Da, da... neshvaćena... ispred vremena...
I sad svi oni koji su neshvaćeni i ispred vremena treba da se drogiraju?

Pobogu! O mrtvima sve najlepše!

Slažem se!
REST IN PEACE!

Aleluja!

Umro Pol Njumen

Holivudska legenda Pol Njumen umro je od raka u 83. godini, potvrdio je njegov predstavnik za štampu.

Plavooki glumac, čija se karijera protezala oko 60 godina, umro je u petak, okružen porodicom i bliskim prijateljima.
Njumen je nominovan za Oskara 10 puta, osvojivši ovu nagradu 1987. za ulogu u filmu "Boja novca".
U maju 2007. objavio je da ide u penziju, jer jer više nije u stanju da glumi kao ranije.
Prošlog meseca Njumen je prekinuo pozorišnu režiju čuvenog književnog dela "O miševima i ljudima" američkog nobelovca Džona Stajnbeka zbog zdravstvenih problema.
Iako su mu, zahvaljujući dobrom izgledu i upečatljivim plavim očima, bile dostupne uloge romantičnih zavodnika i heroja, Njumen je često igrao u ulogama buntovnika, gubitnika i anti-heroja.
Igrao je u oko 60 filmova, uključujući "Mačku na usijanom limenom krovu", "Žaoku" - Alfredom Hičkokom, Robertom Altmanom, Martinom Skorsezeom, Elizabetom Tejlor, Lorin Bekol, Tomom Henksom...
Njumen se takođe pojavio u nekoliko filmova sa svojom suprugom Džoan Kraford, s kojom je proveo u braku punih 50 godina - pored ostalih u "Dugom toplom letu" i "Pariskom bluzu".
Ali, njegov najpoznatiji filmski partner je sigurno Robert Redford, s kojim je igrao u filmovima "Buč Kasidi" i "Žaoka".
1994. Njumen je dobio svog trećeg Oskara, nakon onog za životno delo 1986, Humanitarnu nagradu Džin Heršolt, za svoj dobrotvorni rad.
Jedan od njegovih filantropskih poduhvata je osnivanje letnjeg kampa za teško obolelu decu, a takođe je finansirao više dobrotvornih organizacija od profita ostvarenih prodajom sopstvenih prehrambenih proizvoda.
Za Polom Njumenom ostaje supruga Džoan Kraford, njihovo petoro dece i dvoje unučadi.

Sa sramotnim zakašnjenjem:

Umro glumac Vasilije Pantelić

Poznati dramski glumac Vasilije Vasa Pantelić preminuo je 5. septembra u Beogradu u svojoj 86. godini. Prema sopstvenoj želji, sahranjen je u tišini, u najužem krugu rođaka i prijatelja.

Vasilije Vasa Pantelić rođen je 1922. godine u Rumi. Gimnaziju je završio u Kragujevcu, a potom je u tom gradu počeo glumačku karijeru, još u vreme okupacije.

Po završetku rata prešao je u Beograd, gde je studirao prvo prava, a zatim psihologiju. Uporedo je pohađao Dramski studio pri Narodnom pozorištu, a radio je kao spiker i u dramskom programu Radio-Beograda.

Član drame Narodnog pozorišta postao je 1949. Poslednju predstavu na sceni matičnog teatra odigrao je 27. juna 2001. godine, igrajući Fedorenka u "Majstoru" Ronalda Harvuda.

U Narodnom pozorištu ostvario je više od 130 uloga, među kojima se izdvajaju Jago u "Otelu", Horacio u "Hamletu" i Kasio u "Juliju Cezaru" Viljema Šekspira, Karenjin u Tolstojevoj "Ani Karenjinoj", Leone Glembaj u "Gospodi Glembajevima" Miroslava Krleže, knez Miškin u "Idiotu" Fjodora Dostojevskog i druge.

Od četrdesetak uloga na filmu, domaćem ali i inostranom, izdvajaju se role u ostvarenjima "Pesma", "Potraga", "Pesma s Kumbare", "Užička Republika" i druge.



Zapažene uloge ostvario je i na televiziji, a najšira publika pamti ga po maestralno odigranoj ulozi šefa beogradske policije u vreme okupacije - Krste Mišića - u seriji "Otpisani".

Američki pisac Majkl Krajton, autor desetina bestselera, među kojima je Park iz doba Jure, umro je u 66. godini u Los Anđelesu, prenose svetske agencije. e-Novine
Krajton je umro od raka, javila je medijska kuća BBC pozivajući se na saopštenje njegove porodice.

Majkl Krajton je rođen u Čikagu a završio je medicinu na Harvardu. Postao je miljenik Holivuda 1971, kada je prema njegovom romanu The Andromeda Strain snimljen film. Od tada mnoge njegove knjige i scenaria su ekranizovani. Među Krajtonovim knjigama su Mreža vremena, Plen, Koma, Izlazeće sunce, Kongo, Sfera, Stanje straha i Gospodari gena.

Najuspešniji je bio roman Park iz doba Jure, koji se na velikim platnima pojavio 1993. Napisao je i scenario za čuvenu seriju ER, zbog koje je dobio pregršt Emmy nagrada. Zahvaljujući ER, glumac Džordž Kluni je ulogom lekara napravio sjajnu holivudsku karijeru.

Producent serije ER Džon Vels nazvao je Krajtona „nesvakidašnjim čovekom – briljantnim, duhovitim, obrazovanim, dobrodušnim izuzetno radoznalim i uvek pažljivim prema ljudima oko sebe”

Autor je scenarija za filmove Tvister i Trinaesti ratnik, a režirao je ostvarenja Velika pljačka voza i Zapadni svet. Krajtonove naučnofantastične knjige i tehno-trileri prodati su u više od 150 miliona primeraka širom sveta i prevedeni na 30 jezika.

Krajtonov poslednji roman Država straha objavljen je 2004. Njegova nova knjiga trebalo je da izađe sledećeg meseca u SAD, a izdavač HarperCollins je najavio da se izdavanje odlaže do daljnjeg.

UMRO NESUĐENI TITOV ATENTATOR



Nikola Kavaja, jedan od najpoznatijih disidenata, „public enemy No1” za vreme stare Jugoslavije, čovek koji je čak četiri puta pokušao da ubije Josipa Broza Tita, umro je u ponedeljak uveče u Beogradu u 76. godini.

Jednom je u tu svrhu u SAD oteo avion boing 727 sa putinicima. Kasnije je pričao da je tim avionom nameravao da doleti u Jugoslaviju i sruči se na zgradu Centralnog komiteta pošto je u njoj bilo mnogo komunista.
Ipak je odlučio da oslobodi putnike, a njega je pilot odvezao u Irsku, koja ga je isporučila SAD. Zbog ovog dela u američkim zatvorima je bio od 1979 do 1997. godine, kada je pušten na uslovnu slobodu. Kavaja se potom vratio u Srbiju, a 1. aprila 2003. godine, u vreme akcije Sablja, ponovo je uhapšen.
Kavaja je svojevremeno govorio da je sve pokušaje atentata finansirala CIA i organizacija Sloboda za srpsku otadžbinu, čiji je bio osnivač.
Najbliži ostvarenju cilja Kavaja je bio 1963. godine u Virdžiniji. Tito je, naime, boravio u vojnoj bazi u Vilijanzburgu, odakle je prebačen u drugi grad helikopterom.
„Te 1963. godine u Vilijanzburgu bio sam najbliži da ga 'skinem', ali nisam imao protivvazdušno oružje. Nismo očekivali da će leteti helikopterom i nismo nabavili 'stingere'. Čuvao ga je Bog ili đavo, ali ga je sačuvao”, govorio je Kavaja.
O Kavaji je snimljen dokumentarni film Nikola Kavaja – lovac na Tita, koji je prikazan na filmskom festivalu u Edinburgu. Njegovi prijatelji i poznanici opisivali su ga kao „pravog patriotu, velikog borca za srpstvo i antikomunistu”.

Otišla je najlepša



Nikica Marinović (1947 – 2008)

Svaka smrt jednog ljudskog bića gubitak je za celo čovečanstvo, glasi duboka mudrost koju smo svojevremeno naučili od Ernesta Hemingveja. Ali odavno me nije toliko rastužila smrt jedne osobe kao ona koja je anonsirana u sredu, a koja je obznanila večni odlazak najlepše Jugoslovenke, najlepše Evropljanke i druge lepotice na planeti Zemlji davne 1966. – prelepe i delikatne Nikice Marinović, koja je svojom voljom otišla iz ovoga sveta u utorak, 11. novembra ove godine.

Deca su moja jedina prava pobeda – glasio je naslov poslednjeg intervjua Nikice Marinović od pre ravno četvrt veka. A zemlja koje više nema upamtila je Nikicu za sva vremena onda kada je 1966. pobedila na izboru za Mis Jugoslavije. Planeta je saznala za nju kada je iste godine na izboru za Mis sveta pobedila sve, osim Indijke - koja je bila zvanično najlepša. Nudili su tada Nikici u Londonu da potpiše ugovor sa reklamnim kompanijama za turneju po Vijetnamu i tamošnjim američkim bazama, uz čvrsto jemstvo da da će joj nakon toga vrata Holivuda širom biti otvorena. Ponosna Dubrovčanka je samo kratko i otresito rekla: „Ja sam Jugoslovenka!” Tada, u svojoj devetnaestoj godini je pokazala čvrstoću i postojanost principa kojih se namerava držati u životu. I držala ih se sve do njegovog okončanja u svojoj 61. godini.

Do danas nijedna žena sa ovoga tla nije pronela lepotu o kojoj se više pričalo nego što je to učinila lepa i pametna kćer siromašnoga ribara iz Rijeke Dubrovačke, kojoj se te davene 1966. život okrenuo naglavce. Ostavila je rodni grad, roditelje i prijatelje i posle fenomenalnog uspeha u Londonu ostala je svojom voljom u Beogradu. Tu se najpre udala za književnika Vuka Vuča, sa kojim je dobila sina Đorđa. U drugom braku je bila sa rediteljem Zdravkom Šotrom, sa kojim je imala sina Marka. Više se nije udavala. No u svom jedinom intervjuu je rekla i ovo:

- S jedne strane bila je moja velika želja da imam porodicu i decu, a s druge, postojao je neki individualac u meni koji mi je stvarao probleme. Jednostavno, u vremenima koja su nadolazila s moje je strane bilo sve manje tolerancije za neke klasične, uhodane, prevaziđene stvari, duboko nam u srži usađene. Ja nemam nikakva feministička ubeđenja, ali sam htela nešto da menjam.

Kada je prošla sva halabuka oko njenog imena i njene lepote, zaposlila se u Centrotekstilovom butiku u Knez Mihajlovoj. Ta firma je bila sponzor njenog boravka u Londonu, a tadašnji modni kreator Centrotekstila, neponovljivi Aleksandar Joksimović, osmislio joj je kompletnu odeću koju je nosila tih dana u Londonu. Koliko je u to vreme Jugoslavija bila napredna čak i u takvim varljivim pitanjima kao što je moda, pokazuje i činjenica da je pre samog izbora za mis proglašena najelegantnijom kandidatkinjom. A sve je osvojila svojom jednostavnošću – nije pila, nije pušila, minimalno se šminkala, jednostavno se odevala, ali je u svakom trenutku blistala. Ponajpre očima, ali i onim što je duboko ispod kože. Volela je da priča o svemu, samo ne o njoj. Gotovo je mrzela tu svoju londonsku bajku. Nije podnosila reči „lepotica” ili „mis”. Bila je radoznala, uvek bila dobar sagovornik, trudila se da pokaže da uprkos lepoti ume da razborito misli i nadasve srcem oseća. Ljudi su, nažalost, u njoj videli samo lepoticu blistave kose i zuba, sjajnog osmeha, prefinjenog stila. Uostalom, dugi je niz godina bila savetnik za pitanja odevanja i stilistike u „Bazaru”, uređujući njene rubrike i dajući kompetentne odgovore na pitanja čitalaca, praveći odlične modne crteže i idejne projekte.



Nikica Marinović nakon povratka iz Londona 1966.

Jedan mali detalj potvrđuje koliko je sva slava za nju bila dalek pojam. U kući je imala mali srebrni globus koji je tog 17. novembra dobila na izboru za mis sveta. Bio je ulubljen na nekoliko mesta, a ona je to objasnila činjenicom das u se deca igrala šutiravši ga kao loptu. Ona je ravnodušno gledala taj dečji rekvizit, bez imalo žalosti za simbolikom njegovog prispeća.

Bila je Nikica pravi biser iz Rijeke Dubrovačke, produhovljena, prefinjena, prirođeno elegantna i komunikativna, pristupačna i naobražena, a opet zatvorena i uplašena kao kakva mediteranska sedefasta školjka. Plenila je nekim unutrašnjim zračenjem, a ne samo svojom neporecivom, fascinantnom lepotom, koja kao da je bila sazdana od zlata i slonovače. Bila je plemenito, dobro biće, inteligentna i osećajna koliko i lepa. Nažalost, život i okolina kao da ne praštaju takav spoj.

Sklopila je mnoga prijateljstva u Beogradu koji je iskreno volela, ne zaboravljajući nikada svoju rodnu Rijeku Dubrovačku, svoje divne roditelje, majku Pericu i oca Pepa, brata Draga. A ipak je pod teretom ovog nazovi modernog života odlučila da ode iz njega, jer on, ovakav grub i osoran kakv jeste, više nije bio za nju. Otišla je prerano. I tužno.

Otišla je jedinstvena i neponovljiva Dubrovkinja od otmenosti, stila i karaktera, okrenuta sebi kao da je tražila odogvore na sva pitanja koja su joj život učinila okljaštrenim do nepodnošljivosti. Za koji dan, 17. novembra, navršilo bi se tačno 42 godine od kada je ribareva kći sa krunom na glavi pronela slavu Jugoslavije svetom, šireći oko sebe plemeniti duh osećajnosti i ranjivog pouzdanja. I stoga šta reći drugo do: Adio, Nike moja – od srca ti hvala za sva nam štedro darivana dobra tvoja!

Патријарх московски и целе Русије Алексеј II преминуо је јутрос, саопштено је у московској патријаршији.
Патријарх московски и целе Русије Алексеј Други (79) преминуо је јутрос, саопштила је Руска православна црква.
"Патријарх Алексиј је преминуо. То се догодило јутрос", изјавио је портпарол РПЦ Владимир Вигилонски, пренео је Итар-тас. Патријарх Алексеј је изабран на то место 1990. године.
Рођен је као Алексеј Ридигер (Алексей Михайлович Ридигер) у естонском граду Талину, у породици руских емиграната.
Патријарх московски био је потомак племићке породице балтичких Немаца, која је у 18. веку прихватила православље.
Дипломирао је на Лењинградској духовној богословији 1949. године.
Постао је ђакон 1950. године, а касније свештеник и монах и на Лењинградској духовној академији дипломирао 1953.
Алексеј Други постављен је за епископа Талина и Естоније 1961. године, да би три годне касније био изабран је за архиепископа.
За митрополита је изабран 39. години живота.
Од 1986. године до избора за патријарха био је митрополит Новгорода и Лењинграда.
После смрти патријарха Пимена Првог 1990. године, Алексеј је изабран за патријарха Руске православне цркве.

Извор РТС

Preminuo Harold Pinter

Engleski nobelovac, jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca,umro u 79. godini od raka



London – Britanski nobelovac i jedan od najpoznatijih dramskih pisaca u svetu, Harold Pinter, koji je bio poznat i kao oštar kritičar britanske i američke spoljne politike, preminuo je u 79. godini od raka, javio je Bi-Bi-Si.

Rođen u Londonu 10. oktobra 1930. godine u jevrejskoj porodici, Pinter je dobio Nobelovu nagradu za književnost 2005. godine, a Švedska akademija tada je istakla da je autor koji u svojim dramama „otkriva ponor ispod svakodnevnih čavrljanja i probija ulaz u zatvorene sobe ugnjetavanja.” Opisujući ga kao najeminentnijeg predstavnika engleskog dramskog teatra druge polovine 20. veka, Švedska akademija podsetila je i da je Pinter delima kao što su „Rođendan”, „Povratak” i „Nastojnik” u potpunosti obnovio umetničku formu i „osnovne elemente pozorišnog stvaralaštva – zatvoreni prostor i nepredvidiv dijalog u kojem su ljudi na milosti jedni drugih i u kojem su laži zdrobljene”.

Pinter je u prvoj polovini karijere važio za apolitičnog pisca, nastavljajući se radovima na teatar apsurda koji su začeli Beket i Jonesko. Tada je i napisao svoje najznačajnije drame („Nastojnik”, „Povratak”, „Ničija zemlja”, „Stara vremena”, „Rođendan”…).Od sredine osamdesetih godina prošlog veka, iako nije bitno promenio dramski izraz, postao je politički aktivan i oštricu kritike uperio uglavnom prema totalitarnim režimima, pogotovo prema SAD i prema samoj Britaniji.Poznat po levičarskoj političkoj orijentaciji, Pinter je bio i jedan od oštrih oponenata rata u Iraku, kao i američke i britanske politike uopšte, počev od vremena vladavine Margaret Tačer i Ronalda Regana, ali i kasnije. Pinter je glasno i uporno negodovao protiv zloupotrebe moći širom sveta, a, između ostalog, hrabro je napao američko-britansku alijansu i povodom NATO bombardovanja Srbije 1999. godine, mada nije imao simpatija ni prema tadašnjem srpskom predsedniku Slobodanu Miloševiću. Na tu temu snimio je i dokumentarac, koji je prikazan te godine u Domu omladine Beograda.

Iako je 2002. godine utvrđeno da boluje od raka, i dalje se aktivno angažovao u suprotstavljanju britanskoj spoljnoj politici, a bio je i jedan od potpisnika protestnog pisma britanskoj vladi povodom rata u Iraku. Po saznanju da je dobio Nobelovu nagradu, Pinter je rekao i da je „Irak samo simbol stava zapadnih demokratija prema ostatku sveta”, te da njegovo političko angažovanje nema nikakve veze sa priznanjem Švedske akademije.

„Ja sam duboko u umetnosti i duboko angažovan u politici i ponekad se ta dva sveta sretnu, a ponekad ne”, rekao je tada Pinter, autor više od 30 dramskih dela, a pisao je i scenarija za film i televiziju.

Preminuo Bogdan Tirnanić

Petak, 16. januar 2009. 18:20

Beogradski novinar Bogdan Tirnanić preminuo je u petak u Beogradu.

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je, povodom smrti Bogdana Tirnanića, "da smo izgubili vrsnog novinara, esejistu, pisca, ali i oštrog kritičara aktuelnih političkih zbivanja".

"Nedostajaće nam i njegovo britko analitičko pero i duh dorćolskog šmekera kojim je obeležio vreme u kojem je živeo", rekao je Tadić agenciji Beta.

Bogdan Tirnanić je rođen 14. septembra 1941. godine u Beogradu. Išao je u Desetu beogradsku gimnaziju, ali nije maturirao.

Karijeru je započeo kao urednik u beogradskom omladinskom listu "Susret". Pisao je u NIN-u, gde je dve decenije bio urednik i glavni urednik.

Radio je i za beogradske listove "Borba", "Radio TV revija", "Oko", "Književna reč", "Telegraf" i "Dnevni telegraf", "Politika", "Press" i "Profil".

Radio je i na TV Beograd, bio je zamenik urednika TV Politika, glavni urednik časopisa "Nju (New) Moment", kreativni direktor agencije SMS Bates.

Napisao je knjigu "Beograd za početnike" i "Beograd za ponavljače", autor je "Ogleda o Paji Patku", koautor "Beogradskih priča".

Bio je koautor scenarija za film "Poslednji krug u Monci". Glumio je u "Ranim radovima" Želimira Žilnika, "Crnom bombarderu", filmu "Dečko koji obećava", u seriji "Otpisani"...

Bio je oženjen glumicom Darom Džokić sa kojom je imao ćerku Jovanu.

(Beta)

Ode Tirke!

UMRO AMERIČKI PISAC DŽON APDAJK



Američki književnik Džon Apdajk, dobitnik dve Pulicerove nagrade za roman, umro je u sredu u 76-oj godini, posle duge borbe sa rakom pluća, saopštio je njegov izdavač Alfred Knopfe-Novine
Napisao je više od pedeset knjiga, a nazivali su ga velikim hroničarom života baby-boom generacije. Preljuba i razvodi običnih ljudi u posleratnoj Americi bili su mu omiljena tema, a među najpoznatijim knjigama su mu Veštice iz Istvika i četiri kultna romana o Hariju Angstromu.

Bilo da je pisao novele, kratke priče, eseje ili poeme, rad Džona Apdajka uvek je pogađao u sam centar moderne Amerike. Od prve knjige, zbirke poezije koja je objavljena 1958. godine, na svetskoj kniževnoj sceni na prste jedne ruke mogu da se izbroje godine bez bar jednog novog Apdajkovog dela.

Rođen je u Pensilvaniji u martu 1932. godine a posle završetka Harvarda proveo je godinu dana u Školi crtanja i fine umetnosti na Oksfordu. Kasnije se pridružio redakciji New Yorker magazina u kojem je objavio mnoštvo poema, eseja i kratkih priča. Apdajkova prva novela The Poorhouse Fair objavljena je 1959. godine.

U godinama koje su usledile objavio je knjige koje su ga učinile jednim od najvećih književnika ovog vremena. Dobio je, takoreći, svaku moguću književnu nagradu, uključujući dve Pulicerove nagrade za romane Zeka je bogat (1982) i Zeka je umro (1993), kao i dve Nacionale nagrade za roman.

Iako je često prekoravan od kritike zbog prividne opsesije golfom i seksom, njegovo poznavanje engleskog jezika, njegovih nijansi, dvosmislenosti i čiste lepote jeste ono što je Džonu Apdajku donelo milione poštovalaca širom sveta.