Počeo Festival amaterskih glumačkih ostvarenja Srbije
Izvor: Tanjug |

LOZNICA, 14. aprila (Tanjug) - U Loznici je večeras otvoren Festival glumačkih amaterskih ostvarenja Srbije, na kome se članovi sedam ansambala takmiče za glavno priznanje koje se dodeljuje najboljoj glumici i glumcu, a pet trupa nastupa u revijalnom delu.

Uz podsećanje na kontinuitet i vrednosti dometa Jadra u kulturi Srbije, pozdrave i dobrodošlicu posetiocima i podršku amaterskim dramskim stvaraocima, u Vukovom domu kulture, Festival je otvorio zamenik predsednika opštine Loznica Ljubinko Đokić.

U nadmetanju za glavno festivalsko priznanje koje će, prema odluci stručnog žirija, da bude dodeljeno najboljoj glumici, odnosno glumcu, učestvuju amaterski ansambli iz Požarevca, Uba, Prokuplja, Sente, Iriga, Bogatića i Velike Plane.

U revijalnom delu, osim lozničkog KUD "Karadzić", nastupaju pozorišne grupe gimnazija u Rumi, Prokuplju i Loznici i ansambl učenika Osnovne škole "14. oktobar" iz Draginca kod Loznice.

Van konkurencije nastupio je pozorišni ansambl KUD "Karadžić" iz Loznice, koji je, komadom Ivana M. Lalića "U plamenu strasti", u rediteljskoj postavci Zorana Grujuća, izveo prvu predstavu na Festivalu.

U takmičarskom delu Festivala, posle svake predstave, žiri publike će proglasavati glumicu i glumca večeri, dok će se drugi žiri publike izjasniti o najboljim protagonistima u revijalnom delu, a biće proglašeni i najuspešniji glumci među lozničkim amaterima.

Ovogodišnji Festival, koji se održava drugu godinu uzastopno, organizovalo je KUD ""Karadžić"", pod pokroviteljstvom grada Loznice, a biće završen 22. aprila, uručivanjem priznanja nuspešnijima, u čiju čast će nastupiti Beogradsko dramsko pozorište.

Sve sos mera

Kada sam prvi put video zvanični program festivala „FETRA 09“, najiskrenije sam se obradovao što ću na daskama jašinskog Doma kulture videti komad „Korešpodencija“ . To što će ga izvesti ansambl renomirane pozorišne družine iz Sente još više me je radovalo...
Kapitalno delo celokupne srpske književnosti dvadesetog veka (i svih ostalih vekova), koje mi se lično do fascinacije sviđa, „Zlatno runo“ Borislava Pekića doživelo je (i preživelo!) nekoliko dramatizacija i postavljanja na pozorišnu scenu. Svakako najpoznatija je dramatizacija Borislava Mihajlovića-Mihiza „Cincari ili korešpodencija“ , koja je postavljena u Ateljeu 212 i koja ima, pored „Radovana III“ , status kultne predstave. Doživela je tri stotine izvođenja, to je predstava koja je obeležila čitavu plejadu naših glumaca, a svoj lični pečat snažno je u nju utisnuo i Danilo Bata Stojković. Poslednji put na daske Ateljea Bata je izašao upravo u ovom komadu...I to je bilo poslednje izvođenje ovog komada.
Saga o cincarskoj porodici Njegovan kroz vreme i prostor, zapravo je, po meni, najbolje napisana priča o srpskom narodu i njegovim seobama ikada. Uzajamni uticaji dva velikana naše književnosti, Pekića i Mihiza, o kojima i sam Pekić u svojim beleškama i dnevnicima govori, daju mi za pravo kada tvrdim da je Mihiz u potpunosti preneo sve dimenzije Pekićevog dela, uključujući i onu metafizičku, kada je radio dramatizaciju četvrtog toma „Zlatnog runa“. Gore pomenuta predstava Ateljea 212 je, takođe, potpuno u duhu Pekićevog dela, i o njoj više namerno neću govoriti. Stop.
Sada konačno dolazimo do pravog pitanja koje se samo po sebi nameće: šta se od svega ovoga moglo videti sinoć u predstavi „Korešpodencija“ u izvođenju Kamerne scene „Miroslav Antić“ iz Sente i u režiji Dragana Ostojića? Ako sam očekivao da ću videti verno prenetu Mihizovu dramu na pozornicu, onda se može reći da sam razočaran... Međutim, potpuno svestan da se o pozorišnoj predstavi mora i može govoriti jedino kao o zasebnom stvaralačkom i umetničkom činu kroz vizuru jednog autora (reditelja), moram reći da je senćanska „Korešpodencija“ imala sve odlike pravog pozorišnog čina sa svim svojim elementima. Publika u prepunoj sali Doma kulture imala je priliku da vidi farsično iščitavanje Mihizovog dramskog dela koje su glumci iz Sente na već dobro poznat način, spretno i bez napora izneli na svojim plećima. Stil glume poznat još odranije kao „ostojićevski“ u našim internim razgovorima , a ekspresivan i prenaglašen u nekim elementima, potpuno je odgovarao ovakvom rediteljskom viđenju. Istini za volju, za mene bi bilo veće iznenađenje da sam senćane video u jednoj verziji koja bi pre ličila na realizam ili naturalizam u glumi, ali to je već moj problem. O metafizičkim značenjima u drami ni reč, naravno... Stop.
Kostimi Gordane Nikolić su pravo malo remek delo. Komad je potpuno i do grla, kako to neko reče „zakopčan u epohu „ i tome se nema šta prigovoriti. Da li je neki detalj promakao ili nije, o tome ne bi mogli raspravljati bez prisustva stručnjaka iz ove oblasti i faktografskih elemenata prezentovanih na najdirektniji način. A čemu bi to bilo? Da li su Cincari nosili fes kao deo svog svakodnevnog odevanja i kada to nisu morali (a u Beču to zasigurno nisu), toliko je sitan detalj da o njemu ne vredi trošiti više ni reč. Stop.
Svetlosni park u našem Domu po prvi put je bio iskorišćen kako valja. Dopunjen je stroboskopskim efektima u koreo-fantaziji kojom se vrlo efektno prikazala smrt Julijane Tolnaj u Košutovoj revoluciji, i to je jedan od detalja koji su obeležili, po meni, ovu predstavu. Ali... Sam kraj predstave obeležio je jedan incident, po meni potpuno nepotreban: Simeon Lupus je predstavu završio jednim od monologa iz Sterijinog „Kir Janje“!?
Mirjana Savin sjajna u ulozi Milice. Stop.