obuzima bol, kad mi to ponavljaš! A uz to još i strahujem da će zlo sve većma i sve većma rasti. Recite mi šta vi mislite, Makijavele.
MAKIJAVEL: Oprostite, Visočanstvo, moje misli imaju toliko sličnosti sa bubicama; pa ako ste i bili svakad zadovoljni mojim uslugama, ipak ste retko bili voljni da poslušate moj savet. Govorili ste često u šali: "Ti gledaš odveć daleko, Makijavele. Trebalo bi da budeš istoričar; ko dela; mora brinuti o onom što je sasvim blizu." Pa ipak, zar vam ja nisam tu priču u napred ispričao? Nisam li zar sve to predvideo?
REGENTKINJA: I ja mnogo što šta predvidim, ali nisam kadra da to izmenim.
MAKIJAVEL: Ukratko rečeno: ne ugušiste vi tu novu nauku. Priznajte je, odvojte je od pravoverja, podajte joj crkve, uvrstite je u građanski poredak, odredite joj granice; i odjednom ste umirili buntovnike. Sva druga sredstva su uzaludna, i opustošićete zemlju.
REGENTKINJA: Zar si zaboravio s kakvim je gnušanjem odbacio moj brat i samo pitanje da li se može trpeti nova nauka? Zar ne znaš kako mi u svakom piemu najživlje preporučuje da se održi prava vera? kako neće da čuje da se mir i jedinstvo povrate na račun vere? Zar ne drži on čak i po provincijama uhode, nama nepoznate, da sazna ko naginje tom novom mišljenju? Zar nam nije, na naše najveće iznenađenje, imenovao ovoga ili onoga iz naše okoline koji ima da odgovara za jeretizam? Zar ne nalaže da budemo strogi i oštri? A ja da budem blaga? Da mu predlažem prizrenje, trpeljivost? Zar ne bih izgubila sve poverenje, svu veru kod njega?
MAKIJAVEL: Znam ja već; kralj zapoveda, stavlja do znanja svoje namere. Vi treba da uspostavite ponova red i mir sredstvom koje će duhove još više ogorčiti, koje će neizbežno raspiriti rat na sve strane. Promislite šta činite. Zaraza je zahvatila najveće trgovce, plemstvo, narod, vojsku. Koja korist ostati uporno pri svom mišljenju, kad se oko nas sve menja? Neka bi dobri duh umudrio Filipa, da više priliči kralju vladati nad građanima dvojake vere, no satirati ih u međusobicama.
REGENTKINJA: Takvu reč nikada više! Ja, istina, znam da je politika retko kad kadra da održi časnu reč, da ona isključuje u našim srcima iskrenost, dobrodušnost, popustljivost; to je u svetovnim poslovima, na žalost, sušta istiia. Ali zar da se igramo i s Bogom kao jedno s drugim? Zar da budemo ravnodušni prema našoj prekaljenoj veri, za koju su toliki svoj život žrtvovali? Da je žrtvujemo tim, iz bela sveta prenesenim, nepouzdanim, samim sebi protivrečnim novinama?
MAKIJAVEL: Nemojte samo zbog toga da mislite o meni gore.
REGENTKINJA: Poznajem ja tebe i tvoju vernost, i znam da neko može biti čestit i pametan čovek, ako je i pomeo pravi, najbliži put za spas svoje duše. Ima, Makijavele, i drugih ljudi, koje moram i da cenim i da kudim.
MAKIJAVEL: Ko, na primer?
REGENTKINJA: Mogu priznati da me je Egmont danas duboko, do srca ozlojedio.
MAKIJAVEL: Kakvim držanjem?
REGENTKINJA: Svojim običnim: nemarnošću i lakomislenošću. Dobila sam onaj užasni glas baš kad sam se, praćena njim i mnogim drugima, vraćala iz crkve. Nisam uzdržala svoj bol, potužila sam se glasno i uzviknula, obraćajući se njemu: "Vidite li šta biva u vašoj provinciji! I vi, grafe, u koga se kralj uzdao u svemu, trpite to?"
MAKIJAVEL: A šta je on odgovorio?
REGENTKINJA: Kao da nije ništa, kao da je to kakva sporedna stvar, on odgovori: "Kad bi samo Niderlanđani bili uspokojeni u pogledu svoga ustava! Ostalo bi bilo lako!"
MAKIJAVEL: Možda je to što je rekao bilo više istinito no mudro i pobožno. Kako da nastane i da se održi poverenje, kad Niderlanđanin vidi da su tu više u pitanju njegovi posedi, no njegovo dobro, no spas njegove duše? Jesu li ti novi episkopi spasli više duša ili su više pouzimali masnih crkvenih dobara; i zar nisu to većinom stranci? Još su sva upravnička mesta po provincijama u rukama Niderlanđana; ali zar Španjolci ne pokazuju i odveć očito da s najvećom i najneodoljivijom požudom čeznu za tim mestima? Zar jedan narod ne voli više da njime upravljaju njegovi ljudi, po njegovom načinu, no stranci, kojima je prva briga da dođu u zemlji do imanja, na štetu sviju ostalih; koji donose sobom tuđe merilo, pa vladaju osorno i bez saosećanja?
REGENTKINJA: Ti se stavljaš na protivničku stranu.
MAKIJAVEL: Srcem zaista ne; a voleo bih da i razumom mogu biti sasvim na našoj.
REGENTKINJA: Ako bi bilo tako, onda ne bi ostajalo drugo do da ustupim svoje namesništvo njima; jer Egmont i Oranski su se uveliko nadali da zauzmu to mesto. Ranije su bili protivnici; sad su napravili savez protiv mene, postali prijatelji, nerazdvojni prijatelji.
MAKIJAVEL: Dva opasna čoveka.
REGENTKINJA: Ako hoću da budem iskrena, ja se bojim Oranskoga, a bojim se za Egmonta. Oranski ne smišlja ništa dobro; njegove misli idu daleko, potuljen je, čini se da na sve pristaje, ne protivreči nikad, a u najdubljem strahopoštovanju sa najvećom obazrivošću radi što mu je volja.
MAKIJAVEL: Egmont, baš na protiv, korača tako slobodno, kao da je ceo svet njegov.
REGENTKINJA: On ide tako uzdignute glave, kao da nije i nad njim ruka kraljeva.
MAKIJAVEL: Oči celoga naroda uprte su u njega, i sva su srca uza nj.
REGENTKINJA: Nikad se nije libio isticanja; kao da nikome nema da polaže računa. Još nosi ime Egmont. Milo mu je kad čuje da ga zovu „graf Egmont"; kao da ne bi hteo da zaboravi da su njegovi pretci bili gospodari Gelderna. Zašto se ne naziva Knezom od Gora, što i jeste? Da neće ponova da uskrsne prava koja su prestala važiti?
MAKIJAVEL: Ja držim da je on veran sluga kraljev.
REGENTKINJA: Kad bi hteo, mogao bi biti tako zaslužan za vladu, umesto što nam je, bez koristi za sebe, pričinio toliko neugodnosti. NJegova društva, gozbe i pijanke svezale su i združile plemstvo više no najopasniji potajni skupovi. NJegove zdravice opijale su goste nepresušnim pijanstvom, bunilom bez granica. Koliko puta je ustalasao svojim šalama duhove u narodu, i kako se samo svetina zabezeknula kad je videla nove livreje, budalaste značke njegovih služitelja.
MAKIJAVEL: Uveren sam da je to bilo nenamerno.
REGENTKINJA: Ali dovoljno rđavo. Kao što rekoh: on udi nama, a sebi ne koristi, On najozbiljniju stvar uzima kao šalu; a mi opet, da ne bismo izgledali lenji i nemarni, moramo da primamo šalu kao zbilju. Tako jedno drugo podbada; i na taj način biva baš ono što gledamo da sprečimo. On je opasniji no kakav nesumnjivi poglavica kakve zavere; i ja bih morala vrlo da se varam, ako mu na dvoru već svašta ne spremaju. Moram reći, ne prođe mnogo a on me rasrdi, valjano rasrdi.
MAKIJAVEL: Meni sečini da on radi sve po svojoj savesti.
REGENTKINJA: NJegova savest ima dopadljivo ogledalo. NJegovo ponašanje često vređa. On izgleda više puta kao da je potpuno uveren da je on gospodar i da samo iz pažnje neće da mi to osetimo, kao da nije baš rad da nas najuri iz zemlje; ali videćemo već.
MAKIJAVEL: Ja vas preklinjem, nemojte davati i suviše opasan smisao njegovoj iskrenosti, njegovoj srećnoj naravi, koja i najvažnije stvari olako uzima. Udićete samo i njemu i sebi.
REGENTKINJA: Ja ne pridajem nikakav smisao, ja govorim samo o neizbežnim posledicama, a ja njega poznajem. NJegovo niderlandsko plemstvo i njegovo Zlatno Runo na prsima pothranjuju samo još više njegovu pouzdanost, njegovu smelost. Oboje ga može zaštititi od kakve nagle srdžbe i samovolje kraljeve. Promisli samo dobro: ta on je jedini kriv za svu ovu nesreću što zadesi Flandriju. On je prvi počeo gledati kroz prste stranim veroučiteljima, nije obraćao na to toliko pažnje, i možda se u duši radovao što će nam zadati malo posla. Pusti me samo! Što mi je na srcu, hoću ovom prilikom da iskažem. A ja neću uzalud bacati svoje strele; znam ja gde je on osetljiv. A on je osetljiv.
MAKIJAVEL: Jeste li naredili da se sastane Državni Savet? Hoće li doći i Oranski?
REGENTKINJA: Poslala sam po njega u Antverpen. Hoću da im što bolje natovarim na vrat teret odgovornosti; ili neka se slože sa mnom da ozbiljno stanemo zlu na put, ili neka otvoreno izađu kao buntovnici. Požuri se da pisma budu gotova, pa mi ih donesi na potpis! Zatim ćeš hitno odaslati nouzdanog Vaeka u Madrid; on je neumoran i veran; neka moj brat od njega dozna za ove događaje, da ga ne prestignu zli glaeovi. Ja ću uostalom i sama s njime govoriti, pre no što se krene na put.
MAKIJAVEL: Vaše će zapovesti biti izvršene brzo i tačno.

RAĐANSKA KUĆA

Klara, Klarina majka, Brakenburg
KLARA: Zar nećete da mi pridržite konac, Brakenburže?
BRAKENBURG: Molim vas, Klara, poštedite me!
KLARA: Šta vam je samo opet? Zašto mi odričete tu malu ljubaznost?
BRAKENBURG: Vi me tako prikujete tim klupčetom pred sobom, da ne mogu nikud da izmaknem vašim očima.
KLARA: Bubice! Hodite i držite!
MAJKA (pletući na stolici) Hajde pevajte štogod! Brakenburg ume tako lepo da pomaže. Nekad ste bili tako veseli, i uvek sam imala čemu da se smejem.
BRAKENBURG: Nekada!
KLARA: Hajde da pevamo.
BRAKENBURG: Kako vam drago.
KLARA: Samo veselo i živo! To je jedna vojnička pesmica, moja najmilija pesmica! (Mota konce i peva s Brakenburgom.)

Čuj doboša jeku,
talambasa cik!
Pred četom vojnika gle,
dragog mog lik!
Vrh koplja mu sene
kad god vod okrene.
Zalupalo srce,
krv navrela sva!
Haj, da imam kalpak
i dolamu ja!
Kroz kapije ja bih
u stopu za njim,
od kraja do kraja,
belim svetom svim.
Već dušmanin beži;
za njim, neka nas zna!
Hej, kamo te sreće
muškarac da sam ja!

(Za vreme pevanja Brakenburg je često pogledao u Klaru; najposle ga izda glas, suze mu udare na oči, ispusti kanuru i priđe prozoru. Klara dovrši sama pesmu; mati joj da, u pola zlovoljna, mig, ona ustane, pođe koji korak put njega, vraća se u pola neodlučno natrag, i sedne.)
MAJKA: Šta to ima na ulici, Brakenburže? Čujem neko marširanje.
BRAKENBURG: Namesničina telesna straža.
KLARA: U ovo doba? Šta će to da znači? (Ustane i priđe Brakenburgu na prozor) To nije obična svakidašnja straža, ima ih mnogo više! Skoro sve njene čete. O, Brakenburže, hajdete! Raspitajte šta to ima. Mora da je nešto neobično. Pođite, dobri Brakenburže, učinite mi tu ljubav.
BRAKENBURG: Idem. Za tren oka ću biti opet tu! (Pruži joj ruku pri odlasku, a i ona njemu.)
MAJKA: Opet ga uklanjaš.
KLARA: Radoznala sam. Pa onda, ne zamerite mi, teško mi je kad je on tu. Nekako ne znam kako da se ponašam prema njemu. Skrivila sam mu, pa me srce boli što on to tako živo oseća. Ali šta ću kad ne mogu drukčije!
MAJKA: To je tako odan mladić.
KLARA: A ne mogu, moram da budem ljubazna prema njemu. Moja se ruka često i nehotice sklopi, kad mi on tako tiho, tako ljupko stegne ruku. Prebacujem samoj sebi da ga varam, da hranim u njegovom srcu uzaludnu nadu. A grešim, grešim. Bog mi je svedok da ga ne varam. Ja neću da se on nada, a ipak ga ne mogu ostaviti da očajava.
MAJKA: To ne valja!
KLARA: Bio mi je drag, pa i sad mu želim dobra u duši. Mogla sam se i udati za nj, a čini mi se da ga nikad nisam volela.
MAJKA: Bila bi s njim uvek srećna.
KLARA: Bila bih zbrinuta i imala miran život.
MAJKA: A to je sve proćerdano tvojom krivicom.
KLARA: Ja sam u neobičnom položaju. Kad uzmem da razmišljam kako je teklo, onda i znam, a i ne znam. Ali samo treba da pogledam Egmonta, pa da mi bude sve vrlo pojmljivo, pa i mnogo šta više bilo bi mi pojmljivo! Ah, kakav je to čovek! Sve ga provincije obožavaju, pa zar da ja u njegovom naručju ne budem najsrećnije etvorenje na svetu?
MAJKA: Ali šta će biti u budućnosti?
KLARA: Ah, ja pitam samo da li me voli. A da li me voli, zar je to pitanje?
MAJKA: Deca su nam samo za strah i strepnju, i ni za šta drugo. Na šta će to izići? Sama briga i jad! Neće se to dobro svršiti! Ti si unesrećila sebe! Unesrećila mene!
KLARA (nehatno) Pa vi se u početku niste tome protivili.
MAJKA: Na žalost, bila sam i suviše dobra; uvek sam i suviše dobra.
KLARA: Kad bi Egmont projahao ovuda, a ja potrčala na prozor, jeste li me tada karali? Zar niste i sami prilazili prozoru? Kad bi podigao oči, osmehnuo se, klimnuo glavom, pozdravio me, je li vam bilo nepravo? Zar niste držali da se i vama odaje poštovanje, kad se ukazuje čast vašoj kćeri?
MAJKA: Samo me sad još kori!
KLARA (tronuto) A i kad je stao često prolaziti ovom ulicom, i mi osetili da on tuda prolazi mene radi, zar niste to primetili i sami, radujući se u sebi? Jeste li me odazivali od prozora kad bih stajala iza okana i izgledala ga?
MAJKA: Zar sam mogla misliti da će dotle doći!
KLARA (mucajući i zadržavajući suze) A kad nas je one večeri, uvijen u ogrtač, iznenadio kraj lampe, ko se ustumarao da ga dočeka, dok sam ja ostala ukopana od čuda i kao prikovana na svojoj stolici?
MAJKA: A zar sam se mogla pobojati da će pametnu Klaricu ta nesrećna ljubav tako brzo da zanese? I sad moram da trpim da moja kći -
KLARA (udarivši u šač) Majko! Opet vi! Baš uživate da me mučite.
MAJKA (plačući) Sad samo još plači! Uvećavaj još samo moje zlo svojom žalošću! Malo mi je zar jada što je moja jedinica propala?
KLARA (ustavši, hladno) Propala! Egmontova draga propala? A koja kneginja ne bi pozavidela sirotoj Klarici za mesto na njegovom srcu? O, majko, majko moja, tako inače niste govorili. Draga majko, budite dobri! Mislio svet što mislio, torokale susetke što toroču, ova soba, ova kućica je nebo, od kada se u nju uselila ljubav Egmontova.
MAJKA: Čovek ga mora voleti, to je istina! On je svakad tako ljubazan, otvoren i iskren.
KLARA: Ni jedna žilica nije na njemu lažna, A, vidite, majko, on je ipak veliki Egmont. Pa kad dođe k meni, kako je mio, kako dobar! Kako bi rado hteo da prikrije od mene svoj stalež, svoje junaštvo! kako se brine za mene! sav samo čovek, samo prijatelj, samo dragan.
MAJKA: Da neće i danas da dođe?
KLARA: Zar niste opazili da često prilazim prozoru? Zar niste primetili kako osluškujem čim što šušne oko vrata? Iako znam da neće doći dok se ne omrkne, ipak ga izgledam svakog trenutka, od rane zore, čim ustanem. O kad bih nešto bila mladić, pa da mogu uvek s njim da idem, na dvor i svuda! O kad bih mogla da nosim za njim zastavu u boj!
MAJKA: Ti si bila uvek pravi obešenjak! Još detetom, čas obesna, čas zamišljena. Zar nećeš malo lepše da se obučeš?
KLARA: Može biti, majko! Ako imadne kad. Juče, pomislite samo, prolazili su ovuda njegovi ljudi i pevali pesme u pohvalu njemu. Bar se njegovo ime spominjalo u tim pesmama. Ostalo nisam mogla da razumem. Srce mi je udaralo, tu pod grlom sam ga osećala! Hoćah natrag da ih dozovem, da me nije bilo stid.
MAJKA: Uzmi se na um! Tvoja žustra priroda još će sve pokvariti; ti se očigledno odaješ pred svetom. Kao ono neki dan kod strica, kad si ugledala sliku u drvorezu i opis, pa najedanput uzviknula: "Graf Egmont!" Pocrvenela sam do ušiju.
KLARA: A kako da i ne viknem? Bila je to bitka na Gravelingenu; pa nađoh gore na slici slovo S, a dole potražih u opisu opet S. Kad tamo: "Graf Egmont pod kojim su ubili konja". Mene nešto teknu, a posle sam morala da udarim u smeh zbog naslikanog Egmonta, koji je izgledao isto toliko veliki koliko i kula gravelinška do njega, i engleske lađe sa strane. Kad se pokatkad setim kako sam ja sebi zamišljala bitku i kakvu sam sliku devojkom stvorila sebi o grafu Egmontu, kad bi pričali o njemu, i o svima ostalim grafovima i knezovima, a kako mi je sve to sad! (Brakenburg dođe) Šta je?
BRAKENBURG: Ne zna se ništa pouzdano. Vele da su u Flandriji opet nastali meteži; namesnica se brine, kažu, da se i ovamo ne rasprostru. Oko dvora je jaka posada, građani stoje u gomilama na kapijama, a narod žagori po ulicama. Ja odoh brzo svome starom ocu. (Pođe)
KLARA: Hoćemo li vas videti sutra? Ja idem da se obučem malo bolje. Doći će stric, a ja gle kako izgledam. Majko, hajdete da mi pomognete časkom. Brakenburže, ponesite sobom i ovu knjigu, pa mi opet donesite neku takvu pripovetku.
MAJKA: Zbogom!
BRAKENBURG (Klari, pružajući ruku) Vašu ruku!
KLARA (ne dajući mu ruku) Kad budete drugi put došli. (Majka i Klara odu.)
BRAKENBURG (sam) Baš sam bio naumio da odem, ali kad se ona tome ne usprotivi i pusti me da odlazim, čisto mi dođe da pobesnim. Nesrećniče! i tebe zar ne dira sudbina tvoje otadžbine? Ni buna koja sve više uzima maha? I svejedno ti je zar: zemljak ili Španjolac, i ko vlada i ko ima pravo? Koliko sam drukčiji mladić bio đakom! Kad bi nam dali zadatak: "Brutov govor za slobodu, radi vežbanja u besedništvu", tada je Fric bio svakad prvi, a rektor bi govorio: „Da je samo više sređenosti, da nije sve ovako nabacano jedno na drugo". Onda je sve u meni vrilo i bujalo! A sad se vučem tuda opčinjen očima te devojke. I da je ne mogu ostaviti! I da me ona ne može voleti! Ah! Ne! Ona,ona me nije mogla sasvim odgurnuti. Ne sasvim, a pola je ništa. Neću više to da trpim!... A da ne bude istina ono što mi nedavno jedan prijatelj došanu? Da, veli, noću prima sebi tajno nekog čoveka, pošto mene, radi svoga glasa, otera svakad još pre mraka iz kuće. Ne, to nije istina, to je laž, sramna, klevetnička laž! Klarica je isto toliko nevina koliko sam ja nesrećan! Ona me je odbacila, odgurnula sa svog srca. Pa da i dalje živim ovako? Neću, neću to da trpim. Već moju otadžbinu žešće uzburkava unutrašnji razdor, a ja samo polako čilim i nestajem u sred toga meteža! Neću to da trpim! Kad se zaori truba, začuje pucanj, prožme me jeza do srži i kostiju! Ah, ne kopka me, ne vuče me to da se i ja umešam, da i ja spasavam, da stavim što na kocku. Da bedna, sramna stanja! Ta bolje je da odjednom svršim. Tu skoro skočio sam u vodu i potonuo, ali prestravljena priroda bila je jača; osetih da umem da plivam i spasoh se protiv volje. O da mi je da zaboravim ono vreme kad me je volela, kad je izgledalo da me voli! Zašto mi se sva u srž upi ta sreća? Zašto mi te nade istrošiše svu volju na život, pokazujući mi iz daleka raj? Pa onaj prvi poljubac! Onaj jedini! Ovde (metne ruku na sto) ovde smo bili sami - uvek je bila dobra i ljubazna prema meni, a tad kao da se razneži - pogleda u mene - meni se pamet zavrte, i ja osetih njene usne na svojim! A sad? Umri, bedniče! Što oklevaš? (Izvadi iz džepa jedno staklence) Neka ne bude da sam te uzalud ukrao iz lekarskog sandučeta moga brata, ti spasonosni otrove! Ti treba da me odjednom oprostiš i spaseš ove neprekidne strave, ove vrtoglavice, ovog samrtničkog znoja.

ČIN DRUGI

PIJACA U BRISLU

Jeter i jedan zidar dođu.
ZIDAR: Nisam li predskazao? Još pre osam dana kazao sam u esnafu da će biti ljute kavge.
JETER: Ama je li istina da su popljačkali crkve u Flandriji?
ZIDAR: Ma do temelja su porušili i crkve i kapele. Nisu ostavili ništa sem četiri gola zida. Sve sam ološ sakupljen s koca s konopca! I to je ono što upropašćuje našu dobru stvar. Bolje bi bilo da smo lepo i na miru, ali odlučno podneli regentkinji svoje tražbine, pa da ostanemo pri njima. Budemo li se sad razgovarali, budemo li se skupljali, onda će se reći da se pridružujemo buntovnicima.
JETER: Pa da, svaki se odmah pita: što da ti turaš svoj nos napred? kad vrat, Boga mi, nije daleko od njega.
ZIDAR: Mene je strah, kad već jednom dođe do galame kod tog ološa, tog sveta koji nema šta da izgubi. Oni upotrebljavaju kao izgovor ono na šta se i mi moramo da pozivamo, pa bacaju zemlju u nesreću.
SOEST (dođe i pristupi im) Dobar dan, gospodo! Šta ima novo? Je li istina da su ikonorušioci okrenuli pravo ovamo?
ZIDAR: Neka ne diraju ovde ni u šta.
SOEST: Navrati jedan vojnik u mene da kupi duvana; njega sam potanko ispitao. Regentkinja, tako odvažna, pametna žena inače, sad ne zna gde joj je glava. Mora da je dobro zagustilo, kad se, prosto na prosto, sakrila iza svoje straže. Dvor je dobrano posednut. Priča se šta više da namerava da beži iz varoši.
ZIDAR: Ah, to nikako! NJeno prisustvo zaštitiće nas, a mi ćemo joj pružiti više bezbednosti no njeni kusobrci. A ako nam očuva naša prava i slobode, na rukama ćemo je nositi.
SAPUNDŽIJA (dođe) Gadna posla! Rđava posla! Nemiri počinju, i svršiće se naopako! Pazite se da budete mirni, da i za vas ne reknu da ste bundžije.
SOEST: Evo nam sedam grčkih mudraca.
SAPUNDŽIJA: Znam ja, ima ovde mnogo njih koji su tajno uz kalviniste, koji grde vladike, koji se kralja ne boje. Ali veran podanik, iskren katolik... (Malo po malo, pa se iskupi oko njih svakojaka sveta te sluša.)
VANZEN (pristupi k njima) Pomoz' Bog, gospodo! Šta je.novo?
ZIDAR: Klonite se toga. Taj vam je pogana vera.
JETER: Da nije taj pisar kod doktora Vita?
ZIDAR: Imao je taj već nekoliko gazda. Najpre je bio pisar, pa kako ga je jedan po jedan gazda najurivao iz službe, sve zbog njegovih ugursuzluka, sad se pača u zanat beležnika i advokata, a suče rakiju kao smuk. (Dođe još više naroda, pa se zbiju u gomilu.)
VANZEN: I vi ste se iskupili, sabili ste glave u kamaru. A i jeste stvar za razgovor.
SOEST: I ja bih rekao.
VANZEN: Kad bi ga sad nešto ovaj ili onaj imao srca, a ovaj ili onaj još i glavu uz to, mogli bismo odjednom raskinuti španske okove.
SOEST: Bog s vama! Ne tovorite tako! Mi smo se zakleli kralju.
VANZEN: A kralj nama. Utuvite to!
JETER: To nije glupo! Da čujemo vaše miišenje.
NEKOLICINA: Slušaj, taj je ispekao zanat! Vidra je to.
VANZEN: Bio sam ja jednom u službi kod nekog starca, koji je imao puno pergamenata i povelja o prastarim zadužbinama, ugovorima i pravicama; dušu je bio dao za osobito retke knjige. U jednoj od njih bio je ispisan sav naš ustav: kako su nad nama Niderlanđanima najpre vladali pojedini knezovi, sve po nasleđenim pravima, privilegijama, običajima; kako su naši pretci sa najvećim poštovanjem predusretali svoga kneza kad je nad njima vladao kao što treba; i kako su se odmah umeli snaći kad bi on pokušao da zabrazdi. Staleži su odmah pristajali uz njih; jer szaka provincija, ma kako mala, imala je svoje staleže, svoju stalešku skupštinu.
ZIDAR: Jezik za zube vi! Znamo mi to odavno! Svaki čestit građanin zna o ustavu onoliko koliko mu treba.
JETER: Pustite ga neka govori! Uvek čovek dozna po štogod novo.
SOEST: Sasvim je u pravu.
NEKOLICINA: Pričajte! Pričajte! Tako što ne čuje čovek svaki dan.
VANZEN: Eto kakvi ste vi varošani! Živite tako dan - komad; i kao god što ste od svojih otaca nasledili svoj zanat, tako puštate i vladu da nad vama vršlja kako joj je volja. Ne pitate ni kakvo je poreklo, ni povest, ni pravo jednog vladara; i zanemarujući to, vi ste učinili te su vas Španjolci dobro zaviličili.
SOEST: Ko će na to da misli? kad samo ima evoj svakidanji hleb.
JETER: Grom i pakao! Pa zašto niko ne dođe da čoveku na vreme kaže tako što?
VANZEN: Pa ja vam, eto, kažem. Kralj španjolski, koji nekom ludom srećom drži sve ove provincije na okup, ne sme u njima vladati i upravljati drukčije nego onako kao i mali knezovi kojima je svaka od njih pripadala. Razumete?
JETER: Razjasnite nam.
VANZEN: Ta to je jasno kao sunce! Zar ne bi moralo da vam se sudi po vašim zemaljskim zakonima? Otkuda to?
I GRAĐANIN: Tako je!
VANZEN: Zar građanin briselski nema drugo pravo no antverpenski? Građanin antverpenski drugo no ganski? Otkuda opet to?
II GRAĐANIN: Jeste, Boga mi!
VANZEN: Ali ako vi budete pustili da to ide i dalje tako, onda će vas uskoro naučiti pameti. Phi! Ono što Karlo Smeli, Fridrih Ratoborni, Karlo Peti nisu mogli, to sad čini Filip preko jedne žene.
SOEST: Da, da! I stari knezovi su to pokušavali.
VANZEN: Razume se! Ali su naši pretci bdili budnim okom. Čim bi se sporečkali s kojim vladarem, ulovili bi mu, kažimo, sina i naslednika, držali ga kod sebe i izdavali ga samo pod najboljim pogodbama! Naši ocevi bili su ljudi! Znali su oni šta im je od koristi! Znali su da se dočepaju nečega i da to ne puštaju! Jednom reči: ljudi! Ali zato i jesu naše privilegije tako jasne, naše slobode tako osigurane.
SAPUNDŽIJA: Šta vi tu pričate o slobodama?
NAROD: O našim slobodama, našim privilegijama! Pričajte još što o našim privilegijama!
VANZEN: Naročito mi Brabanćani, mada sve provincije imaju svojih koristi, mi stojimo u tom pogledu najsjajnije. Ja sam sve pročitao.
SOEST: Pa dela recite!
JETER: Da čujemo!
I GRAĐANIN: Molim vas!
VANZEN: Najpre etoji napisano: Vojvoda od Brabanta treba da nam bude dobar i veran gospodar.
SOEST: Dobar? Je l' tako stoji?
JETER: Veran? Zacelo?
VANZEN: Kao što vam kažem. On je nama obvezan, kao što smo mi njemu. Drugo: On ne sme nikakvu silu ili samovolju, niti ispoljavati nad nama, niti pokazati da za tim žudi, niti pomisliti da to kome drugome dopusti, nikako i nipošto.
JETER: Divno! Divno! Ne sme ispoljavati. Niti pokazati da za tim žudi.
II GRAĐANIN: Niti pomisliti da to kome drugome dopusti! To je glavno! Nikome ne dopustiti, nikako i nipošto.
VANZEN: Izrično tako stoji.
JETER: Nabavite nam tu knjigu!
I GRAĐANIN: Da, po svaku cenu.
OSTALI: Knjigu! Knjigu!
II GRAĐANIN: Poći ćemo Regentkinji s tom knjigom.
III GRAĐANIN: A vi ćete govoriti u naše ime, gospodine doktore!
SAPUNDŽIJA: O da grdnih budala!
OSTALI: Kažite nam još štogod iz te knjige!
SAPUNDŽIJA: Sasuću mu zube u grlo, samo ako izusti još jednu reč.
SVI: Da vidimo ko mu šta sme! Recite što o povlasticama! Imamo li još kakvih povlastica?
VANZEN: Pa ima, i to vrlo dobrih, vrlo blagodatnih. Tamo piše još i to: da zemaljski vladar ne sme duhovni stalež poboljšavati ili umnožavati bez pristanka plemstva i staleške skupštine. Utuvite to! Pa ni uređenje ne sme da menja.
SOEST: Baš tako?
VANZEN: Pokazaću vam to i napisano još od pre dvesta, trista godina.
GRAĐANI: A mi trpimo nove vladike? Plemetvo nas mora zaštititi, mi ćemo zametnuti kavgu.
DRUGI: I mi trpimo da nas inkvizicija u tikvu sabija?
VANZEN: Sami ste krivi.
NAROD: Mi imamo još Egmonta! i Oranskoga! Oni se brinu o našem dobru.
VANZEN: Vaša braća u Flandriji već su započela spasonosno delo.
SAPUNDŽIJA: Pseto jedno! (Udari ga.)
OSTALI (Ne dadu da ga bije i viču) Jesi li i ti Španjolac?
II GRAĐANIN: Šta? Tog čestitog čoveka?
I GRAĐANIN: Ovog naučenjaka! (Napadnu svi na sapundžiju.)
ZIDAR: Za ime božje, mir! (I drugi se umešaju u svađu.) Građani, šta je to?
(Dečurlija zviždi, gađa kamenjem, pujda pse, građani stoje pa blenu, svetina dolazi trčeći s raznih strana, neki hodaju mirno tamo-amo, a neki opet zbijaju lakrdije, deru se i likuju) Sloboda i privilegije! Privilegije i sloboda!
EGMONT (dođe s pratnjom) Mir! Mir, ljudi! Šta je to? Mir! Rastavite ih!
ZIDAR: Milostivi gospodine, vi dolazite kao anđeo s neba! Mir, zar ne vidite ništa? Graf Egmont! Čast grafu Egmontu!
EGMONT: Zar i ovde? Šta ste naumili? Građani protiv građana! Zar čak ni blizina naše kraljevske namesnice ne može da stane na put ovom bezumlju? Hajde! Raziđite se, pođite svak na svoj posao. Rđav je to znak, kad u radne dane niste za poslom. A šta je to bilo? (Graja se utiša malo po malo i svi su oko njega.)
ZIDAR: Tuku se za svoje privilegije.
EGMONT: Koje će još od obesti i uništiti! A ko ste vi? Izgledate mi ljudi na svom mestu.
ZIDAR: Trudimo se.
EGMONT: Šta ste po zanimanju?
ZIDAR: Zidar i starešina esnafski.
EGMONT: A vi?
SOEST: Sitničar.
EGMONT: Vi?
JETER: Krojač!
EGMONT: Sećam se, vi ste radili livreje za moje služitelje. Vi se zovete Jeter.
JETER: O, Vaša Milosti, zar se i toga sećate?
EGMONT: Ja nikoga lako ne zaboravljam koga sam jednom video i s njim govorio. Koliko god je do vas, ljudi, da sačuvate mir, činite to; vi ste i onako dovoljno rđavo zapisani. Ne dražite više kralja; jer on, na kraju krajeva, ima vlast u rukama. Svaki pravi građanin, koji se pošteno i svojim trudom hrani, ima svuda toliko slobode koliko m treba.
ZIDAR: Dabome! U tome baš i jeste naše zlo! Dangube, pijanice, lenštine, da prosti Vaša Milost, kavže se iz duga vremena, riju i buškaraju iz gladi za privilegijama, lažu radoznali i lakoverni svet, i za krčag piva zapodevaju kavgu koja po nekoliko hiljada ljudi baci u nesreću. A oni to i hoće. Mi čuvamo svoje kuće i kovčege i suviše dobro, pa bi hteli da nas ugarkom isteraju iz njih.
EGMONT: Vi ćete dobiti svaku pomoć; preduzete su sve mere da se zlo što bolje suzbije. Ne podajpte se novoj, stranoj veronauci, i nemojte misliti da se privilegije utvrđuju bunom! Sedite doma; ne dajte da se na ulicama skupljaju gomile. Pamegni ljudi mogu mnogo da učine. (Dotle se već veći deo sveta razišao.)
ZIDAR: Hvala, Vaša Ekselencijo, hvala na dobroj reči! Učinićemo sve što je do nas! (Egmont ode) Milostiv gospodin! Pravi Niderlanđanin! Ama baš ništa španskog na njemu.
JETER: Da nam je samo on nešto namesnik! Čovek bi i u vatru i u vodu za njim.
SOEST: Pustiće to kralj! On postavlja na to mesto samo svoje ljude.
JETER: Jesi li video Odelo? Po najnovijoj modi, po španskom kroju.
ZIDAR: Lep čovek!
JETER: NJegov bi vrat bio dobar zalogaj za kakvog dželata.
SOEST: Jesi lud? Šta to trabunjaš?
JETER: Glupo je, zaista, što čoveku tako šta dođe na pamet. Ali šta mogu? Čim vidim lep, dug vrat, odmah, i protiv volje, pomislim: dobar bi bio da se srubi. Prokleta pogubljenja! Ne izlaze čoveku iz glave. Kad momčadija pliva, pa ugledam golu grbaču, odmah mi tucetima padaju na um one koje sam gledao kako ih šibaju. Sretnem li kakvog trbonju, učini mi se da već gledam kako ga peku na ražnju. Noću, u snu, čupa me i prži po celom telu; nije čovek prosto ni trenutka veseo. Zaboravio sam skoro šta je to veselje, i šta je to šala; kao da su mi ove užasne slike utisnute u čelo žigom.

EGMONTOV STAN

SEKRETAR (Za jednim stolom s hartijama; ustane nespokojno) Još nikako da dođe! A ja čekam, evo, već dva sata, s perom u ruci, s hartijama pred sobom. A baš danas bih bio rad da odem ranije. Čisto mi gori pod nogama. Jedva mogu da ostanem od nestrpljenja. "Budi tu u to i to vreme!" zapovedi mi pre svoga odlaska; a sad ne dolazi. Ima toliko posla, da neću biti gotov pre pola noći. Ono, istina, on progleda čoveku kadgod i kroz prste. Samo bi bolje bilo, mislim, kad bi bio strog, a pustio čoveka u određeni čas. Mogao bi se čovek prema tome upravljati. Od regentkinje je otišao ima dva sata; ko zna na koga je usput natrapao!
EGMONT (dođe) Kako stoje stvari?
SEKRETAR: Ja sam spreman, a tri glasnika čekaju.
EGMONT: Ja sam se, je li, odveć dugo zadržao? Nešto ti je kiselo lice.
SEKRETAR: Po vašoj zapovesti čekam već odavno. Evo hartija.
EGMONT: Dona Elvira će se rasrditi na mene kad čuje da sam te ja zadržao.
SEKRETAR: Vi se šalite.
EGMONT: Ne, ne! Nemoj da se stidiš! Pokazao si da imaš dobar ukus. Ona je lepa, a i ja baš volim što na dvoru imaš prijateljicu. Šta vele pisma?
SEKRETAR: Svašta, ali malo povoljnog.
EGMONT: Onda je dobro što imamo radosti na domu, te je ne moramo očekivati spolja. Je li mnogo došlo?
SEKRETAR: Dosta, a tri glasnika čekaju.
EGMONT: Kazuj! što je najpotrebnije!
SEKRETAR: Sve je potrebno.
EGMONT: Jedno za drugim, samo brzo!
SEKRETAR: Kapetan Breda šalje izveštaj šta se dalje zbilo u Ganu i okolnim mestima. Metež se najvećim delom stišao.
EGMONT: Zacelo piše još o pojedinim razuzdanostima i obestima?
SEKRETAR: Da, ima još slučajeva.
EGMONT: Poštedi me.
SEKRETAR: Uhapšena su još šestorica što su kod Verviša oborili Bogorodičin kip. Pita da li i njih da obesi, kao i one ostale što je.
EGMONT: Sit sam vešanja! Neka ih išiba, pa neka idu s milim Bogom.
SEKRETAR: Među njima su i dve žene; hoće li i njih da šiba?
EGMONT: NJih neka ukori, pa pusti.
SEKRETAR: Brink iz Bredine čete hoće da se ženi. Kapetan se nada da mu vi to nećete dopustiti. Ima već toliko žena kod vojske, piše on, da će, kad poćemo, izgledati ne kao vojnički pohod, nego kao neka čergarska povorka.
EGMONT: Ovome još neka bude! To je lep mlad momak; mnogo me je za to molio pre moga polaska. Ali od sada se nikome više neće dopustiti, ma koliko da mi je žao što ću tim ubogim ćavolima, koji se i inače dovoljno zlopate, uskratiti najlepše zadovoljstvo.
SEKRETAR: Dvojica od vaših ljudi, Seter i Hart, ružno su postupili sa jednom devojkom, ćerkom nekog krčmara. Dočepali su je samu, i devojka se od njih nije mogla odbraniti.
EGMONT: Ako je devojka čestita, a oni su upotrebili silu, neka ih tri dana uzastopce propusti kroz šibu, a ako imaju što imetka, neka im oduzme toliko da se devojci može dati miraz.
SEKRETAR: Jedan od stranih veroučitelja prošzo je tajno kroz Komin, ali je uhvaćen. Kune se da je bio pošao za Francusku. Prema naredbi trebalo bi ga pogubiti.
EGMONT: Neka ga krišom odvedu do granice i tu ga uvere da drugi put neće proći tako olako.
SEKRETAR: Jedno pismo od vašeg poreznika. Piše da malo novaca stiže, da će teško moći poslati do nedelje traženu svotu, da je metež uneo u sve najveći darmar.
EGMONT: Novac se mora poslati, a on neka gleda kako će da ga skupi.
SEKRETAR: Veli da će učiniti što god bude mogao, i da će najposle tužiti i otpraviti u zatvor Rajmonda, koji van je već odavno dužan.
EGMONT: Pa on je obećao da će platiti.
SEKRETAR: Poslednji put sam je sebi ostavio rok četrnaest dana.
EGMONT: Onda neka mu se da još četrnaest; a onda neka preduzme protiv njega šta treba.
SEKRETAR: Činite dobro; ne radi on to zbog nemanja, već iz rđave namere. Svakako će ozbiljnije shvatiti stvar kad vidi da se ne šalite. Dalje kaže poreznik: da će starim vojnicima, udovicama i još nekim drugima kojima mesečnu pomoć dajete, da uskrati plate za pola meseca; dotle će se videti šta će se; a oni neka gledaju kako će.
EGMONT: Šta ima tu da se gleda? Tim ljudima je potrebniji novac no meni. Neka ne dira u to.
SEKRETAR: A odakle onda zapovedate da uzme novac?
EGMONT: O tome neka razmisli on; rečeno mu je već u prvom pismu.
SEKRETAR: Stoga i čini predloge.
EGMONT: Ti predlozi ne valjaju. Neka izmisli nešto drugo. Neka podnese predloge koji se mogu primiti, a pre svega neka nabavi novac.
SEKRETAR: Ja sam i opet metnuo ovde pismo grafa Olive. Oprostite što vas podsećam na to. Taj stari gospodin zaslužuje, više nego ma ko drugi, da mu se opširno odgovori. Vi ste hteli da mu sami pišete. Doista, on vas voli kao otac.
EGMONT: Ne stižem. Pa onda, od mnogih stvari koje su mi mrske, najmrskije mi je pisanje. Ti i onako umeš da pogodiš moj rukopis, napiši mu ti u moje ime! Ja očekujem Oranskoga. Neću imati kad; a i sam želim da mu se na njegova strahovanja odgovori tako kako će biti sasvim umiren.
SEKRETAR: Recite mi samo od prilike šta želite, pa ću ja već sastaviti odgovor i podneti vam ga. Biće napisano tako da bi se i na sudu moglo reći da je vaša ruka.
EGMONT: Daj mi pismo! (Pošto ga je preleteo očima.) Dobri, čestiti starče! A da li si i u svojoj mladosti bio tako oprezan? Zar nikad nisi uzletao na bedem? Da li si u borbi, kad je to mudrost nalagala, ostajao natrag? Odani, zabrinuti starac! Hteo bi moj život i moju sreću, a ne oseća da je onaj već mrtav koji živi radi svoje sigurnosti. Otpiši mu da bude bez brige; ja radim kao što treba, znaću se ja već braniti; svoj ugled na dvoru neka upotrebi u moju korist, i neka bude siguran da ću mu doveka biti zahvalan.
SEKRETAR: Ništa više? O, on očekuje više.
EGMONT: A šta više da mu kažem? Ako hoćeš da staviš više reči, do volje ti je. Uvek jedno te jedno: da treba da živim kako mi se ne mili živeti. Što sam veseo, što uzimam stvari olako, što brzo živim. to je za mene sreća; i ja je neću zameniti za bezbednost jedne grobnice. Nemam, eto, u svojim žilama ni kapi krvi za španski način života; nemam volje da udešavam svoje korake smotreno, po notama novog dvorskog načina. Zar ja živim samo zato da mislim na život? Zar da ne uživam u sadanjem trenutku samo zato da bi mi bio obezbeđen onaj što za njim dolazi? A taj onda da uništim brigama i priviđenjima?
SEKRETAR: Molim vas, gospodaru, ne budite tako osorni i surovi prema tom dobrom čoveku. Ta vi ste inače prema svakome ljubazni. Recite mi koju lepu reč, koja će uspokojiti plemenitog prijatelja. Pogledajte kako je on pažljiv, koliko pazi kako će vas se dotaći.
EGMONT: Pa ipak udara uvek u tu istu žicu. On zna od vajkada koliko su mi mrske te opomene: one samo zbunjuju čoveka, ne pomažu ništa. I kad bih ja bio nešto mesečar, pa se šetao po opasnom vrhu kakve kuće, bi li bilo prijateljski viknuti me po imenu i opomenuti me, probuditi me i ubiti me? Pustite neka ide svak svojim putem; neka on čuva sebe.
SEKRETAR: Vama ne priliči da brinete, ali ko vas poznaje i voli...
EGMONT (gledajući u pismo) Eto tu opet podgreva staru priču, šta smo jedne večeri u nevinoj obesti veseloga društva i pića činili i govorili, i kakve se otuda posledice i dokazi ispredali i raznosili po celoj kraljevini. Pa lepo, dali smo da se na rukavima naših slugu izvezu kape sa praporcima i pajačke mantije, pa smo potom ovaj ludi ukras pretvorili u svežanj strela; u simbol, još opasniji simbol za sve koji hoće da tumače i tamo gde se nema šta da tumači. Začela se i u istom trenutku i porodila po ova ili ona budalaština u kakvom trenutku veselosti; krivi smo što je čitava jedna povorka plemića, uprtivši prosjačke torbe, i izabravši sama sebi jedan pogrdan nadimak, podsetila kralja u podrugljivoj poniznosti na njegovu dužnost; krivi smo, šta onda? Zar jedna pokladna šala znači odmah veleizdaju? Zar da nam se uskrate one kratke šarene rite kojima mladalačka obest, kojima podstaknuta mašta zaogrće jadnu nagotu našega života? Ako život shvatite i suviše ozbiljno, šta imate onda na njemu? Ako nas jutro ne razbudi za nove radosti, ako nam uveče ne preostane nada na ma kakvo uživanje, je li onda i vredno oblačiti se i svlačiti? Zar mi sunce danas sija zato da razmišljam o onome što je juče bilo, i da pogađam, da svezujem ono što se ne da svezati, ne da pogoditi: Sudbinu sutrašnjega dana? Poštedi me od ovih rasmatranja; ostavićemo ih đacima i dvoranima. Neka oni razmišljaju i izmišljaju, putuju i puze. stignu kuda mogu, uspuzaju se dokle mogu. Ako možeš od svega toga štogod da upotrebiš, a da od tvog pisma ne bude knjiga, meni je pravo. Dobroj starini izgleda sve odveć važno. Tako nam prijatelj koji je dugo držao našu ruku, stegne ruku još jednom jače kad hoće da je pusti.
SEKRETAR: Oprostite mi! Pešak dobija vrtoglavicu kad vidi da neko prohuji kao oluj kraj njega.
EGMONT (ustajući) Dete! Dete! Dosta! Kao nevidljivim duhovima šibani, otimaju se sunčevi konji vremena s lakim kolima naše sudbine, a nama ne ostaje ništa drugo do da, hrabri i pribrani, držimo čvrsto za uzde, i da sad desno sad levo skrećemo, kako bismo sačuvali točkove, ovde od kamena, onde od survavanja. Kuda idemo, ko će to znati? Ta jedva se opominje čovek od kuda je i došao.
SEKRETAR: Gospodaru! Gospodaru!
EGMONT: Ja stojim visoko, a mogu i moram se još više popeti; ja osećam u sebi nadu, odvažnost i snagu. Još ja nisam dostigao vrhunac svoga rastenja, a budem li jednom gore, stajaću tad čvrsto, a ne bojažljivo. Treba li pak da padnem, neka me onda grom, oluja, pa najzad i pogrešno učinjen korak, surva u dubinu ambisa, tamo ću ležati s hiljadama drugih. Nisam se nikad ustručavao da sa svojim dobrim ratnim drugovima bacam krvavu kocku zarad malene dobiti; pa zar da tvrdičim kad se tiče svekolike vrednosti slobodnog života?
SEKRETAR: O, gospodaru! Vi ne znate kakve reči govorite! Bog vas sačuvao!
EGMONT: Pokupi svoje hartije! Oranski dolazi. Svrši što je najpreče, te da glasnici odu pre no što kapije budu zatvorene. Za ostalo ima vremena. Pismo za grafa ostavi do sutra. Nemoj propustiti da odeš Elviri, i pozdravi je od mene. Dokuči kako je regentkinji; vele da joj nije dobro, i ako ona to krije. (Sekretar ode. Dolazi Oranski) Dobro mi došli, Oranski! Ne izgledate mi posve bezbrižni.
ORANSKI: Šta velite na naš razgovor sa regentkinjom?
EGMONT: Nisam opazio ništa neobično u tome kako nas je primila. Ja sam je već češće viđao takvu. Izgledalo mi je da nije najbolje sa zdravljem.
ORANSKI: Zar niste opazili da je bila zakopčanija? Prvo se trudila da spokojno oda priznanje našem držanju prilikom nove narodne pobune, potom napomenu kako se to ipak može i u pogrešnoj svetlosti da vidi; pa onda skrete na svoj stari uobičajeni razgovor: kako se nikad nije odavalo dovoljno priznanje njenom ljubaznom, dobrom postupanju, njenom prijateljstvu prema nama Niderlanđanima, kako se sve to i suviše olako uzimalo, kako ništa ne ispada za rukom onako kako bi se želelo, kako će najzad morati posustati, a kralj se morati odlučiti na druge mere. Jeste li čuli to?
EGMONT: Ne sve; ja sam za to vreme mislio na nešto drugo. Ona je žena, dobri moj Oranski, a one bi vazda volele da se sve mirno ugne pod njihov blagi jaram, da svaki Herkul zbaci lavovsku kožu pa uveća broj onih što im preslicu na dvoru drže; da, budući su same miroljubive, utišaju jednom jedinom ljubaznom reči vrenje koje obuzima jedan narod i oluju koju dižu moćni suparnici jedan protiv drugog, i da se najsuprotniji elementi blago i u ljubavi ujedine kraj njihovih nogu. Tako je i sa njom; pa kako ne može to da ostvari, ne ostaje joj drugo nego da ode u ćudljivost, da se tuži na nezahvalnost, na nedovoljnu mudrost, da preti užasnim izgledima u budućnosti i da preti - kako je namerna otići.
ORANSKI: A ne verujete da će ovog puta i ispuniti svoju pretnju?
EGMONT: Nikad! Koliko sam ja već puta video nju spremnu za put! I kuda će? Ovde je regentkinja. kraljica; misliš li da bi joj godilo da na dvoru svoga brata tavori beznačajne dane? Ili da ode u Italiju, pa da se tamo opet upetlja u stare porodične prilike?
ORANSKI: Smatra se da nije kadra da se reši na to, zato što ste je videli kako se koleba, zato što ste je videli kako ustupa; pa ipak, ona je to kadra: nove prilike nagnaće je da se odluči na ono sa čim je toliko vremena oklevala. A ako bi otišla? I kralj poslao drugoga mesto nje?
EGMONT: E pa, došao bi, pa bi i on našao pune ruke posla. Došao bi s krupnim planovima, smerovima i mislima, kako će sve dovesti u red, potčiniti i držati sve na okupu, pa bi onda imao danas s ovom sitnicom, a sutra s onom da se nosi, prekosutra bi naišao na kakvu drugu smetnju, jedan mesec bi proveo u građenju planova, drugi u jedu zbog promašenih pothvata, pola godine u brizi o jednoj jedinoj provinciji. A i njemu će vreme promicati, glava mu se zanositi od vrtoglavice, a stvari će teći kao i pre svojim tokom, te će još, mesto da unapred određenim pravcem proseca brodom široka mora, zahvaljivati Bogu ako u toj buri sačuva svoju lađu od stena!
ORANSKI: Ali ako bi kralja savetovali da učini jedan opit?
EGMONT: A taj bi bio?
ORANSKI: Da vidi šta bi radio trup bez glave.
EGMONT: Kako?
ORANSKI: Egmonte, ja već godinama nosim na srcu sve naše stvari, stojim vazda kao nad kakvom šahovskom tablom, i ne smatram ni jedan potez protivnikov za beznačajan; i kao što se dokoni ljudi najbrižljivije trude da dokuče tajne prirodine, tako i ja držim za dužnost, za poziv jednog vladara da zna mišljenja, da zna savetovanja svih stranaka. Ja imam razloga da zebem da ne dođe do eksplozije. Kralj je dugo radio po izvesnim načelima; on vidi da time ne izlazi na kraj; šta je verovatnije nego da sad okuša koji drugi put?
EGMONT: Ne verujem. Kad se ostari, a toliko se pokušavalo i nikako da se dovede svet u red, bude čovek najzad svega sit.
ORANSKI: Jedno on još nije okušao.
EGMONT: A to je?
ORANSKI: Da poštedi narod, a knezove upropasti.
EGMONT: Koliko se njih odavno već toga bojalo. To je najmanja briga.
ORANSKI: Nekad je to bila briga; postepeno se pretvorila u podozrenje, i najzad u izvesnost.
EGMONT: Pa ima li kralj vernijih slugu nego što smo mi?
ORANSKI: Mi mu služimo na svoj način, i možemo među sobom priznati da umemo dobro da odmerimo prava kraljeva i prava naša.
EGMONT: A ko to ne čini? Mi smo mu pokorni i dajemo kralju kraljevo.
ORANSKI: Ali, ko bi on sad hteo za sebe više, a neverstvom nazvao ono što mi zovemo: čuvati svoja prava?
EGMONT: Moći ćemo se braniti. Neka sazove viteze Zlatnoga Runa, pa neka nam sude.
ORANSKI: A presuda pre isgrage, kazna pre presude, šta bi to bilo?
EGMONT: Nepravda koju Filip neće nikad uzeti na se; a i budalaština koju, držim, nisu kadri učiniti on i njegovi savetnici.
ORANSKI: No ako bi ipak bili i nepravični i budalasti?
EGMONT: Ne, Oranski, to nije mogućno. Ko bi se usudio da digne ruku na nas? Zatvoriti nas, to bi bio promašen i neplodan poduhvat. Ne, neće se usuditi da tako visoko pobodu zastavu tiranije. Vetrić što bi taj glas razneo po zemlji, razbuktao bi užasan požar. A i šta bi time? Kralj ne može sam suditi i osuditi; a da mučki nasrnu na naš život? Ne mogu to hteti. U strašan savez bi se za tren oka ujedinio sav narod. Na silu bi bila objavljena mržnja i večni prekid sa španskim imenom.
ORANSKI: Plamen bi tada besneo nad našim grobom, a krv naših neprijatelja prolivala se radi prazne osvete. Daj da razmislimo, Egmonte!
EGMONT: A i kako bi?
ORANSKI: Alba se već krenuo ovamo.
EGMONT: Ne verujem.
ORANSKI: Ali ja znam.
EGMONT: Regentkinja se pravila da ne zna ništa o tome.
ORANSKI: U toliko sam više uveren. Regentkinja će ustupiti mesto njemu. Meni je poznata njegova krvoločnost, a on vodi sa sobom i čitavu vojsku.
EGMONT: Da i opet bude na teretu provincijama? S narodom će onda biti vrlo teško.
ORANSKI: Prvo će se potražiti obezbeđenje od prvaka.
EGMONT: Ne! Ne!
ORANSKI: Hajdemo svaki u svoju provinciju! Pojačajmo tamo svoju snagu; on neće započeti odmah otvorenom silom.
EGMONT: A zar nismo dužni da ga pozdravimo kad dođe?
ORANSKI: Oklevaćemo.
EGMONT: No ako nas, kad dođe, pozove u ime kraljevo?
ORANSKI: Potražićemo izgovor.
EGMONT: A ako navali?
ORANSKI: Izvinićemo se!
EGMONT: No ako bude ostao uporan?
ORANSKI: U toliko manje ćemo doći.
EGMONT: I onda je objavljen rat, a mi smo buntovnici! Oranski, ne daj da te zavede mudrost; ja znam da ti ne uzmičeš iz straha. Odmeri taj korak.
ORANSKI: Već sam ga odmerio.
EGMONT: Promisli, ako se varaš, šta ćeš uzeti na dušu: odgovornost za najužasniji rat što je ikada pustošio jednu zemlju. Tvoje odbijanje biće znak koji će sve provincije jednim mahom krenuti na oružje, koji će opravdati sve svireposti za koje Španija, od kako je, jedva čeka da nađe izgovor. Što smo toliko vremena s mukom utišavali, ti ćeš jednim migom rasplamteti do najužasnijeg meteža. Pomisli na gradove, plemstvo, narod, na trgovinu, ratarstvo, zanatstvo! I zamisli pustošenja, ubistva! Vojnik, istina, mirno gleda kad kraj njega na bojnom polju pada drug. Ali će reka valjati tebi u susret lešine građana, dece, devojaka, te ćeš stajati užasnut i nećeš više znati čiju stvar braniš, pošto propadaju oni za čiju si se slobodu latio oružja. A kako će ti biti kad budeš u sebi morao reći: Latio sam ga se radi svoje sigurnosti!...
ORANSKI: Mi nismo što i pojedini ljudi, Egmonte. Ako nam priliči da se žrtvujemo za hiljade, priliči nam i da se štedimo za hiljade.
EGMONT: Ko sebe štedi, mora samom sebi postati sumnjiv.
ORANSKI: Ko sebe poznaje, može spokojno i nastupati i odstupati.
EGMONT: Zlo od kojega strahuješ nastupiće pouzdano tvojim delom.
ORANSKI: Mudro je i smelo poći u susret neizbežnom zlu.
EGMONT: U ovako velikoj opasnosti uzima se u obzir i najmanja nada.
ORANSKI: Za nas nema više mesta ni koliko stopa hvata; provalija zija tu pred nama.
EGMONT: Zar je kraljeva naklonost tako uzano zemljište?
ORANSKI: Tako uzano ne, ali klizavo.
EGMONT: Tako mi Boga, čini mu se nepravda! Ne trpim da se nedostojno misli o njemu. On je Karlov sin i nesposoban ma za kakvu niskost.
ORANSKI: Kraljevi ne čine ništa što je nisko.
EGMONT: Treba ga poznati.
ORANSKI: Baš zato što ga poznajemo, pametno je da ne sačekamo kakvu opasnu probu.
EGMONT: Nijedna proba nije opasna, kad za nju čovek ima odvažnosti.
ORANSKI: Ti se srdiš, Egmonte.
EGMONT: Ne mogu a da ne gledam svojim očima.
ORANSKI: O, kad bi saodo ovoga puta imao moje oči! Ti misliš, prijatelju, da vidiš zato što su ti oči otvorene. Idem. Ti sačekaj Albin dolazak, i Bog neka ti bude u pomoći! Možda će te spasti moj otkaz. Možda će aždaja misliti da nije ništa dočepala ako nas nije obojicu odjedanput progutala. Možda će oklevati, kako bi što pouzdanije izvela svoj prepad; a dotle ćeš i ti možda sagledati stvar u njenom pravom obliku. Ali, onda brzo! Brzo! Spasavaj! Spasavaj sebe! Ostaj s Bogom! Neka tvojoj pažnji ništa ne izmakne: koliko je vojske doveo sa sobom, kako je poseo grad, kakvu će vlast namesnica zadržati, kako se tvoji prijatelji drže! Obavesti me. Egmonte!
EGMONT: Šta hoćeš?
ORANSKI (uhvativši ga za ruku) Pusti da te ubedim! Pođi sa mnom!
EGMONT: Kako? Suze u očima, Oranski?
ORANSKI: Oplakivati izgubljenoga, i to je muški.
EGMONT: Ti misliš da sam izgubljen?
ORANSKI: Jesi! Razmisli! Ostaje ti samo još kratak rok! Zbogom ostaj! (Ode)
EGMONT (sam) Da toliko mogu da utiču na nas misli drugih ljudi! Meni to nikad na um ne bi palo; a ovaj čovek je preneo svoju zabrinutost i na mene. Ali, dalje s tim! To je tuđa kap u mojoj krvi! Dobra prirodo, izbaci je opet napolje! A da rastrem brižne bore sa svoga čela, imam, hvala Bogu, još jedno prijatno sredstvo.

ČIN TREĆI

PALATA REGENTKINJE

Margareta od Parme.
REGENTKINJA: Trebalo je da sam to naslutila. Ha! Kad čovek živi iz dana u dan trudeći se i radeći, misli svakad da čini sve što može, a onaj što iz daleka gleda i zapoveda, drži da zahteva samo ono što je mogućno. O, kraljevi! Ne bih mislila da mi to može tako dotužati. Tako je lepo vladati! A odreći se prestola? Ja ne znam kako je to moj otac mogao; ali ću i ja tako učiniti. (Makijavel se pojavi u dnu) Dođite bliže, Makijavele! Premišljam, evo, o pismu svoga brata.
MAKIJAVEL: Smem li znati šta ima u njemu?
REGENTKINJA: Toliko nežne pažnje za mene, koliko brige za njegove zemlje. Hvali nepokolebljivost, trud i odanost s kojom sam do sad bdila nad pravima NJegovog Veličanstva u ovim zemljama. Žali me što mi ovaj neobuzdani narod zadaje toliko posla. On je o dubini moje uviđavnosti toliko uveren, mojim mudrim ponašanjem tako vanredno zadovoljan, da gotovo moram reći da je pismo i suviše lepo napisano za jednoga kralja, a po gotovu za jednoga brata.
MAKIJAVEL: Nije to prvi put što vam, sasvim pravično, pokazuje da je zadovoljan vama.
REGENTKINJA: Ali prvi put da je to samo besednička fraza.
MAKIJAVEL: Ja vas ne razumem.
REGENTKINJA: Razumećete me. Jer on misli, posle tog uvoda, da ću ja, bez vojnika, bez kakve god male vojske, igrati ovde uvek neprikladnu ulogu. Mi nismo dobro učinili, veli on, što smo na tužbe stanovnika povukli svoje vojnike iz provincija. On misli da vojnička posada, natovarena na grbaču građaninu, ne dozvoljava ovome svojom težinom da pravi velike skokove.
MAKIJAVEL: To bi do krajnosti razdražilo duhove.
REGENTKINJA: Ali to je kraljevo mišljenje, eto! On smatra da bi valjan kakav general, jedan od onih što ne primaju nikakav razlog, mogao ubrzo izići na kraj s narodom i plemstvom, građanima i seljacima - pa zato šalje s jakom vojskom - Hercoga Albu.
MAKIJAVEL: Albu?
REGENTKINJA: Ti se čudiš?
MAKIJAVEL: Vi rekoste: šalje ga. Valjda pita da li da ga pošlje?
REGENTKINJA: Kralj ne pita. On šalje.
MAKIJAVEL: Tako ćete bar imati u svojoj službi jednog iskusnog ratnika.
REGENTKINJA: U mojoj službi? Govori otvoreno, Makijavele.
MAKIJAVEL: Ne bih želeo da vam preotmem reč.
REGENTKINJA: A ja bih želela da mogu da se pretvaram. Boli me, vrlo me boli. Više bih volela da mi je brat otvoreno rekao šta misli, nego što potpisuje čitave poslanice koje sastavlja nekakav državni sekretar.
MAKIJAVEL: Zar ne bi valjalo imati prizrenja?
REGENTKINJA: A ja njih poznajem u dušu. Oni bi želeli da je ovde sve uređeno i počišćeno; pa kako se sami ne prihvataju posla, u njih nalazi poverenja svaki koji iziđe pred njih s metlom u ruci. O, čini mi se da vidim i kralja i njegov savet kao da su izvezeni na ovoj prostirci.
MAKIJAVEL: Tako živo?
REGENTKINJA: Svaka je crta tu. Ima tu i dobrih ljudi. Čestiti Rodrih, koji je tako iskusan i umeren, koji ne cilja previsoko, ali ništa i ne upušta; pa otvoreni Alonzo, vredni Freneda, postojani Las Vargas, i još nekolicina što ide uz njih, kad ova dobra stranka dođe do moći. Ali među njima sedi onaj Toledanac, upalih očiju, bronzana čela i duboka, vatrena pogleda, i mrmlja kroz zube o ženskoj bolećivosti, o prevremenom popuštanju, i o tome kako žene, istina, dobro sede na izučenim konjima, ali nisu vične da ih uče, i slične šale koje sam nekad morala da slušam i sama od te političke gospode.
MAKIJAVEL: Dobre ste boje izabrali za svoju sliku.
REGENTKINJA: Priznajte samo, Makijavele: Među svim mojim bojama, kojima bih svakojako mogla izraditi sliku, nema tona tako žutomrkog i tako žučnocrnog, kao što je boja Albina lica, ili kao što je boja kojom on slika. Za njega je svaki odmah bogohulnik, skrnavitelj Veličanstva; jer na osnovu te pesme može svak odmah na točak, na kolac, na lomaču ili konjima na repove. - Ono dobroga što sam ja ovde učinila, izgleda zacelo iz daljine ništavno, baš zato što je dobro. Zakačiće se on za svaku minulu obest, podsetiće na svaki, već utišani nemir, te će kralju biti pred očima toliko meteža, buna i vratolomstava, da će misliti kako ovde ljudi jedan drugog proždiru, dok će u nas već uveliko biti zaboravljeno to što je samo prolazna neuljudnost jednog prostog naroda. Omrznuće iz duše ove sirote ljude; učiniće mu se odvratni, skoro nalik na životinje i čudovišta; latiće se ognja i mača i misliće da se tako ljudi ukroćavaju.
MAKIJAVEL: Vi ste, rekao bih, vrlo ljuti, pa gledate na stvar suviše mračno. Zar vi ne ostajete namesnica?
REGENTKINJA: Znam ja to već. Doneće on upustvo. Stekla sam ja dovoljno iskustva u državnim poslovima, pa znam kako se neko istiskuje, a da mu se ne uzima položaj. Najpre će doneti upustvo koje će biti neodređeno i nejasno; pa će polako zahvatati sve više prava, jer ima vlast; i budem li se požalila, on će se izgovarati da ima tajno upustvo; budem li zatražila da ga vidim, on će me zavaravati, odugovlačiti; budem li insistirala, on će mi pokazati kakvo pismeno, koje sadrži nešto sasvim drugo, a ako se i tada ne smirim, praviće se da i ne čuje šta govorim. - Dotle će on, međutim, učiniti ono od čega ja strahujem, a uveliko odstraniti ono što bih ja želela.
MAKIJAVEL: Voleo bih da mogu da vam protivrečim.
REGENTKINJA: Ono što sam ja s neiskazanim strpljenjem utišala, on će, surovošću i svirepošću, nanovo raspaliti; videću na moje oči upropašćeno svoje delo, i imaću još povrh toga da primim na sebe njegovu krivicu.
MAKIJAVEL: Sačekajte, Vaše Visočanstvo.
REGENTKINJA: Još umem toliko sobom da šgadam, da ću biti mirna. Neka ga nek dođe; ustupiću mu najlepšim načinom mesto pre no što me on potisne s njega.
MAKIJAVEL: Zar tako brzo rešeni na tako važan korak?
REGENTKINJA: Mnogo teže no što ti misliš. Ko je navikao da vlada, kome je u krvi da ima svakodnevno sudbinu hiljade ljudi u svojoj ruci, taj silazi s prestola kao u grob. Ali bolje i to nego ostati među živima kao neka avet, i hteti s praznim ugledom braniti položaj koji mu je drugi preuzeo, pa na njemu sedi i uživa ga.

KLARIN STAN

Klara, Majka
MAJKA: Nigde nisam videla ljubav kao što je Brakenburgova; mislila sam da se ona nalazi samo u junačkim pripovetkama.
KLARA (Hoda po sobi tamoamo; pevušeći neku pesmu.) Voleti! Bože, šta ima nad tim!
MAJKA: On kao da naslućuje tvoje odnose s Egmontom, pa ipak, kad bi bila malo ljubaznija prema njemu, on bi te, mislim, uzeo za ženu, ako bi ti htela.
KLARA (peva)

Poplavljen
srećom
i jadom i snom,
strepeti nadom
i grcati njom,
klicati s nebom.
nemeti pod njim -
voleti! - Bože,
šta ima nad tim?

[Prevod je slobodan, u težnji da se da po mogućstvu adekvatnija impresija Geteovih stihova i održi ton po bitnosti. Vernije slovu originala, po prvoj prevodiočevoj versiji, ti bi stihovi glasili:

Radost
i žalost
i miso biti sva,
čežnja
i strepnja
i tuga bez dna;
beskrajna sreća
i beskrajni boli -
srećna je samo
duša koja voli.

Što se tiče ritma, on je, u istini, i u jednoj i u drugoj versiji održan u bitnosti kao i u originalu (Freundvoll und leidvoll, gedankenvoll sein), to jest iza svakog naglašenog dva nenaglašena sloga, te se po tome druga versija ne razlikuje od prve, iako je u njoj cezura drugojače raspoređena. Pr. Pr.]
MAJKA: Ostavi se toga maukanja.
KLARA: Nemojte mi je kuditi! Snažna je to pesma. Ta njome sam ne jedanput uspavala jedno veliko dete.
Majka Tebi se po glavi vrze samo tvoja ljubav. Kad ne bi samo zbog toga jednoga zaboravljala na sve ostalo! Trebalo bi da ceniš i uvažavaš toga Brakenburga, kažem ti. On te može jednom još i usrećiti.
KLARA: On?
MAJKA: Nego šta! Doći će već to vreme! Vi deca ne vidite ništa u napred, i oglušujete se o naše iskustvo. Mladost i divna ljubav, sve to ima svoj kraj, pa dođe vreme kad čovek zahvaljuje Bogu, ako ima gde da skloni glavu.
KLARA (strese se, ćuti, pa najedanput srdito) Majko, pusti nek to vreme dođe kao smrt! Misliti na to u napred, užasno je! A ako dođe, ako moramo, onda, činićemo što možemo. Egmonte, da budem zar bez tebe? (Sa suzama.) Ne, to nije mogućno, nije mogućno!
EGMONT (s jahačkim ogrtačem, natučenim šeširom na lice, uđe) Klarice!
KLARA (vrisne i stukne) Egmont! (Potrči k njemu.) Egmonte! (Zagrli ga i ostane tako.) O, ti dobri, mili, slatki moj. Dođe li? Evo te najzad!
EGMONT: Dobro veče, majko!
MAJKA: Bog vam dobro dao, plemeniti gospodine! Moja mala gotovo premrla što vas za toliko nema; opet je ceo dan o vama govorila i pevala.
EGMONT: Daćete mi valjda večeru?
MAJKA: I suviše počasti! Kad bismo samo što imali.
KLARA: Naravno da ima. Budite samo bez brige, majko, ja sam već sve udesila i nešto pripremila. Ne odajte me, majko.
MAJKA: Mršava posla.
KLARA: Čekajte, čekajte! A onda mislim: kad je on kod mene, ja i nisam gladna; pa ne bi trebalo ni on da bude odveć gladan, kad sam ja kraj njega.
EGMONT: Misliš? (Klara lupne nogom i okrene se ljutito.) Šta ti je?
KLARA: Kako ste danas hladni! Još me niste ni poljubili. Što ste zamotali ruke u taj ogrtač, kao kakvo odojče? Ne dolikuje ni vojniku ni ljubavniku da tako uvije ruke.
EGMONT: Sve u svoje vreme, drago moje, sve u svoje vreme. Kad je vojnik u zasedi, pa bi hteo da od neprijatelja nešto lukavstvom dobije, onda prikupi svu pamet, drži sam sebe čvrsto na uzdi i dobro ispeče svoj plan. A ljubavnik -
MAJKA: Zar nećete da sednete? Nećete da skinete ogrtač? Ja moram u kujnu. Klarica ne misli ni na šta kad ste vi tu. Moraćete se zadovoljiti onim što imamo.
EGMONT: Vaša dobra volja je najbolji začin. (Majka ode.)
KLARA: A šta bi onda bila moja ljubav?
EGMONT: Što god ti hoćeš.
KLARA: Hajde, uporedite je s čime, ako imate srca!
EGMONT: Pre svega tako. (Zbaci ogrtač i pojavi se u sjajnom odelu.)
KLARA: Aj!
EGMONT: Sad su mi, eto, slobodne ruke! (Zagrli je.)
KLARA: Nemojte! Pokvarićete odelo! (Odmakne se.) Kako je divno! Prosto vas ne smem dotaći.
EGMONT: Jesi li zadovoljna? Obećao sam ti da jednom dođem u španskom ruhu.
KLARA: Odavno vas nisam molila više za to; mislila sam da nećete. Ah, pa Zlatno Runo!
EGMONT: Sad ga, eto, vidiš.
KLARA: NJega ti je car obesio o vrat?
EGMONT: Da, dete moje! A lanac i orden daju onome što ih nosi najplemenitije slobode. Za mene nema drugoga sudije na zemlji za moja dela, osim velikog poglavice ovoga ordena, kad sakupi vitezove na veće.
KLARA: O, ti bi mogao slobodno da pustiš da ti ceo svet sudi! Kadifa je sama divota! pa ovi gajtani i ukrasi! pa ovaj vez! Čisto ne zna čovek odakle da počne.
EGMONT: Nagledaj se samo sita.
KLARA: Pa Zlatno Runo! Vi ste mi pričali tu istoriju i rekli da je ono znamenje svega što je veliko i dragoceno, što čovek trudom i mukom zaradi i steče. Vrlo je skupoceno. Mogu ga uporediti s tvojom ljubavi. I ja nju nosim isto tako na srcu, a ovamo...
EGMONT: Šta hoćeš da kažeš?
KLARA: A ovamo se ipak ne da uporediti.
EGMONT: Kako to?
KLARA: Ja je nisam stekla mukom i trudom. Nisam je zaslužila.
EGMONT: U ljubavi je drugojače. Ti si je zaslužila, zato što je nisi tražila i najčešće je baš dobiju samo oni koji ne jure za njom.
KLARA: Jesi li ti to po sebi zaključio? Jesi li tu ponositu izreku sgvorio prema sebi? Ti kojega ceo narod voli?
EGMONT: Da sam bar učinio štogod za njih! Kad bih bar mogao što da učinim za njih! To je njihova dobra volja što me vole.
KLARA: Zacelo si danas bio kod regentkinje?
EGMONT: Bio sam!
KLARA: Jeste li u dobrim odnosima?
EGMONT: Tako bar izgleda. LJubazni smo i uslužni jedno prema drugom.
KLARA: A u duši?
EGMONT: Ja joj želim dobra. Svak ima svoje smerove. Ali to ne menja stvar. Ona je izvrsna žena, poznaje svoje ljude, i videla bi dovoljno duboko, kad samo ne bi tako podozrevala. Ja joj zadajem mnogo posla, jer sve misli da se iza moga ponašanja kriju neke tajne, a ja ih nemam.
KLARA: Baš ni jedne?
EGMONT: E pa sad! To je jedno sitno pritvorstvo. Svako vino ostavlja vremenom streš u buradima. Ali je Oranski još bolja zabava za nju i uvek nov problem. On je stekao glas čoveka ksji uvek nešto tajno smera, i ona mu sad uvek gleda u čelo ne bi li dokučila šta smišlja, pazi na njegove korake ne bi li doznala kuda će ih uputiti.
KLARA: Pretvara li se ona?
EGMONT: Namesnica, i još pitaš?
KLARA: Oprostite, htela sam upitati: je li lukava?
EGMONT: Upravo toliko koliko i svaki drugi koji hoće da postigne svoje namere.
KLARA: Ja se ne bih umela naći u svetu. Ali u nje je i muški duh, ona je drukčija žena no mi švalje i kuvarice. Ona je velika, srčana, odlučna.
EGMONT: Da, kad stvari nisu odveć zamršene. Ovoga puta je ipak malo izgubila glavu.
KLARA: Kako to?
EGMONT: Ona ima i nešto malo nausnica, a pokatkad i nastupe kostobolje. Prava amazonka.
KLARA: Dostojanstvena žena. Ja bih se bojala da iziđem pred nju.
EGMONT: Pa ti inače nisi bojažljiva. U ostalom, to i ne bi bio strah, već samo devojački stid. (Klara obori oči, uhvati ga za ruku i nasloni se na njega.) Razumem te, drago devojče! Smeš, smeš da podigneš svoje oči! (Poljubi je u oči.)
KLARA: Pusti me da ćutim! Pusti me da te držim! Pusti me da ti gledam u oči. Da u njima nađem sve - utehu i nadu, radost i žalost! (Zagrli ga, pa gleda u njega.) Reci mi! Reci! Ja ne pojmim! Jesi li ti Egmont? Graf Elmont? Veliki Egmont, koji je toliko na glasU, o kome u novinama pišu, kome su provincije tako odane?
EGMONT: Ne, Klarice, nisam to ja.
KLARA: Kako?
EGMONT: Vidiš, Klarice! Čekaj da sednem! (Sedne. Ona klekne ia jednu klupicu pred njime; metne ruke u njegovo krilo, pa gleda u njega.) Onaj Egmont je mrzovoljni, ukočeni, hladni Egmont. On mora da pazi na sebe, mora da pravi čas ovako čas onako lice; mučen je, neshvaćen i lišen priznanja, zapleten, kad ljudi misle da je veseo i radostan. Voljen od naroda koji ne zna šta hoće; poštovan i do neba uzdizan od svetine, s kojom se ne da ništa početi, okružen prijateljima kojima ne sme da se poveri, uhođen od ljudi koji bi hteli pošto poto da ga skrhaju, čovek koji se pašti i radi, često bez cilja, većinom bez nagrade. Oh, ne traži da ti kazujem šta se s njim zbiva, kako mu je na duši! Ali ovaj Egmont, Klarice, ovaj je spokojan, otvoren, srećan, voljen i shvaćen od najboljega srca, koje i on sa svoje strane potpuno poznaje i s puno ljubavi i poverenja pritiskuje na svoje srce. (Zagrli je.) To je gvoj Egmont!
KLARA: Pusti me da umrem! Na svetu nema radosti nad ovom!

ČIN ČETVRTI

ULICA

Jeter, Zidar
JETER: Hej! Pst! Hej, susede, na jednu reč!
ZIDAR: Idi svojim putem i miruj!
JETER: Samo na jednu reč! Nema ništa novo?
ZIDAR: Ništa do to da nam je o novostima zabranjeno govoriti.
JETER: Kako?
ZIDAR: Priđite ovamo uz kuću! Čuvajte se! Hercog Alba izdao je odmah po svome dolasku naredbu po kojoj, čim se na ulici nađe dvoje ili troje njih u razgovoru, oglašuju se, bez istrage, za veleizdajnike.
JETER: Jao nama!
ZIDAR: Pod pretnjom večitog zatočenja zabranjeno je govoriti o državnim stvarima.
JETER: Oh, naša slobodo!
ZIDAR: I smrtnom kaznom preti se svakom ko bi osuđivao dela vladina.
JETER: Oh, naše glave!
ZIDAR: A s velikim obećanjima pozivaju se očevi, majke, deca, srodnici, prijatelji, služitelji, da sve što se dešava u kući, i ono najskrivenije, saopštavaju naročito ustanovljenom sudu.
JETER: Hajdemo kući.
ZIDAR: Poslušnima se pak obećava da im se neće učiniti vreda ni telu, ni časti, ni imanju.
JETER: Da velike milosti! Ama mene je zabolelo čim je vojvoda stigao u varoš. Od tada mi je kao da je nebo zastrto crninom, pa se toliko spustilo zemlji da se čovek mora sagnuti da ne bi udario glavom o njega.
ZIDAR: A kako su ti se dopali njegovi vojnici? Je l' da je to neka druga vrsta rakova, a ne ona na koju smo inače bili navikli?
JETER: Pfuj! Čoveku siđe srce u pete kad ugleda takvu jednu četu kako maršira ulicama. Pravo kao sveće, ne svrćući pogled ni levo ni desno, u jedan korak, svi koliko ih je. A kad su na straži, pa prođeš pored koga od njih, čini ti se kao da hoće da te prozre pogledom, i izgleda tako ukrućen i namršten, da ti se čini kao da na svakom uglu vidiš po jednog apsandžiju. Muči mi se od njih. Naša narodna vojska bila ti je još nekako vesela; vojnici su uzimali sebi izvesne slobode, stajali raskrečenih nogu, s nakrivljenim šeširom; živeli i puštali druge da žive; međutim, ove hulje su kao mašine, u kojima je sami sotona.
ZIDAR: Kad takav vikne: „Stoj!" pa nanišani, šta misliš: da li bi stao?
JETER: Ja bih odmah umro!
ZIDAR: Hajdemo kući.
JETER: Neće biti dobro. Zbogom!
SOEST (dođe i priđe njima) Prijatelji! Drugovi!
ZIDAR: Ćuti! Hajdemo.
SOEST: Znate li?
ZIDAR: I suviše!
SOEST: Namesnica je otišla!
JETER: Onda nam se smiluj, Gospode!
ZIDAR: Ona nas je još podržavala.
SOEST: Odjednom i bez glasa. Nije se mogla slagati s vojvodom, poručila je plemstvu da će se opet vratiti. Ali niko to ne veruje.
ZIDAR: Bog neka oprosti plemstvu što je dopustilo ovaj novi bič nad našom glavom. Oni su mogli to otkloniti. S našim privilegijama je svršeno.
JETER: Za ime božje ni reči o privilegijama! Miriše mi već ovo jutro na gubilište: suncu se ne izlazi, a magla zaudara.
SOEST: I Oranski je otišao.
ZIDAR: Onda smo ostavljeni na cedilu.
SOEST: Graf Egmont je još tu.
JETER: Hvala Bogu! Neka ga ukrepe svi Sveti, da učini što najbolje može! On je jedini nešto kadar!
VANZEN (dođe) Da nađem najzad bar nekoga koji se nije zavukao u mišju rupu.
JETER: Učinite nam ljubav i idite s milim Bogom.
VANZEN: Niste učtivi.
ZIDAR: Sad nije nikako vreme za komplimente. Zar vas opet svrbe leđa? Zar ste se već iscelili?
VANZEN: Pitate vojnika za rane! Da sam se osvrtao na batine, ne bi za moga veka ništa od mene bilo.
JETER: Ono je još bila šala.
VANZEN: Vas je, kanda, obuzela kukavička malaksalost po celom telu od oluje koja se diže.
ZIDAR: Tvoje će se kosti za tili čas razdrmusati na drugom jednom mestu, ako ne budeš mirovao.
VANZEN: Kukavni miševi što odmah očajavaju čim gazda dobavi novu mačku! Samo je malo nešto drukčije; ali mi ćemo trajati svoje dane kao i dosad, budite samo bez brige.
ZIDAR: Ti si drzak nikogović.
VANZEN: Rođače glupane! Pusti samo vojvodu! Stari mačor izgleda kao da je žderao đavole u mesto miševa, pa sad ne može da ih svari. Pustite ga samo malo; mora i on jesti, piti i spavati kao i drugi ljudi. Spokojan sam ja, samo ako pravilno shvatimo svoje vreme. S početka ide užurbano, ali će potom i on uvideti da je bolje živeti na slanini u ćileru, a noću se odmarati, nego li po tavanu prežati i loviti jednog po jednog mišića! Batalite! Poznajem ja namesnike!
ZIDAR: Šta ti ovakom čoveku neće zveknuti u glavu! Da sam svoga veka rekao tako nešto, ni jednog trenutka se ne bih smatrao sigurnim.
VANZEN: Budite samo spokojni! Ni Bogu na nebesima neće doći do ušiju što o vama crvićima, a kamo li namesniku.
JETER: Bogohulniče!
VANZEN: Znam ja druge za koje bi bolje bilo kad bi mesto svoje srčanosti imali u telu žile kakvog krojača.
ZIDAR: Šta hoćete da kažete time?
VANZEN: Hm! Mislim na grafa.
JETER: Egmonta! Šta ima on da se boji?
VANZEN: Ja sam ubogi đavo, i mogao bih živeti čitavu godinu dana od onoga što on izgubi za jedno veče. Pa ipak, on bi mi dao čitav svoj godišnji prihod, kad bi samo za jedno četvrt sata imao moju glavu.
JETER: Jesi mi i ti nešto! Ta u Egmonta je i kosa pametnija od tvog mozga.
VANZEN: Velite vi! Ali nije oštroumnija! Gospoda se ponajpre varaju. Ne bi trebalo da ima poverenja.
JETER: Gle, šta trabunja! Onakav gospodin!
VANZEN: Baš zato što nije krojač.
JETER: Pogana usta!
VANZEN: Ja bih voleo da ima samo jedan sat vašu odvažnost u telu, jer bi ga ona uznemiravala i bockala i štipkala dotle dok ga ne bi primorala da napusti varoš.
JETER: Vi govorite sasvim budalasto; ta on je siguran kao ono zvezda na nebu.
VANZEN: A zar ti nisi nikad video da po neka od njih i ljosne? Bila, pa i nije.
ZIDAR: I ko bi njemu štogod učinio?
VANZEN: Ko bi? Da nećeš ti to da sprečiš? Da nećeš ti da podigneš bunu, ako njega zatvore?
JETER: A!
VANZEN: Hoćete li vi da podmetnete svoja rebra za njega?
SOEST: E!
VANZEN (podražavajući im) I! O! U! Izređajte, čudeći se, celu azbuku! Tako je, pa tako! Bog neka mu je u pomoći!
JETER: Mene plaši vaša bezočnost. Onako plemenit, čestit čovek, pa da se nečega pribojava?
VANZEN: Nitkov je svuda u ćaru. Na optuženičkoj klupi vuče on sudije za nos; na sudijskoj stolici s uživanjem kroji od optuženoga zločinca. Imao sam ja da prepišem jedan takav protokol, gde je islednik dobio zamašnu pohvalu i zamašne pare od dvora zato što je neku čestitu dušu, koju je valjalo upropastiti, saslušanjem prekrojio u nitkova.
ZIDAR: Presoli, presoli! Šta se može saslušanjem izvući, kad je neko nevin?
VANZEN: O vrapčja pameti! Gde nema šta da se izvuče saslušanjem, tu se njim nešto uturi. Poštenje čini čoveka nepromišljenim, a i upornim. Tu se prvo polako pipa i ispituje, a apsenik se ponosi svojom nevinošću, kako je nazivaju, pa kazuje iskreno sve što bi pametan čovek sakrio. Zagim sad islednik gradi iz odgovora pitanja, pa pazi dobro neće li se ma gde javiti ma i najmanja protivrečnost; tu zakači on svoju zamku, i pusti li ludak da ga ulove da je tamo premnogo a ovde premalo kazao, ili da je čak, Bog bi ga znao zbog kakve bubice, prećutao nešto, pa se na kraju čak i dao, možda, zastrašiti, onda je gotovo! A Boga mi ne traže ni prosjakinje sa tolikom brižljivošću krpetine po đubretu, sa koliko brižljivosti takav jedan fabrikant nitkova krpi, pa najzad i skrpi, iz malih, naopakih, neumesnih, budalastih, rastegkutih, skučenih, priznatih i poricanih dostava i okolnosti strašilo od krpa i slame, da može svoga okrivljenika makar i u slici - in effigie - da obesi. I taj ubogi đavo biće još zahvalan Bogu, ako ga najzad obese.
JETER: Taj ima dobar jezik.
ZIDAR: S muvama, može biti, to još i ide. Ali se zolje podsmevaju vašoj paučini.
VANZEN: Prema tome kakvi su pauci. A, vidite, taj dugački vojvoda ima izgled onog pravog krstaša pauka; ne onih trbušastih; ti su manje opasni; već jednog od onih dugonogih, uzana tela, koji žderu a ne goje se, i ispredaju sasvim tanke žice, ali u toliko jače.
JETER: Egmont je vitez Zlatnoga Runa; ko sme dići ruku na njega? NJemU može suditi samo njemu ravan, samo celokupno veće. Tvoja pogana usta, tvoja rđava savest zavode te da tako laparaš.
VANZEN: Želim li mu ja stoga zlo? Meni je sasvim pravo. On je divan čovek. Nekoliko mojih prisnih prijatelja, koji bi na kom drugom mestu bili već obešeni, on je pustio da idu s milim Bogom pošto im je ocepio po nekoliko tuceta batina. A sad hajde, idite! Idite! I sam vam to savetujem. Eno kidim tamo gde se opet pomalja patrola; ti ne izgledaju kao da bi se hteli s nama bratimiti. Pričekaćemo i posmatrati samo istija. Ja imam dve sestričine i jednog rođaka krčmara; ako tamo zagrizu i ne pripitome se, onda su to okoreli vuci.

KULENBURŠKA PALATA STAN HERCOGA ALBE

Silva i Gomes (dođu sa raznih strana i sreću se)
SILVA: Jesi li izvršio naredbe Vojvodine?
GOMES: U dlaku. Svima dnevnim izvidnicama naređeno je da se u određeno vreme nađu na raznim mestima, koja sam im ja označio; dotle pak, obilaziće kao obično varoš, da održavaju red. Ni jedna ne zna za drugu; svaka misli da je samo njoj to zapoveđeno, te se začas može povući kordon i svi ulasci na palati mogu biti posednuti. A da li znaš uzrok ovoj naredbi?
SILVA: Ja sam naučio da se slepo pokoravam. A kome se čovek lakše pokorava nego vojvodi, pošto svršetak ubrzo pokaže da je njegova naredba bila na svom mestu.
GOMES: Dobro! Dobro! A i ne čudi me što postaješ tako zatvoren i ćutljiv kao on, kad moraš da si neprestano kraj njega. Meni je to neobično, jer sam naviknut na lakšu italijansku službu. Što se tiče vernosti i poslušnosti, isti sam kao i pre, ali sam se navikao da brbljam i rezonujem; vi svi ćutite kao zaliveni, i nikad ne puštate srcu na voljU. Hercog mi liči na tučanu kulu bez kapije, zbog čega bi posada morala imati krila. Tu skoro čuo sam za stolom gde veli za nekakvog veselog ljubaznog čoveka da je taj kao ono rđava krčma s istaknutom objavom da se tu toči rakija, kako bi se namamili unutra besposličari, prosjaci i lupeži.
SILVA: I zar nas nije doveo ovamo ne progovorivši ki reči?
GOMES: Tome nema šta da se prigovori. Zaista! Ko je video kako je mudro proveo vojsku iz Italije ovamo, taj je imao šta da vidi. Kako se, tako reći, prodevao kroz prijatelje i neprijatelje, Francuze, kraljevce i jeretike, Švajcarce i saveznike, održavajući najstrožiju disciplinu, i umeo vojskom, za koju se mislilo da je tako opasna, da upravlja lako i bez ikakvih nezgoda! Tu smo mogli nešto da vidimo i nešto da naučimo.
SILVA: Pa i ovde! Zar nije sve tiho i mirno, kao da nije ni bilo bune?
GOMES: No, pa i bilo je već mahom mirno, kad omo stigli ovamo.
SILVA: U provincijama je sad mnogo mirnije; a ako se ko i makne, to čini samo zato da umakne preko granice. Ali će on nabrzo i tome stati na put, držim.
GOMES: Sad će tek zadobiti naklonost kraljevu.
SILVA: A za nas nije ništa preče nego da očuvamo njegovu. Kad kralj dođe ovamo, vojvoda neće ostati nenagrađen, a ni svaki drugi koga on preporUči.
GOMES: Misliš da će kralj doći?
SILVA: Čine se tolike pripreme, da Je to vrlo verovatno.
GOMES: Mene one ne ubeđuju.
SILVA: A ti bar ne govori o tome. Jer, ako kralj i ne bi imao namere da dolazi, onda je bar izvesno da hoće da se veruje u to.
FERDINAND (sin Albin, dođe) Još nije izašao moj otac?
SILVA: Čekamo na njega.
FERDINAND: Knezovi će uskoro biti ovde.
GOMES: Dolaze li oni danas?
FERDINAND: Oranski i Egmont.
GOMES (polako Silvi) Nešto već razumem.
SILVA: Onda zadrži za sebe.
ALBA (ulazi; čim se on pojavi i dođe napred, ostali se povuku natrag) Gomese!
GOMES: Gospodaru!
ALBA: Rasporedio si straže i izdao naloge?
GOMES: Doslovce. Dnevne izvidnice...
ALBA: Dosta. Čekaćeš na galeriji. Silva će ti kazati kad bude vreme da ih prikupiš i posedneš ulaske na palati. Ostalo znaš.
GOMES: Da, gospodaru! (Ode.)
ALBA: Silva!
SILVA: Evo me.
ALBA: Sve što sam od uvek cenio na tebi: hrabrost, odlučnoet, neodložno izvršenje svake naredbe, sve to imaš da pokažeš danas.
SILVA: Zahvaljujem vam što mi dajete prilike da pokažem da sam ostao isti.
ALBA: Čim budu knezovi ušli k meni, pohitaj da uhvatiš Egmontovog sekretara. Pripremio si sve da i ostale koji su pribeleženi uzaptiš?
SILVA: Osloni se na nas! NJihova će ih sudbina, kao dobro izračunato pamračenje sunca, zadesiti tačno i užasno.
ALBA: Jesi li naredio da se dobro na njih pazi?
SILVA: Na sve. A ponajpre na Egmonta. On jedini, od kako si ti ovde, nije niukoliko izmenio svoje ponašanje. Po ceo dan s jednoga konja na drugog, poziva goste, uvek je veseo i razgovoran za stolom, kocka se, gađa, i iskrada se noću svojoj ljubaznici. Ostali su, međutim, načinili primetan prekid u svome načinu života, sede kod kuće; pred vratima im izgleda kao da imaju bolesnika u kući.
ALBA: Zato brzo, pre no što i protiv naše volje ozdrave.
SILVA: Dovešću ih. Po tvojoj zapovesti, obasućemo ih uslugama i počastima. NJih hvata jeza: politički nam odaju bojažljivu zahvalnost; osećaju da je najpametnije pobeći; ali ni jedan se ne usuđuje ni da se makne: kolebaju se, ne mogu da se slože; a da se pojedinačno odluče na kakvo smelo delo, uzdržava ih duh solidarnosti. Oni bi radi da skinu svaku sumnju, a ovamo postaju sve sumnjiviji. Već vidim s radošću izveden ceo tvoj plan.
ALBA: Ja se radujem samo onome što je svršeno, pa i tome ne lako; jer uvek ostaje po nešto što nam zadaje brige i goni na razmišljanje. Sreća je ćudljiva, te često hoće da oplemeni ono što je prostačko, što je nedostojno, a da dobro omišljena dela okalja banalnim ishodom. Ostani ovde dok knezovi ne dođu, onda naredi Gomesu da posedne ulice, a sam pohitaj da uhvatiš i zatvoriš Egmontova pisara i ostale koji su ti označeni. Kad bude gotovo, a ti se vrati ovamo i javi mome sinu, da mi on to saopšti u savetu.
SILVA: Nadam se da ću večeras smeti stati pred tebe. (Alba priđe svome sinu, koji je dotle stajao na galeriji.) Čisto ne smem da priznam sebi, ali se moje pouzdanje koleba. Bojim se da neće biti onako kako on misli. Vidim pred sobom duhove kako mirno i udubljeno mere na crnim tasovima sudbinu knezova i hiljade drugih. Lagano se koleba jezičak tamo i amo; sudije kao da su duboko zamišljene; najzad preteže ovaj tas, a onaj odskače potpirnut samovoljom sudbine, i odluka je pala. (Ode.)
ALBA (došavši napred s Ferdinandom) Kako si zatekao varoš?
FERDINAND: Sve se pokorilo. Projahao sam, kao radi zabave, ulicama goredole. Vaše dobro raspoređene straže održavaju ljude u takvoj zapetosti i strahu, da se ne usuđuju ni da šapću. Varoš izgleda kao polje, kad se iz daleka javlja oluja; ne vidi se nigde tica, ni životinja, sem onih koje beže tražeći skloništa.
ALBA: Nije ti se ništa više desilo?
FERDINAND: Egmont još s nekima prođe preko trga na konju; pozdravismo jedan drugog; imao je vatrenog, pomamnog konja, kojega sam mu morao pohvaliti: „Valja nam požuriti da obučimo konje, skoro će nam trebati!" doviknu mi on. Videće se sa mnom još danas, reče, i doći će na vaš poziv, na savetovanje s vama.
ALBA: Videćete se još jednom.
FERDINAND: Od sviju plemića koje ovde poznajem, on mi se iajviše sviđa. Izgleda mi da ćemo se sprijateljiti.
ALBA: Ti si još uvek odveć prenagljen i neoprezan; uvek na tebi opažam lakomislenost tvoje majke, lakomislenost koja mi je nju i bacila na milost i nemilost u naručja. Više puta si već, prevaren izgledom, prenagljeno sklapao opasna prijateljstva.
FERDINAND: Vaša volja za mene je dovoljna, pa da se popravim.
ALBA: Ja ti odbijam tu lakomislenu blagonaklonost, tu nesmotrenu veselost, na mladost. Samo nemoj zaboraviti radi kakvog sam posla ja poslat ovamo, i kakav bih udeo i tebi hteo u tome poslu da dam.
FERDINAND: Opomenite me i ne štedite me, gde nađete da je potrebno.
ALBA (posle kratkog ćutanja) Sine!
FERDINAND: Oče!
ALBA: Knezovi će za koji trenutak doći, Oranski i Egmont će doći. Nije to bilo s nepoverenja što ti tek sad poveravam šta će biti. Oni neće više odavde izići.
FERDINAND: Šta si to naumio?
ALBA: Rešeno je da se oni zatvore. Iznenađen si. Šta će tvoj posao biti, čuj! Uzroke ćeš doznati kad sve bude svršeno. Sad nemam vremena da ih razlažem. Želeo sam da se samo s tobom razgovorim o najkrupnijoj, najtajnijoj stvari; nas vezuje jaka veza, ti si mi mio i drag, želeo bih da sve usredsredim u tebi. Želeo bih da ulijem u tvoje srce ne samo naviku da slušaš, nego bih hteo da presadim u tebe i sposobnost da smišljaš, da zapovedaš, da izvodiš; tebi da ostavim za sobom veliko nasleđe, a kralju najupotrebljivijeg slugu; da te snabdem onim što je najbolje u meni, te da se ne postidiš stupiti među svoju braću.
FERDINAND: Koliko ću ti dugovati za ovu ljubav, koju samo meni ukazuješ, dok cela država strepi od tebe!
ALBA: Sad čuj šta ima da se učini. Čim budu knezovi ušli, biće posednuti svi ulasci na palati. Gomes je dobio za to naredbu. Silva će pohitati, dotle, da uhvati i zatvori Egmontova pisara i one koji su najsumnjiviji. Ti ćeš držati u redu straže na kapiji i po dvorištima. Pre svega, posedni ovu sobu pored nas najpouzdanijim ljudima; zatim pričekaj na galeriji dok se Silva ne vrati, i unesi mi kakav bilo beznačajan list hartije za znak da je izvršio što mu je naređeno. Potom ostani u prednjoj dvorani, dok Oranski ne iziđe; pođi za njim; ja ću Egmonta zadržati ovde, kao da imam još nešto da mu kažem. Na kraju galerije zatraži od Oranskog mač, dozovi stražu, zatvori brzo tog najopasnijeg čoveka, a ja ću uhvatiti ovde Egmonta.
FERDINAND: Pokoravam se, oče, - prvi put s teškim srcem i brigom.
ALBA: Praštam ti; ovo je prvi veliki dan što ga doživljuješ.
SILVA (dođe) Glasnik iz Antverpena. Evo pismo od Oranskoga! On neće doći.
ALBA: Kaže li to glasnik?
SILVA: Ne, to mi srce kaže.
ALBA: Iz tebe govori moj zao duh. (Pošto je pročitao pismo, da znak obojici, i oni se povuku na galeriju. On ostane sam napred.) On neće doći! Sve do poslednjeg trenutka ne izlazi na sredu s bojom. Usuđuje se da ne dođe! Tako je ovoga puta, i protiv očekivanja, mudrica bio dovoljno mudar da ne bude mudar! Prolazi vreme! Još samo kratak put da pređe skazaljka, pa je jedno veliko delo izvedeno ili propušteno, propušteno za navek; jer, niti se daje naknadno izvršiti, niti zatajiti. O svemu sam bio već davno promislio, pa i ovaj slučaj imao na umu, i utvrdio šta bi onda trebalo uraditi; a sad, kad valja raditi, jedva mogu da se uzdržim da se u duši ponovo ne stanem kolebati između da i ne. Da li je pametno zatvoriti one druge, kad mi je on umakao? Da li da odgodim stvar, pa da pustim da mi i Egmont umakne sa svojima s tolikim drugima koji su, možda, samo još danas u mojim rukama? Dakle i tebe sudba savlađuje, ti nesavladljivi? Koliko promozgano! Kako pripremljeno! Kako veliki, kako divan plan! Kako blizu nada svojoj meti! I sad u trenutku kad se rešava, ti stojiš između dva zla; kao u urnu sa srećkama, mašaš se ti rukom u mračnu budućnost: što si uzeo, još je savijeno; ne znaš je li zgoditak ili prazan listić! (Zastane obuzet pažnjom kao čovek koji nešto osluškuje, pa priđe prozoru.) On je! Egmont! Zar te tvoj konj tako lako donese ovamo, i zar ne zazre od krvava zadaha i od duha s golim mačem što te dočekuje na vratnicama? Sjaši! Onako si jednom nogom u grobu, a ovako obema! Da, gladi samo konja, i tapši ga poslednji put po vratu za njegovu srčanu uslugu. Za mene nema više izbora. Ovako zaslepljen, kao što sad Egmont dolazi, ne može ti se još jednom uručiti. (Ferdinandu i Silvi) Slušajte! (Oni pritrče) Izvršićete što sam zapovedio; ja ne menjam svoju volju. Ja ću, kako bilo, Egmonta zadržati dok mi ne doneseš glas od Silve. Onda se nađi u blizini. I tebi ote sudbina veliku zaslugu, da kraljeva najveća neprijatelja svojom rođenom rukom uhvatiš i zatvoriš. (Silvi) Pohitaj! (Ferdinandu) A ti mu iziđi u susret! (Alba ostane nekoliko trenutaka sam, hoda tamo-amo ćuteći.)
EGMONT (dođe) Dođoh da suslušam kraljeve zapovesti, da čujem kakvu uslugu zahteva od naše vernosti, koja mu večito ostaje odana.
ALBA: On želi, pre svega, da čuje od vas saveta.
EGMONT: O kojoj stvari? Hoće li doći i Oranski? Ja sam mislio da je ovde.
ALBA: Žao mi je što ga nema baš u ovom važnom času. Kralj želi da čuje vaš savet, vaše mišljenje, kako da se ove države opet zadovolje. Šta više, on se nada da ćete i vi svojski pripomoći da se ovi neredi utišaju i umire i red po provincijama potpuno i trajno utvrdi.
EGMONT: Vi ćete bolje znati no ja da je već sve dovoljno umireno, šta više, da je bilo još mirnije dok dolazak novih vojnika nije ponova ustalasao duhove stravom i bojazni.
ALBA: Vi kao da biste hteli nagovestiti kako bi bilo najpametnije da mi kralj nije ni dao prilike da vas o tome pitam.
EGMONT: Oprostite! Da li je trebalo da kralj pošlje vojsku, da li, šta više, moć njegovog kraljevskog prisustva ovde ne bi imala kud i kamo većeg dejstva, nije moje da o tome prosuđujem. Vojska je tu, on ne. No mi bismo bili vrlo nezahvalni, vrlo zaboravni, kad se ne biomo sećali šta dugujemo regentkinji. Priznajmo! ona je svojim, koliko mudrim toliko i junačkim držanjem, umirila buntovnike silom i ugledom, ubeđivanjem i lukavstvom, i, na iznenađenje celoga svega, za nekoliko meseca povratila na put dužnosti čitav jedan iobunjeni narod.
ALBA: Ne poričem to. Narod je utišan, i sve je, izgleda, suzbijeno ponova u granice pokornosti. Ali zar ne stoji do svačije samovolje da i prekorači te granice? Ko će sprečiti narod da ne nasrne? Gde je ta sila što će ga zadržati? Ko nam jemči da će i na dalje biti veran i pokoran? NJegova dobra volja je sva zaloga koju imamo.
EGMONT: A zar dobra volja jednog naroda nije najsigurnija, najplemenitija zaloga? Bože moj! Kad može kralj misliti da je sigurniji nego kad su svi uz jednoga a jedan uza sve? Sigurniji i protiv spoljnog i protiv unutrašnjeg neprijatelja?
ALBA: Nećete nas valjda ubeđivati da je sad ovde tako.
EGMONT: Neka kralj objavi opšte pomilovanje, neka umiri narod, pa će se ubrzo videti kako se s poverenjem ponova vraćaju vernost i ljubav.
ALBA: I svaki onaj koji je uvredio kraljevo veličanstvo, i obesvetio svetinju vere, da prođe bez kazne i da mu je prosto! Da živi i bude drugima očit primer kako užasna zločinstva prolaze bez kazne.
EGMONT: A zar prestup iz bezumlja, iz pijanstva, ne treba pre opravdati no svirepo kazniti? Naročito tamo gde postoji tako pouzdana nada, gde je upravo izvesno da se zlo neće ponoviti? Jesu li kraljevi zbog toga bili manje sigurni? Zar ih svet i potomstvo ne slave zato što su uvredu svoga dostojanstva mogli da opraštaju, sažaljevaju, prezru? Zar ih ne smatraju baš s toga da su ravni Bogu, koji je i suviše veliki da bi svako huljenje moglo dopreti do njega?
ALBA: Pa baš zato i treba kralj da se bori za dostojanstvo božje i dostojanstvo vere, a mi za ugled kraljev. Što onaj gore ne haje da odbije od sebe, naša je dužnost da to osvetimo. Neka se ni jedan krivac, ako se ja budem pitao, ne raduje da će proći bez kazne.
EGMONT: Zar ti misliš da ćeš ih sve dostići? Zar se ne čuje evakog dana kako ih sgrah rasteruje kud koje, kako ih progoni iz zemlje? Najbogatiji skloniće svoj imetak, sebe, decu i prijatelje; a siromah će ponuditi eusedu evoje vredne ruke.
ALBA: Hoće, ako se ne budu mogli u tome sprečiti. Zato i traži kralj saveta i pomoći od svakoga kneza, ozbiljnosti od svakog namesnika, a ne samo priče: kako je i šta bi moglo biti, ako se ostavi da sve ide kako ide. Gledati mirno veliko zlo, zavaravati se nadom, uzdati se u vreme, pokatkad i opaučiti, kao ono u komedijama o mesojeđama, da sve trešti te da izgleda kao da se nešto radi, i ako se ne želi ništa raditi, zar to ne znači navlačiti na sebe eumnju kao da s uživanjem gledamo pobunu koju, istina, ne bismo želeli izazvati, ali bismo je zacelo želeli podržavati?
EGMONT (hoće da plane, pribere se, pa posle kratkog ćutanja govori mirno.) Nije svaka namera na dlanu, i po nečija namera može rđavo da se tumači. Zar se, eto, ne čuje sa sviju strana kako kraljeva namera nije toliko da upravlja provincijama po jednoobraznim i jasnim zakonima, da osigura neprikosnovenost religije, a svome narodu da opšti mir, koliko da ih bezuslovno podjarmi, da im otme njihova stara prava, da se dokopa njihovih dobara, da ograniči lepa prava plemstvu zarad kojih je plemić jedino i voljan da odu služi i da mu posveti telo i život. Vera je, kaže se, samo jedan divan zastor za kojim se u toliko lakše smišlja kakva bilo opasna zamisao. Narod kleči na kolenima, obožava svete izvezene znake, a iza njih vreba lovac s lepkom koji bi hteo da ih namami.
ALBA: I to od tebe da čujem?
EGMONT: Nisu to moji nazori! Nego samo ono što čas tu, čas tamo, veliki i mali, pametni i ludi, zbore i na glas raznose. Niderlanđani se boje dvostrukog jarma, a ko im jemči za njihovu slobodu?
ALBA: Slobodu? Lepa reč, ko bi je samo razumeo kao što valja. Kakvu slobodu hoće oni? Šta je sloboda najslobodnijeg čoveka? Činiti što je pravo! A u tome im kralj neće ni stajati na put. Ne! Ne! oni misle da nisu slobodni ako ne mogu da štete i sebi i drugome. Zar ne bi bilo bolje odreći se prestola, no vladati takvim narodom? Ako navale s polja neprijatelji, na koje ni jedan građanin i ne pomišlja, brinući se samo o onome što mu je najpreče, i kralj zatraži pomoći, oni će tada biti nesložni među sobom, i skovaće tako reći zaveru sa svojim neprijateljima. Mnogo je bolje ograničiti ih, da ih čovek može držati kao decu, upravljati njima kao decom radi njihova dobra. Veruj, narod ne stari, ne dolazi pameti; narod ostaje uvek detinjast.
EGMONT: Kako retko kraljevi dolaze pameti! Pa zar da se mnogi ne povere radije mnogima nego jednome, i to ne tome jednome, već nekolicini toga jednoga, svetu koji od sama pogleda svoga gospodara stari? On valjda jedini ima pravo da dođe pameti.
ALBA: Možda baš stoga što nije ostavljen samome sebi.
EGMONT: Pa zato niko nije ni rad da bule ostavljen samom sebi. Činite kako vam je drago; ja sam odgovorio na tvoje pitanje, i ponavljam: Ne ide tako. Ne može tako ići! Ja poznajem svoje zemljake. To su ljudi, dostojni da stupe nogom na ovu božju zemlju; svaki je za sebe mali kralj, čvrst, vredan, sposoban, veran, privržen starim običajima. Teško je steći njihovo poverenje; ali lako ga je održati. Uporni i čvrsti! Ugnjetavati se mogu, ali podjarmiti ne.
ALBA (koji se dotle bio nekoliko puta osvrnuo) Da li bi ti to sve i pred kraljem ponovio?
EGMONT: U toliko gore ako bi me njegovo prisustvo zastrašilo! U toliko bolje za njega, za njegov narod, ako bi me ohrabrio, ako bi mi ulio poverenje da mu još i mnogo više kažem.
ALBA: Što je korisno mogu i ja čuti, kao god i on.
EGMONT: Ja bih mu kazao: Lako može pastir terati pred sobom čitavo stado ovaca; bik vuče svoj plug bez protivljenja; ali kod plemenita konja koga hoćeš da jašeš, moraš da dokučiš njegove misli; niti sme biti ludost ono što od njega tražiš, niti to sme biti traženo ludo. Zato i želi građanin da zadrži svoje staro uređenje, želi da njime upravljaju njegovi zemljaci, jer zna kako ga vode, jer se od njih može nadati nekoristoljublju, učešću u svojoj sudbini.
ALBA: A zar vladar da nema vlasti da izmeni te nasleđene običaje, i zar da mu ne bude to baš najveća privilegija? Šta je večito na ovom svetu? Pa zar da jedno državno uređenje bude večito? Zar se u toku vremena ne menja svaki odnoe, te baš zbog toga starinska uređenja prouzrokuju hiljadama zala, jer ne obuhvataju današnje stanje u narodu? Bojim se da su ova stara prava stoga tako prijatna što predstavljaju zgodna vratanca za kojima se onaj koji je pametan i moćan može na štetu narodnu, na štetu celine, da sakrije, ili kroz koja može da se izvuče i uzmakne.
EGMONT: A ove samovoljne promene, ova neograničena mešanja najviše vlasti, zar nisu to nagoveštenja da jedan hoće da čini ono što njih hiljadu ne bi trebalo da čine? On hoće samo sebi da da slobodu, kako bi mogao zadovoljiti svaku svoju želju, ostvariti svaku svoju misao. A kad bismo se i poverili sasvim njemu, kakvom dobrome mudrom kralju, jamči li nam on za svoje potomke? da nikoji od njih neće vladati bezobzirno, bez milosti? Ko će nas spasti od potpune samovolje u tom elučaju ako nam kralj pošlje otuda svoje sluge, ljude iz svoje najbliže okoline, koji, ne poznajući našu zemlju i njene potrebe, po volji žare i pale, ne nalazeći nigde otpora i znajući da nemaju nikome ni za šta da odgovaraju?
ALBA (koji se dotle ponovo obazreo oko sebe) Nije ništa prirodnije nego što kralj želi sam lično da vlada i što svoje zapovesti najradije uručuje onima koji ga najbolje razumeju, koji hoće da ga razumeju, onima koji bezuslovno izvršuju njegovu volju.
EGMONT: A isto je tako prirodno što građanin hoće da njime vlada onaj koji se s njim rodio i odrastao, koji ima s njime podjednak pojam o pravu i nepravu, koga može smatrati kao svoga brata.
ALBA: Pa ipak je plemstvo s tom svojom braćom učinilo vrlo nejednaku podelu.
EGMONT: To je učinjeno pre toliko i toliko stotina godina, pa se sad bez zavisti to snsnsi. Ali ako bi se bez nevolje slali novi ljudi koji bi po drugi put poumili da se obogate na štetu narodnu; opazi li svet da je izložen surovoj, drskoj, bezuslovnoj gramzljivosti, to bi izazvalo uzrujanost, koja se ne bi lako sama od sebe utaložila.
ALBA: Govoriš mi ono što ja ne bi trebalo da čujem. I ja sam stranac.
EGMONT: Što ti to kazujem, dokaz je da tebe ne mislim.
ALBA: Pa ni tako nisam želeo to od tebe da čujem. Kralj me je poslao ovamo u nadi da ću naći ovde pomoći kod plemstva. Kralj hoće da bude njegova volja. Kralj je, pošto je duboko promozgao, video šta je za narod probitačno: ne može ostati i ići ovako i dalje. Kraljeva je namera: da ih ograniči radi njihovog sopstvenog dobra, da im sreću i spas, ako mora biti, naturi i silom, da žrtvuje štetne građane, kako bi ostali imali mira i mogli uživati sreću mudre uprave. To je njegova odluka; to da objavim plemstvu imam naredbu, i ja tražim saveta u njegovo ime kako da se uradi, a ne šta; jer to je on rešio.
EGMONT: Na žalost, tvoje reči opravdavaju strah narodni, strah opšti! Tako je, dakle, on odlučio ono što ni jedan vladar ne bi trebalo da odlučuje. Snagu svojih podanika, njihovu dušu, mišljenje što ga imaju o sebi, hoće on da oslabi, podjarmi, uništi, da bi mogao ugodnije nad njima vladati. Hoće da upropasti jezgro njihovog bića, svakojako u nameri da ih učini srećnijim. Hoće da ih uništi, da bi od njih bilo nešto, neko drugo nešto. O, ako je njegova namera dobra, onda je rđavo upućena! Ne protivi se niko kralju; samo se staje pred onoga kralja koji čini prve nesrećne korake da udari pogrešnim putem.
ALBA: Kad ti tako misliš, onda mi se čini da je uzaludan pokušaj da se sporazumemo. Ti misliš nisko o kralju, a prezrivo o njegovim savetnicima, kad »sumnjaš da sve to nije već promozgano, ispitano, odmereno. Ja nemam nalog da pretresem još jedanput svačije za i protiv. Ja zahtevam pokornost od naroda, a od vas, vas prvaka i plemića, saveta i dela, kao jemstvo za ovu bezuslovnu dužnost.
EGMONT: Išti naše glave, pa je odjednom sve gotovo. Da li će se vrat pognuti u ovaj jaram, ili će se sagnuti pred sekirom, to je plemenitoj duši sasvim svejedno. Uzalud sam samo trošio tolike reči: samo sam vazduh potresao, i ništa više.
FERDINAND (dođe) Oprostite što prekidam vaš razgovor. Evo jednog pisma, čiji donosilac traži hitnog odgovora.
ALBA: Dopustite mi da vidim šta ima u njemu. (Izmakne se u stranu.)
FERDINAND (Egmontu) Lep je konj što su ga vaši ljudi doveli da vas vodi doma.
EGMONT: Nije najgori. Kod mene je već poduže; mislim da ga prodam. Ako vam se dopada, možda ćemo se pogoditi.
FERDINAND: Dobro! Videćemo! (Alba da znak sinu, na šta se ovaj povuče natrag.)
EGMONT: Ostajte zbogom! Otpustite me, jer, tako mi Boga, ne bih znao šta više da kažem.
ALBA: Srećno te je slučaj sprečio da i dalje odaješ svoje misli. Nesmotreno razgrćeš bore svoga srca, pa optužuješ sama sebe mnogo strože, no što bi mogao učiniti i najljući tvoj protivnik.
EGMONT: Taj me se prekor ni malo nije kosnuo; ja poznajem sama sebe dovoljno, i znam koliko sam kralju odan; mnogo više no mnogi koji u njegovoj službi sebi služe. Nerado odlazim s ove nesvršene prepirke, i želim samo da bi nas služba gospodaru i dobro zemlje ubrzo opet složili. Možda će ponovan razgovor, prisustvo ostalih knezova, kojih danas nema ovde, ostvariti u jednom srećnom trenutku ono što za danas izgleda nemogućno. S tom nadom odlazim.
ALBA (koji je u isti mah dao znak Ferdinandu) Stani, Egmonte! Tvoj mač! (Srednja se vrata otvore; galerija je posednuta stražom, koja je nepomična.)
EGMONT (koji je neko vreme čudeći se ćutao) To je bio smer? Na to si me pozvao? (Dohvati se za mač, kao da hoće da se brani.) Pa zar sam ja golih ruku?
ALBA: Kralj zapoveda, ti si moj sužanj. (U taj mah dođu s obe strane naoružani vojnici.)
EGMONT (posle kratkog ćutanja) Kralj? Oranski! Oranski! (Posle kratke pauze, pružajući svoj mač.) Pa evo, uzmi ga! On je mnogo češće branio kraljevu stvar, no što je štitio sve grudi. (Ode na srednja vrata, vojnici za njim; tako isto i Albin sin. Alba ostaje stojeći.)

ČIN PETI

ULICA

Veče. Klara, Brakenburg, Građani.
BRAKENBURG: Za Boga, draga, šta si naumila?
KLARA: Pođi sa mnom, Brakenburže! Ti mora da ne poznaješ te ljude; mi ćemo ga zacelo osloboditi. Jer šta je ravno njihovoj ljubavi prema njemu? Svaki, kunem ti se, oseća u sebi vatrenu želju da ga spase, da otkloni opasnost od jednog dragocenog života, i da najslobodnijem povrati slobodu. Hajde! Samo treba da se čuje glas koji će ih sakupiti! U njihovoj duši još je sve živo što mu oni duguju. A znaju oni i to da jedino njegova moćna mišica otklanja propast od njih. NJega i sebe radi moraju oni sve staviti na kocku. A šta mi stavljamo na kocku? Najviše svoj život, koji ne vredi ni čuvati ako on propadne.
BRAKENBURG: Nesrećnice! Ti ne vidiš silu, koja nas je tučnim lancima okovala.
KLARA: Mislim da nije nesavladljiva. Ali, nemoj da dugo trošimo uzalud reči! Evo gde dolaze stari, čestiti, valjani ljudi! Čujte, prijatelji! Susedi, slušajte. Recite mi: šta je s Egmontom?
ZIDAR: Šta hoće ovo dete? Kažite joj neka ćuti.
KLARA: Priđite bliže, da se mirno razgovorimo, dok se ne složimo i ne ojačamo. Ne omemo propuštati ni jedan trenutak! Bezočna tiranija koja se usuđuje da ga u lance baci, već potrže mačem i da ga ubije! O, prijatelji! Što je suton bliže, sve većma me je strah. Bojim se ove noći. Hajdete! Podelićemo se! U trku ćemo od stana do stana izazvati građane iz kuća. Neka se svak lati svoga starog oružja. Na trgu ćemo se ponova sastati, i naša će bujica povući sobom sve. Neprijatelji će se videti opkoljeni i preplavljeni, i biće satrveni. Zar može šaka slugu da nam odoli? A on će se, s nama okolo sebe, vratiti, videće da je slobodan, i moći će jednom zahvaliti i on nama, nama koji mu toliko dugujemo. On će možda videti. O, zacelo će videti ponova rujnu zoru na slobodnom nebu.
ZIDAR: Šta je tebi, devojko?
KLARA: Zar je mogućno da me ne razumete? O grafu govorim! Govorim o Egmontu.
JETER: Ne pominjite to ime! Ono donosi smrt!
KLARA: To ime ne! Kako? Ovo ime ne? A ko njega ne pominje u svakoj prilici? Gde ono nije zapisano? I u ovim zvezdama sam ga toliko puta čitala, slovo po slovo. Da ga ne pominjem? Šta znači to? Prijatelji! Dobri, dragi susedi, vi snevate; osvestite se! Ne gledajte me tako ukočeno i strašljivo! Ne bacajte tako bojažljivo pogled te na jednu te na drugu stranu Ta ja vam dovikujem samo ono što svak želi. Zar moj glas nije i glas vašeg rođenog srca? Ko neće ove mučne noći, pre no što legne bez pokoja u svoju postelju, pasti na kolena, ne bi li ga usrdnom molitvom izmolio od neba? Zapitajte jedan drugog! Neka zapita svak sama sebe! I ko neće tada povikati za mnom: "Egmontu sloboda, ili nama smrt!"
JETER: Da nas Bog sahrani! Biće nesreće!
KLARA: Ostanite! Ostanite i ne povlačite se tako ispred njegova imena - kojem ste, inače, onako radosno hitali u susret! Kad bi pukao glas o njegovom dolasku, kad bi se začulo: Egmont dolazi! dolazi iz Genta! presrećni su bili stanovnici ulica kroz koje je morao projahati. I čim biste začuli zvoncad na njegovim konjima, svi biste bacali svoj posao, a na zabrinuta vam lica koja ste promaljali kroz prozor, padao je kao sunčev zrak sa njegovog lica pogled radosti i nade. Dizali ste tada svoju decu u vis na kućnim pragovima i pokazivali im: "Pogle, to je Egmont, najveći među nama. To je on! To je on od koga se jednom možete nadati boljim vremenima no što su ova koja su vaši jadni ocevi preživljavali!" Nemojte dopustiti da vas jednom vaša deca upitaju: „Pa kuda se deo on? Kud su se dela vremena koja nam obećavaste?" No, eto, trošimo ovako reči u vetar. Sedimo skrštenih ruku, izneveravamo ga.
SOEST: Sram vas bilo, Brakenburže! Ne dajte joj to da čini! Predupredite zlo!
BRAKENBURG: Draga Klarice, hajdemo! Šta će majka reći? Možda...
KLARA: Misliš li ti da sai ja dete ili poludela? Šta: možda? Od ove užasne izvesnosti ti me nikakvom nadom ne odvrati. Vi treba da me čujete, i čućete me; jer vidim da ste preneraženi i da ne umete ni sami u svojoj duši da se razberete! Bacite kroz sadanju opasnost samo jedan pogled na prošlost, nedavnu prošlost! Prenesite se mislima u budućnost. Zar možete živeti? Zar ćete živeti, ako on propadne? Sa njegovim dahom odleteće i poslednji dah slobode. Šta vam je on bio? Za koga se izlagao najtežim opasnostima? NJegove su rane točile i vidale se samo za vas. I sad ta uzvišena duša, koja vas je sve u sebi nosila, čami među tamničkim zidinama okružena grozama mučkog ubistva. On misli možda na vas, nada se u vas, on koji je bio navikao da samo daje, samo uslišava.
ZIDAR: Kume, hajdemo!
KLARA: A ja nemam ni mišica ni snage kao vi; ali imam što vi svi nemate, srčanosti i preziranja opasnosti. O, kad bi vas mogao moj dah raspaliti! Kad bih vas mogla na svoje grudi pritisnuti da pas zagrejem i oživim! Hajdemo! Ja ću zajedno s kama! Kao što zastava, lepršajući se, nezaštićena predvodi plemenitu vojsku ratnika, tako neka i moj duh plamti oko vaših glava, a ljubav i hrabrost neka složi neodlučni, rasuti narod u strahovitu vojsku.
JETER: Uklonite je! Ja je žalim! (Građani odu)
BRAKENBURG: Klarice! Zar ne vidiš gde smo mi?
KLARA: Gde? Pod nebom, koje je često izgledalo mnogo divnije zasvođeno, kad se ona plemenita duša kretala pod njim. Sa svih prozora gledao je svet u njega, sve po četiripet glava jedna preko druge; na ovim vratima su se gomilali i klimali glavama, kad bi on spustio pogled na te kukavice. O, ja sam ih volela toliko koliko su oni njega poštovali! Da je bio tiranin, pa neka ih neka se i uklanjaju pred njegovim padom. Ali oni su ga voleli! O, vi ruke što ste se za kape mašale, mača se ne umete mašiti! Brakenburže, a mi? mi njih zar korimo? A ove ruke što ga tako često grljahu, šta one čine za nj? Lukavstvom je postignuto u svetu toliko stvari... Tebi su poznate staze i bogaze, znaš stari zamak. Ništa nije nemogućno; načini mi kakav plan.
BRAKENBURG: Kad bismo pošli kući.
KLARA: Dobro!
BRAKENBURG: Tamo na uglu vidim Albinu stražu; dopusti da ti glas razuma dopre do srca. Ili misliš da sam kukavica? Zar ne veruješ da bih bio kadar da umrem radi tebe? Ovde smo oboje mahniti, i ja kao i ti. Zar ne uviđaš nemogućnost? Da hoćeš bar da se pribereš! Ti si van sebe.
KLARA: Van sebe! Odvratno, Brakenburže, vi ste van sebe. Kad ste glasno slavili junaka, kad ste ga nazivali prijateljem i zaštitom i nadom, kad ste mu klicali „živeo" pri dolasku, ja sam tad stajala u svom krajičku, otvarala u pola prozor, krila se osluškujući, a srce mi je udaralo jače nego u sviju vas! Sad mi opet udara jače no u sviju vas! Vi se krijete sad kad je nevolja, odričete ga se, a ne osećate da ćete propasti ako njega nestane.
BRAKENBURG: Hajdemo kući.
KLARA: Kući?
BRAKENBURG: Priberi se samo! Obazri se oko sebe! Ovo su ulice kojima si samo nedeljom prol&zila, kroz koje si smerno išla za crkvu, gde si se, iz preterane častoljubivosti, srdila kad bih ti se uz prijateljski pozdrav pridružio. Ti stojiš i govoriš, radiš na očigled celome svetu; priberi se, draga! Od kakve nam je koristi to?
KLARA: Kući! Da, pribrala sam se. Hajde, Brakenburže, hajdemo kući. Znaš li gde mi je zavičaj? (Odu)

TAMNICA
osvetljena jednom lampom; u dnu postelja

EGMONT (sam) Stari prijatelju, ti uvek verni mi snu, bežiš zar i ti od mene kao i ostali prijatelji? Kako si se voljno spuštao ti na moju slobodnu glavu i hladio kao divni ašrtin venac ljubavi moje slepoočnice! Usred zveke oružja, na valima života, počivao sam lako dišući, kao bujan mladić, u tvome naručju! Kad bi oluje brisale kroz grane i lišće, a otoke i krune se škripeći povijale, ostajalo je jezgro srca ipak nepokrenuto. Pa šta te to sad potresa? Šta je uzdrmalo tvoj krepki, nepokolebljivi duh? Osećam, to je zvek krvnikove sekire što najeda moj koren. Još stojim ja uspravno, a prožima me neka unutarnja groza. Da, nadvlađuje ona, ta izdajnička snaga, potkopava čvrsto visoko stablo, i pre no što se kora sasuši, survaće se s treskom i rasprsnuti se tvoja kruna. Pa zašto sad, ti koji si toliko puta, kao mehure od sapunice, rasterivao teške brige od svoje glave, zašto sad ne možeš da odagnaš slutnju koja hiljadostruko u tebi navire i kopni? Otkad to s užasom presrećeš omrt, sa čijim si promenljivim vidovima živeo bezbrižno kao i sa svim drugim slikama i prilikama na već priviknutoj zemlji? A i nije to ona, nije to onaj hitri neprijatelj, kojem čovek surevnjivo čezne da izloži svoje krepke grudi; ne, to je tamnica, sušta slika groba, mrska junaku kao i kukavici! Nesnosno mi je već bilo na mekoj mojoj stolici, dok bi knezovi, u svečanom saboru, vraćajući se stotinu puta na isto, pretresali o čemu što se lako moglo rešitp, i dok bi me među mračnim zidovima kakve dvorane čisto pritiskivale i davile gredice sa tavana. Pobegao bih tad čim bi se moglo, pa ubrzo uskočio na konja odahnuvši iz punih grudi. I onda brže tamo gde nam i jeste mesto: u polje, gde, kavirući iz zemlje, pirkajući nebesima, obleću oko nas i obvijaju nas sve blagodeti prirode, svi blagoslovi vasione; gde, kao zemaljski džin, u dociru sa svojom majkom krepkije polećemo u visine; gde osećamo ono što je ljudsko do dng, a u svim žilama ljudsku žeđ i žudnju; gde u duši mladog lovca bukti želja da se probije napred, pobedi, dosegne, da upotrebi svoju pesnicu, zaposedne, osvoji; gde vojnik svoje prirodno pravo na ceo svet trkom prisvaja sebi; pa u užasnoj slobodi srlja kao grad kroz livade, polja i šume, uništavajući ih, i ne hajući za granice što ih je ljudska ruka obeležila. Ti si samo slika, san sećanja na sreću, koja je toliko vremena bila moja; kud te je sudba izdajnički odvela? Zar odbija da ti brzu smrt, koje se nisi nikad plašio, podari na jasnom danu, da bi te najpre upoznala sa ukusom groba u gadnome truležu? Kako me on odvratno zapljuskuje svojim dahom iz ovog kamenja! Već izumire život, a noga zazire od postelje kao od groba! O brigo! brigo! ti što pre vremena počinješ ubistvo, odbij se od mene! Otkad je to Egmont sam, tako sam samcit na ovom svetu? Sumnja je ta koja te čini bespomoćnim, a ne sreća. Zar je pravičnosti kraljeve, u koju si svakad verovao, zar je namesničinog prijateljstva, koje je skoro (to smeš sebi da priznaš) skoro ljubav bila, zar je njih najedanput nestalo kao kakvog sjajnog meteora u noći, ostavljajući te sama za sobom na mračnoj stazi? Zar neće Oranski, na čelu tvojih prijatelja, pomišljati na odvažno delo? Zar se neće sakupiti narod i silom koja buja izbaviti, uz osvetu, svoga starog prijatelja? O, zidovi što ste oko mene, ne prečite prijateljskoj navali tolikih duhova da nađe put do mene, a onakva odvažnost kakva se nekada iz mojih očiju na njih izlivala, ulivajući u njih život, nska se sad takva vrati iz njihovih srca opet u moje! O, da, oni će se krenuti na hiljade. doći će, pomoći će mi! NJihova pobožna želja leti žurns nebu, pa mu se moli da učini čudo. I ne siće li, radi moga spasa, kakav anćeo nebesni, onda će se oni, kao da već gledam, latiti koplja i mačeva. Prsnuće vrata, survaće se zid pod njihovim rukama, a sloboda dana koji rudi poleteće Egmontu u susret. S kakvim će me klicanjem dočekati po neko poznato lice! Ah, Klarice, da si ti nešto muško, i tebe bih zacelo video ovde među prvima, i zahvaljivao ti za ono za što se i kralju teško zahvaliti, za slobodu!

KLARIČINA KUĆA

KLARA (dođe iz sobe s lampom i čašom vode; ostavi čašu na sto, pa priđe prozoru) Brakenburže? Jeste li vi to? Pa šta sam to čula? Zar nikoga još? Niko nije bio! Staviću lampu u prozor, da vidi da sam još budna, da ga još iščekujem. Obećao mi je obaveštenje. Obaveštenje? Užasnu izvesnost! Egmont osuđen! Koji ga to sud sme pozvati preda se? a oni ga osuđuju! Kralj ga osuđuje? ili hercog? A regentkinja se uklonila! Oranski je neodlučan, pa i svi njegovi prijatelji! Je li to taj svet o čijoj sam prevrtljivosti mnogo slušala, ali od koje ništa još nisam osetila? Je li to taj svet? Ko bi bio toliko opak da potvori tog dragog čoveka? Je li pakost dovoljno moćna da brzo sruši onoga kojem svi odaju priznanje? Pa ipak je tako - tako je! O, Egmonte, smatrala sam da si siguran i pred Bogom i pred ljudima, kao u mom naručju! Šta sam ti bila? Ti si me zvao svojom, ceo svoj život posvetila bih tvome životu. A šta sam sad? Uzalud pružam ruku da dohvatim zamku koja ti se obvija oko vrata. Ti bespomoćan, a ja slobodna! Evo tu ključa od mojih vrata. Od moje volje zavisi da idem kud i kad mi je drago, a tebi nisam ni od kakve koristi. O, svežite me, da ne poludim, i bacite me u najdublju tamnicu, da udaram glavom o vlažne zidove, da cvilim za slobodom, snevam kako bih bila gotova da mu pomognem kad me lanci ne bi sputavali, kako bih mu pomogla! No, eto sam slobodna. A u slobodi leži strah od bespomoćnosti! Svesna sebe, nemoćna i jednim prstom da maknem da mu pomognem. Ah, avaj, i maleni deo tvoga bića, tvoja Klarica, zasužnjena je kao i ti, i odvojena napreže samo u samrtiom grču svoje poslednje sile. Čujem šum opreznih koraka, kašalj - Brakenburg - on je to! Jadni, dobri čoveče, tvoja je sudba nepromenljiva: tvoja dragana ti otvara noću vrata, ali avaj, radi kakvog zlosrećnog sastanka! (Brakenburg dođe) Tako si bled i preplašen, Brakenburže! Šta je?
BRAKENBURG: Stranputicama i kroz svakojake opasnosti došao sam do tebe. Velike ulice su posednute, prokrao sam se do tebe kroz uličice i zakutke.
KLARA: Govori šta je!
BRAKENBURG (sedajući) Ah, Klaro, pusti da se zaplačem. Nisam ga voleo. On je bio bogataš, i odmamio na bolju pašu jedinu ovčicu siromahovu. Nisam ga nikad kleo; Bog mi je dao dobro i mekano srce. U bolu je proticao moj život, i iz dana u dan si gajio nadu da će me nestati sa ovog sveta.
KLARA: Zaboravi na to, Brakenburže! Zaboravi na sebe sama! Govori mi o njemu! Je li istina? Je li osuđen?
BRAKENBURG: Jeste! Znam sasvim pouzdano!
KLARA: A je li još u životu?
BRAKENBURG: Da, još je živ!
KLARA: Čime ćeš me uveriti u to? Tiranija će preko noći ubiti tog divnoga junaka! Skriveno od svačijih očiju proliće se njegova krv. U nemirnom snu leži onesvešćeni narod, i sneva o spasu, sneva o ispunjenju svoje nemoćne želje - dok njegov duh, rasrđen na nas, ostavlja ovaj svet. Svršeno je s njim! Ne obmanjuj me! Ne obmanjuj sebe!
BRAKENBURG: Ne, zaista, živ je! I, nažalost, Španjolac sprema narodu, koji hoće da zgazi, užasan prizor, da za uvek silom salomi svačije srce što za slobodom teži.
KLARA: Produži i izreci mirno smrtnu presudu i meni! Ja se sve bliže i bliže primičem blaženim poljima, već mi dopirkuje uteha iz onih krajeva mira. Govori.
BRAKENBURG: Mogao sam primetiti po straži, iz reči što bi se tu i tamo čule, da se na trgu tajanstveno priprema neko strašilo. Sporednim ulicama, poznatim prolazima došunjah se polako do kuće svoga strica, pa bacih pogled na trg s jednog prozora iz dvorišta. Lelujale su se, široko u krug, buktinje španskih vojnika. Ja napregnuh svoje nenaviknuto oko i iz mraka mi se ukaza crn skelet, prostran, visok; naježio sam se od te slike. Uokolo puno njih se užurbano dalo na posao, da još ono malo drvenarije što se vidi i beli zaviju i zastru crnom čojom. Najposle zastrše crninom i stepenice, video sam. Izgledalo je kao da spremaju sve što treba za prinošenje neke grozne žrtve. Beo jedan krst s raspećem, koji se kao srebro blistao kroz noć, bi utvrđen na jednoj strani u vrhu! Gledao sam i videh kako užasna java postaje sve izvesnija. Još su se tu i tamo buktinje lelujale; pa se polako počeše da gube i gase. I odjednom ovaj odvratni plod noći bi opet povraćen u krilo svoje majke
KLARA: Dosta, Brakenburže! Ćuti sad! Ne skidaj više ovaj zastor s moje duše! Iščezle su aveti, a ti, divna noći, pozajmi svoj ogrtač zemlji, koja se uekomešala u sebi; ona neće moći više da nosi ovaj odvratni teret, razjapiće s grozom svoje duboke otvore, i zdrobiti i progutati ovu krvničku napravu. A poslaće Bog nekoga od svojih anđela, kojega su oni oskvrnili čineći ga svekodom evoga besnila: od svetoga dodira ovoga glasnika rasklopiće se okovi i reze, a on će obasuti milog nam prijatelja blagim sjajem; izvešće ga kroz noć nežno i tiho na slobodu. Pa i moj put vodi kradom po ovom mraku, njemu u susret.
BRAKENBURG (zadržavajući je) Dete moje, kuda? Na šta si se drznula?
KLARA: Polako, dragi moj, da se niko ne probudi! Da sami sebe ne razbudimo! Poznaješ li ovo staklence, Brakenburže? Oduzela sam ti ga u šali kad si okupio nestrpljivo da pretiš kako ćeš pre roka oduzeti sebi život. - A sad, dragi prijatelju -
BRAKENBURG: Tako ti Boga živoga!
KLARA: Ništa nećeš sprečiti. Smrt je meni pala u deo! Pa podari mi blagu, brzu smrt, koju si samom sebi spremao. Pruži mi ruku! U trenutku kad otvaram mračne vratnice odakle se više ne vraća, želela bih da mogu ovim stiskom ruke da ti kažem koliko sam te volela, koliko sam te žalila! Brat mi je umro mlad; tebe izabrah da zauzmeš njegovo mesto; tome se usprotivi tvoje srce, stavl3ajući na muke i sebe i mene; zahtevao si sve življe i življe ono što ti nije bilo suđeno. Oprosti mi i ostaj mi zbogom! Dopusti da te nazovem bratom! To je ime koje obuhvata u sebi mnogo imena. Primi odana srca poslednji lepi cvet od one koja se prašta na rastanku - primi ovaj poljubac! Smrt sjedinjuje sve, Brakenburže, pa će i nas.
BRAKENBURG: Daj onda da i ja s tobom umrem! Podeli! Podeli! To je dovoljno da dva života ugasi.
KLARA: Ostani! Ti treba da živiš, ti možeš da živiš! Budi na pomoći mojoj majci, koja bi bez tebe u sirotinji skapala! Budi joj ono što joj ja ne mogu više biti, živite zajedno i oplakujte me! Oplakujte otadžbinu i onoga koji je jedini mogao da je održi! Današnje pokolenje neće se oprostiti ovoga jada; ni sam bes osvete neće ga moći uništiti. Proživite, vi jadnici, i ovo vreme, koje više i nije vreme. Danas će svet odjednom stati; zaustaviće se njegov kružni tok, a moje bilo jedva da će još nekoliko trenutaka udarati! Zbogom!
BRAKENBURG: O živi s nama, kao što i mi živimo samo za tebe! Ti ćeš ubiti i nas u sebi; o, živi i trpi! Mi ćemo stajati kraj tebe, jedno s jedne drugo s druge strane, a ljubav će ti na svojim toplim rukama pružati vazda pažljivo najlepšu utehu. Budi naša! Naša! Ne smem da kažem: moja.
KLARA: Polako, Brakenburže! Ti ne osećaš u šta diraš! Gde se tebi ukazuje nada, tamo je za mene očajanje
BRAKENBURG: Deli sa živima nadu! Zastani na ivici provale, pogledaj dole, i osvrni se na nas!
KLARA: Ja sam sve pregorela; ne zovi me ponovo ia borbu.
BRAKENBURG: Tebi mrkne svest, obavijena mrakom ti tražiš bezdan. Još nije sva svetlost utrnula, još će poneki dan -
KLARA: Avaj, avaj tebi! Avaj! Svirepo razdireš zastor sa mojih očiju! Da, on će svanuti, svanuće taj dan! Uzalud će prikupljati oko sebe sve magle, i ipak će, i protiv volje, granuti! Strašljivo će gledati građanin sa svoga prozora, noć će ostavljati za sobom crnu mrlju; on će gledati, a na videlu će užasno izrasti put neba skelet ubilačke naprave. Iznova će obesvećena božja prilika stradalački podići put svevišnjega svoj pogled pun preklinjanja. Neće se usuditi sunce da iziđe, neće hteti da obeleži čas u koji valja on da umre. Lenjo će prelaziti kazaljka svoj put, i izbijaće sat za satom. Stani! Stani! Sad je vreme! Jeza od pomisli na ono što će doneti jutro goni me u grob. (Priđe prozoru kao da gleda oko sebe, pa ispija kradom otrov.)
BRAKENBURG: Klara! Klara!
KLARA (Priđe stolu pa se napije vode) Evo ti ostatka! Ja te ne podgovaram. Čini što ti je volja. Zbogom! Ugasi ovu lampu tiho i bez kolebanja; ja idem da otpočinem. Iskradi se na prstima odavde i zatvori vrata za sobom! Polako! Nemoj da mi probudiš majku! Idi, spasi se! Spasi se! ako ne želiš da te smatraju za mog ubicu. (Ode)
BRAKENBURG: Ona me ostavlja i poslednji put kao i uvek. O kad bi ljudski stvor bio kadar da oseti koliko može da zada jada zaljubljenom srcu. Odlazi od mene i ostavlja me samom sebi; a smrt i život podjednako su mi mrski. Sam da umrem! O prolivajte suze, vi što volite. Nema svirepije sudbine no što je moja! Deli sa mnom smrtonosni napitak, a šilje me da idem, goni me od sebe! Povlači me za sobom, pa me gura natrag u život. O, Egmonte, kakva divna sreća pade tebi u deo! Ona polazi napred; pobedni venac iz njene ruke tvoj je, ona će izneti pred tebe vaskoliko nebo! Pa da li i ja da pođem za njima? pa da opet stojim po strani? da ponesem i u ona staništa samo neutoljivu zavist? Na zemlji mi nema više opstanka, a pakao i nebo nude iste muke. O, kako bi dobro došla nesrećnom očajniku strašna ruka uništenja! (Brakenburg ode. Započne muzika, koja označuje Klarinu smrt; lampa koju je Brakenburg zaboravio ugasiti, trepne nekoliko puta pa se ugasi. Odmah zatim pozornica se pretvara u tamnicu.)

TAMNICA

Egmont leži na postelji i spava. Čuje se zveket ključeva, i vrata se otvaraju. Unutra uđu sluge s buktinjama; za njima Ferdinand, sin Albin, i Silva, praćeni vojnicima. Egmont se prene iz sna.
EGMONT: Ko ste vi što mi tako neljubazno stresate san sa očiju? Šta mi navešćuju vaši prkosni, usplahireni pogledi? Čemu ova strahovita pratnja? Kakvim li užasnim snom dolazite da opsenite moju upola probuđenu dušu?
SILVA: Nas šalje vojvoda da ti objavimo presudu.
EGMONT: A jesi li doveo i dželata sobom da je izvrši?
SILVA: Saslušaj je; onda ćeš znati šta te čeka.
EGMONT: To i dolikuje vama i vašem sramnom pothvatu! Noću skovan i noću izveden! Na taj način valja da se prikrije ovo bezočno delo nepravičnosti! Iziđi smelo napred, ti što nosiš mač prikriven pod ogrtačem; evo moje glave, najslobodnije što je ikada tiranija skinula s trupa.
SILVA: Ti se varaš! Što su pravedne sudije odlučhle, one neće kriti od videla dana.
EGMONT: To onda drskost nadmašuje svaki pojam i svaku pomisao!
SILVA (Uzme presudu od jednoga što do njega stoji, razvije i čita) "U ime kralja, i na osnovu naročite, od NJegovog Veličanstva na nas prenesene vlasti da sudimo svima njegovim podanicima, ma koga staleža bili, pa i samim vitezima Zlatnoga Runa, nalazimo -
EGMONT: Zar može kralj tu vlast preneti na nekoga?
SILVA: "Nalazimo, nakon prethodne podrobne, zakonite istrage, da si ti, Henriče grafe Egmonte, Prinče od Gore, kriv za veleizdaju, pa presuđujemo: da sutra u samu zoru budeš odveden iz tamnice na trg i tu da ti se, na očigled celom narodu, a radi opomene svih izdajnika, mačem život oduzme. Dano u Brislu..." (Datum i godinu pročita iejasno, da ih slušaoci ne razumeju.) „Ferdinand, vojvoda od Albe, predsednik suda dvanaestorice." Sad znaš svoju sudbinu; ostaje ti još malo vremena da se za to spremiš, da svoj dom urediš i sa svojima se oprostiš. (Silva ode s pratnjom. Ostanu Ferdinand i dve buktinje: pozornica je umereno osvetljena.)
EGMONT (stajao je jedan trenutak mirno, pogružen,i pustio da ode Silva i ne osvrćući se za njim. Misli da je sam; a kad podigne oči, ugleda Albina sina.) Stojiš i ne ideš? Hoćeš li moje zaprepašćenje, moje užasavanje da povećaš svojim prisustvom? Ili hoćeš valjda da odneseš svom ocu dragocenu vest kako očajavam kao kakva žena? Idi! Reci mu! Reci mu da neće zalagati ni mene ni svet! NJemu, slavoljubivome, zuckaće se najpre tiho za leđima, potom će se sve glasnije i glasnije pričati, a kad bude jednom sišao sa ove visine, zaoriće se put njega iz hiljadu grla: Nije dobro državno, nije dostojanstvo kraljevo, nije mir provincija bilo to što ga je dovelo ovamo. Sebe sama radi savetovao je on rat, da bi se ratnik u ratu pokazao, izazvao je ovu ogromnu pometnju i zbrku, kako bi bio od potrebe. A ja padam kao žrtva njegove niske mržnje, njegove sićušne zavisti. Da, znam ja to, i smem to da kažem; onaj koji je na umoru, koji je smrtno ranjen, može to da kaže: zavideo mi je taj uobraženi junak; odavno je snevao i smišljao da me ukloni sa sveta. Još onda kad smo, mnogo mlađi, igrali na kocki, pa gomile zlata, jedna za drugom, prelazile sa njegove strane na moju, bivao bi besan, pretvarao se kao da ne mari, a u sebi se kidao od jeda više zbog moje sreće no zbog svog gubitka. Još se sećam onog pogleda koji je sevao, onog bledila koje ga je izdavalo, kad smo prilikom neke javne svetkovine pred hiljadama ljudi streljali u opkladu. On je mene pozvao na utakmicu, a obe narodnosti su bile tu, i Španjolci i Niderlanđani, kladeći se, dajući izraza svojim željama. Ja ga pobedih; njegovo zrno promaši, moje pogodi, glasno, radosno klicanje mojih prolomi vazduh. Sad je pogodio mene njegov metak. Reci mu da ja to znam, da ga poznajem, da svet prezire sva pobednička odlikovanja do kojih sićušan duh dopuzi. A ti, ako je mogućno sinu da se otrgne od očevih navika, uči se za vremena stidu, stideći se za onoga koga bi iz sveg srca želeo da poštuješ!
FERDINAND: Slušam te i ne prekidam te! Tvoji prekori udaraju kao udarci topuza po šlemu; osećam potres, ali sam naoružan. Ti me pogađaš, ali mi ne zadaješ rane; ja osećam samo bol, koji mi grudi razdire Avaj meni! Avaj! Za ovakvo li sam što odrastao, na ovakav prizor poslan!
EGMONT: Ti jadikuješ? Šta te to dira, šta te boli? Je li to pozno kajanje što si se stavio u službu toj sramnoj zaveri? Ti si tako mlad, i izgledaš srećan na oko. Bio si tako poverljiv, tako ljubazan prema meni. Dok u tebe gledah, bejah izmiren s tvojim ocem. Ali isto tako lukavo, lukavije nego on, domami me ti u zamku. Ti si grozan! Ko njemu veruje, može to činiti na svoju odgovornost i gotov na svaku opasnost; ali, ko bi se bojao opasnosti da tebi poveruje? Idi! Odlazi! ne otimaj mi još ovo malo trenutaka! Odlazi, da se priberem, da zaboravim svet, a ponajpre tebe!
FERDINAND: Šta da ti kažem? Stojim i gledam u tebe, a ne vidim te i ne osećam da sam živ. Treba li da se pravdam? Treba li da te uveravam da sam ja tek kasno, tek sasvim naposletku, doznao za očevu nameru, da sam radio kao nevoljno, mrtvo oruđe njegove volje? Kakva korist od toga kakvo ćeš mišljenje ti imati o meni? Ti si izgubljen, a ja nesrećnik stojim tu samo da te o tome uverim, da te oplakujem.
EGMONT: Kakav čudan glas, kakva neočekivana uteha susreću me na putu za grob? Ti, sin moga prvoga, gotovo jedinog mog neprijatelja, ti mene žališ, ti nisi među mojim ubicama? O reci, govori! Šta da mislim o tebi?
FERDINAND: Grozni oče! Da, po ovoj te zapovesti poznajem. Ti si poznavao moje srce, moju narav, koju si toliko puta koreo kao nasleđe bolećive majke. Pa da i ja postanem kao ti, poslao si me ovamo, Primoravaš me da ovoga čoveka što stoji na ivici razjapljena groba, gledam u vlasti obesne smrti, kako bih osetio najdublji bol, kako bih bio gluv prema svakoj sudbini, bio neosetljiv, pa ma šta mi se desilo.
EGMONT: Ne mogu od čuda da dođem sebi! Priberi se! Stoj, govori kao čovek!
FERDINAND: O, kad bih bio žena! O, kad bi mi se moglo reći: šta te dira? šta te se tiče? Kaži mi kakvo veće, čudovišnije zlo; načini me svedokom kakvog užasnijeg dela, pa ću ti biti zahvalan, reći ću: nije bilo ništa!
EGMONT: Ti si se izgubio. Gde si ti?
FERDINAND: Pusti neka besni ova strast, pusti me da nezazorno naričem! Neću da se pravim junak, kad se u meni sve krši. Tebe da gledam ovde? Tebe? To je užasno! Ti me ne razumeš! A kako i da me razumeš? Egmonte! Egmonte! (Padne mu oko vrata.)
EGMONT: Objasni mi ovu tajnu!
FERDINAND: Nije to nikakva tajna!
EGMONT: Kako da te toliko potresa sudbina jednoga tuđinca?
FERDINAND: Ne tuđinca! Ti meni nisi stran. Tvoje ime mi je, još u ranoj mladoeti, svetlelo pred očima kao kakva zvezda nebesna. Koliko sam puta raspitivao, razbirao za tebe. Dete se nada da postane mladić, mladić čovek. Tako si ti išao preda mnom; neprestano preda mnom, a ja sam te bez zavieti gledao pred eobom, i koračao za tobom, neprestano. Najzad mi se ukaza nada da te vidim, i ja te videh, i moje srce polete tebi u susret. Tebe sam bio sebi namenio, pa te i nanovo izabrah kad te videh. Tek sad sam se nadao da ću biti s tobom, da ću živeti s tobom, da ću te shvatiti, da ću te - A to je sad sve presečeno, i ja te gledam ovde!
EGMONT: Prijatelju, ako ti to može goditi, a ti budi onda uveren da je i moje srce od prvog trenutka izašlo tebi u susret. I čuj me! Hajde da se mirno razgovorimo nas dvoje. Reci mi: je li to čvrsta, ozbiljna volja tvoga oca da me ubije?
FERDINAND: Jeste.
EGMONT: Ta osuda nije dakle prazno strašilo da me prepadne, da me kazni strahom i pretnjom, da me ponizi, pa onda opet podigne kraljevom milošću?
FERDINAND: Nije, ah, nažalost nije! U početku sam tešio sama sebe ovom okolišnom nadom; pa i tada sam već osećao strah i bol što te vidim u takvom stanju. Ali sad je zbilja, sad je izvesnost. Ne, ja ne vladom sobom. Ko će mi pružiti pomoći, ko dati saveta, da izbegnemo ono što se ne da izbeći?
EGMONT: Onda me čuj! Ako te duša tako silno goni da me spaseš, ako se groziš ovog nasilja koje me je vrglo u okove, a ti me spasi! Trenutci su skupoceni. Ti si sin svemoćnoga, a i sam moćan. Hajde da bežimo! Ja poznajem puteve; a tebi svakojako nisu nepoznata sredstva. Samo ovi zidovi, samo nekoliko milja rastavljaju me od mojih prijatelja. Raskini ove uze, odvedi me k njima i budi naš! Kralj će ti zacelo biti jednom zahvalan za moj spas! Sad je on prepadnut, a može biti da mu nije ništa ni poznato. Tvoj otac radi drsko, na svoju ruku; a kralj će morati odobriti ono što je urađeno, pa ma se i užasavao od toga. Ti premišljaš? O, smisli mi puta ka slobodi! Govori i podrži nadu u žive duše.
FERDINAND: Ćuti! Oh, ćuti! Svakom reči ti povećavaš moje očajanje. Ovde nema izlaza, nema saveta, nema begetva. To me tišti, to mi muči i steže grudi kao kandžama. Sam sam povezao mrežu, poznati su mi njeni jaki i čvrsti čvorovi, znam da su presečeni putevi za ma kakav smeli podvig, za ma kakvo lukavstvo; osećam da sam sputan s tobom i sa svima ostalima. Zar bih jadikovao da nisam već sve pokušao? Pred njegovim nogama sam ležao, govorio i preklinjao. On me je poslao ovamo da uništi u ovom trenutku sve što je još ostalo u meni od volje za životom i od radosti.
EGMONT: I nikakva spasa?
FERDINAND: Nikakva!
EGMONT (udarajući nagom o pod) Nikakva spasa! Slatki živote! Lepa, mila naviko čovečjeg živovanja i delanja, s tobom da se rastanem? Da se ovako mirno rastanem! Ti mi ne dovikuješ letimično zbogom u bojnoj vrevi, usred zveke oružja, u pometnji okršaja, ne opraštaš se žurno sa mnom, ne prekraćuješ trenutak rastanka. Hoćeš da te uhvatim za ruku, da ti još jednom pogledam u oči, da živo osetim tvoju lepotu, tvoju vrednost, pa onda odlučno da se otrgnem i reknem: Putuj!
FERDINAND: I ja da moram da stojim tu kraj tebe, da gledam ovo, da ne mogu da te zadržim, da ne mogu da sprečim! O, kamo toga glasa koji bi bio dovoljan za naricanje! Koje srce da ne prepukne od ovog jada?
EGMONT: Priberi se!
FERDINAND: Ti možeš da se pribereš, možeš da prenebregneš, da pođeš kao junak na teški put vođen neminovnošću. Ali šta mogu ja? Šta ja da činim? Ti ćeš pregoreti i sebe i nas; podnećeš i to; a ja ću nadživeti i tebe i sebe. Za radost pri trpezi izgubio sam svoju luču, za bojnu vrevu svoju zastavu. Prazna, zbrkana, mutna budućnost mi se ukazuje.
EGMONT: Mladi prijatelju, koga čudnim udesom u isti mah i dobijam i gubim, koji mene radi osećaš samrtni bol, mene radi patiš, pogledaj me u ovim trenucima. Ti me ne gubiš. Ako ti je moj život bio ogledalo u kome si se rado ogledao, onda neka ti to bude i moja smrt. LJudi nisu zajedno samo onda kad su jedno kraj drugog; i onaj koji je daleko od nas, koji je preminuo, živ je z.a nas, ja ću živeti za tebe, a za sebe sam dosta živeo. Radovao sam se svakome danu; svakoga dana vršio neumorno svoju dužnost, onako kako me je savest upućivala. Sad se eto završava život, kao što se mogao završiti i ranije, mnogo ranije, još na pesku kod Gravelingena. Ja prestajem da živim; ali ja sam živeo. Pa tako živi i ti, prijatelju, rado i sa uživanjem, i ne boj se smrti.
FERDINAND: Ti si se mogao sačuvati, trebalo je da se sačuvaš radi nas. Ti si sam sebe ubio. Često sam slušao, kad bi o tebi govorili mudri ljudi, neprijatelji i prijatelji; oni su se dugo prepirali o tvojoj vrednosti; ali bi se najposle svi složili, niko se nije usuđivao poricati, svaki je priznavao: da, on ide opasnim putem! Koliko puta sam poželeo da mogu da te opomenem! Zar nisi imao ni jednog prijatelja?
EGMONT: Bio sam opomenut.
FERDINAND: I kako sam sva ta okrivljavanja tačku po tačku našao opet u optužbi, a na njih tvoje odgovore! Dovoljno dobri da te opravdaju, ne dovoljno jaki da te oslobode krivice.
EGMONT: Ostavimo to na stranu! Čovek misli da upravlja svojim životom, da vodi sama sebe, a ovamo srž njegovog bića biva neodoljivo gonjena put njegove sudbine. Nemoj da razbijamo glavu o tome: te misli ja otklanjam lako. Teže već brigu šta će biti s ovom zemljom; ali i to će biti zbrinuto. Ako moja krv može da se prolije za mnoge i da mome narodu donese mir, onda će se proliti dragovoljno. Na žalost, to neće biti tako. No čoveku ne priliči da kopa po pameti i umuje tamo gde nije više pozvan da dela. Ako si kadar da zaustaviš razornu silu svoga oca, ako možeš da je obuzdavaš i vodiš, čini to! Ali ko će to moći? Ostaj mi zbogom!
FERDINAND: Ne mogu da odem.
EGMONT: Od srca ti preporučujem moje ljude! Moji poslužitelji su dobre duše, neka se ne rasteruju, ne unesrećuju! Šta je s Rikardom, mojim pisarom?
FERDINAND: On je otišao ispred tebe. Odsekli su mu glavu kao sukrivcu za veleizdaju.
EGMONT: Jadni čovek! Još nešto, pa onda zbogom; ne mogu više. Ma kako snažno zanimalo nešto čovekov duh, priroda ipak najzad traži neodoljivo svoja prava, i kao što dete oko kojega se obvila zmija, uživa u snu koji ga krepi, tako se i umorni čovek još jednom spušta pred vratnicama smrti da dobro otpočine, kao da mu predstoji kakav dugi put. Još nešto. Ja poznajem jednu devojku: ti je nećeš prezirati zato što je bila moja. Sad, kad sam ti je preporučio, umirem spokojno. Ti si plemenit čovek; žena koja takvog čoveka nađe, zbrinuta je. Je li živ moj stari Adolf? Je li slobodan?
FERDINAND: Onaj živahni starac što vas je uvek na konju pratio?
EGMONT: Da, taj!
FERDINAND: Živ je, slobodan je!
EGMONT: On zna njen stan; neka te odvede, a ti ga nagradi toliko da mu bude dosta do kraja života, zato što ti je pokazao put ka onom blagu. Zbogom!
FERDINAND: Neću da idem.
EGMONT (gurajući ga) Zbogom!
FERDINAND: O, ostavi me još!
EGMONT: Prijatelju, okanimo se praštanja. (Doprati Ferdinanda do vrata i tu se otrgne od njega. Ferdinand, pogružen, udalji se brzo.)
EGMONT (sam) Mrski čoveče! Ti nisi mislio da mi preko svoga sina učiniš ovo dobročinstvo. Preko njega oprostio sam se briga i bolova, straha i svake bojažljivosti. Nežno i usrdno ište priroda svoj poslednji danak. Svršeno je, odlučeno je, i ono što mi, poslednje noći, sa neizvesnosti, ne dade oka sklopiti, to sad uspavljuje moja čula neodoljivom izvesnošću. (Sedne na postelju. Muzika) Slatki snu! Ti, kao i čista sreća, dolaziš kajradije nemoljen, nepreklinjan. Razmrsuješ čvorove ozbiljnih misli, mešaš sve slike radosti i bola, nesprečeno teče krug unutrašnjih harmonija, i mi, zaogrnuti prijatnim bezumljem, tonemo nekud i prestajemo postojati. (Zaspi. Muzika prati njegovo spavanje. Iza njegove postelje kao da se rastvorio zid; ukaže se jedna sjajna prilika: Sloboda u nebesnoj odeći, sva u svetlosti, počiva na jednom oblaku. Ima crte Klaričinog lica, i naginje se nad zaspalog junaka. Prvo joj se na licu čita saučešće; izgleda da ga žali. Ubrzo se pribere, pa mu, hrabreći ga, pokaže svežanj strela, zatim palicu sa šeširom. Podstiče ga da bude veseo, i, nagovešćujući mu da će njegova smrt provincijama doneti slobodu, priznaje ga kao pobedioca, pa mu pruža lavorov venac. U trenutku kad se ona s vencem primakne glavi, Egmont učini pokret kao čovek koji se trza u snu, tako da se licem okrene k njoj. Ona drži iznad njegove glave venac; sasvim u daljini začuju se zvuci ratničke muzike, od doboša i pikola; na najtiši glas ove muzike pojava iščezne. Zvuk biva sve jači. Egmont se probudi, u tamnicu pada umerena jutarnja svetlost. NJemu je prvi pokret da se maši za glavu; ustane i obazire se, držeći i dalje ruku na glavi.) Nestalo je venca! O, ti lepa sliko, svetlost dana te je preplašila, te si pobegla. Da, one su to bile, one su se ujedinile, dve najslađe radosti moga srca. Božanska sloboda je uzela lik moje drage; divno devojče se ogrnulo nebesnom odećom svoje prijateljice. U jednom ozbiljnom trenutku one se pojavljuju zajedno, više ozbiljne no ljupke. Krvlju umrljanim stopalama stupila je preda me, krvlju umrljane su lelujave bore njenoga skuta. To je bila moja krv i krv mnogih plemića. Ne, nije ona uzalud prolivena! Koračajte napred! Čestiti narode! Tebe predvodi boginja pobede! I kao što more provaljuje vaše nasipe, tako i vi prolomite, srušite bedem tiranije, sperite je sa svoga zemlji šta na koje se drznula da digne svoju ruku, i utopite je! (Doboš sve bliže) Čuj! Čuj! Koliko li me je puta pozivao ovaj zvuk da slobodnom nogom pođem na polje borbe i pobede! Kako su veselo stupali drugovi na taj opasni, slavom ovenčani put! Pa i ja polazim iz ove tamnice u susret časnoj smrti; umirem za slobodu, za koju sam živeo i borio se, i za koju se sad stradajući žrtvujem. (U dnu se pojavi i zauzme mesto četa španjolskih vojnika, koji nose koplja.) Da, prikupite ih samo! Sklapajte i zbijajte svoje redove, zaplašiti me nećete. Svikao sam da stojim pred kopljima protiv kopalja, i da, okružen smrću koja mi preti, dvostruko življe osećam hrabri život. (Dobovanje) Neprijatelj te opkoljava sa sviju strana! Blistaju se mačevi! Prijatelji, držite se hrabro! Za leđima su vam roditelji, žene, deca! (Pokazujući na stražu) A ove ovde goni prazna vladareva reč, ne njihovo srce. Branite svoja dobra! A da spasete što vam je najmilije, padajte radosno, kao što vam ja dajem primer! (Dobovanje. Čim on poće straži i izlasku, u dnu padne zaveza; muzika upadne i završi komad pobedničkom simfonijom.)